01. narandžasti 2014.

Porodično nasilje i homofobija

Novo istraživanje, koje je obuhvatilo nekoliko hiljada slučajeva porodičnog nasilja širom USA, pokazalo je jedan iznenađujući podatak: mogućnost porodičnog zlostavljanja je, statistički gledano, veća kod istopolnih parova u odnosu na prosek. 

Već nam je bilo poznato da je kod istopolnih parova kućno zlostavljanje približnog nivoa kao i kod opšte populacije. Međutim, ako u obzir uzmemo činjenicu da je ovom faktoru bila poklonjena nedovoljna pažnja prilikom istraživanja, tj. kada on naknadno biva uključen u rutinu prikupljanja i obrade podataka, taj procenat može biti viši.

Rezultati istraživanja nedavno objavljenog u jednom žurnalu (C.Stiles-Shields & R.A.Carroll, "Same-sex domestic violence: Prevalence, unique aspects and clinical implications") koje su sproveli istraživači sa Medicinskog fakulteta Univerziteta u Čikagu, pokazuje da su tokom analize više prethodnih studija (koje su obuhvatale preko 30 hiljada ispitanika) oni uočili kako se nivo kućnog nasilja i zlostavljanja kretao između 1/4 i 3/4 od ukupnog broja ljudi u ispitivanim istopolnim brakovima, u nekom određenom trenutku nihovih života. Treba imati na umu da je ta brojka najverovatnije negde na sredini; međutim, ukoliko jeste tačna, to i dalje pokazuje viši nivo u odnosu na zlostavljane žene u heteroseksualnim brakovima, čiji se broj kreće oko jedne četvrtine.

Ukoliko uzmemo u obzir da se ovde radi o analizi rezultata nekoliko drugih istraživanja, približno istih obima, ova poslednja studija pokazuje precizniju sliku problema nego što je to bilo ranije.

Zbog čega među parovima istog pola dolazi do povišenog nivoa nasilja? 

Ako uvažimo crkvene stavove, u kojima se ovakve studije često koriste kao dokaz da su veze osoba istog pola same po sebi štetne, razlog leži u nedostatku duhovne povezanosti i mentalne stabilnosti. Međutim, takvo stanovište odaje njihovu previše površnu sliku o ovom problemu.

Srećom, ovo istraživanje je bilo usmereno na razlog zbog koga je nasilje povišeno kod istopolnih parova. U suštini, najverovatnije se radi o ranom i kontinualnom iskustvu diskriminacije i homofobije. "Podaci ukazuju na to kako bi manjinski stres-model mogao da objasni ove povišene indikatore", kaže jedan od autora-istraživača. "Porodično nasilje je povišeno zato što se istopolni parovi suočavaju sa dodatnim stresom kao pripadnici seksualne manjine. To utiče na njihovu nespremnost da se pozabave problemom nasilja u porodici."

Manjinski stres-model u suštini ukazuje da to tako zato što se LGBT osobe suočavaju sa diskriminacijom u svakodnevnom životu, pod većim su psihološkim stresom u odnosu na one heteroseksualne. I da sve to ima naročito nasilnu stranu.

U strahu da im neće verovati, ili da se mogu suočiti sa diskriminacijom ukoliko prijave kućno nasilje, LGBT žrtve partnerskog nasilja će se najverovatnije u manjoj meri odlučiti da prijave nasilje sa kojim se suočavaju, čak možda neće ni hteti da potraže pomoć i zaštitu. Takođe, ovo dodatno utvrđuje stare okoštale rodne predrasude (razumljive, ali ne i uvek od pomoći) po kojima je pomoć zbog porodičnog nasilja namenjena pretežno ženama, iako i muškarci (gej, biseksualni i strejt) podjednako mogu biti izloženi zlostavljanju.

