Kako smo iz partokratske "tradicije", duge bezmalo vek i po, prešli u patokratiju?
Na početku, hajde da uklonimo nedoumice oko toga šta je partokratija a šta patokratija. Da li se one razlikuju za samo jedno "malo r" ili ima tu i nečega dubljeg, suštinski različitog?
Definišimo te pojmove:
Partokratija (partikratija, partitokratija) je de fakto oblik vladavine kojom je politički proces u jednoj zemlji podređen interesima političkih stranaka (jedne ili više njih) u odnosu na građane kao nosioce suverenosti. Na taj način ona je po svojoj suštini negacija demokratije, odnosno predstavlja njen izvitoperen oblik. To je jedan paralelni poredak kojim političke stranke uzdižu svoje interese iznad opštih potreba društva i podrivaju politički i ukupan sistem vrednosti u jednom društvu. U partokratiji stvarna vlast se ne nalazi u institucijama države, već u vladajućim strankama i to tako što partije utiču i podređuju sebi: 1) rad pravosudnog sistema, 2) rad državnih organa i javnih službi, 3) zapošljavanje u javnim službama, i 4) raspodelu društvenog bogatstva (uključujući i prirodna resurse). Zbog toga partokratija generiše sistemsku korupciju, organizovani kriminal i opšte siromaštvo. Zbog navednog, partokratija ne samo da urušava državne institucije i demokratski poredak, već posredno ugrožava ostvarivanje Ustavom zagarantovanih ljudskih prava, a takva društva po pravilu dugoročno idu ka opštoj regresiji u svim oblastima.
Patokratija je totalitarni oblik vladavine u kome je apsolutna moć u rukama psihopatske elite i pod kojom je celo društvo izopačeno tako da ga vode i pokreću čisto patološke vrednosti. Patokratija može preuzeti na sebe bilo koju formu i neprimetno se infiltrirati u sistem koji je zamišljen kao pravedan, poput demokratije, ili u neki od očigledno opresivnih modela vlasti. Neki od znakova patokratije su: gušenje individualizma i kreativnosti, siromašenje moralnih vrednosti, centralno upravljanje, sveprisutna korupcija, tajne aktivnosti unutar struktura vlasti i prismotra stanovništva, proizvoljno i nepravedno zakonodavstvo, strogo kontrolisani mediji.
Dakle, osnovni preduslov postojanja patokratije je postojanje grupe psihopata koja se dočepala vlasti.
Svaka moralna osuda psihopatskog delovanja je kontraproduktivna. Oni su poput daltonista koji se ceo život pretvaraju da vide boje, a u stvarnosti, ne samo da ih ne vide već nemaju predstavu o tome šta su te boje o kojima drugi ljudi toliko pričaju. Psihopata bi se mogao opisati kao "daltonista za drugu vrstu doživljaja".
Psihopate, osim što nemaju empatiju, funkcionišu na nivou osnovnih nagona za opstankom i dominacijom. Oni ne osećaju potrebu za samoostvarenjem, u smislu da se usavršavaju i doprinose društvu. Sve je podređeno njihovom primarnom nagonu. Takođe, nemaju ni važnu karakteristiku običnih ljudi - ne uče iz svojih grešaka. Psihopate vremenom razvijaju masku, lažnu ličnost koja im služi kao kamuflaža među običnim ljudima.
O tome da je patokratija kao nehuman sistem neodrživa na duge staze, govori u prilog i jedna od osnovnih karakteristika psihopatije - psihopate ne planiraju dugoročno. Uz to, kao što smo već rekli, oni ne uče na sopstvenim greškama. Psihopate nisu psihotični, nisu mentalno, psihijatrijski pa čak ni zakonski ludi. Njima nedostaje emocionalna povezanost sa drugim ljudima. Oni ne razumeju da i drugi ljudi imaju prava, a razlog tome je nedostatak empatije. Oni su emocionalno plitki, koriste obmanjivanje i manipulaciju kako bi kontrolisali druge, veruju da je sve podređeno njima - jednostavno, zbog toga ko/šta su.
Psihopate imaju prirodni nagon za sticanje moći nad drugima, a kada njihov uticaj na društvo preraste u krajnju fazu (koja se naziva patokratija), svih 6% stanovnika sa psihopatološkim poremećajima čine novu "društvenu elitu" - od lokala do nivoa centralne vlasti. Duplo više je ljudi koji čine drugu grupu. To su oni koji su uspeli da izopače svoju ličnost, kako bi odgovorili zahtevima nove realnosti.
