Dreadlords, mirno!

U Srbiji je u pripremi novi Zakon o privatizaciji.

Radna verzija Nacrta novog zakona o privatizaciji predviđa privatizaciju društvenog kapitala kroz prodaju stečajnih dužnika. Taj proces se mora okončati do kraja 2014. godine - što, u tako kratkom roku, nije moguće organizovati. Odustaje se od tendera kao metoda privatizacije, već se prodaja kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije sprovodi putem javnog nadmetanja (aukcije) uz prethodno javno prikupljanje ponuda.

Radi se o nameri sadašnje garniture tranzicione nomenklature u Srbiji da uzurpira društveni kapital i u potpunosti isključi radnike iz procesa upravljanja i prodaje društvenog kapitala. Agencija za privatizaciju tako postaje opšti vlasnik društvene imovine u Srbiji. Ovim se način privatizacije društvenog kapitala u Srbiji približava načinu privatizacije u fašističkoj Nemačkoj 1933. godine; tako se stvaraju preduslovi za fašizaciju društva u Srbiji. "Radnička klasa" u Srbiji, zadovoljna isplatama minimalne cene rada i povezivanjem radnog staža, ne može biti brana ovom društvenom procesu. Istovremeno, fašističke parole postaju sve učestalije na beogradskim ulicama.

Tokom 90-ih godina, „samoupravljači“ se nisu ponašali kao radnici već kao „Srbi“ masovno organizovani u podršku Slobodanu Miloševiću. Pauperizacija i slabljenje sindikalne i političke organizovanosti radničke klase, danas ponovo dovodi do pada njene klasne svesti i otvaranja prostora za razne populističke političke projekte, pa i fašističke. Slabi racionalna svest da se radnička klasa mora sama svojom organizacijom, sindikalnom i političkom, izboriti za svoj dostojanstven položaj u procesu proizvodnje, a jača iracionalno uverenje da će opet neki mesija doneti spas. Praksa je pokazala svu iluzornost populističkih projekata kao instrumenata društvenog razvoja. Oni mogu doneti samo opšte siromaštvo, propadanje nacionalne ekonomije i društva u celini, zdravstva, obrazovanja, nauke i kulture, uz bogaćenje kriminalnih društvenih grupa.

Radnici su tzv. besplatnim akcijama, u stvari, bili prevareni.
Akcioni plan Vlade predviđa nekoliko faza za postupanje sa tzv. preduzećima u restrukturiranju, i tu se očekuje da će više od 50.000 ljudi ostati bez posla. Oni nemaju gde da odu, njih očekuje tragična sudbina suvišnih ljudi.

dr Marija Obradović

ceo tekst: Opet proizvode suvišne ljude

Građanski Savez 21.11.2013.

Pre godinu dana usvojena je Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine kojom je predviđeno da se na visoke studije postepeno, a najkasnije do 2020. god. upisuje 40% svršenih srednješkolaca, što je cilj i na nivou Evrope.

