Tekst koji sledi, objavljen je kao tematski uvodnik 37. broja časopisa "Buktinja" (septembar 2013.), u celosti posvećenog pojmu vatre.
KULT VATRE
Pojam vatre
Vatra je prirodni, ali i kulturni fenomen. Otkriće vatre donelo je čoveku ugodniji život, sigurnost i tehnološki razvoj. Vatra je antropološki (mitsko-religijski) fenomen, ona je moćan pokretač materijalne i duhovne kulture. Dihotomija vatre ogleda se u tome, što ona predstavlja božansku tvorevinu ali i demonsko oruđe. Postoje mnogi obredi vezani za vatru, koji joj obezbeđuju apotropejsku i lustrativnu moć.
Reč vatra preuzeta je iz drevnog iranskog jezika, potiče od reči atar - koja znači "plamen, vatra". Zastupljena je u mnogim indoevropskim, balkanskim, slovenskim jezicima i označava plamen, ognjište, varnice. Reč oganj je praslovenska, potiče od staroindijske reči agni, koja predstavlja staroindijsko božanstvo vatre. U našem jeziku u upotrebi su obe reči: vatra i oganj.
U mnogim kulturama vatra zauzima veoma značajno mesto; ona je predmet obožavanja i poštovanja - što se vidi iz mitologije, religije, filozofije, književnosti, umetnosti. Sima Trojanović, naš najpoznatiji etnolog, kaže da je vatra "najuzvišeniji simbol duša i celokupne ljudske civilizacije". [1]
Mnogi naučnici svetskog glasa, kao što su Frejzer, Malinovski, Elijade, Hiderle, Levi-Stros, From, Frojd, Jung i drugi, bavili su se proučavanjem fenomena vatre. Za njima nimalo ne zaostaju i daju veliki doprinos našoj nauci i svetskoj kulturnoj baštini, domaći istraživači Sima Trojanović, Milenko Filipović, Jovan Cvijić, Tihomir Đorđević, Veselin Čajkanović, Ljubinko Radenković, Rabija Hasanbegović, Vidosav Stojančević, Tatomir Vukanović, Đorđe Milićević, Živojin Petrović i drugi.
Vatra se poštuje kao svetinja, doživljava kao čudno i moćno biće. Tragovi animističkog shvatanja vatre nalaze se u jeziku: vetra drhti, guta, ljuti se, plamen se poigrava, veseli, liže itd.
Vatra poseduje dvostruki karakter: čoveku pruža toplinu, zaštitu, svetlost, održava život. Simbol je ljubavi, čistog i mudrog. Druga strana prirode vatre je negativna: stihijska, razorna, proždire, uništava, guši. Vatra je božanska, blagoslovena (nebeska), ali je takođe i demonska (đavolska). Mirče Elijade iznosi verovanje koje potvrđuje demonsku prirodu vatre, a to je da ona nastaje u polnom organu veštice. [2]
Različite moći vatre prate razna verovanja i običaji. Svrha običaja je uspostavljanje sklada između ljudske zajednice i njenog okruženja. Veruje se da obredne vatre imaju moć da donesu ljudima, stoci i usevima plodnost i napredak. Obredi sa vatrom prate prirodni tok vremena, koji se poklapa sa kretanjem Sunca (zimski i letnji solsticij), kao i prelaze iz oskudice u obilje (zimske, pokladne, prolećne vatre). Običaji vezani za kalendarske praznike, posvećeni istaknutim ličnostima iz hrišćanskog kulta, sadrže brojne elemente iz predhrišćanskog vremena. Predhrišćansko poreklo obreda sa vatrom, dokazano je na primeru brojnih ritualnih aktivnosti, koje su istovremeno usmerene ka umilostivljavanju i uništavanju bića iz prirode, duhova i duša aktivnih u određeno doba godine.
Značenje vatre u mitologiji i religiji
Na svim kontinentima, kod mnogih naroda, postoje slični mitovi o nastanku vatre. Najčešći motiv u mitovima je krađa vatre (od bogova, demona ili životinja), a to čini kultni junak, donoseći ljudima božanski dar. Npr. mit o Prometeju koji govori o krađi vatre, ili o Svetom Savi kao kultnom junaku koji lukavstvom krade vatru od Anatema. [1]
U nekim mitovima vatra je nastala od Sunca (npr. u australijskim), u nekima je slučajno otkrivena (kao u bušmanskom mitu, gde žena nalazi vatru a njen je muž krade). Po indijskoj mitologiji (Upanišade), čovek postaje od vatre, i kada umre u nju se vraća. Vatra je obično u mitovima i legendama povezana sa vodom, Suncem, zmijom, zmajem, kamenom.
Na psihološkom planu vatra simbolizuje unutrašnja psihička stanja, potrebe i osećanja. Plamen vatre je simbol čovekovog srca, duše, ljubavi, strasti. U mnogim obredima inicijacije koristi se crvena boja kao simbol vatre, ali i sakralne zrelosti (ovu tezu zastupaju From i Jung). U religijskom smislu plamen vatre je simbol pročišćenja i prosvetljenja. U Starom Zavetu, Bog se javlja u vidu vatre, u Velikom Sudu vatra je simbol Hrista (Elijade).
U indijskoj mitologiji Agni je bog ognja, ogn je svetlost. Božanstvo vatre je imalo ulogu posrednika između ljudi i bogova, nosilac je poruke - grčki angelos je "anđeo, poslanik" (Trojanović).
Slovenska Mitologija poznaje boga ognja - Svaroga.
Indoevropski narodi pokazivali su poštovanje prema vatri, praveći velike lomače - "svete vatre" ili "večite vatre" bile su poznate Grcima, Rimljanima, Persijancima, gorele su u hramovima i imale svoje čuvare. U kući je vatru čuvao domaćin. Vatra na ognjištu bila je predmet kulta, ona je sveta, prinosile su joj se žrtve za napredak i zaštitu kuće. Vatra sa ognjišta nije obična; ona je čista, čedna, božanska i zato se održava i gasi na poseban način.
Ognjište kao kultno mesto
Kod naših naroda, ognjište je obično popločano, sa udubljenjem u kome gori vatra. U staroj srpskoj kući ognjište se nalazilo u samom središtu kuće (Trojanović), što simbolično izražava njegovu mitsko-religijsku važnost (predstavlja centar sveta).
Ognjište nije samo mesto gde se sprema hrana i okuplja porodica, ono je sveto mesto, ima ulogu oltara, žrtvenika; zbog toga je kultno, što potvrđuju mnogi običaji, obredi, tabui i verovanja vezani za ognjište. Ognjištu se prinosi krvna žrtva (npr. kokoška); ukoliko se na njemu kuva pređa, onda je to beskrvna žrtva - u vidu hleba, soli, žita, vina ili se stavlja metalni novac (Čajkanović).
Na tom svetom mestu često se gatalo, bajalo, i to predmetima povezanim za ognjište, kao što su: verige, sadžak, vatralj, mašice. Ovi predmeti su takođe kultni, korišćeni u religijskim i magijskim obredima ili lečenju (Rabija Hasanbegović).
Vatru su čuvali da se ne ugasi, nije se pozajmljivala (zarad dobrobiti porodice).
Ognjište je središte domaćeg kulta i na njemu se vrše mnogi obredi prelaza, od rođenja pa do smrti (npr. običaji o rođenju deteta - za prvo kupanje, šišanje - treba da obezbede zdravlje, rast, napredak detetu ili da mu pomognu da progovori, prohoda). Ovi obredi na ognjištu vezuju dete za porodicu i kuću, jer ono treba da produži porodični kult. Ognjište je simbol porodične zajednice, ali i integrativni činilac društva; takođe je i simbol veze sa kultom predaka i kultom mrtvih.
