Ådalen 31

14. maja 1931. godine, u okrugu Odalen (Ådalen), švedska armija je otvorila mitraljesku vatru na mirne demonstrante. Četvorica demonstranata i jedan prolaznik su ubijeni a još petorica ranjena. Ovaj članak opisuje taj događaj.

Pozadina

Tokom leta 1930. godine došlo je do sukoba u fabrici sulfata "Marmaverken". Vlasnik fabrike, Djerar Verštig, naumio je da zaposlenima smanji plate zbog čega su se oni pobunili, pa je unajmio štrajkbrehere (tzv. šuge) kako ne bi došlo do prekida proizvodnje. Verštig je bio vlasnik i nekoliko drugih fabrika i postrojenja, tako da se sukob proširio i na njih kada su radnici stupili u štrajkove podrške svojim drugovima u "Marmi".

U proleće 1931. kada se led razišao sa reka i jezera, Verštigova kompanija je planirala da krene sa isporukom zaliha celuloze koje su se nagomilale tokom zime. Kako su radnici u štrajku blokirali taj posao, kompanija je ponovo unajmila šuge (za njih su to bili "radnici voljni da rade") radi utovara i slanja robe.

12. maja šezdesetak štrajkbrehera stiže u Odalen, i odmah prianjaju na posao. To je izazvalo porast tenzija skoro do tačke usijanja, tako da se 13. maja oko 500 štrajkača okuplja u gradu i maršira do skladišta celuloze. Kada su tamo stigli i videli šuge kako utovaruju robu na jedan parobrod, rešili su da to odmah spreče. Većina štrajkbrehera je pobegla kada su videli demonstrante koji im se približavaju, a nekoliko njih je pokušalo da se sakrije u brodskom skladištu; štrajkači su ih odatle izvukli na obalu i primorali na obećanje da će otići kući i više neće učestvovati u razbijanju štrajka. 

Lokalna policija nije mogla da spreči proteste niti zaštiti štrajkbrehere, pa je načelnik Okruga pozvao vojsku u pomoć. 13. uveče, u Odalen stiže šezdeset ljudi pod komandom kapetana Nilsa Mestertona - među njima je bilo konjanika i pešadinaca, kao i mitraljeski vod. Tokom večeri i noći došlo je do nekoliko manjih incidenata kada su demonstranti bacali kamenice na vojnike i policajce. Vojska je uzvratila plotunom manevarske municije i dimnim bombama.

Pucnjava

14. maja lokalni sindikati organizuju novi skup, rešeni da ponovo protestno marširaju do zgrade u Lundeu, u kojoj su bili smešteni štrajkbreheri. Ovoga puta broj demonstranata je bio daleko veći: po lokalnim vlastima bilo ih je tri do četiri hiljade, po organizatorima čitavih sedam hiljada. Osnovna ideja je bila da se maršira do "crvene linije" koju je vojska povukla, tačke od koje je dalje bilo zabranjeno prići fabrici; potom bi se svi vratili nazad. Vojska je već bila upozorila demonstrante, pozivajući se na tadašnji Zakon o pobuni, da će svakoga ko ne posluša naređenja vlasti proglasiti pobunjenikom i shodno tome odgovarajuće "tretirati".

Kada su demonstranti stigli do naselja Lunde, vojska im je preprečila put i naredila da se raziđu i vrate kućama. Kolona demonstranata je nastavila da se kreće, pa su konjanici pokušali da ih zaustave. Jedan od vojnika pada sa konja, drugi izvlači svoj pištolj i ispaljuje nekoliko hitaca upozorenja. Kapetan Mesterton tada upućuje naredbu demonstrantima da se zaustave i upozorava ih da će, ukoliko ne ispoštuju tu naredbu, na njih otvoriti vatru.

Demonstranti su nastavili da se kreću i kada su bili na manje od 100 metara od vojnika, mitraljeski vod je započeo svoju smrtonosnu pesmu koja nije prestala sve dok jedan član sindikalnog orkestra nije trubom oglasio "prekid vatre".

Kada se barutni dim razišao, četiri nenaoružana radnika i jedan mladić, koji je sa strane sve posmatrao, ležali su mrtvi; pored njih, još petorica ranjenih. Mesterton je kasnije na sudu izjavio da je među demonstrantima uočio neko oružje, tj. da je začuo pucnje i video jednog okrvavljenog od konjanika. Istraga koja je potom usledila, nikada nije pronašla dokaze koji bi potkrepili njegovu tvrdnju da je bilo ko među radnicima bio naoružan.

Mitraljeska vatra nije bila direktno usmerena na radnike već na pola puta između vojnika i demonstranata. Međutim, rikošeti su pogađali demonstrante, tako izazivajući stradanje. Kao pešadijski kapetan, Mesterton je morao znati da u toj situaciji rikošetirani hici neće "nestati", i zbog toga je teško izvući drugi zaključak osim da njega uopšte nije bilo briga kakve će biti posledice tog njegovog plana.

