Korporacijski komunalizam

"Kapitalizam je danas oličen u bankama, u Mek­donaldsu, u Goldman Saksu - jednom reči, u korporacijskim strukturama u kojima se nagomilava moć koja se onda usmerava u kratkoročne ciljeve, i izrabljivanje ljudi i prirodnih resursa. U tak­voj slici nema mesta za pojedinca i njegovo pravo da utiče na procese koji ga okružuju, a čije posledice oseća na svojoj koži. Imajući u vidu ustrojstvo korporacija da­nas, njihovu spregu sa politikom, odgovor­nost menadžera da donesu dividendu akcio­narima ili povećaju vrednost preduzeća, ne ostavlja nikakvog prostora da se nadamo da će neki pojedinac na visokoj funkciji biti u mogućnosti da učini nešto što bi odstupalo od ovakvog ponašanja.
Primer loših namera korporacija je na primer sporazum o "Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu" (TTIP) koji je trebalo da bude sklopljen između SAD i EU, a koji podrazumeva mogućnost korporacija da tuže državu u kojoj posluju ukoliko ova donese takvu regulativu koja će se odraziti na uspešnost poslovanja korporacija, čak iako bi takva odluka mogla biti u javnom interesu. Suverenitet država tako biva ograničen od strane krupnog kapitala.
Srećom, videli smo i tzv. Drakula fenomen: naime, kada su detalji sporazuma procureli u javnost pritisak je bio tolko veliki da sporazum nije usvojen. Kada neprijatelj izađe na videlo gubi svoju moć. To vidim kao nasleđe protesta u Sijetlu 1999. od kada sklapanje dogovora između najmoćnijih igrača na globalnoj sceni dolazi u sukob sa društvom. Privatizacija se pre 1999. godine mogla slaviti kao lek za sve društvene probleme i prodavati priča da ćemo na taj način i u dogledno vreme svi postati bogati kao žitelji Kalifornije. Hegemonija privatizacionog diskursa je bila na delu, međutim posle Sijetla nje više nema. 

Hegemonija je tehnički termin koji je plasirao Gramši i odnosi se na jedinstvo moći i narativa koji ovu moć legitimiše i predstavlja je kao spasonosnu. Kada nema tog narativa onda smo suočeni sa golom moći. U toj situaciji, kada narativ ne deluje, gola moć je prinuđena da upotrebljava sve više represivni aparat u vidu policije i vojske, i tada govor o bezbednosti i satanizaciji neprijatelja stupa na scenu. Sve dalje radnje koje se sprovode kroz zakone dogovaraju se dalje od očiju javnosti. Ukratko, kada hegemonije više nema, na scenu stupa nasilje i netransparentnost. Danas jedan veliki CEO ne može u javnosti da ima istu retoriku kao pre deset godina.

...

Po svemu sudeći potrebno je korumpirati medijsku industriju, jer na taj način korumpirate političare. U tzv. buržoaskoj demokratiji, koja je zapravo de­mokratija spektakla, političari imaju potrebu za medijima onoliko koliko riba ima potrebu za vodom. Korporacije utiču na političke procese time što kupuju medijski prostor i pružaju ga političarima kojima je ovaj neophodan. Tako se ostvaruje kontrola."

(u nastavku sledi priča o primerima privatizacija javnih monopolskih preduzeća u Italiji, uzrocima i posledicama propasti iste u brojnim slučajevima, kao i građanskim akcijama da se tome stane na put)

- iz intervjua koji je za Republiku u junu dao Ugo Matei, profesor građanskog prava na Univerzitetu u Torinu

Republika 604-607: Korporacijska privatizacija - izrabljivanje ljudi i resursa

U Srbiji je ovih dana započet javni dijalog oko donošenja novog Zakona o komunalnim delatnostima, koji će svakako imati veze sa Zakonom o javnim preduzećima. Ta delatnost, ili bolje reći sektor javnh usluga, zapada u sve veću krizu iz koje se može izaći "samo" privatizacijom o kojoj laprda svaka vlast u poslednjih deset godina. I opozicija, umalo da i njih zaboravim. Problem je što će tu i takvu "privatizaciju" sprovoditi ludaci koji svakodnevno upropašćavaju državu i komunalna preduzeća svojim sumanutim fiks-idejama i teškim lopovlukom koji se ponajviše ogleda u finansiranju stranaka na vlasti (novcem, ali i činjenjem "sitnih usluga zbog velikih zasluga"), kao i žestokim kronizmom koji u pojedinim slučajevima prelazi granicu zdravog razuma.