U mnogim starim religijama ognjište je središte duša; da tu borave duše predaka, potvrđuje i veoma stari običaj sahranjivanja pod pragom, na ulazu u kuću.
Kod nas, kada se nova porodica oformi ili deli od zajednice (zadruge), u novoj kući, domaćin ritualno pali vatru. "Zlom čoveku" rasturalo se ognjište, a iz zajednice proterivan je kletvama.
Kada mlada napušta roditeljsku kuću, ljubi ognjište - što predstavlja opraštanje od njenih predaka. Prilikom ulaska u mladoženjin dom, obilazi tri puta ognjište - što simbolično predstavlja uvođenje mlade u "novi" porodični krug. Ovim neverbalnim ritualom mlada iskazuje poštovanje muževljevim precima, zaštitnicima kuće i svih njenih članova.
Običaji vezani za Božić, Đurđevdan, Petrovdan i Poklade, ispunjeni su obrednim vatrama, što potvrđuje činjenicu da je vatra simbolička korespodencija sa dušama predaka, koje treba da nam obezbede zaštitu, napredak i blagostanje.
Vatra u godišnjim običajima i magijskim radnjama
Naš najpoznatiji etnolog, Sima Trojanović, napisao je studiju o vatri, kojom pokazuje da ćemo ritualno paljenje vatri i svetkovine sa upotrebom vatre bolje razumeti ako obrede posmatramo kroz godišnje običaje, jer tako dolazimo do kosmološkog značenja vatri. U zimskom periodu, vatre se pale za Božić, Zadušnice, Bele poklade; ovi obredi prate prirodni tok vremena, koji se poklapa sa kretanjem Sunca.
Krsna slava posvećena je svecu zaštitniku, proslavlja se u krugu porodice uz odgovarajuće rekvizite: sveća, kolač, žito (koljivo), tamjan, ulje, vino. Po etnologu M.Milićeviću "bez krsne sveće, krsno ime se ne može slaviti". Veselin Čajkanović smatra da je praznik predaka, a patron porodice, vrhovni nacionalni Bog.
Za Božić, ovaj čuveni etnolog kaže "da je u vezi sa kultom predaka, i osnov je celokupne srpske religije", gde badnjak predstavlja idola, nekadašnjeg mitskog pretka, božanstvo htonskog sveta. Njegovo spaljivanje, simbolično predstavlja spaljivanje samog božanstva, koje na taj način umire i ponovo se rađa (poput Feniksa). Ritualne radnje za Badnje veče i Božić (24. i 25. decembar, tj. 6. i 7. januar), posvećene su dušama predaka (koje su tokom zimskih dana svuda oko nas), spremanje hrane i pića (mešovita žrtva), bacanje oraha u uglove prostorije, posipanje kuće slamom, paljenje sveće, radnje oko vatre, na ognjištu (nalaganje badnjaka), džaranje, darivanje, gašenje vinom, zabrana davanja vatre sa ognjišta (kako se ne bi "dala" sreća iz kuće) - imali su isti cilj: da se umilostive duše predaka, koje treba da obezbede porodici napredak i berićet.
Na zadušnice (pokretan praznik), žene na grobovima pale zadušne vatre. Veruje se da će sveća, koja se pokojniku tada pali, njemu obezbediti svetlost tokom cele naredne godine.
Paljenje kultnih vatri na Bele poklade (proštene, takođe su pokretan praznik) poznato je mnogim narodima Evrope: Francuska, Belgija, Nemačka, Austrija, Švajcarska itd. (Frejzer); imaju za cilj zaštitu od zlih sila. Ove vatre imaju različita imena: alalije, lile, oratnice, ljevke, ljarge, i prate ih mnoge pesme i igre. Ove se vatre preskaču, kako bi se ljudi sačuvali od požara. U Homoljskim selima vatre se pale na jednom mestu, tu se odigra kolo, a zatim se svi raziđu kućama da pokladuju (večeraju).
Etnolog Sava Milosavljević zabeležio je krajem 19. veka običaj zajedničkih vatri u Homolju. Alalije, ili praštanje kao zajedničko podušje: svako domaćinstvo kome je neko umro u protekloj godini, donosi drva za zajedničku vatru, žene donose hranu "da bog da prosti", a zatim sa upaljenim svećama igraju oko vatre. [3]
Ove vatre nazivaju se "priveg"i pale ih mrtvima za dušu, deli se kultna hrana: med, mleko, jaja. Varijante ovih vatri zabeležio je Slobodan Zečević u okolini Zaječara, Negotina i Tekije. [4]
U Tekiji se na pijačnom trgu ložila velika lomača, od nekoliko kola drva, i oko nje se igralo. U Resavi su se palile velike vatre na seoskom igralištu. Verovalo se da na priveg dolaze duše umrlih i zajedno igraju sa živima. Ovaj običaj deo je posmrtnog kulta i potiče iz predhrišćanskog vremena, kada su pokojnike spaljivali na lomači, verujući u čistilačku moć vatre. Takođe se verovalo da će se pokojnik na taj način lakše i brže pridružiti svojim precima. Vremenom je došlo do spajanja oba rituala u biritual.
Igranje oko vatre je tipičan deo kulta mrtvih. Igra se u krugu. Igrom se uspostavlja veza između živih i mrtvih (pomažući duši pokojnika da se pridruži precima). Ove igre imaju duboke korene, u najstarijim slojevima kulture, i predstavljaju kult predaka.
U našim narodnim verovanjima igranje u kolu posebno je privlačno za pokojnike.
Jedna od osnovnih briga živih je da pokojnicima preko paljenja vatri doture svetlost. Zajednički obed predstavlja žrtvu precima, njihov karakter je izrazito htonski, a htonska bića obezbeđuju plodnost - klasičan primer je mit o Orfeju i Euridici.
Vatri u čast mrtvih, u našim krajevima ima i o drugim praznicima: za Mladence, Blagovesti, Cveti, za Uskrs. Veliki Četvrtak se npr. smatra opštim praznikom mrtvih. Tada se pred kućama pale vatre za dušu pokojnika (pali se onoliko vatri koliko ima pokojnika iz te kuće). Vatre se lože slamom od burjana, a kad vatra izgori odlazi se na groblje i deli hrana "za dušu". Ovaj praznik se na vlaškom zove "Žoja mare", a u Resavi "Fokorelje". Svrha običaja pokazuje da je jedan od ciljeva ovih vatri bilo i grejanje duša mrtvih, pošto se veruje da na drugom svetu vlada hladnoća.
Obe grupe stanovništva Istočne Srbije poznavale su paljenje vatri, iz kulta mrtvih, ali su Srbi brže zaboravili svrhu paljenja ovih vatri, pa je proces nestajanja običaja bio brži. Stanovnici vlaške govorne grupe Istočne Srbije bili su uporniji u očuvanju etničkog individualiteta, praktikujući stare običaje.
Stanovnici vlaške govorne grupe Istočne Srbije nisu u potpunosti Sloveni ili Romani, niti direktni potomci tračkih plemena, ali očigledno je da imaju zajedničkih crta sa svima njima. Zato su u svojim običajima sačuvali mnoge slovenske rituale, koje su poneli iz jakog slovenskog substrata svoje etnogeneze. Po svemu sudeći, to je slučaj sa paljenjem obrednih vatri u čast mrtvih. (4)
Vatre su ložile devojke na Đurđevdan (23.april / 6. maj), rano ujutru, verujući da će im obezbediti sigurnu udaju.