Na ovakav zaključak naročito navodi činjenica da se odlučio na mitraljesku vatru, daleko ubojitije sredstvo od pušaka koje su imali njegovi vojnici.
Podjednako je loše to što radnicima koji su marširali prema Lundeu niko nije blagovremeno dojavio da je lokalna vlast u međuvremenu donela odluku o zabrani angažovanja štrajkbrehera. Smatra se da bi krvoproliće bilo najverovatnije izbegnuto, da je ta vest na vreme stigla do kolone. Nešto kasnije, Asocijacija poslodavaca je zbog te odluke uputila protest nacionalnom ombudsmanu, tražeći da on preispita njenu valjanost.

Posledice

Kapetan Mesterton je zajedno sa još nekoliko vojnika bio izveden pred Vojni sud, gde je bio prvobitno osuđen, ali je posle žalbe pred Vrhovnim sudom oslobođen svih optužbi. Kasnije je bio unapređen u majora, potom i potpukovnika švedske armije.

Četvorica ubijenih radnika su sahranjena u zajedničku grobnicu. Na spomeniku koji je njima posvećen, stoji sledeće:

OVDE LEŽI ŠVEDSKI RADNIK.

PAO U MIRU, NENAORUŽAN, BEZ ODBRANE,

POGUBLJEN HICIMA BEZ IMENA.

GLAD JE BILA NJEGOV ZLOČIN.

NIKADA GA NEĆEMO ZABORAVITI.

Anders Sunstedt: The Ådalen shootings in Sweden 1931 (LibCom, 14.05.2015)

Wikipedia: Ådalen shootings

1931. godine iz dimnjaka mnogih fabrika širom Odalena nije se video dim. Organizovani su štrajkovi podrške radnicima u Marmi, kojima su plate bile umanjene za 4 ere po satu. Tokom demonstracija koje su potom usledile, vojska je ubila petoricu radnika. Ovaj film je posvećen njima.

- Bo Widerberg, režiser filma "Ådalen 31" (1969)

Danas, 85 godina kasnije, ovako nešto je nezamislivo u Švedskoj, u kojoj se problem nezaposlenosti i priliv imigranata rešavaju skraćenjem radnog vremena na 6 sati i uvođenjem četvrte smene u fabrike - bez ere smanjenja plata i penzija, otpuštanja, prebijanja ili pucanja u radnike koji štrajkuju.

A u Srbiji... sve više miriše. Ne na kišu.

Slučaj "Jugoremedija" je malji deca za ovo, iako samo na korak od Odalenskog scenarija.

Srbija danas više miriše na 1931. nego na 2016. godinu. Neki to nazivaju tranzicijom, prvobitnom akumulacijom kapitala (po koji bre to put, više), neoliberalizmom kome "komunjarski" državni intervencionizam uopšte nije stran već itekako poželjan. Ukoliko mislite da upotreba državne oružane sile u privatne svrhe to nije (baš kao ni muža budžeta), onda previše konzumirate domaće ekonomske teoretičare, analitičare i kolumniste, do prekjuče opijene socsamoupravnim skaskama a od juče neolib bajkama o tržištu. Takvi ne mogu da shvate da je država tu da štiti privatnu svojinu sve dok ona ne ugrozi neki društveni interes, oličen ne u privatnom već u ličnom svakog od njenih građana.

Slobodan Milošević je lagao narod pričom o "švedskom standardu", pa ga je jedino on i doživeo - onaj zatvorski, u Sheveningenu. Srbija je i dalje ostala na "požarevačkom standardu"; samo su se nekadašnji čuvari zatvorskog kruga i batinaši danas preselili u upravnu zgradu Institucije. Sve je ostalo potaman.

Zrelo za rikošetiranje, ako (i kad) zatreba.

I samo državno, narafski.

p.s.

Onaj nesrećni kapetan Mesterton je zaista ispao naivan, kako to Šveđani ponekad umeju da budu. Samo je trebalo da navuče fantomku na glavu, ne bi mu ime onomad razvlačili po novinama, a opet bi napredovao u službi. Zato ovi naši znaju znanje, pa vežbaju. Spremaju se za neki ovdašnji Odalen, da brane privatni biznis pod državnom fantomkom ne birajući sredstva.
Možda nešto... na vodi?
I bez nepotrebnog rikošetiranja.

