Tiho, noći...

Negotin

ponedeljak 24.11.2014. 

06:50

Roditelji su nekada bili navučeni na sletove, prvomajske parade i uranke, trinaestu platu, regres i odlazak na more dvaput godišnje. Generacija je odrasla na Eurokremu i Martiju Misteriji, kao sredstvu.

Onda je generacija odrasla i naoko stasala za roditelje, "Takovo" je bilo preprodato a strani stripovi otišli u ilegalu bez licenci za objavljivanje. Naizgled normalni, obični i miroljubivi građani Srbije, postali su nešto sasvim drugo - saučesnici.

Deroditelji su potom navučeni na reprize repriza epizoda Sulejmana Veličanstvenih, prikazivanih u pauzama beskonačnih monodrama porodica Milošević, Šešelj, Koštunica, Tadić, Nikolić, Vučić... Za to vreme, degeneracija je rasla na Ekremu i Martiju Ahtisariju, kao posledici kompletne estrade likova koji su sve preokrenuli ka naopakom smeru.

Eto odakle im ta snaga da prevrću kontejnere, čupaju reklamne panoe sa zidova, odvaljuju tiplove, lome gusane naslone klupa, od spomenika prave šankove, pišu fašističke parole i ko zna kakve još idiotarije, koje sve i ne možeš da vidiš dok žuriš ujutru na deposao u defirmu, sa dekolegama među kojima je previše deroditelja. Pitali ste se, a očigledan odgovor niste hteli kasti. Baš kao što se i dalje pravite da vam nije jasno kakve veze ima navijačka pesma o Srebrenici sa ovom novom, iz postkosovskog ciklusa.
O nožu se radi, nojevi nijedni. Onom istom iz jedne novembarske noći 1938. čija se drška proteže čak do nas, danas i ovde.

Svaki put kada je neko od manijaka na vlasti imao napade histerije i sumanutosti pred kamerama nacifrekventnih medija, dešavalo se ovo. U dedruštvu jedne dezemlje, kakva je Srbija, ispada da građani treba sami sebe da teše kako je još i dobro što se radi samo o histeriji; šta bi se tek desilo da se radi o hitleriji - možda ne jedna, već beskonačan niz Kristalnih noći koje bi trajale 365/24, poput nekakvog dragstora ludila što radi svom snagom non-stop? I na čiju to radost?

Devolucija.

Da li je moguće da 76 godina i 15 dana kasnije niko to ne vidi, ili ne želi da vidi, koliko je isto?! Svi znamo kako se završilo ono, onomad, i da postoji dovoljno razloga i dokaza kako sedenje skrštenih ruku i čekanje da se vidi šta će od svega biti, ne može doneti ničega dobrog. I naročito nikome.

Da probamo sa zamenom prefiksa "de-", pa umesto njega upotrebimo "re-" u svakom pojmu koji smo uspeli da okrenemo naglavačke i upropastimo?

Za regeneraciju koja bi da raste, ako ni zbog koga drugog. Hajde da se vratimo Eurokremu i stripovima, ovoga puta kao cilju. Da roditelji već jednom odrastu, kako bi i deca to mogla.

Za generacije bez prefiksa. Za one, koji nikako ne bi smeli (ponovo) da rastu u grmljavini bubnjeva ljudoždera i bata čizama u noći.

p.s.
Poharu sa gornjih slika nisu počinila "naša deca", no no, nikako. Jok more. To je garant uradio onaj Bali-Beg Malkočoglu, đubre jedno akindžijsko od Maljkovića.
Kad bi se zezali.
Sve ovo daleko više podseća na neke od Milošoglu, Šešoglu, Koštunjoglu, Tadoglu, Nikologlu ili Vukoglu familije. Ne likom, striktno delom.