Na Jeremijindan (1./15. maj) paljene su vatre koje su trebale da oteraju zmije. Verovalo se da sv. Jeremija ima moć da ukroti zmije. Praznik posvećen ovom svecu ima duboke korene u mnogo starijem kultu Tračkog heroja - mitskog junaka, koji predstavlja božanstvo mrtvih, i čiji su atributi zmija, konj, pas. Tračko božanstvo je prikazivano kao jahač na belom konju, ili zmija obavijena oko stabla. Zmija kao demonska životinja, zastupljena je u prolećnim obredima sa vatrom, ona predstavlja duše predaka a paljenje vatri ima za cilj da ih otera. U širem kontekstu, običaj pomaže očuvanju kohezije u zajednici.
Kultne vatre "lile", paljene su i na Ivandan (26. jun / 7. jul). Tada se ne obavljaju nikakvi poslovi u vinogradu, jer se verovalo da će se osušiti. Vatre su paljene na raskrsnicama ili kod kuće, protiv veštica i drugih demonskih bića. Čobani su ih palili radi zaštite stoke i udeva. Devojke su ložile tzv. živu vatru, koju su dobijale kresanjem varnice sa ognjila, igrale su u kolu okićene vencima od cveća, pred zoru odlazile su kućama, noseći po ugljen sa vatre i njime kadile kuću i staje protiv bolesti. Ivandan je jedan od šest praznika, koje je crkva posvetila ovom svecu. Po narodnom verovanju, postoji ukupno dvanaest sv. Jovana u godini; naučnici smatraju da način praznovanja Ivandana sadrži tragove starijeg praznika posvećenog solarnom božanstvu, koji se svetkovao u vreme letnjeg solsticija.
Paljene su vatre "buktinje", "lile" i "kresovi" za Petrovdan (29. jun / 12.jul) i to u periodu od četiri dana pre praznika posvećenog vrhovnim apostolima Petru i Pavlu, i tri posle svetkovanja. Ovaj period strogo je tabuisan (zabrana rada u vinogradu, pranja rublja, branja konoplje). Preskakane su obredne vatre kako bi sv. Petar pomogao da se veštici spale krila. Veruje se da je sam sv. Petar žnjeo noću i palio "lile" kako bi video dok radi. Za vatre je korišćena trešnjeva kora, za koju se verovalo da štiti od zlih očiju.
Ljudi pale kultne vatre kada svetkuju tzv. ognjevite svece: Ilindan (20. jul / 2. avgust), Ognjenu Mariju (17. / 30. jul), sv. Panteliju (27. jul / 9. avgust), Blagu Mariju (22. jul / 4. avgust), za koje su verovali da upravljaju munjama, gromovima; zato postoje tabuisane radnje, jer ako se ne poštuje njihov praznik, Ognjena Marija pali vatrom, a sv. Ilija bije gromom.
Postoji verovanje u narodu: kada grmi, sv. Ilija vozi kočije i bije đavole. Etnolog Sima Trojanović smatra da je sv. Ilija bog vremena, a petao njegov amblem kojii najavljuje dan i predskazuje promenu vremena. Pretpostavlja se da je sv. Ilija naslednik Peruna, boga-gromovnika kod starih Slovena, a petao je posvećen Perunu kao i biljka perunika. Ovu biljku ljudi stavljaju na krov kuće, kao zaštitu od groma. Tragovi Perunovog kulta očuvani su i u nekim toponimima.
Paljenje vatri u zimskom i letnjem solsticiju praćeno je određenim ritualnim radnjama (igranje, razuzdano ponašanje, preskakanje vatre, provlačenje kroz vatru ljudi i stoke), koje imaju za cilj da zaštite zajednicu od bolesti i podstaknu plodnost, što potvrđuje činjenicu da je ovaj kult povezan i sa agrarnim kultom.
Vatrom protiv vampira
Kod mnogih indoevropskih naroda - Graka, Rimljana, Germana, Kelta, Slovena - postojao je običaj spaljivanja pokojnika. Ako živi žele da se obezbede od povratka pokojnika, onda je spaljivanje najbolji način, jer je samo vatra u stanju da potpuno uništi demona. Herakle, jedan najvećih antičkih junaka, napao je zmiju Hidru koja je imala više glava, i nikako nije mogao da je ubije jer bi na mestu jedne odsečene glave izrasle bar dve nove. Ugarcima vatre ispekao je sasečeni vrat Hidre i tako je ubio. "Živim" ugarkom ubija se svako zlo, otuda verovanje da se zmija mora spaliti kako ne bi oživela.
Balkanski narodi su verovali da svaki čovek može da se povampiri (zli ljudi, oni koji su umrli nasilnom smrću, bez sveće i kađenja, ako ih je ubio grom, ako je preko pokojnikovog tela preletela ptica ili prošla mačka), a da se spaljivanjem može učiniti bezopasnim.
Podaci iz 14. veka govore o ponovnom iskopavanju pokojnika da bi ga spalili, kako se ne bi povampirio. Dušanov Zakonik brani ovakve postupke "kao teško sujeverje, ljudi koji vradžbinama uzimaju iz grobova te ih spaljuju, to telo koje toučini da plati vraždu, a ako bude pop na to došao da mu se ukine popstvo".
Vatra u obredima prelaza
U životnom ciklusu ćoveka vatra ima veoma značajnu ulogu. Paljena je u svim važnim životnim situacijama i kritičnim prilikama (venčanje, trudnoća, rađanje, šišanje, smrt).
Zbog svojih apotropejskih i lustrativnih svojstava, vatra se koristi kao odbrana i kao čistilačko sredstvo; ona ima i treću moć, a to je preobražajna. U svim obredima prelaza vatra ima magijsku ulogu. Da bi pojedinac prešao iz jednog statusa u drugi, vatra kao sredstvo preporoda - uvek pomaže (npr. smrt u jednom i rođenje u drugom stanju). Naučnik Mirče Elijade smatra da je vatra sredstvo transformacije (npr. kada od nezrelog, nedoraslog člana, čovek postane zreo, punopravan član zajednice, ili kada vatra pomaže da se iz statusa živog člana zajednice pređe u status predaka).
Bio da se radi o zajednici ili o pojedincu, kada se zlu ne može suprotstaviti iskustvom ili razumom, pripadnik tradicijske kulture koristi magične radnje u kojima vatra ima ključnu ulogu.
Sima Trojanović je u svojoj obimnoj studiji o vatri posvetio značajno mesto tzv. živoj vatri, koju su ljudi u tradicionalnoj kulturi koristili za lečenje (ljudi i stoke). Živa vatra se dobija trenjem: drvo se tare o drvo, ili se drveni štapić vrti u udubljenju drugog komada drveta, kresanjem ognjila o kamen, udaranjem čekićem po komadu gvožđa (tzv. gvozdeni oganj), propuštanjem sunčevih zraka kroz zakrivljeno staklo. Živa vatra se koristi na graničnim mestima (međa raskrsnica, direk, vrata), u vreme mladog meseca, u ponoć, povoljnim danima (nedelja, ponedeljak, četvrtak). Osobe koje "vade živu vatru" su "čiste" (časne, poštene, zdrave); obično su to starije, poštovane muške osobe.
Magijska logika lečenja ljudi i stoke ritualnim provlačenjem kroz "živu vatru", zasniva se na verovanju u čistilačku i spasonosnu moć vatre. Ovaj običaj primenjivan je u Škotskoj, Engeskoj, Irskoj i Nemačkoj (u slučajevima kuge ili rasprostranjene stočne bolesti); kod nas je ovaj običaj poznat kao "goveđa bogomolja" (o čemu su pisali naši etnolozi).