Tema je više nego osetljiva iz mnogo razloga. Dugotrajnost posledica promena koje se naprave u toj sferi, svakako je među najvažnijim razlozima da se temi priđe objektivno, argumentovano, politički i ideološki neostrašćeno i svestrano, a ne samo sa ekonomskog aspekta (prihodi-troškovi). Svake godine se smanjuje broj dece koja upisuju školu, dok nadležni za obrazovanje zagovaraju smanjenje broja zaposlenih u prosveti, smanjenje broja obrazovnih ustanova, kojima zaposleni neracionalno upravljaju - jer se radi o državnoj svojini.
Na panel-diskusiji održanoj na temu racionalizacije i uvođenja javno-privatnog partnerstva u obrazovni sistem Srbije, pored kvalifikacije na račun građana i zaposlenih u prosveti da su i dalje zaraženi komunizmom, moglo se saznati i da država ne sme popustiti pred štrajkovima studenata i profesora, kao i da Srbija ima hiperprodukciju visokoobrazovanih kadrova koji nikome ne trebaju, jer poslodavci najviše traže I, III i IV stepen stručne spreme.
Dve opasne ideje provlače se kroz ovu težnju da se smanji broj studenata i da se kroz veći broj manje školovane omladine navodno zadovolje potrebe privrede. Prva ideja je nerealno očekivanje da će ovde da se dogodi reindustrijalizacija koja će apsorbovati veliki broj manje kvalifikovanih radnika, privući strani kapital. Naša privreda je ciljano uništena i opljačkana, i jedino privlačno je niska cena rada dok su svi ostali aspekti u očajnom stanju (infrastruktura, pravna regulativa, stabilnost društva, nekoruptivne procedure). Realnije je, zapravo, očekivati razvoj sektora usluga, manje firme koje traže pametnije, obrazovanije, fleksibilnije radnike, a te kvalitete ne daje što niže, već što više obrazovanje. Druga ideja je predlog da visoke škole same određuju upisne kvote i visinu školarina, što bi dovelo do manjeg broja upisanih studenata - ali ne bilo kojih: mogli bi da studiraju samo oni koji su dovoljno bogati da to plate (bez obzira na svoje stvarne potencijale), i, sporadično, izuzetno talentovani i inteligentni, koje bi eventualno država ili zainteresovane firme stipendirali.
Cilj je racionalna "upotreba" predavača i kapaciteta obrazovnog sistema, čime bi se ostvario konačni ideal učesnika ovog panela: tržišno orijentisane škole svih nivoa posle obaveznog obrazovanja. Obrazovanje bi se polako svelo na puki odnos ponude i tražnje, robe i kupca - a ne bi smelo tako da bude.
Na panel nisu bili pozvani učesnici sa drugačijim stavovima.

Ljiljana Latinović

ceo tekst: Javno-privatno partnerstvo i obrazovni sistem Srbije

Građanski Savez 21.11.2013.

Više je nego očigledna paralela i povezanost ove dve namere domaćih-a-uvezenih mozgova koji sede po ministarstvima aktuelne vlasti u Srbiji. Na prvi pogled, nameće se pitanje:
Kako će smanjenje broja zaposlenih u upropašćenim (ali i onim retkim, koja još uvek kako-tako pristojno posluju) preduzećima, motivisati prvenstveno mlade da završavaju bilo kakve škole ako je jasno da je za zaposlenje diploma manje vredna od partijske knjižice? Nije zgoreg imati obe, ali zna se "red" ovdašnji. 
Odgovor na ovu dilemu leži u konstataciji sa panela, onoj po pitanju nivoa stručne spreme radnika potrebnih privatnicima.
Privatizacijom privrede, prestaće potreba za velikim brojem visokoobrazovanih kadrova, što će biti rešeno privatizacijom obrazovanja, gde (na sreću) za profesore neće biti postavljeni oni sa I, III ili IV stepenom stručne spreme ali će im svakako biti uvaljene manje plate. Zato što ih je tada najlakše kontrolisati, i nastavnike i učenike/studente, podjednako zaglupljene idiotarijama sa Pinka i iz udžbenika (koji će, naravno, biti štampani samo u probranim privatnim štamparijama).
Ovde se ne radi o proboljševičkom kolektivističkom "strahu" od sposobnih i preduzetnih koji štrče iz mrtvog mora sovhoza i kolhoza, gde su "štrčitelji" s razlogom strahovali za goli život (koji je mogao da skonča i bukvalno u trenu). Ovde je u pitanju nešto drugo, pa opet isto u ishodu: zaposlenima i onima koji čekaju na posao (neki i na otkaz) uvaljen je ogroman strah na temu materijalne egzistencije, tj. najavljeno odumiranje na rate. Beskrupulozna trka za profitom u razmatranje uopšte ne uzima pojedinca, disidenta, kao u socrealizmu. Ovde je 50 hiljada otpuštenih radnika u najavi, prvenstveno rasterećujuća stavka troškova, tj. rashoda za zaposlene. Knjigovodstvena konta od 411 do 416 - i ništa drugo.
Konto 417 (poslanički dodatak), izuzima se trajno iz ovakvih spasonosnih ideja.
Paralela najavljenih "privatizacija" sa Nemačkom situacijom tridesetih godina prošlog veka, utemeljena je na više konkretnih i dokazanih primera - od toga da je Hitler u istom danu gasio štrajk u Minhenu zabranom postojanja ("komunističkih") sindikata i zatvaranjem fabrike, ali i pisao zahtev Ministarstvu finansija da ga oslobodi plaćanja poreza na prodaju knjige "Mein Kampf" pravdajući se kako od prihoda finansira siromašne i bolesne članove svoje Partije, pa do apsolutno pedantno i precizno vođene ekonomičnosti i računovodstva smrti u konclogorima.
Ovakvim nasilničkim stavom, prvenstveno prema obrazovanju, kao da se namerava postavljanje fabričkih dimnjaka na škole i fakultete, iz kojih se vije gust crni dim sistemskog fabrikovanja zaglupljenih vlasnika nekakvih "diploma", ne prestaju vizuelne asocijacije na das Reich, iz koga je jedini izlaz za prekobrojne i nepotrebne vodio baš kroz dimnjak.