Postoji i treći nivo problema na koji ovo istraživanje ukazuje: ponekad počinioci porodičnog nasilja u istopolnim vezama duboko u sebi osećaju homofobiju koju ponekad ne mogu da kontrolišu pa se zbog toga iživljavaju na svojim partnerima. Naravno, to ni na koji način ne može da bude izgovor za ovaj problem; međutim, ovaj aspekt se itekako poklapa sa onim što znamo o drugim grupama ljudi koji su pretrpeli ozbiljne emotivne stresove u životu, kao što je to slučaj sa ratnim veteranima i zlostavljanom decom, jer kod svih njih postoji povišeni rizik da počine nasilje.

Osim toga, i same žrtve nasilja koje u sebi potiskuju homofobiju i diskriminaciju, mogu podsvesno poverovati kako na neki način zaslužuju da budu kažnjene, poveruju u negativnu sliku sebe samih; samim time je i manja verovatnoća da će potražiti pomoć. Nedostatak podrške mentalnom zdravlju je umnogome prisutan, što ukazuje na njen značaj, i to naročito kod manjina, poput LGBT osoba koje su se možda suočile sa intenzivnom diskriminacijom u svom životu.

Šta možemo učiniti da prekinemo ovaj zatvoreni krug nasilja?

Iako su istopolni brakovi legalizovani širom USA, podjednako je važno da budu povećani državni fondovi iz kojih se finansiraju humanitarne organizacije koje se bave porodičnim nasiljem; iznosi tih finansijskih sredstava su u direktnoj vezi sa brojem registrovanih brakova, tako da ih treba osposobiti da podnesu dodatno povećanje. Naravno, stvarno evidentiranje istopolnih veza bi bilo efektivnije, ali i samo priznavanje istopolnih brakova državi pruža priliku da započne sa sakupljanjem podataka o ovom problemu pa tako paralelno započne i alokaciju fondova na odgovarajući način. Inače, finansiranje se odvija kroz programe zaštite LGBT osoba od nasilja, shodno saveznom Zakonu o sprečavanju nasilja nad ženama; ovaj zakon se odnosi i na LGBT osobe, važi i u državama koje nisu legalizovale istopolne brakove.

Državne službe na prvoj liniji ovog "fronta", kao što je to policija, trebalo bi da sarađuju sa agencijama koje su već usvojile politike pomoći LGBT osobama koje su izložene porodičnom nasilju. Bostonska policija ima posebnu jedinicu za borbu protiv porodičnog nasilja, koja po gradu sprovodi kampanju informisanja pripadnika seksualnih manjina, ohrabrujući ih da im se obrate u slučaju nasilja i zlostavljanja od strane partnera. Ovakav vid terenskih aktivnosti je bio neophodan, kako bi pripadnike te populacije uverio da postoji neko kome se mogu obratiti u tom slučaju.

Takođe, neophodno je shvatiti da se samo borbom protiv homofobije i transofobije u školama, i konkretnim aktivnostima u svakodnevnom životu (poput LGBT-inkluzivne politike nulte tolerancije prema diskriminaciji), možemo izboriti protiv zlostavljanja među partnerima i tako zaista napraviti evidentan pad brojki koje prikazuju nivo porodičnog nasilja.

Steve Williams:

"If we want to stop domestic abuse, we have to fight homophobia, too"

Care2.com 24.11.2014.

Naravno, sve gore rečeno i napisano ne važi za standardne Balkanoide. Ovde nema ničega takvog, američkog. Ovde je sve tradicionalno. I još je tradicionalnije što se dalje ide na istok.

Baš kako treba.

***

Još jedan prođe Narandžasti dan

nemiran, k'o Mrtvo more.

"Nasilje, bez obzira kakvo, uvek i bez izuzetka rađa ništa drugo do - još nasilja."
Prošle su dve godine od objavljivanja teksta Petnaesti dan aktivizma (blogpost #470). Posle svega, skoro da sam siguran kako o tome ama baš niko ne želi da vodi računa.