U ljubavnoj magiji vatra se koristila za postizanje željenog cilja, tj. da se zadobije željena ljubav voljene osobe (npr. "kako gori ova vatra, tako da izgori njegovo srce za mene"). Vatra, žar, vatralj i pepeo su sintagma nemuštog govora ljubavnih čini, a postupci su zasnovani na imitativnoj magiji (protiv uroka, zlih očiju).
Kađenjem dimom tamjana, zapaljenim đubretom, svećom, bosiljkom, postiže se zaštita od dejstva raznih demona (vampira, nekrštenog, babica, veštica, karakondžula i đavola).
Tabui vezani za vatru
Zabrane i ograničenja imaju za cilj da pravilno usmere i regulišu ponašanje ljudi u odnosu na vatru, kako ne bi došlo do skrnavljenja njene božanske prirode.
Vatru ne pali neumivena osoba, u vatru se ne pljuje, vatra se ne sme proklinjati niti udarati nogom. Kraj vatre se ne smeju izgovarati imena demona, trudnica ne treba da gleda u vatru da joj dete ne bude crveno ili da ima "žaravo lice", deca "ne valja" da se igraju vatrom da noću ne bi mokrila u krevet. Vatra se ne pozajmljuje iz kuće noću, ni petkom, niti ako je u kući trudna žena (da je ne zadesi nesreća na porođaju), kao ni određenim ljudima za koje se sumnja da su demoni (zduhaći, veštice i slično).
U našem narodu se veruje da postoje ljudi koji imaju posebne moći u odnosu na vatru (kao npr. zduhać), i koji su umeli da je prave i kontrolišu. Ovo verovanje ima duboke korene u indoevropskoj kulturi, gde su ljudi vatre imali svetu dužnost - da je pale i čuvaju na ognjištu. Gospodari vatre bili su u vezi sa božanskim i demonskim svetom, znali su kako da postupaju sa moćima vatre (stvaralačku i isceliteljsku moć vatre koristili su šamani, alhemičari, vračevi).
U našem narodu postoji izreka: Ko lako upali vatru, majka mu se obradovala na rođenju.
Gatanja pomoću vatre
Reč vatra preuzeta je iz drevnog iranskog jezika, potiče od reči atar - koja znači "plamen, vatra". Zastupljena je u mnogim indoevropskim, balkanskim, slovenskim jezicima i označava plamen, ognjište, varnice. Reč oganj je praslovenska, potiče od staroindijske reči agni, koja predstavlja staroindijsko božanstvo vatre. U našem jeziku u upotrebi su obe reči: vatra i oganj.
U mnogim kulturama vatra zauzima veoma značajno mesto; ona je predmet obožavanja i poštovanja - što se vidi iz mitologije, religije, filozofije, književnosti, umetnosti. Sima Trojanović, naš najpoznatiji etnolog, kaže da je vatra "najuzvišeniji simbol duša i celokupne ljudske civilizacije". [1]
Mnogi naučnici svetskog glasa, kao što su Frejzer, Malinovski, Elijade, Hiderle, Levi-Stros, From, Frojd, Jung i drugi, bavili su se proučavanjem fenomena vatre. Za njima nimalo ne zaostaju i daju veliki doprinos našoj nauci i svetskoj kulturnoj baštini, domaći istraživači Sima Trojanović, Milenko Filipović, Jovan Cvijić, Tihomir Đorđević, Veselin Čajkanović, Ljubinko Radenković, Rabija Hasanbegović, Vidosav Stojančević, Tatomir Vukanović, Đorđe Milićević, Živojin Petrović i drugi.
Vatra se poštuje kao svetinja, doživljava kao čudno i moćno biće. Tragovi animističkog shvatanja vatre nalaze se u jeziku: vetra drhti, guta, ljuti se, plamen se poigrava, veseli, liže itd.
Vatra poseduje dvostruki karakter: čoveku pruža toplinu, zaštitu, svetlost, održava život. Simbol je ljubavi, čistog i mudrog. Druga strana prirode vatre je negativna: stihijska, razorna, proždire, uništava, guši. Vatra je božanska, blagoslovena (nebeska), ali je takođe i demonska (đavolska). Mirče Elijade iznosi verovanje koje potvrđuje demonsku prirodu vatre, a to je da ona nastaje u polnom organu veštice. [2]
Različite moći vatre prate razna verovanja i običaji. Svrha običaja je uspostavljanje sklada između ljudske zajednice i njenog okruženja. Veruje se da obredne vatre imaju moć da donesu ljudima, stoci i usevima plodnost i napredak. Obredi sa vatrom prate prirodni tok vremena, koji se poklapa sa kretanjem Sunca (zimski i letnji solsticij), kao i prelaze iz oskudice u obilje (zimske, pokladne, prolećne vatre). Običaji vezani za kalendarske praznike, posvećeni istaknutim ličnostima iz hrišćanskog kulta, sadrže brojne elemente iz predhrišćanskog vremena. Predhrišćansko poreklo obreda sa vatrom, dokazano je na primeru brojnih ritualnih aktivnosti, koje su istovremeno usmerene ka umilostivljavanju i uništavanju bića iz prirode, duhova i duša aktivnih u određeno doba godine.
Značenje vatre u mitologiji i religiji
Na svim kontinentima, kod mnogih naroda, postoje slični mitovi o nastanku vatre. Najčešći motiv u mitovima je krađa vatre (od bogova, demona ili životinja), a to čini kultni junak, donoseći ljudima božanski dar. Npr. mit o Prometeju koji govori o krađi vatre, ili o Svetom Savi kao kultnom junaku koji lukavstvom krade vatru od Anatema. [1]
U nekim mitovima vatra je nastala od Sunca (npr. u australijskim), u nekima je slučajno otkrivena (kao u bušmanskom mitu, gde žena nalazi vatru a njen je muž krade). Po indijskoj mitologiji (Upanišade), čovek postaje od vatre, i kada umre u nju se vraća. Vatra je obično u mitovima i legendama povezana sa vodom, Suncem, zmijom, zmajem, kamenom.
Na psihološkom planu vatra simbolizuje unutrašnja psihička stanja, potrebe i osećanja. Plamen vatre je simbol čovekovog srca, duše, ljubavi, strasti. U mnogim obredima inicijacije koristi se crvena boja kao simbol vatre, ali i sakralne zrelosti (ovu tezu zastupaju From i Jung). U religijskom smislu plamen vatre je simbol pročišćenja i prosvetljenja. U Starom Zavetu, Bog se javlja u vidu vatre, u Velikom Sudu vatra je simbol Hrista (Elijade).
U indijskoj mitologiji Agni je bog ognja, ogn je svetlost. Božanstvo vatre je imalo ulogu posrednika između ljudi i bogova, nosilac je poruke - grčki angelos je "anđeo, poslanik" (Trojanović).
Slovenska Mitologija poznaje boga ognja - Svaroga.
Indoevropski narodi pokazivali su poštovanje prema vatri, praveći velike lomače - "svete vatre" ili "večite vatre" bile su poznate Grcima, Rimljanima, Persijancima, gorele su u hramovima i imale svoje čuvare. U kući je vatru čuvao domaćin. Vatra na ognjištu bila je predmet kulta, ona je sveta, prinosile su joj se žrtve za napredak i zaštitu kuće. Vatra sa ognjišta nije obična; ona je čista, čedna, božanska i zato se održava i gasi na poseban način.
Ognjište kao kultno mesto
Kod naših naroda, ognjište je obično popločano, sa udubljenjem u kome gori vatra. U staroj srpskoj kući ognjište se nalazilo u samom središtu kuće (Trojanović), što simbolično izražava njegovu mitsko-religijsku važnost (predstavlja centar sveta).