Korporacijski komunalizam

"Kapitalizam je danas oličen u bankama, u Mek­donaldsu, u Goldman Saksu - jednom reči, u korporacijskim strukturama u kojima se nagomilava moć koja se onda usmerava u kratkoročne ciljeve, i izrabljivanje ljudi i prirodnih resursa. U tak­voj slici nema mesta za pojedinca i njegovo pravo da utiče na procese koji ga okružuju, a čije posledice oseća na svojoj koži. Imajući u vidu ustrojstvo korporacija da­nas, njihovu spregu sa politikom, odgovor­nost menadžera da donesu dividendu akcio­narima ili povećaju vrednost preduzeća, ne ostavlja nikakvog prostora da se nadamo da će neki pojedinac na visokoj funkciji biti u mogućnosti da učini nešto što bi odstupalo od ovakvog ponašanja.
Primer loših namera korporacija je na primer sporazum o "Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu" (TTIP) koji je trebalo da bude sklopljen između SAD i EU, a koji podrazumeva mogućnost korporacija da tuže državu u kojoj posluju ukoliko ova donese takvu regulativu koja će se odraziti na uspešnost poslovanja korporacija, čak iako bi takva odluka mogla biti u javnom interesu. Suverenitet država tako biva ograničen od strane krupnog kapitala.
Srećom, videli smo i tzv. Drakula fenomen: naime, kada su detalji sporazuma procureli u javnost pritisak je bio tolko veliki da sporazum nije usvojen. Kada neprijatelj izađe na videlo gubi svoju moć. To vidim kao nasleđe protesta u Sijetlu 1999. od kada sklapanje dogovora između najmoćnijih igrača na globalnoj sceni dolazi u sukob sa društvom. Privatizacija se pre 1999. godine mogla slaviti kao lek za sve društvene probleme i prodavati priča da ćemo na taj način i u dogledno vreme svi postati bogati kao žitelji Kalifornije. Hegemonija privatizacionog diskursa je bila na delu, međutim posle Sijetla nje više nema. 

Hegemonija je tehnički termin koji je plasirao Gramši i odnosi se na jedinstvo moći i narativa koji ovu moć legitimiše i predstavlja je kao spasonosnu. Kada nema tog narativa onda smo suočeni sa golom moći. U toj situaciji, kada narativ ne deluje, gola moć je prinuđena da upotrebljava sve više represivni aparat u vidu policije i vojske, i tada govor o bezbednosti i satanizaciji neprijatelja stupa na scenu. Sve dalje radnje koje se sprovode kroz zakone dogovaraju se dalje od očiju javnosti. Ukratko, kada hegemonije više nema, na scenu stupa nasilje i netransparentnost. Danas jedan veliki CEO ne može u javnosti da ima istu retoriku kao pre deset godina.

...

Po svemu sudeći potrebno je korumpirati medijsku industriju, jer na taj način korumpirate političare. U tzv. buržoaskoj demokratiji, koja je zapravo de­mokratija spektakla, političari imaju potrebu za medijima onoliko koliko riba ima potrebu za vodom. Korporacije utiču na političke procese time što kupuju medijski prostor i pružaju ga političarima kojima je ovaj neophodan. Tako se ostvaruje kontrola."

(u nastavku sledi priča o primerima privatizacija javnih monopolskih preduzeća u Italiji, uzrocima i posledicama propasti iste u brojnim slučajevima, kao i građanskim akcijama da se tome stane na put)

- iz intervjua koji je za Republiku u junu dao Ugo Matei, profesor građanskog prava na Univerzitetu u Torinu

Republika 604-607: Korporacijska privatizacija - izrabljivanje ljudi i resursa

U Srbiji je ovih dana započet javni dijalog oko donošenja novog Zakona o komunalnim delatnostima, koji će svakako imati veze sa Zakonom o javnim preduzećima. Ta delatnost, ili bolje reći sektor javnh usluga, zapada u sve veću krizu iz koje se može izaći "samo" privatizacijom o kojoj laprda svaka vlast u poslednjih deset godina. I opozicija, umalo da i njih zaboravim. Problem je što će tu i takvu "privatizaciju" sprovoditi ludaci koji svakodnevno upropašćavaju državu i komunalna preduzeća svojim sumanutim fiks-idejama i teškim lopovlukom koji se ponajviše ogleda u finansiranju stranaka na vlasti (novcem, ali i činjenjem "sitnih usluga zbog velikih zasluga"), kao i žestokim kronizmom koji u pojedinim slučajevima prelazi granicu zdravog razuma.

Poslednjih meseci posejana je poveća doza straha po komunalnim preduzećima u unutrašnjosti Srbije, uz upotrebu dve omiljene alatke tih sejača straha: biće masovnih otkaza (tzv. racionalizacija) i obaveznog smanjenja plata jer su veće nego kod onih koji rade po opštinskim upravama. Paralelno s tim, i pored zabrane zapošljavanja, vrši se masovan utovar plakatolepitelja, botova & ostalih zaslužnih kradikalskih kadrova.
Na pitanje, koje je još u februaru javno uputila Vesna Pešić, "da li će kriterijum za otpuštanje biti partijska podobnost", do danas niko iz Vlade nije odgovorio. Da li je uopšte potrebno da odgovore, kada je dovoljno pogledati ponašanje "podobnih" čim se spomenu otkazi, taj teleći kez od uha do uha? Ili neoborivu činjenicu da je priliv novih članova u SNS, iz redova zaposlenih po tim preduzećima, poslednjih meseci u velikom porastu.