Ideja "tehnoloških parkova", koja podrazumeva spregu lokalne zajednice, lokalne privrede i lokalne obrazovne ustanove u jedan zajednički sistem koji funkcioniše na zadovoljstvo svih, a koja se kod nas podmeće kao pozadina svakakvih sumanutih ideja raznih gospodara i njihovih kamarila, u ovdašnjim uslovima je naprosto neostvariva. Niti jedna od tri pomenute komponente ne zadovoljava ni minimalan nivo kvaliteta, da bi se makar ponadali kako bi možda tu ipak bilo nečega dobrog. Škole ne možete pretvoriti u puke fabrike robotizovanog topovskog mesa za fabričke proizvodne trake. Žudno i nervozno željena selekcija crnih ovčica i pilića još u inkubatorima, u šta bi se škole na ovaj način neumitno pretvorile, jednostavno nije moguća jer se ovde radi o živim ljudima. Konačno rešenje nikada na kraju nije ispadalo konačno, istorija je to bezbroj puta pokazala. Čuvena lenjost kao palanački rad, na kraju neizostavno izazove nekakvo pomeranje, rad, i tako poništi samu sebe. Nihilizam ne spada u prirodne principe - isto važi za kamen, biljke, životinje, ekonomiju, društvo.
Teško da će Srbija postati i Engleska iz Burgessovog romana "1985", u kojoj bande studenata po londonskim geto-kvartovima i podzemlju napadaju sve redom, u životu ostavljaju samo one koji mogu da ih nauče još nečemu. Sa druge strane, Srbija je na korak od iste knjige, u onoj situaciji kada bolnica izgori do temelja sa sve pacijentima i osobljem, jer je na ulici trenutno sukob između vatrogasaca koji štrajkuju i onih koji to ne čine, a nema ni policije da ih razdvoji ili natera da rade svoj posao. Pogađate, i policajci su u štrajku. Umalo da zaboravim, Engleska je pod okupacijom arapskog kapitala i islama... u toj knjizi.
Radnici, sindikati, obrazovanje, deprivatizacija i stvarna departizacija, socijalna pravda... eto nama i infidela u priči, baš se zgodno pogodilo. A odatle je samo mali korak do još jedne knjige istog autora, one daleko poznatije - The Clockwork Orange. 
Alex-manijaci, sa jedne strane, Srbiji nikada nisu nedostajali; takvi su čak bili brižno odgajani. Međutim, Alex-buntovnike protiv kriptofašističkog i palanačkog sistema, Srbija je vazda sama trebila, od malih nogu i naročito u školi.
Da li oni zaista veruju u ove bajke koje, na račun građana, pričaju naokolo? Ili ne vide koliko je providna igra koju ovih dana igraju domaći Gospodari i Sluge:
Naplašićemo vas sve, bez izuzetaka, čak neke od najavljenih poteza i povući. Moraćemo tako, jer drugačije nećemo moći da vas posle spašavamo, zbog čega ćete opet glasati za nas, a ne za one izdajnike koji bi vam ovo isto radili. 

Dreadlords, mirno!

Ne morate baš biti filosof, poput Vladimira Milutinovića, pa da na izjavu ministra privrede "Fleksibilnije radno zakonodavstvo dokazano dovodi do rasta zaposlenosti", koju uporno mantrički ponavlja, odgovorite jednim sasvim logičnim pitanjem:

Stvarno, Gospodari Straha, recite vi nama: A gde to?