Ognjište nije samo mesto gde se sprema hrana i okuplja porodica, ono je sveto mesto, ima ulogu oltara, žrtvenika; zbog toga je kultno, što potvrđuju mnogi običaji, obredi, tabui i verovanja vezani za ognjište. Ognjištu se prinosi krvna žrtva (npr. kokoška); ukoliko se na njemu kuva pređa, onda je to beskrvna žrtva - u vidu hleba, soli, žita, vina ili se stavlja metalni novac (Čajkanović).
Na tom svetom mestu često se gatalo, bajalo, i to predmetima povezanim za ognjište, kao što su: verige, sadžak, vatralj, mašice. Ovi predmeti su takođe kultni, korišćeni u religijskim i magijskim obredima ili lečenju (Rabija Hasanbegović).
Vatru su čuvali da se ne ugasi, nije se pozajmljivala (zarad dobrobiti porodice).
Ognjište je središte domaćeg kulta i na njemu se vrše mnogi obredi prelaza, od rođenja pa do smrti (npr. običaji o rođenju deteta - za prvo kupanje, šišanje - treba da obezbede zdravlje, rast, napredak detetu ili da mu pomognu da progovori, prohoda). Ovi obredi na ognjištu vezuju dete za porodicu i kuću, jer ono treba da produži porodični kult. Ognjište je simbol porodične zajednice, ali i integrativni činilac društva; takođe je i simbol veze sa kultom predaka i kultom mrtvih.
U mnogim starim religijama ognjište je središte duša; da tu borave duše predaka, potvrđuje i veoma stari običaj sahranjivanja pod pragom, na ulazu u kuću.
Kod nas, kada se nova porodica oformi ili deli od zajednice (zadruge), u novoj kući, domaćin ritualno pali vatru. "Zlom čoveku" rasturalo se ognjište, a iz zajednice proterivan je kletvama.
Kada mlada napušta roditeljsku kuću, ljubi ognjište - što predstavlja opraštanje od njenih predaka. Prilikom ulaska u mladoženjin dom, obilazi tri puta ognjište - što simbolično predstavlja uvođenje mlade u "novi" porodični krug. Ovim neverbalnim ritualom mlada iskazuje poštovanje muževljevim precima, zaštitnicima kuće i svih njenih članova.
Običaji vezani za Božić, Đurđevdan, Petrovdan i Poklade, ispunjeni su obrednim vatrama, što potvrđuje činjenicu da je vatra simbolička korespodencija sa dušama predaka, koje treba da nam obezbede zaštitu, napredak i blagostanje.
Vatra u godišnjim običajima i magijskim radnjama
Naš najpoznatiji etnolog, Sima Trojanović, napisao je studiju o vatri, kojom pokazuje da ćemo ritualno paljenje vatri i svetkovine sa upotrebom vatre bolje razumeti ako obrede posmatramo kroz godišnje običaje, jer tako dolazimo do kosmološkog značenja vatri. U zimskom periodu, vatre se pale za Božić, Zadušnice, Bele poklade; ovi obredi prate prirodni tok vremena, koji se poklapa sa kretanjem Sunca.
Krsna slava posvećena je svecu zaštitniku, proslavlja se u krugu porodice uz odgovarajuće rekvizite: sveća, kolač, žito (koljivo), tamjan, ulje, vino. Po etnologu M.Milićeviću "bez krsne sveće, krsno ime se ne može slaviti". Veselin Čajkanović smatra da je praznik predaka, a patron porodice, vrhovni nacionalni Bog.
Za Božić, ovaj čuveni etnolog kaže "da je u vezi sa kultom predaka, i osnov je celokupne srpske religije", gde badnjak predstavlja idola, nekadašnjeg mitskog pretka, božanstvo htonskog sveta. Njegovo spaljivanje, simbolično predstavlja spaljivanje samog božanstva, koje na taj način umire i ponovo se rađa (poput Feniksa). Ritualne radnje za Badnje veče i Božić (24. i 25. decembar, tj. 6. i 7. januar), posvećene su dušama predaka (koje su tokom zimskih dana svuda oko nas), spremanje hrane i pića (mešovita žrtva), bacanje oraha u uglove prostorije, posipanje kuće slamom, paljenje sveće, radnje oko vatre, na ognjištu (nalaganje badnjaka), džaranje, darivanje, gašenje vinom, zabrana davanja vatre sa ognjišta (kako se ne bi "dala" sreća iz kuće) - imali su isti cilj: da se umilostive duše predaka, koje treba da obezbede porodici napredak i berićet.
Na zadušnice (pokretan praznik), žene na grobovima pale zadušne vatre. Veruje se da će sveća, koja se pokojniku tada pali, njemu obezbediti svetlost tokom cele naredne godine.
Paljenje kultnih vatri na Bele poklade (proštene, takođe su pokretan praznik) poznato je mnogim narodima Evrope: Francuska, Belgija, Nemačka, Austrija, Švajcarska itd. (Frejzer); imaju za cilj zaštitu od zlih sila. Ove vatre imaju različita imena: alalije, lile, oratnice, ljevke, ljarge, i prate ih mnoge pesme i igre. Ove se vatre preskaču, kako bi se ljudi sačuvali od požara. U Homoljskim selima vatre se pale na jednom mestu, tu se odigra kolo, a zatim se svi raziđu kućama da pokladuju (večeraju).
Etnolog Sava Milosavljević zabeležio je krajem 19. veka običaj zajedničkih vatri u Homolju. Alalije, ili praštanje kao zajedničko podušje: svako domaćinstvo kome je neko umro u protekloj godini, donosi drva za zajedničku vatru, žene donose hranu "da bog da prosti", a zatim sa upaljenim svećama igraju oko vatre. [3]
Ove vatre nazivaju se "priveg"i pale ih mrtvima za dušu, deli se kultna hrana: med, mleko, jaja. Varijante ovih vatri zabeležio je Slobodan Zečević u okolini Zaječara, Negotina i Tekije. [4]
U Tekiji se na pijačnom trgu ložila velika lomača, od nekoliko kola drva, i oko nje se igralo. U Resavi su se palile velike vatre na seoskom igralištu. Verovalo se da na priveg dolaze duše umrlih i zajedno igraju sa živima. Ovaj običaj deo je posmrtnog kulta i potiče iz predhrišćanskog vremena, kada su pokojnike spaljivali na lomači, verujući u čistilačku moć vatre. Takođe se verovalo da će se pokojnik na taj način lakše i brže pridružiti svojim precima. Vremenom je došlo do spajanja oba rituala u biritual.
Igranje oko vatre je tipičan deo kulta mrtvih. Igra se u krugu. Igrom se uspostavlja veza između živih i mrtvih (pomažući duši pokojnika da se pridruži precima). Ove igre imaju duboke korene, u najstarijim slojevima kulture, i predstavljaju kult predaka.
U našim narodnim verovanjima igranje u kolu posebno je privlačno za pokojnike.
Jedna od osnovnih briga živih je da pokojnicima preko paljenja vatri doture svetlost. Zajednički obed predstavlja žrtvu precima, njihov karakter je izrazito htonski, a htonska bića obezbeđuju plodnost - klasičan primer je mit o Orfeju i Euridici.
Vatri u čast mrtvih, u našim krajevima ima i o drugim praznicima: za Mladence, Blagovesti, Cveti, za Uskrs. Veliki Četvrtak se npr. smatra opštim praznikom mrtvih. Tada se pred kućama pale vatre za dušu pokojnika (pali se onoliko vatri koliko ima pokojnika iz te kuće). Vatre se lože slamom od burjana, a kad vatra izgori odlazi se na groblje i deli hrana "za dušu". Ovaj praznik se na vlaškom zove "Žoja mare", a u Resavi "Fokorelje". Svrha običaja pokazuje da je jedan od ciljeva ovih vatri bilo i grejanje duša mrtvih, pošto se veruje da na drugom svetu vlada hladnoća.