Nesporno oslabljen nivo kvaliteta pružanja komunalnih usluga u većini opština ne može biti povod za privatizaciju (referentni zakon čak i brani privatizaciju određenih delatnosti, ali to ovde ionako nema veze ni sa čim), još manje razlog, jer će u privatizaciji učestvovati baš oni koji su raskupusali državne firme - praksa duga više od četvrt veka to svakodnevno dokazuje.

Strah, koji je posejan među zaposlene radi njihove kontrole, posledica je i konstantne nestabilnosti menadžmenta po tim preduzećima jer on, umesto od poslovanja, zavisi striktno od dnevnih kvazipolitičkih gibanja i jutarnjih ustajanja lokalnih šerifa na pogrešnu nogu. Tu stručnost zaposlenih ne samo da ne dolazi više do izražaja, već gubi svoj značaj u korist striktno partijske poslušnosti po bilo kom osnovu - od najprostijih do najsloženijih poslova kojima se komunalna preduzeća bave. Danas, iznosač smeća i tehnolog u vodovodu, čistač ulica i ekonomista, grobar i informatičar podjednako bivaju tretirani ukoliko nemaju odgovarajuću partijsku knjižicu umesto lične karte. U stvari, isto su tretirani i zaposleni koji je imaju, ali oni su zadovoljni, glupi i srećni zato što im krv piju "njihovi" a ne neki drugi.

Uzrok problematičnog pružanja komunalnih usluga leži u ponašanju menadžmenta po tim firmama i njihovih osnivača - lokalnih samouprava, koje se bave samo sopstvenim rejtingom kod birača, usled čega su javna preduzeća pretvorili u kvazisocijalne i politikantsko-privatne propagandne prćije. Koliko sutra, ti isti će finansijski (namerno) satrti ta preduzeća i ponuditi ih agencijama za privatizaciju ili sklapati paktove o javno-privatnom partnerstvu, od čega će samo oni imati koristi.

Posledice mogu biti štetne i velike, iako sada izgledaju nejasne zbog propagandnog idealizovanja privatizacije. Jednostavno, baš kao i u Britaniji ili Nemačkoj, određene svetske korporacije su "bacile oko" i na izvore pitke vode u Srbiji. Prolom voda, Vlasina, Knjaz Miloš, Divac, Coca Cola, Maršićanin, Homoljski izvori... vodoafere od pre desetak godina koje još uvek nisu isterane na čistac - dovoljan su razlog da se građani-korisnici tih usluga zabrinu i zapitaju da li se javni interes može i sme privatizovati. Privatizovane pa potom deprivatizovane toplane u Zaječaru i Negotinu... isto. Umesto privatizacije, neophodna je temeljno sprovedena deprivatizacija preduzeća koja su neformalno ali činjenično uzurpirana od strane interesnih grupa i klanova u njihovom upravama. Dok se to ne sprovede, građani imaju svu slobodu ovog sveta i pravo na građansku neposlušnost prema državi, njenim preduzećima i svima koji su ne samo izigrali dato im poverenje, već na tome i debelo izvlače ličnu korist.
Dakle, šta konkretno mogu građani, zbog kojih komunalne firme i postoje, stvarni vlasnici takvih preduzeća, tim povodom da urade? Pročitajte tekst Uga Mateija do kraja, ili saslušajte (al' stvarno) ono što poručuje Đokica Jovanović iz Niša.
Pa ne piše ni ovde baš sve.

Dreadlords, mirno!

U Srbiji je u pripremi novi Zakon o privatizaciji.

Radna verzija Nacrta novog zakona o privatizaciji predviđa privatizaciju društvenog kapitala kroz prodaju stečajnih dužnika. Taj proces se mora okončati do kraja 2014. godine - što, u tako kratkom roku, nije moguće organizovati. Odustaje se od tendera kao metoda privatizacije, već se prodaja kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije sprovodi putem javnog nadmetanja (aukcije) uz prethodno javno prikupljanje ponuda.

Radi se o nameri sadašnje garniture tranzicione nomenklature u Srbiji da uzurpira društveni kapital i u potpunosti isključi radnike iz procesa upravljanja i prodaje društvenog kapitala. Agencija za privatizaciju tako postaje opšti vlasnik društvene imovine u Srbiji. Ovim se način privatizacije društvenog kapitala u Srbiji približava načinu privatizacije u fašističkoj Nemačkoj 1933. godine; tako se stvaraju preduslovi za fašizaciju društva u Srbiji. "Radnička klasa" u Srbiji, zadovoljna isplatama minimalne cene rada i povezivanjem radnog staža, ne može biti brana ovom društvenom procesu. Istovremeno, fašističke parole postaju sve učestalije na beogradskim ulicama.