Poslednjih meseci posejana je poveća doza straha po komunalnim preduzećima u unutrašnjosti Srbije, uz upotrebu dve omiljene alatke tih sejača straha: biće masovnih otkaza (tzv. racionalizacija) i obaveznog smanjenja plata jer su veće nego kod onih koji rade po opštinskim upravama. Paralelno s tim, i pored zabrane zapošljavanja, vrši se masovan utovar plakatolepitelja, botova & ostalih zaslužnih kradikalskih kadrova.
Na pitanje, koje je još u februaru javno uputila Vesna Pešić, "da li će kriterijum za otpuštanje biti partijska podobnost", do danas niko iz Vlade nije odgovorio. Da li je uopšte potrebno da odgovore, kada je dovoljno pogledati ponašanje "podobnih" čim se spomenu otkazi, taj teleći kez od uha do uha? Ili neoborivu činjenicu da je priliv novih članova u SNS, iz redova zaposlenih po tim preduzećima, poslednjih meseci u velikom porastu.

Nesporno oslabljen nivo kvaliteta pružanja komunalnih usluga u većini opština ne može biti povod za privatizaciju (referentni zakon čak i brani privatizaciju određenih delatnosti, ali to ovde ionako nema veze ni sa čim), još manje razlog, jer će u privatizaciji učestvovati baš oni koji su raskupusali državne firme - praksa duga više od četvrt veka to svakodnevno dokazuje.

Strah, koji je posejan među zaposlene radi njihove kontrole, posledica je i konstantne nestabilnosti menadžmenta po tim preduzećima jer on, umesto od poslovanja, zavisi striktno od dnevnih kvazipolitičkih gibanja i jutarnjih ustajanja lokalnih šerifa na pogrešnu nogu. Tu stručnost zaposlenih ne samo da ne dolazi više do izražaja, već gubi svoj značaj u korist striktno partijske poslušnosti po bilo kom osnovu - od najprostijih do najsloženijih poslova kojima se komunalna preduzeća bave. Danas, iznosač smeća i tehnolog u vodovodu, čistač ulica i ekonomista, grobar i informatičar podjednako bivaju tretirani ukoliko nemaju odgovarajuću partijsku knjižicu umesto lične karte. U stvari, isto su tretirani i zaposleni koji je imaju, ali oni su zadovoljni, glupi i srećni zato što im krv piju "njihovi" a ne neki drugi.

Uzrok problematičnog pružanja komunalnih usluga leži u ponašanju menadžmenta po tim firmama i njihovih osnivača - lokalnih samouprava, koje se bave samo sopstvenim rejtingom kod birača, usled čega su javna preduzeća pretvorili u kvazisocijalne i politikantsko-privatne propagandne prćije. Koliko sutra, ti isti će finansijski (namerno) satrti ta preduzeća i ponuditi ih agencijama za privatizaciju ili sklapati paktove o javno-privatnom partnerstvu, od čega će samo oni imati koristi.

Posledice mogu biti štetne i velike, iako sada izgledaju nejasne zbog propagandnog idealizovanja privatizacije. Jednostavno, baš kao i u Britaniji ili Nemačkoj, određene svetske korporacije su "bacile oko" i na izvore pitke vode u Srbiji. Prolom voda, Vlasina, Knjaz Miloš, Divac, Coca Cola, Maršićanin, Homoljski izvori... vodoafere od pre desetak godina koje još uvek nisu isterane na čistac - dovoljan su razlog da se građani-korisnici tih usluga zabrinu i zapitaju da li se javni interes može i sme privatizovati. Privatizovane pa potom deprivatizovane toplane u Zaječaru i Negotinu... isto. Umesto privatizacije, neophodna je temeljno sprovedena deprivatizacija preduzeća koja su neformalno ali činjenično uzurpirana od strane interesnih grupa i klanova u njihovom upravama. Dok se to ne sprovede, građani imaju svu slobodu ovog sveta i pravo na građansku neposlušnost prema državi, njenim preduzećima i svima koji su ne samo izigrali dato im poverenje, već na tome i debelo izvlače ličnu korist.
Dakle, šta konkretno mogu građani, zbog kojih komunalne firme i postoje, stvarni vlasnici takvih preduzeća, tim povodom da urade? Pročitajte tekst Uga Mateija do kraja, ili saslušajte (al' stvarno) ono što poručuje Đokica Jovanović iz Niša.
Pa ne piše ni ovde baš sve.

