Crni Petak

Crni Petak (Black Friday) je drugi dan praznika Zahvalnosti u USA. Istovremeno, to je prvi dan, početak, masovne potrošačke histerije, sezonskog obaranja cena i besomučne kupovine svega i svačega (bez obzira da li je zaista neophodno). To tako traje sve do poslednjeg dana pred Božić, tj. do 24. decembra. Prenelo se iz USA i UK na ceo Zapad, pa i šire. Samo pratite aktuelne reklame po domaćim internet stranicama i novinama, videćete koliko je ludilo uhvatilo maha i kod nas.

Ovakav naziv tog dana potiče od policije Filadelfije, s početka šezdesetih godina, kada je usled masovne šoping histerije došlo do žestokog saobraćajnog kolapsa u tom američkom gradu. Naziv se uvrežio u govoru i do danas ostao takav.

Pojam Crnog Petka kod nas, međutim, ima drugačiju i nešto dužu tradiciju. Uglavnom, kada se za nekoga kaže da će mu "doći Crni Petak", misli se na onog ko čini razne nepodopštine, te da će mu se takvo ponašanje jednoga dana neizostavno obiti o glavu. A taj dan, naravno, biće baš petak pa još i crni. Iako taj element nije izvorno zastupljen u govoru tj. u tradicionalnoj formi sujeverja, ovde se zapravo misli na Petak Trinaesti. Dakle, još jedna od novotarija koja se ovde, poput kupoholičarske, doselila kao Westside story, iako je izvorno jevrejska (kod njih petak nije baksuzan, niti je to broj 13) i biblijska. Da ne spominjemo pogrom templara, baš na petak 13.10.1307. godine. Ipak, najverovatnije da je priča o crnom/baksuznom petku podmetnuta domaćoj predhrišćanskoj tradiciji ne sa Zapada već sa Istoka - tezom da je toga dana Eva uvalila Adamu jabuku, Kain ubio Avelja, Potop prekrio svet a Isus bio razapet. Sve ovo baš u petak - onaj Veliki, tj. potom Crni. Abraham Linkoln, Džon F. Kenedi, Aleksandar Obrenović i Draga Mašin - svi smaknuti u petak. No, biće o tome još priče za dve nedelje, na dan drugog ovogodišnjeg F13.

Postoji domaći film pod nazivom "Crni petak", snimljen 1975. godine. Traje 58 minuta, možete ga pogledati celog ovde.

Iz "opisa" datog na zvaničnom sajtu RTS:

"Pisac opisuje sudbinu jedne žene i pokazuje život koji je klišetiran i u govoru i u situacijama, stvarajući tako neku vrstu gradskog folklora. Marija Molerović vraća se iz zatvora, gde je provela 16 godina zbog ubistva muža. Dok je bila u zatvoru, decu je vaspitavao dever, razvijajući u njima osećaj mržnje prema majci. Prilikom susreta Marije i sada već odrasle dece, pokazuje se da su sve veze između majke i dece prekinute."
Marija Molerović 11. juna 1961. godine uveče, ubija muža. "Kako ne bih znala. Bio je petak, crni petak" kaže ona birokrati koji glupim pitanjima pokušava da otkači nepoželjnog povratnika u život, odvrati ga od te želje. Kao da gledamo aktuelnu priču iz našeg sokaka, onu o azilantima i domaćinima.

Na stranu to što sinopsis umnogome asocira na neke likove i događaje iz aktuelne lokalne politike, obratite pažnju na to kako se preziva urednik, po sajtu RTS (ovako stoji tamo već dve i po godine), a kako na špici filma (pre više od tri decenije).

Radi se o istom uredniku, piscu, čoveku koga svi znamo. Kao i o istom, starom dobrom i proverenom stilu RTS upodobljavanja, i njihovog stvarnog gazde - koga takođe svi znamo. Ošišaće ili dodati - nebitno, samo da ne štrči.