Tokom 90-ih godina, „samoupravljači“ se nisu ponašali kao radnici već kao „Srbi“ masovno organizovani u podršku Slobodanu Miloševiću. Pauperizacija i slabljenje sindikalne i političke organizovanosti radničke klase, danas ponovo dovodi do pada njene klasne svesti i otvaranja prostora za razne populističke političke projekte, pa i fašističke. Slabi racionalna svest da se radnička klasa mora sama svojom organizacijom, sindikalnom i političkom, izboriti za svoj dostojanstven položaj u procesu proizvodnje, a jača iracionalno uverenje da će opet neki mesija doneti spas. Praksa je pokazala svu iluzornost populističkih projekata kao instrumenata društvenog razvoja. Oni mogu doneti samo opšte siromaštvo, propadanje nacionalne ekonomije i društva u celini, zdravstva, obrazovanja, nauke i kulture, uz bogaćenje kriminalnih društvenih grupa.

Radnici su tzv. besplatnim akcijama, u stvari, bili prevareni.
Akcioni plan Vlade predviđa nekoliko faza za postupanje sa tzv. preduzećima u restrukturiranju, i tu se očekuje da će više od 50.000 ljudi ostati bez posla. Oni nemaju gde da odu, njih očekuje tragična sudbina suvišnih ljudi.

dr Marija Obradović

ceo tekst: Opet proizvode suvišne ljude

Građanski Savez 21.11.2013.

Pre godinu dana usvojena je Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine kojom je predviđeno da se na visoke studije postepeno, a najkasnije do 2020. god. upisuje 40% svršenih srednješkolaca, što je cilj i na nivou Evrope.

Tema je više nego osetljiva iz mnogo razloga. Dugotrajnost posledica promena koje se naprave u toj sferi, svakako je među najvažnijim razlozima da se temi priđe objektivno, argumentovano, politički i ideološki neostrašćeno i svestrano, a ne samo sa ekonomskog aspekta (prihodi-troškovi). Svake godine se smanjuje broj dece koja upisuju školu, dok nadležni za obrazovanje zagovaraju smanjenje broja zaposlenih u prosveti, smanjenje broja obrazovnih ustanova, kojima zaposleni neracionalno upravljaju - jer se radi o državnoj svojini.
Na panel-diskusiji održanoj na temu racionalizacije i uvođenja javno-privatnog partnerstva u obrazovni sistem Srbije, pored kvalifikacije na račun građana i zaposlenih u prosveti da su i dalje zaraženi komunizmom, moglo se saznati i da država ne sme popustiti pred štrajkovima studenata i profesora, kao i da Srbija ima hiperprodukciju visokoobrazovanih kadrova koji nikome ne trebaju, jer poslodavci najviše traže I, III i IV stepen stručne spreme.
Dve opasne ideje provlače se kroz ovu težnju da se smanji broj studenata i da se kroz veći broj manje školovane omladine navodno zadovolje potrebe privrede. Prva ideja je nerealno očekivanje da će ovde da se dogodi reindustrijalizacija koja će apsorbovati veliki broj manje kvalifikovanih radnika, privući strani kapital. Naša privreda je ciljano uništena i opljačkana, i jedino privlačno je niska cena rada dok su svi ostali aspekti u očajnom stanju (infrastruktura, pravna regulativa, stabilnost društva, nekoruptivne procedure). Realnije je, zapravo, očekivati razvoj sektora usluga, manje firme koje traže pametnije, obrazovanije, fleksibilnije radnike, a te kvalitete ne daje što niže, već što više obrazovanje. Druga ideja je predlog da visoke škole same određuju upisne kvote i visinu školarina, što bi dovelo do manjeg broja upisanih studenata - ali ne bilo kojih: mogli bi da studiraju samo oni koji su dovoljno bogati da to plate (bez obzira na svoje stvarne potencijale), i, sporadično, izuzetno talentovani i inteligentni, koje bi eventualno država ili zainteresovane firme stipendirali.
Cilj je racionalna "upotreba" predavača i kapaciteta obrazovnog sistema, čime bi se ostvario konačni ideal učesnika ovog panela: tržišno orijentisane škole svih nivoa posle obaveznog obrazovanja. Obrazovanje bi se polako svelo na puki odnos ponude i tražnje, robe i kupca - a ne bi smelo tako da bude.
Na panel nisu bili pozvani učesnici sa drugačijim stavovima.

Ljiljana Latinović

ceo tekst: Javno-privatno partnerstvo i obrazovni sistem Srbije

Građanski Savez 21.11.2013.