Obe grupe stanovništva Istočne Srbije poznavale su paljenje vatri, iz kulta mrtvih, ali su Srbi brže zaboravili svrhu paljenja ovih vatri, pa je proces nestajanja običaja bio brži. Stanovnici vlaške govorne grupe Istočne Srbije bili su uporniji u očuvanju etničkog individualiteta, praktikujući stare običaje.
Stanovnici vlaške govorne grupe Istočne Srbije nisu u potpunosti Sloveni ili Romani, niti direktni potomci tračkih plemena, ali očigledno je da imaju zajedničkih crta sa svima njima. Zato su u svojim običajima sačuvali mnoge slovenske rituale, koje su poneli iz jakog slovenskog substrata svoje etnogeneze. Po svemu sudeći, to je slučaj sa paljenjem obrednih vatri u čast mrtvih. (4)
Vatre su ložile devojke na Đurđevdan (23.april / 6. maj), rano ujutru, verujući da će im obezbediti sigurnu udaju.
Na Jeremijindan (1./15. maj) paljene su vatre koje su trebale da oteraju zmije. Verovalo se da sv. Jeremija ima moć da ukroti zmije. Praznik posvećen ovom svecu ima duboke korene u mnogo starijem kultu Tračkog heroja - mitskog junaka, koji predstavlja božanstvo mrtvih, i čiji su atributi zmija, konj, pas. Tračko božanstvo je prikazivano kao jahač na belom konju, ili zmija obavijena oko stabla. Zmija kao demonska životinja, zastupljena je u prolećnim obredima sa vatrom, ona predstavlja duše predaka a paljenje vatri ima za cilj da ih otera. U širem kontekstu, običaj pomaže očuvanju kohezije u zajednici.
Kultne vatre "lile", paljene su i na Ivandan (26. jun / 7. jul). Tada se ne obavljaju nikakvi poslovi u vinogradu, jer se verovalo da će se osušiti. Vatre su paljene na raskrsnicama ili kod kuće, protiv veštica i drugih demonskih bića. Čobani su ih palili radi zaštite stoke i udeva. Devojke su ložile tzv. živu vatru, koju su dobijale kresanjem varnice sa ognjila, igrale su u kolu okićene vencima od cveća, pred zoru odlazile su kućama, noseći po ugljen sa vatre i njime kadile kuću i staje protiv bolesti. Ivandan je jedan od šest praznika, koje je crkva posvetila ovom svecu. Po narodnom verovanju, postoji ukupno dvanaest sv. Jovana u godini; naučnici smatraju da način praznovanja Ivandana sadrži tragove starijeg praznika posvećenog solarnom božanstvu, koji se svetkovao u vreme letnjeg solsticija.
Paljene su vatre "buktinje", "lile" i "kresovi" za Petrovdan (29. jun / 12.jul) i to u periodu od četiri dana pre praznika posvećenog vrhovnim apostolima Petru i Pavlu, i tri posle svetkovanja. Ovaj period strogo je tabuisan (zabrana rada u vinogradu, pranja rublja, branja konoplje). Preskakane su obredne vatre kako bi sv. Petar pomogao da se veštici spale krila. Veruje se da je sam sv. Petar žnjeo noću i palio "lile" kako bi video dok radi. Za vatre je korišćena trešnjeva kora, za koju se verovalo da štiti od zlih očiju.
Ljudi pale kultne vatre kada svetkuju tzv. ognjevite svece: Ilindan (20. jul / 2. avgust), Ognjenu Mariju (17. / 30. jul), sv. Panteliju (27. jul / 9. avgust), Blagu Mariju (22. jul / 4. avgust), za koje su verovali da upravljaju munjama, gromovima; zato postoje tabuisane radnje, jer ako se ne poštuje njihov praznik, Ognjena Marija pali vatrom, a sv. Ilija bije gromom.
Postoji verovanje u narodu: kada grmi, sv. Ilija vozi kočije i bije đavole. Etnolog Sima Trojanović smatra da je sv. Ilija bog vremena, a petao njegov amblem kojii najavljuje dan i predskazuje promenu vremena. Pretpostavlja se da je sv. Ilija naslednik Peruna, boga-gromovnika kod starih Slovena, a petao je posvećen Perunu kao i biljka perunika. Ovu biljku ljudi stavljaju na krov kuće, kao zaštitu od groma. Tragovi Perunovog kulta očuvani su i u nekim toponimima.
Paljenje vatri u zimskom i letnjem solsticiju praćeno je određenim ritualnim radnjama (igranje, razuzdano ponašanje, preskakanje vatre, provlačenje kroz vatru ljudi i stoke), koje imaju za cilj da zaštite zajednicu od bolesti i podstaknu plodnost, što potvrđuje činjenicu da je ovaj kult povezan i sa agrarnim kultom.
Vatrom protiv vampira
Kod mnogih indoevropskih naroda - Graka, Rimljana, Germana, Kelta, Slovena - postojao je običaj spaljivanja pokojnika. Ako živi žele da se obezbede od povratka pokojnika, onda je spaljivanje najbolji način, jer je samo vatra u stanju da potpuno uništi demona. Herakle, jedan najvećih antičkih junaka, napao je zmiju Hidru koja je imala više glava, i nikako nije mogao da je ubije jer bi na mestu jedne odsečene glave izrasle bar dve nove. Ugarcima vatre ispekao je sasečeni vrat Hidre i tako je ubio. "Živim" ugarkom ubija se svako zlo, otuda verovanje da se zmija mora spaliti kako ne bi oživela.
Balkanski narodi su verovali da svaki čovek može da se povampiri (zli ljudi, oni koji su umrli nasilnom smrću, bez sveće i kađenja, ako ih je ubio grom, ako je preko pokojnikovog tela preletela ptica ili prošla mačka), a da se spaljivanjem može učiniti bezopasnim.
Podaci iz 14. veka govore o ponovnom iskopavanju pokojnika da bi ga spalili, kako se ne bi povampirio. Dušanov Zakonik brani ovakve postupke "kao teško sujeverje, ljudi koji vradžbinama uzimaju iz grobova te ih spaljuju, to telo koje toučini da plati vraždu, a ako bude pop na to došao da mu se ukine popstvo".
Vatra u obredima prelaza
U životnom ciklusu ćoveka vatra ima veoma značajnu ulogu. Paljena je u svim važnim životnim situacijama i kritičnim prilikama (venčanje, trudnoća, rađanje, šišanje, smrt).
Zbog svojih apotropejskih i lustrativnih svojstava, vatra se koristi kao odbrana i kao čistilačko sredstvo; ona ima i treću moć, a to je preobražajna. U svim obredima prelaza vatra ima magijsku ulogu. Da bi pojedinac prešao iz jednog statusa u drugi, vatra kao sredstvo preporoda - uvek pomaže (npr. smrt u jednom i rođenje u drugom stanju). Naučnik Mirče Elijade smatra da je vatra sredstvo transformacije (npr. kada od nezrelog, nedoraslog člana, čovek postane zreo, punopravan član zajednice, ili kada vatra pomaže da se iz statusa živog člana zajednice pređe u status predaka).
Bio da se radi o zajednici ili o pojedincu, kada se zlu ne može suprotstaviti iskustvom ili razumom, pripadnik tradicijske kulture koristi magične radnje u kojima vatra ima ključnu ulogu.