Kako god bilo, ova kupoholičarska mas-psihoza grabeži i sumanutosti kod nas se odomaćila u svim porama javnog života. I to, čak, pre nego što se pretvorila u puko divljanje po raftovima prodavnica i pustošenje ionako istanjenih novčanika. Svinjarsko-ćiftinski mentalitet pijačnih i vašarskih trgovaca i prekupaca, u sadejstvu sa palanačkim sitnogrebatorskim pogledom na svet i život, vrlo brzo se primio i odomaćio u domaćoj politici još prilikom formiranja prvih pravih političkih stranaka, krajem XIX veka. Pokazalo se koliko su čast i razum lako kvarljiva roba, koja po tržišnim principima donosi samo gubitke ukoliko se gomila, stoji i ne cirkuliše. I zato, krenulo se u trgovinu na sve strane i stranke. Tradicija kupovine i preprodaje zastupničkih mandata u našim krajevima permanentna je više od jednog veka, u svim oblicima društvenih i političkih uređenja koji su, kako to istorija pokazuje, protutnjali Balkanom ne ostavljajući previše suštine za sobom i uglavnom se baveći povlađivanjem mentalitetu mase koja je naizgled bila željna čerupanja, cinkarenja i neimanja.

U okvirima tog šibicarsko-crnoberzijanskog stila domaće kvazipolitike, možemo sasvim lako sagledati sve ono što se odigravalo oko i tokom jučerašnje 33. sednice Skupštine opštine Negotin, jer su osnovni elementi opšteg stila listom prisutni - kako u palanci tako i u prestonici. Danima traje besomučna trgovina mandatima odbornika, direktora i funkcionera koji su bili članovi Demokratske Stranke. Od momenta samoinicijativnog izlaska DS iz vlasti krenula je nezaustavljiva lavina teške kupovine, još teže prodaje i najtežeg besplatnog priklonjenja pominjanih - u redove SPS. Masovnost je veća nego kod još uvek sporog preletanja u SNS, u odnosu na dužinu vremenskog perioda u kome se dešava.
Natenane i puzajući, u redove SNS se polako uvlače spavači SPS po formuli kako su to već radili sa DS, započevši još u drugoj polovini 2004. godine, posle prvog izbora Tadića za predsednika države. Sada se to isto radi, uz blago ubrzanje posle prošlogodišnjih majskih izbora. Počelo se sa proverenom praksom upodobljavanja i komponovanja budućih i novih lokalnih odbora SNS, tamo gde ih nije bilo ili su bili dokazano kilavi. U ponudi su dobre namere, kvalitetne ideje i profesionalne usluge. Međutim, to je budući problem Gospodara Vučića, a ne običnih građana.

U ovom slučaju, ne radi se ni o kakvoj crti mentaliteta mase, narodnoj tradiciji ili stilu palanačkog kolektiviteta. Ovde se radi o čistoj tehologiji opstanka povrh stada ovaca, nastavka beskrajnog parazitiranja na životima građana. Stada, jer ta ekipa sve ostale ljude smatra za obične ovce, masu bez mozga i volje, željnu zvuka klepetuše, srećnu što kao takva opstaje iako povremeno (po)jedinke bivaju netragom odvedene u furunu.

Žuto stado i njihovi desetkovani birači više nisu interesantni trgovcima maglom i dimnim zavesama. Zato sada nezdrave sitne grickalice i zezalice koje goje i štete organizmu, bivaju masovno povučene sa tezgi i polica, iskopane iz magacina i trapova, pa preseljene u novu trgovinu. U rupama ostaju samo oni najdublje ukopani, zlu ne trebalo.