Više je nego očigledna paralela i povezanost ove dve namere domaćih-a-uvezenih mozgova koji sede po ministarstvima aktuelne vlasti u Srbiji. Na prvi pogled, nameće se pitanje:
Kako će smanjenje broja zaposlenih u upropašćenim (ali i onim retkim, koja još uvek kako-tako pristojno posluju) preduzećima, motivisati prvenstveno mlade da završavaju bilo kakve škole ako je jasno da je za zaposlenje diploma manje vredna od partijske knjižice? Nije zgoreg imati obe, ali zna se "red" ovdašnji. 
Odgovor na ovu dilemu leži u konstataciji sa panela, onoj po pitanju nivoa stručne spreme radnika potrebnih privatnicima.
Privatizacijom privrede, prestaće potreba za velikim brojem visokoobrazovanih kadrova, što će biti rešeno privatizacijom obrazovanja, gde (na sreću) za profesore neće biti postavljeni oni sa I, III ili IV stepenom stručne spreme ali će im svakako biti uvaljene manje plate. Zato što ih je tada najlakše kontrolisati, i nastavnike i učenike/studente, podjednako zaglupljene idiotarijama sa Pinka i iz udžbenika (koji će, naravno, biti štampani samo u probranim privatnim štamparijama).
Ovde se ne radi o proboljševičkom kolektivističkom "strahu" od sposobnih i preduzetnih koji štrče iz mrtvog mora sovhoza i kolhoza, gde su "štrčitelji" s razlogom strahovali za goli život (koji je mogao da skonča i bukvalno u trenu). Ovde je u pitanju nešto drugo, pa opet isto u ishodu: zaposlenima i onima koji čekaju na posao (neki i na otkaz) uvaljen je ogroman strah na temu materijalne egzistencije, tj. najavljeno odumiranje na rate. Beskrupulozna trka za profitom u razmatranje uopšte ne uzima pojedinca, disidenta, kao u socrealizmu. Ovde je 50 hiljada otpuštenih radnika u najavi, prvenstveno rasterećujuća stavka troškova, tj. rashoda za zaposlene. Knjigovodstvena konta od 411 do 416 - i ništa drugo.
Konto 417 (poslanički dodatak), izuzima se trajno iz ovakvih spasonosnih ideja.
Paralela najavljenih "privatizacija" sa Nemačkom situacijom tridesetih godina prošlog veka, utemeljena je na više konkretnih i dokazanih primera - od toga da je Hitler u istom danu gasio štrajk u Minhenu zabranom postojanja ("komunističkih") sindikata i zatvaranjem fabrike, ali i pisao zahtev Ministarstvu finansija da ga oslobodi plaćanja poreza na prodaju knjige "Mein Kampf" pravdajući se kako od prihoda finansira siromašne i bolesne članove svoje Partije, pa do apsolutno pedantno i precizno vođene ekonomičnosti i računovodstva smrti u konclogorima.
Ovakvim nasilničkim stavom, prvenstveno prema obrazovanju, kao da se namerava postavljanje fabričkih dimnjaka na škole i fakultete, iz kojih se vije gust crni dim sistemskog fabrikovanja zaglupljenih vlasnika nekakvih "diploma", ne prestaju vizuelne asocijacije na das Reich, iz koga je jedini izlaz za prekobrojne i nepotrebne vodio baš kroz dimnjak.

Ideja "tehnoloških parkova", koja podrazumeva spregu lokalne zajednice, lokalne privrede i lokalne obrazovne ustanove u jedan zajednički sistem koji funkcioniše na zadovoljstvo svih, a koja se kod nas podmeće kao pozadina svakakvih sumanutih ideja raznih gospodara i njihovih kamarila, u ovdašnjim uslovima je naprosto neostvariva. Niti jedna od tri pomenute komponente ne zadovoljava ni minimalan nivo kvaliteta, da bi se makar ponadali kako bi možda tu ipak bilo nečega dobrog. Škole ne možete pretvoriti u puke fabrike robotizovanog topovskog mesa za fabričke proizvodne trake. Žudno i nervozno željena selekcija crnih ovčica i pilića još u inkubatorima, u šta bi se škole na ovaj način neumitno pretvorile, jednostavno nije moguća jer se ovde radi o živim ljudima. Konačno rešenje nikada na kraju nije ispadalo konačno, istorija je to bezbroj puta pokazala. Čuvena lenjost kao palanački rad, na kraju neizostavno izazove nekakvo pomeranje, rad, i tako poništi samu sebe. Nihilizam ne spada u prirodne principe - isto važi za kamen, biljke, životinje, ekonomiju, društvo.
Teško da će Srbija postati i Engleska iz Burgessovog romana "1985", u kojoj bande studenata po londonskim geto-kvartovima i podzemlju napadaju sve redom, u životu ostavljaju samo one koji mogu da ih nauče još nečemu. Sa druge strane, Srbija je na korak od iste knjige, u onoj situaciji kada bolnica izgori do temelja sa sve pacijentima i osobljem, jer je na ulici trenutno sukob između vatrogasaca koji štrajkuju i onih koji to ne čine, a nema ni policije da ih razdvoji ili natera da rade svoj posao. Pogađate, i policajci su u štrajku. Umalo da zaboravim, Engleska je pod okupacijom arapskog kapitala i islama... u toj knjizi.
Radnici, sindikati, obrazovanje, deprivatizacija i stvarna departizacija, socijalna pravda... eto nama i infidela u priči, baš se zgodno pogodilo. A odatle je samo mali korak do još jedne knjige istog autora, one daleko poznatije - The Clockwork Orange. 
Alex-manijaci, sa jedne strane, Srbiji nikada nisu nedostajali; takvi su čak bili brižno odgajani. Međutim, Alex-buntovnike protiv kriptofašističkog i palanačkog sistema, Srbija je vazda sama trebila, od malih nogu i naročito u školi.
Da li oni zaista veruju u ove bajke koje, na račun građana, pričaju naokolo? Ili ne vide koliko je providna igra koju ovih dana igraju domaći Gospodari i Sluge:
Naplašićemo vas sve, bez izuzetaka, čak neke od najavljenih poteza i povući. Moraćemo tako, jer drugačije nećemo moći da vas posle spašavamo, zbog čega ćete opet glasati za nas, a ne za one izdajnike koji bi vam ovo isto radili. 