Možda najopasniji deo neinformisanosti običnih ljudi odnosi se na činjenicu da psihopatološke individue lako prepoznaju jedni druge, udružuju se i pomažu u napretku na društvenoj lestvici. Takođe, oni mogu perfektno da imitiraju normalne ljudske emocije i ponašanje, te ih je bez dugog posmatranja od strane psihijatara teško otkriti.
Neophodno je razviti svest o uticaju psihopatije na ljudsku zajednicu, kao i o načinima na koje se taj uticaj ostvaruje. Pre toga, razviti svest o tome da psihopate nisu zli i nemoralni ljudi, već samo ono što im je priroda dala da budu. Za sve, što takvi rade u društvu, nije odgovorna priroda već oni koji to društvo čine. Uz razvoj te svesti stiče se i imunizacija na društveni uticaj psihopata, a patokratija (kao njihovo političko životno stanište) postaje neodrživa.
Možda najopasniji deo neinformisanosti običnih ljudi odnosi se na činjenicu da psihopatološke individue lako prepoznaju jedni druge, udružuju se i pomažu u napretku na društvenoj lestvici. Takođe, oni mogu perfektno da imitiraju normalne ljudske emocije i ponašanje, te ih je bez dugog posmatranja od strane psihijatara teško otkriti.
Neophodno je razviti svest o uticaju psihopatije na ljudsku zajednicu, kao i o načinima na koje se taj uticaj ostvaruje. Pre toga, razviti svest o tome da psihopate nisu zli i nemoralni ljudi, već samo ono što im je priroda dala da budu. Za sve, što takvi rade u društvu, nije odgovorna priroda već oni koji to društvo čine. Uz razvoj te svesti stiče se i imunizacija na društveni uticaj psihopata, a patokratija (kao njihovo političko životno stanište) postaje neodrživa.
Simptomi patokratije (tj. vladavine psihopata) u Srbiji se mogu uočiti u zabrinjavajućoj meri - kroz državne službe, vlast, uticaj sredine, mobing. Razvoju ove najteže društvene bolesti najviše doprinosi neinformisanost građana o psihopatiji i njenom uticaju na društvo, pa se jasni znaci tog poremećaja često pripisuju primitivizmu, bahatosti, nuždi, pa čak i nekoj vrsti običaja.
Pašićeva Narodna radikalna stranka, Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija (tzv. Kraljeva stranka), Komunistička partija / Savez komunista, Socijalistička partija Srbije (sa satelitima SRS, ND, JUL, SPO), DOS (polarizovan po liniji DS-DSS, svako sa svojim satelitima), koalicija DS-SPS, koalicija SNS-SPS... Sve su to manje ili više bile partokratske vlasti, i razlikovale su se formalno po nivou "neophodne podobnosti" učlanjenjem u partiju kako bi se dobio posao ili neka funkcija. Ne zavaravajmo se pričama za decu, toga je bilo u svim režimima, čak i kada "nije bilo obavezno". Tačno, bilo je i "samoinicijativnih" učlanjenja, ali na takve se gledalo daleko više blagonaklono nego na one koji nisu iskazivali toliki stepen "elana" - ovo se prvenstveno odnosi na period vladavine DOS-a i u manjoj meri tokom vlasti čiju je okosnicu činila DS (do 2012).
Iako su rane naznake patokratije unutar partokratskih vlasti bile prisutne u svakom od partijski definisanih vremenskih perioda koji su prethodno pobrojani, patokratija stupa u prvi plan tek nakon lapota unutar SNS kada Vučić smenjuje rasplakanog Nikolića, u svoje ruke preuzima stranku a zatim i vlast tj. celu državu. Vučićev puč unutar vlade (2014), kada - kao prvi potpredsednik - pomoću besmislenih vanrednih izbora smenjuje Dačića i sebe postavlja na njegovo mesto, predstavlja početak patokratije kao političkog sistema koji karakteriše srpsko društvo XXI veka.
Oberpsihopatu i njegove kolege prvog ešalona sa istom dijagnozom, baš kao i one "prilagođene" iz drugog ešalona (kojih je kod nas neuporedivo više nego što to naučna zajednica tvrdi) - lako je prepoznati. I baš zato je još lakše od njih okrenuti glavu, zabiti je u pesak i prepustiti se, dići ruke od sebe (i na sebe). A to, zapravo, i ne predstavlja normalno ponašanje, već... pogađate. Upravo na praktičnom primeru našeg društva, može se videti u kojoj meri je moguće ne biti psihopata a ponašati se psihopatski, i to kolektivno. Međutim, psihopatsko ponašanje je neraskidivo vezano sa psihopatijom, čime se to vrzino kolo zatvara.
Krug je to, zatvoren.
I mnogo zajeban.
Mnogo.