Radi se o ljudima koji nikada, zapravo, nisu menjali ideologiju - jer je i nemaju. To su ljudi za sve režime, jer su oni sami režim. To nema veze sa strankama, ili njihovim članstvom, jer u ovoj zemlji su stranke oduvek služile samo kao mamac za naivne budale koje zaista veruju da postoje partijski programi koje zastupaju, da glas koji im je poveren zaista ide u prave ruke. Izigrani su svi, čak i oni koji misle da se učlanjuju ili glasaju kako bi zauzvrat dobili posao za sebe ili svoje. A neće ga dobiti.
I kada to konačno uvide, oni umesto da prestanu - opet promene stranku, pa sve iz početka. Borimo se za slobodno tržište, zar ne - šta je onda sporno? Ništa. Svi su makijavelistički zadovoljni i nesrećni, baš kako i treba da bude. Svi misle da trguju, svakim se ponaosob trguje. Niko i dalje nema ništa.

Čist ideal siromaštva, nihilizam palanke. Konclogor duša bez bodljikave žice, sa buđavim hlebom i blatnjavom vodom autocenzure i straha.

***

Svaka vlast, kada pogubi konce i kompas, počne nešto da gradi. I svaki put, ali baš svaki, to što naprave govori sve o njima. Zato što te, na prvi pogled omnikorisne stvari, nisu to što bi svako i pomislio da jesu. Faraoni uvek sebi dižu piramide za života, kao simbol njihove moći, veličine i apsolutne vladavine nad životima podanika. To što nazidaju, služi da pučanstvo uvek ima Gazdu "na pameti", napravljeno je da konstantno podseća na Njega. Da se naježite kada u neki takav objekt uđete, da vas prožme osećaj sopstvene sitnosti i nemoći, uvek na pameti imate jedino to da pripadate samo Njemu i nikome više. Čak ni sebi samima.
To je uvek tako, pa makar se radilo o monumentalnom javnom toaletu, spomen-čučavcu, hram-zadužbini svete manastirske rakije sa konakom, ovčijem burdelj-kompleksu ili bulevaru sitnih duša.

Shodno predizbornoj potrošačkoj histeriji koja je zavladala u Negotinu, kupoprodajne stranačke transakcije i transferi funkcija jasno ukazuju na to šta se (i kome) dešava, i u čijoj to glavi. Zato je magistarski rad u amanet aktuelne odlazeće vlasti u Negotinu, jedino mogao da bude onaj koji je u toku. 

Blato i posečeno drveće. Tončev-dunđeraj. Tezge, nakupci i prekupci, cenkanje, zakidanje na vagi za odokativno merenje. Preleti, cvećke, trulo voće i kupus. Šarani u šafolju na golom betonu, gomile ošurenih pilića u plastičnim kesama. Kašnjenje sa radovima, volšebno nestala stara armatura koja je potom vaskrsla posle dolaska policije. Kilotone betona - običnog i štampanog. Nova armatura koja bi izdržala udar aviona, da je kojim slučajem bila ugrađena u WTO kule. Novi lokali, prilazne saobraćajnice. Farbara. Odbornici i direktori u niskom preletu, pred početak zime. Konzumenti političkog šoping-turizma, sa bezbedne visine gaču i pljuju po Malom Čoveku.

Pravi naziv tog projekta nećete naći nigde u javnosti, zato što on glasi:

Rekonstrukcija Crvene Pijace u Negotinu

Projektanti sede u zgradi Komiteta. Dvoprsti deo izvođača radova svoj deo trgovine obavlja u skupštinskoj sali, dok teška mašinerija i lopatari argatuju na arheološkom lokalitetu nekadašnje gradske Zelene pijace. Traže dokaze koje će projektanti potom upotrebiti da prezime i prežive još jednu izbornu Crnu Nedelju, zajašu novi parazitski mandat.

Drugovi i drugarice Četvrtci, na današnji Crni Petak, čestitam vam vaš 29. Novembar, onaj koji samo vi slavite i za koji običan narod nikada nije smeo da zna. Čestitam vam Crveni Petak. U to ime živeli.

A Crni Petak je neminovan. Onaj domaći.