Dreadlords, mirno!

Ne morate baš biti filosof, poput Vladimira Milutinovića, pa da na izjavu ministra privrede "Fleksibilnije radno zakonodavstvo dokazano dovodi do rasta zaposlenosti", koju uporno mantrički ponavlja, odgovorite jednim sasvim logičnim pitanjem:

Stvarno, Gospodari Straha, recite vi nama: A gde to?

Otisak Nedelje - 08.02.2009.

Dakle ... volimo srbovanje? Predlog #3.
Svenarodna onepismenjenost na delu.
Pa, dobro - sami ste to tražili. Ima još.

Predlog #1 - Srbompjuterizacija

Može i "Ćirilomanijaci, drugi deo".

A Metodije, gdesedede on?

Kada daš detetu zvečku onda i ne treba da se čudiš što po kući na sve strane zveči. Ako mu daš značku, onda znači ... ali, to je neka druga priča.
Na sajtu opštine Negotin ima nekoliko stvari koje mi nikako nisu jasne:
Šta su to hteli da postignu anketom "Gde provodite zimski odmor?" - kao, vode brigu o malom čoveku, pa se eto interesuju kako mu je. Pa što se onda ne zainteresuju i zašto mu je, i to postave kao anketu, imalo bi više smisla. Sigurno više od ponuđene opcije zimskog odmora u obližnjem parku ...
Link (na istom sajtu) "Negotin chat". E ćirilice moja srbska, pa zašto se onda logiramo, plus lozinka je "moderator" (nikada ne bih provalio ...). Jezik: srpski, lepo piše, ali može da se izabere i engleski. I ko će to da chatuje na engleskom preko opštinskog sajta?
Možda chatnici (чатници)?!
Kad to oplete sa raznih strana sveta, malo iz Vukovara, malo okolina Siska, malo Ravna Gora ... i još zaliveno domaćim kratežom i Veljinim chipsom chachanskim!
Cha cha cha!!! T t t ...
E, ovo je najsažetiji CV koji sam u životu video! Novopostavljeni radikalski član Opštinskog veća, rođen taditad, radio tuitamo, u struci jelte. Otac dvoje dece studenata.
Čekbremalo, je li on to otac dvoje dece koja su studenti, ili nabediše čoveka ni krivog ni dužnog da je nekim studentima napravio dvoje dece?! Studentkinjama ...
Aman, opštinski kompjuteristi, da li ste ikada čuli za gramatiku ili ne daj bože interpunkciju? Zarez, zapeta, koma ... bre!
Lokalna Titanija je pre fotelje bila profesor informatike, i koliko se sećam, odlično je znala srpski u školi. U šta nam se onda to pretvorila Opštinska uprava?
Mila&Draga nam Predsednice, probudite već jednom iz kome onepismenjaštva te vaše ... sramota je.
Doduše, onaj što mnogo voli da citira Nobelovu knjigu šio vas je za tri koplja, u pojedinačnoj konkurenciji.

Predlog #2 - Srboprivatizacija

Na aukciji održanoj 6. februara ove godine, prodato je najveće negotinsko trgovinsko preduzeće "INEX Uzor". Robna kuća, četiri marketa, nekoliko magacina i par desetina prodavnica po gradu i okolnim selima. Za pedesetak miliona dinara. Radnicima je garantovano da neće biti otkaza - jer su vlasnici akcija.
Otkada je to vlasništvo nad akcijama garantovalo radna mesta?
Možda odgovor znaju oni koji poseduju akcije "Krajina-Vina", IHP Prahovo, "Negotinske Štamparije", RTV "Krajina", "INEX-Krajine", GP "Krajina", DP "Timok", Slobodne zone Prahovo ili Veterinarske stanice.
Možda će odgovor "osetiti" radnici "Poljotehne" u stečaju, ili JKP "Badnjevo" - svaki dan, bez privatizacije?
Kako god bilo, gazda Fridrih Barbaroša može neko vreme zadovoljno da trlja ... hromirani gelender u marketu - pardon, robnoj kući.
Pitam se koji li je duduk sve to i tako pametno smislio?