Rat i(li) mir?

Nemamo pravo na eufemizme i zaobilaženje istine, stvari moramo jasno imenovati. Ponovo je pitanje rata ili mira, kao devedesetih, ali valjda sada imamo pouku? Mir se brani u miru a kad se zapuca onda stvari krenu svojim neumitnim tokom. Problem predugo traje, ne pokazuje se odlučnost da se on reši a zlokobni tutanj novog rata valja se pod našim nogama. Budimo najotvoreniji, stavimo karte na sto i bez ikakvih zamagljivanja pogledajmo stvari u oči. Nemam nameru da se pozivam na istoriju, jer je ova "nauka" dobrano kompromitovana i referisanjem na nju svako može da dokazuje šta god hoće.

Kosovo se otcepilo od Srbije uz pomoć Zapada, i ono je sada polusamostalna državnopravna celina još uvek pod međunarodnim nadzorom i bez zaokruženog suvereniteta. Posle šesnaest godina nismo bliži održivom rešenju uprkos pozitivnim pomeranjima. Ovdašnji političari preostale Srbe na Kosovu tretiraju kao svoj hazardni ulog u bleferskoj igri. Nemajući jake karte pokušavate da igrom "na sve ili ništa" prevarite protivnika da ste sila i primorate ga da se povuče iz igre i tako dobijete partiju. Međutim, u ovom slučaju svi znaju da blefirate. A vi i dalje blefirate, ne odustajete. Srbi na Kosovu su kockarevi taoci i oni će prvi platiti skupu cenu. Oni su ili toliko politički neuki ili toliko bezvoljni da ne umeju da kažu NE manipulantima iz Beograda i povedu samostalnu politiku. Svetla tačka bila je pojava Samostalne liberalne stranke, koja je imala smelosti da uđe u vladu Kosova i time prizna Kosovo u ime jednog dela kosovskih Srba. Međutim, iz Beograda ne prestaju da se brinu za "južnu srpsku pokrajinu". Trebalo bi da im kosovski Srbi kažu da prekinu već jednom da se brinu i da ih štite, kad već ne mogu da ih zaštite.

Pretpostavka nekih upućenih krugova jeste kako je ova vladajuća kombinatorika, formirana posle izbora 2012. godine, nastala blagoslovom Zapada sa zadatkom da prizna Kosovo i uspostavi dobrosusedske odnose. Međutim, tri godine su minule i mi ne vidimo da se bilo šta bitno promenilo. I dalje se sedi na dve stolice, pravi se spoljnopolitički slalom i veleslalom. Da li se Zapad prevario ili su ga prevarili? Ne lažimo se: konačan uslov za pristupanje EU biće formalno priznavanje Kosova kao države. Sve je manji prostor za manevrisanje i čas istine se bliži, ali na žalost niko ne zna koliko nam je vremena preostalo. Javnost ništa ne razume, ona je kao guska u magli. Ljudima treba objasniti da sve ima svoju cenu. Naknadna pamet veli da ratova devedesetih ne bi bilo da je neko najotvorenije izneo ljudima koliko će koštati politika za kojom se krenulo. Ali, niko se nije usudio na tako mračnu predikciju: poslaće vas ili vašu decu u rat, žena ili kćerka će vam biti silovana i zaklana, bićete ubijeni ili osakaćeni ili će vas naterati da vi sve to činite drugima, osiromašićete… Onda, razmislite. Tako i sadašnja politika ima svoju cenu a čas naplate se bliži.