Sima Trojanović je u svojoj obimnoj studiji o vatri posvetio značajno mesto tzv. živoj vatri, koju su ljudi u tradicionalnoj kulturi koristili za lečenje (ljudi i stoke). Živa vatra se dobija trenjem: drvo se tare o drvo, ili se drveni štapić vrti u udubljenju drugog komada drveta, kresanjem ognjila o kamen, udaranjem čekićem po komadu gvožđa (tzv. gvozdeni oganj), propuštanjem sunčevih zraka kroz zakrivljeno staklo. Živa vatra se koristi na graničnim mestima (međa raskrsnica, direk, vrata), u vreme mladog meseca, u ponoć, povoljnim danima (nedelja, ponedeljak, četvrtak). Osobe koje "vade živu vatru" su "čiste" (časne, poštene, zdrave); obično su to starije, poštovane muške osobe.
Magijska logika lečenja ljudi i stoke ritualnim provlačenjem kroz "živu vatru", zasniva se na verovanju u čistilačku i spasonosnu moć vatre. Ovaj običaj primenjivan je u Škotskoj, Engeskoj, Irskoj i Nemačkoj (u slučajevima kuge ili rasprostranjene stočne bolesti); kod nas je ovaj običaj poznat kao "goveđa bogomolja" (o čemu su pisali naši etnolozi).
U ljubavnoj magiji vatra se koristila za postizanje željenog cilja, tj. da se zadobije željena ljubav voljene osobe (npr. "kako gori ova vatra, tako da izgori njegovo srce za mene"). Vatra, žar, vatralj i pepeo su sintagma nemuštog govora ljubavnih čini, a postupci su zasnovani na imitativnoj magiji (protiv uroka, zlih očiju).
Kađenjem dimom tamjana, zapaljenim đubretom, svećom, bosiljkom, postiže se zaštita od dejstva raznih demona (vampira, nekrštenog, babica, veštica, karakondžula i đavola).
Tabui vezani za vatru
Zabrane i ograničenja imaju za cilj da pravilno usmere i regulišu ponašanje ljudi u odnosu na vatru, kako ne bi došlo do skrnavljenja njene božanske prirode.
Vatru ne pali neumivena osoba, u vatru se ne pljuje, vatra se ne sme proklinjati niti udarati nogom. Kraj vatre se ne smeju izgovarati imena demona, trudnica ne treba da gleda u vatru da joj dete ne bude crveno ili da ima "žaravo lice", deca "ne valja" da se igraju vatrom da noću ne bi mokrila u krevet. Vatra se ne pozajmljuje iz kuće noću, ni petkom, niti ako je u kući trudna žena (da je ne zadesi nesreća na porođaju), kao ni određenim ljudima za koje se sumnja da su demoni (zduhaći, veštice i slično).
U našem narodu se veruje da postoje ljudi koji imaju posebne moći u odnosu na vatru (kao npr. zduhać), i koji su umeli da je prave i kontrolišu. Ovo verovanje ima duboke korene u indoevropskoj kulturi, gde su ljudi vatre imali svetu dužnost - da je pale i čuvaju na ognjištu. Gospodari vatre bili su u vezi sa božanskim i demonskim svetom, znali su kako da postupaju sa moćima vatre (stvaralačku i isceliteljsku moć vatre koristili su šamani, alhemičari, vračevi).
U našem narodu postoji izreka: Ko lako upali vatru, majka mu se obradovala na rođenju.
Gatanja pomoću vatre
Neprestano izloženi hirovima prirode i nesigurni u ishode svojih poslova, ljudi su gatali pomoću vatre (njom se proricalo vreme smrti, uspeh u ljubavi, poslu i slično). Ako vatra neće da gori, veruje se da u kući ima neprijatelja. Kada vatra "zapišti" veruje se da će u kuću stići kakav glas; da bi glas bio veseo, mora muško dete da štapićem džarne vatru. Kada se ugljen u vatri ispravi, veruje se da će doći gost; što je ugljen veći, gost je ugledniji.
Kod mnogih naroda, u različitim kulturama i istorijskim epohama, snovi o vatri imaju identično značenje: da predskazuju budućnost. Ako se sanja veliki požar, to znači da će biti velikog zla: bolest, smrt bliskog itd. Ako neko sanja malu vatru, onda je to sreća i blagostanje.
Savremeni psiholozi u mnogome podržavaju značenje vatre, koje ima u mitologiji, religiji i folkloru.
Vatra u jezičkim formama
Korišćenje reči "vatra" u kratkim jezičkim formama (kao što su kletve, zakletve, bajalice, poslovice i zagonetke), pokazuje kako je jezik u jednostavnim oblicima sačuvao ono drevno, mitsko-religijsko shvatanje vatre.
Veliki doprinos etnolingvistici dao je Sima Trojanović, kroz veoma brižljivo i detaljno uređen Atlas, u kome je data geografska rasprostranjenost reči "vatra" i "oganj", na srpsko-hrvatskom jezičkom području. Reč "vatra" dominira u Vojvodini, Šumadiji, Zapadnoj i Jugozapadnoj Srbiji, Bosni, Hercegovini i nekim delovima Hrvatske (Lika, Dalmacija). Reč "oganj" (koja označava vatru na ognjištu) koristi se u Istočnoj i Južnoj Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, u delu Hercegovine i Hrvatske, kao i u Sloveniji. Trojanović analizira značenje reči "vatra" i "oganj" u našem narodnom i književnom jeziku, i to na osnovu sintagmi i izraza (npr. bol, strast, uzbuđenje, oružje).
U kletvama, vatra se priziva kao moćni izvor nesreće, koja se rečima usmerava na omrznutog, sa uverenjem da će se određenom slikovitom formom i uz određene magijske radnje, želja i ostvariti. Uvređeni, poniženi i nemoćni koriste vatru u svojim kletvama kao moćno oružje, npr. "kuća ti se zapalila", "živa ga munja spalila", "ognjište mu se ugasilo", "vatra te izgorela", "oganj te izeo".
Ljudi su se zaklinjali onim što im je najdragocenije i najsvetije (bog, deca, zdravlje, sreća, obraz, duša). Vatra i oganj u zaklinjanju imaju istaknuto mesto: "vatre mi", "živoga mi ognja", "tako mi sunca i žive vatre", "izgoreo ako lažem" itd.
.jpg)
Bajalice (basme) predstavljaju stare magijske verbalne formule, koje imaju za cilj otklanjanje uzročnika zla (demoni, zle sile, bolest). One sadrže u sebi vatru, kao važan i moćan sastavni element. Vatra ima apotropejsku, čistilačku moć, ali predstavlja i bitan atribut kulture "ljudskog" sveta, nasuprot "neljudskom" (htonskom), koji se opisuje kao pust, hladan, lišen vatre. Primer koji dočarava demonski svet: "idi u pustu zemlju, gde petao ne peva, gde pas ne laje, gde mačka ne mjauče, gde vodenica ne melje, gde vatra ne gori". U obredima bajanja vatra se javlja kao "bajalački rekvizit" uz predmete povezane sa vatrom, kao što su vatralj, preklad, ocilo. Primer: baje se na mestima magične snage (raskrsnica ili ognjište), uz svetlost sveće ili vatre od "živog uglja".
Analiza ovih kratkih arhaičnih govornih formula pokazuje nam bitna narodna shvatanja vatre i omogućuje nam da shvatimo suštinske elemente, ne samo naše srpske, nego i šire praslovenske i indoevropske mitologije vatre.
Basme i poslovice nam otkrivaju činjenicu da je vatra važno civilizacijsko dostignuće i bitna oznaka kulture uopšte. Ukoliko je vatra kontrolisana, od nje je korist velika, a ako se pojavi u vidu stihije, uzrok je nesreće ljudi. Kao elementarna opasnost, poredi se sa vodom (u poslovicama). Njeno mitološko poreklo vidi se iz poređenja sa zmajem (zagonetke). Animističko shvatanje vatre vidi se u primerima: "živa vatra", "oganj živi" (kletve, zakletve).