Predlog #3 - Klerikalizacija građevinskog zemljišta

Po Zakonu o lokalnoj samoupravi, pa shodno tome i slovu Statuta opštine Negotin, naplata takse za korišćenje gradskog građevinskog zemljišta predstavlja jedan od osnovnih izvora finansiranja Opštine.
Čitajte: lokalne vlasti.
Ta ista lokalna vlast pre neki dan ugosti ambasadora susedne Rumunije, koji je pored ostalog i mnogo-mult zabrinut za stanje verskih zajednica u Istočnoj Srbiji, a posebno za položaj Rumunske Pravoslavne Crkve. A još posebnije za geografski položaj i građevinsko-pravnu problematiku oko podizanja jednog od njihovih objekata.
Obećano mu, videćemo, neka se dogovore СПЦ i RPC (pazi da ne podele tržište!), a mi ćemo da pokušamo da nađemo neko opštinsko zemljište - kako je i red, u gradu, što da vjernici šipče po selima - pa da se dunđeri prihvate posla. Opet to dunđersko bratstvo ...
Možda angažuju i Vojsku, oni bar imaju iskustva u crkveno-desantnim operacijama.
Koje to opštinsko zemljište? Ono od koga se finansira država, odnosno opština Negotin? Te sluge građanske - servis, da prostite???
Nisu našli za zgodno da besplatno ili uz subvencije dodele opštinsko zemljište nekoj proizvodnoj firmi, nego baš za crkve?! Ako to ne spasi ovaj grad - ne znam šta će! Spasenije, јаšta!
Da ne mešamo verska osećanja sa ovim, ali crkve su mamipare isto kao i dućani i kafane. Odakle novac ako niko ništa ne privređuje? Od penzija ili zaposlenih u republičkim firmama ...
Da li ste ovih dana čitali u novinama da su meštani Boleča uložili oko 200.000 evra za izgradnju nove mesne crkve (sakralni objekt, СПЦ naravno! - da li su normalni i odakle im pare), ali je potom lokalni pop preko veza u vlasti tu istu crkvu (građevinski objekt) kupio za 30.000, isto evra?! Šta će mu, da radi privatno?
Kako neko spomenu na Negotinskom Forumu:
- Šta ako dođe Dalaj-Lama, pa zatraži plac na Deli Jovanu ili Tupižnici (planinama) - ne oseća se čovek prijatno na nižim nadmorskim visinama. A ovi naši mu ponude samo brda Badnjevo i Bukovo, jer su pomenute visine u drugim opštinama? Ili kažu, Dogovorićemo se, samo da vidimo kako beše oko one reinkarnacije - iz predsednice opštine u poslanika?

OMMMMMMMMMMM

btw Odakle sad ovaj krst zlatni na zgradi Opštine ... ?
2002. godine su pomenuti Nobel i desna mu tada komunalska ruka, Koštunjava, doveli sveštenike da osveštaju sve državne firme i njihove kancelarije. Posle izgubiše na izborima - možda i zato što su popovi ipak dobro obavili svoj posao i makar odloženo razjurili zloduhe ...

Predlog #4 - I didn't do it!

Kada smo već kod zloduha prošlosti i tadašnje desne komunalske ruke, srbsko pravosuđe prelazi sve granice normalnog i razumnog ponašanja.
Novine još ne objavljuju vest o oslobađajućoj presudi povodom ubistva Radmile Bukvić, u septembru 2003. godine. Sećate se čuvenih auto trka, Drajvera i Džanka? Onog skakavca u crnom koji je histerično (zajedno sa svojima) šamarao zastavom po kolovozu ne bi li zaustavio vodećeg Zaječarca koji nije smeo da pobedi, ali je lokalni favorit u poslednji tren rešio da se sa auto-trka prešaltuje na otkos publike sa strane?
Dvadesetak polomljenih i pregaženih Negotinaca, i jedno ubistvo?
Usled nedostatka dokaza.
Jedino su odgovorni saobraćajni policajci iz Kladova i Bora. Pa i kosac, kad se mora nije teško ...
Kakvo ubistvo? Pitajte Radmilu Bukvić, koja bi danas imala 6 godina duži život.
Ta prokleta trka jeste bila (kako god i od koga god) organizovana, i nema ni traga nehatu. To je moralo da se desi, prava je sreća što nije godinu dana ranije (2002) kada su ti isti moto-manijaci radili to isto ali u samom centru Negotina. U krug oko Hotela, duž ograde Zdravstvenog centra i dvorišta Srednje muzičke škole.
A taj Yugo nesrećni beše crven. Odakle se onda ona nesreća ex/komunalsko-desničarsko-Koštunjarska, pre neki dan prešalta u crveni-levičarski SPS?
Čudni su putevi Nebeski ... od trafike do koferčeta.

+++++

E moj Barte Simpsone, slab ti je taj izgovor, ne vredi da se praviš englez.
Sve je nama jasno - em si žut, em u crvenom ...