Politika nepriznavanja Kosova vodi u novi rat. Jasno je da se pregovorima i diplomatijom ono nikada neće vratiti pod suverenitet Srbije. Oni koji ga ne priznaju zapravo pripremaju novi rat hteli to ili ne, bilo to njima jasno ili ne. Hipotetički je moguće predvideti nekoliko crnih scenarija koji se donekle prepliću i preklapaju. 

• Prvi scenario je da na Kosovu dođe, kao posledica nekog zločina, do novih pogroma i iseljenja preostalih Srba. Iz Srbije na tako nešto niko neće moći niti smeti da odgovori. To će biti nemoguće sprečiti. Desničarski pobesneli elementi mogli bi da stvore nerede u Beogradu i drugim mestima, mogli bi da pale lokale, da linčuju za odmazdu nekog ovdašnjeg Albanca ili nekog stranca sa Zapada, ali će ih policija na kraju suzbiti. Međutim, na taj način će medijski za čitav svet ta dva događaja biti "egalizovani". 

• Drugi scenario je da u slučaju daljeg zaoštravanja odnosa Zapada sa Rusijom ovde ojačaju pritisci za svrstavanje na stranu Rusije uz odbacivanje evrointegracija ili da se vlast pred narastanjem takvih osećanja u javnosti iz oportunizma i zarad opstanka sama preokrene na tu stranu. U oba slučaja računica kreatora takvog preokreta bila bi da će iz Rusije dobiti političku i diplomatsku podršku, naoružanje, zadužiće se bilo gde ne pitajući za kamatu, nateraće omladinu da služi vojni rok, militarizovaće društvo a sve sa ciljem da se u pravom trenutku krene u rat za "oslobođenje Kosova". To bi zapravo značilo fašizam u Srbiji sa logorima i ubijanjima politički nepodobnih. Možemo nagađati kolike bi žrtve pale i kakve bi se sve međunarodne komplikacije stvorile ali je jasno da bi NATO koji je tamo već prisutan odbranio Kosovo, a da bi se deo tamošnjih Srba iselio a deo stradao. 

• Treći scenario je da vlada pritešnjena pritiscima EU i SAD najzad smogne snage i prizna Kosovo. Ovo bi bilo šokantno iznenađenje za sve, bez prethodne pripreme javnosti, pa bi se dogodilo isto što i u drugom scenariju - obaranje vlade u kombinovanom prevratu od strane pobesnele linčerske rulje podržane insajderima iz vojske i policije, jer bez njih uspeh nije moguć.

Dođe čas kada političari, ti ovejani lažovi, moraju izaći sa istinom na sredu. Situaciju ne treba ulepšavati, mora se jasno reći koliko će određena greška koštati. Državnik mora da bude odlučan i hrabar, svi bismo morali naći otrežnjujuće rešenje ma koliko ono nepopularno izgledalo. Uveren sam da ukoliko bi se ljudima najotvorenije i najiskrenije objasnilo da im nije u interesu produženje ovakvog stanja i predočila visoka cena koju bismo svi platili, da bi tada ogromna većina podržala novu politiku. Za onu ekstremističku manjinu našlo bi se leka ali samo pod uslovom da vlada zaista kontroliše bezbednosne snage.

Nenad Ž. Petrović

Građanski savez (14.04.2015): Rat ili mir?

***

Umesto komentara GK:

Kod nas, posebno u Nišu je problem što vlast stvarno misli da smo svi mi (narod prim.aut.) budale. Kod nas je problem u sistemu. On ne dozvoljava da se politički artikuliše biračka volja. Ti glasaš, biraš, a oni zbog nekih svojih interesa naprave koalicije, i kako posle toga čovek može da se oseti… 

Drugo je što se država odrekla socijalnih funkcija - to je besplatno školstvo, zdravstvo… Država se odrekla najvažnijih socijalnih funkcija i dovela je društvo u bolesno stanje. Ko će posle toga da veruje biralištu kada je društvo u potpunom stanju anomije (neefikasnost društvenih normi) i raspada društva. Ovde je država sama dovela do raspada društva.

prof Đokica Jovanović

Građanin (18.04.2015)