Dihotomija vatre ogleda se u poštovanju kao svetinje, božanstva koje donosi blagostanje, a istovremeno izaziva strah zbog svoje razorne moći.
Deci su davana imena poput Ognjenka, Vatroslav, Ignjat, Plamenka, koja su imala zaštitnu funkciju. Neki toponimi vezani su za vatru. Ona je simbol znanja i veština.
Postoje razne vatre, koje nastaju u prirodi (kao što su vulkanske), preko vatri koje se pale u hramovima, do vatri na ognjištima koje ljudi koriste za pripremu hrane.
Kult vatre je veoma star, prethodi dinastiji Ahemenide i epohi Zoroastra. Persijski sveštenici i mudraci imali su zadatak da u hramovima održavaju vatru mirisnim grančicama sandalovog drveta i mehovima. Pre nego što se sveštenik pojavi pred oltarom vatre, prvo obavlja ritualno umivanje svetom vodom. U Persiji postoje ostaci hramova posvećenih kultu vatre (u Palmiri, Persepolisu i Ispahanu).
Elementi drevne mitologije i religije ipak su najbolje sačuvani u obredima i običajima, što se vidi u primerima koji su navedeni u ovom tekstu.
Vatra u antropološkom smislu, kao kulturni fenomen, predstavlja simbol znanja i mudrosti; ima veoma važnu ulogu u čovekovom materijalnom, duhovnom i socijalnom svetu. Zbog svega toga kažemo da vatra ima kultni karakter.
Kod mnogih naroda, u različitim kulturama i istorijskim epohama, snovi o vatri imaju identično značenje: da predskazuju budućnost. Ako se sanja veliki požar, to znači da će biti velikog zla: bolest, smrt bliskog itd. Ako neko sanja malu vatru, onda je to sreća i blagostanje.
Savremeni psiholozi u mnogome podržavaju značenje vatre, koje ima u mitologiji, religiji i folkloru.
Vatra u jezičkim formama
Korišćenje reči "vatra" u kratkim jezičkim formama (kao što su kletve, zakletve, bajalice, poslovice i zagonetke), pokazuje kako je jezik u jednostavnim oblicima sačuvao ono drevno, mitsko-religijsko shvatanje vatre.
Veliki doprinos etnolingvistici dao je Sima Trojanović, kroz veoma brižljivo i detaljno uređen Atlas, u kome je data geografska rasprostranjenost reči "vatra" i "oganj", na srpsko-hrvatskom jezičkom području. Reč "vatra" dominira u Vojvodini, Šumadiji, Zapadnoj i Jugozapadnoj Srbiji, Bosni, Hercegovini i nekim delovima Hrvatske (Lika, Dalmacija). Reč "oganj" (koja označava vatru na ognjištu) koristi se u Istočnoj i Južnoj Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, u delu Hercegovine i Hrvatske, kao i u Sloveniji. Trojanović analizira značenje reči "vatra" i "oganj" u našem narodnom i književnom jeziku, i to na osnovu sintagmi i izraza (npr. bol, strast, uzbuđenje, oružje).
U kletvama, vatra se priziva kao moćni izvor nesreće, koja se rečima usmerava na omrznutog, sa uverenjem da će se određenom slikovitom formom i uz određene magijske radnje, želja i ostvariti. Uvređeni, poniženi i nemoćni koriste vatru u svojim kletvama kao moćno oružje, npr. "kuća ti se zapalila", "živa ga munja spalila", "ognjište mu se ugasilo", "vatra te izgorela", "oganj te izeo".
Ljudi su se zaklinjali onim što im je najdragocenije i najsvetije (bog, deca, zdravlje, sreća, obraz, duša). Vatra i oganj u zaklinjanju imaju istaknuto mesto: "vatre mi", "živoga mi ognja", "tako mi sunca i žive vatre", "izgoreo ako lažem" itd.
.jpg)
Bajalice (basme) predstavljaju stare magijske verbalne formule, koje imaju za cilj otklanjanje uzročnika zla (demoni, zle sile, bolest). One sadrže u sebi vatru, kao važan i moćan sastavni element. Vatra ima apotropejsku, čistilačku moć, ali predstavlja i bitan atribut kulture "ljudskog" sveta, nasuprot "neljudskom" (htonskom), koji se opisuje kao pust, hladan, lišen vatre. Primer koji dočarava demonski svet: "idi u pustu zemlju, gde petao ne peva, gde pas ne laje, gde mačka ne mjauče, gde vodenica ne melje, gde vatra ne gori". U obredima bajanja vatra se javlja kao "bajalački rekvizit" uz predmete povezane sa vatrom, kao što su vatralj, preklad, ocilo. Primer: baje se na mestima magične snage (raskrsnica ili ognjište), uz svetlost sveće ili vatre od "živog uglja".
Analiza ovih kratkih arhaičnih govornih formula pokazuje nam bitna narodna shvatanja vatre i omogućuje nam da shvatimo suštinske elemente, ne samo naše srpske, nego i šire praslovenske i indoevropske mitologije vatre.
Basme i poslovice nam otkrivaju činjenicu da je vatra važno civilizacijsko dostignuće i bitna oznaka kulture uopšte. Ukoliko je vatra kontrolisana, od nje je korist velika, a ako se pojavi u vidu stihije, uzrok je nesreće ljudi. Kao elementarna opasnost, poredi se sa vodom (u poslovicama). Njeno mitološko poreklo vidi se iz poređenja sa zmajem (zagonetke). Animističko shvatanje vatre vidi se u primerima: "živa vatra", "oganj živi" (kletve, zakletve).
Dihotomija vatre ogleda se u poštovanju kao svetinje, božanstva koje donosi blagostanje, a istovremeno izaziva strah zbog svoje razorne moći.
Deci su davana imena poput Ognjenka, Vatroslav, Ignjat, Plamenka, koja su imala zaštitnu funkciju. Neki toponimi vezani su za vatru. Ona je simbol znanja i veština.
Postoje razne vatre, koje nastaju u prirodi (kao što su vulkanske), preko vatri koje se pale u hramovima, do vatri na ognjištima koje ljudi koriste za pripremu hrane.
Kult vatre je veoma star, prethodi dinastiji Ahemenide i epohi Zoroastra. Persijski sveštenici i mudraci imali su zadatak da u hramovima održavaju vatru mirisnim grančicama sandalovog drveta i mehovima. Pre nego što se sveštenik pojavi pred oltarom vatre, prvo obavlja ritualno umivanje svetom vodom. U Persiji postoje ostaci hramova posvećenih kultu vatre (u Palmiri, Persepolisu i Ispahanu).
Elementi drevne mitologije i religije ipak su najbolje sačuvani u obredima i običajima, što se vidi u primerima koji su navedeni u ovom tekstu.
Vatra u antropološkom smislu, kao kulturni fenomen, predstavlja simbol znanja i mudrosti; ima veoma važnu ulogu u čovekovom materijalnom, duhovnom i socijalnom svetu. Zbog svega toga kažemo da vatra ima kultni karakter.
Emila Petrović
etnolog-kustos Muzeja Krajine
Ključna literatura:
[1] Sima Trojanović: Vatra u običajima i životu srpskog naroda (Srpska Kraljevska Akademija, Beograd, 1930)
[2] Mirče Elijade: Kovači i alhemičari (GZH, Zagreb, 1982)
[3] Sava M. Milosavljević: Običaji srpskog naroda iz sreza Homoljskog (Beograd, 1913)
[4] Slobodan Zečević: Priveg i druge vatre u Istočnoj Srbiji (Razvitak br.3, Zaječar, 1966)
No comments:
Post a Comment