Monday, 18 November 2013

Milonga serbica


ARGENTINSKI TANGO

Spominje se ovih dana, nekako tiho, iznuđeno, ali više kao negacija: neće biti ovde argentinskog scenarija! Neće biti bankrota!
Šteta.


Kroz štampu i izjave političara i stručnjaka, provlače se podaci o daljem rastu spoljneg duga, naročito javnog i naročito u poslednjih nekoliko godina, čime se potkrepljuje teza o neracionalnoj državi i neophodnosti da se sve čime država upravlja što pre proda, kako bi se rešili tog balasta i troška koji nas uvlači u sve veće dugove. Namerno se ne kaže da su rasprodajom privrede uništeni izvori iz kojih je država ubirala svoje prihode.
Da li će država moći da servisira ovako velike i skupe dugove, a da se dodatno ne zadužuje?
Da li je uopšte smisleno to raditi, u situaciji kada privreda ne beleži nikakav rast već dugo vremena? Jedini rast beležimo u nezaposlenosti, siromaštvu i dugu. 
Taj naš spektakularni rezultat nije posledica uplitanja države kao takve u privredne tokove i odlučivanja, kako to stalno pričaju novoobogaćeni sposobni privrednici i stručnjaci njima na usluzi, nego korišćenja partokratski upravljane države za stalnu pljačku građana. Postojala je ovde i država koja je decenijama razvijala privredu, u kojoj je rastao standard građana, koja je imala razuman udeo spoljnog duga u svom bruto društvenom proizvodu. Istina, ta se država nije zvala Srbija nego Jugoslavija i taj se sistem nije zvao liberalni kapitalizam, nego socijalizam.

Na staro nema povratka, sa tim smo načisto. Cela operacija promene sistema je urađena doktrinom šoka i na zgarište se ne možemo vratiti. Prepuštanje sentimentu za prošlim, bilo bi samo gubljenje vremena.
Šta bi zapravo bio najveći rizik po državu i njene građane, ukoliko bi bankrot (odustajanje od vraćanja dugova) bio izbor? Postali bi kreditno nesposobni. Sada smo na pola koraka od toga, znači nije to razlog za odustajanje. Živimo u pravno ipak uređenom svetskom poretku, pa znamo da poverioci na neki način moraju biti namireni. Argument protiv bankrota, po kome bi poverioci mogli da se namiruju iz našeg plodnog zemljišta ili rudnog bogatstva, bio bi razuman, kada ne bi imali da ponudimo nešto drugo. A mi imamo, samo se pravimo da to nije naše! Onolike pokradene, opljačkane pare – jednom opljačkane kroz ratove, inflaciju i izvlačenje iz tada jakih preduzeća, pa još jednom oplođene i opet iznete iz zemlje kroz pljačkašku privatizaciju. Ta su sredstva veća od ukupnog javnog i privatnog spoljnog duga. Zašto su nedodirljiva? Zašto ni jedna vlast ne traži opljačkanu društvenu imovinu nazad? Ne znaju, ne smeju ili imaju interesa?

Argentinski tango je divna, neprolazno lepa, strasna igra koja se dugo uči i vežba.

Argentinski scenario, za koji su neki ljudi u toj zemlji imali hrabrosti i ljubavi prema svojoj domovini i građanima, uči se kraće i ne uvežbava se. Izvede se! A onda se dalje ne ide sunovratno tranziciono, nego promišljeno, izračunato i onako kako je najbolje za najveći broj građana. A to sigurno i dokazano nije neoliberalni put.


Ljiljana Latinović
Građanski Savez

***
Srpska pipirevka (Milonga serbica)

Tango (milonga) u svojim korenima sadrži plesnu improvizaciju, kombinaciju afričke igre candomba, kubanske habanere i evropske polke.
Fraza u engleskom jeziku "it takes two to tango" (za tango je potrebno dvoje), odnosi se u prenosnom značenju na smišljenu ljudsku akciju, delovanje, u kojoj partneri aktivno saučestvuju - u tandemu, bilo da sarađuju ili su u opoziciji. Kao primer takvog delovanja uzet je tango, vrsta plesa koji se najčešće vezuje uz Argentinu (iako to nije samo ondašnji specijalitet). Ovaj idiom naročito je medijski raubovan pošto ga je Ronald Regan izgovorio tokom pregovora sa Leonidom Brežnjevim, na temu kontrole nuklearnog arsenala. Reganu i ostalim "plesačima" su pesmu "It only takes two to tango" posvetili The Stranglers na svom albumu "La Folie":

Potrebno je dvoje za tango, 
da započnu ples, 
ili povedu rat. 
Dvoje je bilo dovoljno 
da se popnemo 
na vrh majmunskog drveta.


Gospodar Vučić tokom svojih helloweenskih ispada po medijima u po bela dana & noći tavne (čemu nikad kraja), posle raznih konsternacija i sličnih trabunjanja, sada rado poteže babarogu "argentinskog scenarija" - tj. bankrot države. U situaciji u kojoj se Srbija danas nalazi, gde socijalno osiguranje (ko ga ima) naplaćeno po metodi obavezne TV pretplate ne podrazumeva obavezno i socijalnu sigurnost građana sluđenih silnim "scenarijima", novo strašilo je uvek dobrodošlo. Priča o pravdi i antikorupcijskoj borbi polako i sve više bledi, potrebno je naći novu šarenu lažu, promeniti metodu zamajavanja i obmanjivanja pučanstva: vreme obećanja i blaženosti neznanja je prošlo, ušli smo u period otrežnjenja i strahova. Nismo ni stigli da zagrizemo jabuku saznanja, i nju su prodali, ali će nam zato dežurni mozgovi do u sitna crevca objasniti kakav je (bio) njen ukus.
Pored tanga, dvoje je dovoljno i za saradnju, pogodbu, svađu i sve ono drugo o čemu Stranglersi pevaju. Još jedna istoimena pesma (Hoffman/Manning, 1952) kaže sledeće:

Možeš sam da oploviš svet,
da odremaš ili budeš sebičan,
da sebi natovariš dugove.
Zaista ima puno stvari koje možeš sam.
(ali)
Za tango je potrebno dvoje.

Argentinski scenario može da podrazumeva razne stvari (i implikacije), ne samo bankrot države već i asocijacije na: vojnu huntu (miljenicu US administracije, pa i drugih), nestajanje ljudi, eskadrone i stadione smrti, kamiondžije, govedinu, nadripatriotsku idiotariju na Malvinima, Maradonino drogiranje...
Pričati o argentinskom scenariju i domaćoj razuzdanoj i opustošenoj ekonomiji, a istovremeno u rukama imati uzde oružanih i obaveštajnih službi (koje predstavljaju takođe jedan od nezaobilaznih elemenata pomenutog "scenarija"), najblaže rečeno predstavlja bezobrazluk. Ili nešto prikriveno, daleko opasnije.
Američki komedijaš Džordž Karlin smatra: 
"Potrebno je dvoje za tango. Zvuči zanimljivo, ali prosta logika kaže da je za tango zapravo dovoljan samo jedan igrač. Potrebno je dvoje da zajedno plešu tango, verovatno, ali i jedan plesač je sasvim sposoban da to uradi sam, za sebe."

"Neko" ovde opasno solira, improvizuje, i to u zemlji u kojoj su igre postale jedina zamena za hleb i kolače, podjednako. Na taj način, domaća asocijacija na temu tanga i argentinskog scenarija, postaje varijacija: "milonga smrti" koju treba odigrati - i nekako preživeti.

1 comment:

Subcomandante Markos said...

http://www.youtube.com/watch?v=pf0AX2KCB7o



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...