Psi od slame i Ljudi od pruća

Nešto se čudno dešava sa ovim likovima u vlasti.

Povazdan se naokolo krste, ko o čemu oni o arapima, Rusiju i Evropu koriste kao poštapalice češće nego Zemunac znači, po medijima svako od njih barem jednom dnevno objašnjava kako se pravi reform-torta sa nadevom od lepka za prste i glazurom od zapečenog vazelina. Međutim, to su samo ovozemaljske iznutrice&iznukučine u poređenju sa nečim što ih je izgleda spopalo u poslednje dve nedelje: sve sam više ubeđen da su sa Vebera prešli na proučavanje Egipatske i Tibetanske knjige mrtvih, narodnog kulta, elementarnih sila koje sočinjavaju svet, keltskog običaja prinošenja ljudskih žrtava u Čoveku od pruća, ili možda Caamore - rituala pročišćenja kod džinova u Domaji, svetu koji je stvorio Stiven Donaldson?
Šta je sledeće, možda "Zagrobni život Indire Gandi: Je li dim bio crn, beo ili oba?" u ediciji čuvenih zemunskih izdavača-praroditelja.
Šta mislite, ko je sve od njih skoknuo do Boleča, na supu...
Da ih nisu možda pogodile neke Bardo Thodol tvrdnje:

• Šta god bilo ovde, to je tamo; ono što je tamo, isto je ovde. Onaj koji ovde vidi različito susreće smrt za smrću. Jedino se umom ovo može shvatiti, a (tada) nema različitosti ovde. Od smrti do smrti ide onaj koji vidi kao da ovde ima različitosti.
• Onakva kakva je čovekova žudnja, takva je i njegova sudbina. Jer, kakva je njegova sudbina, takva je njegova volja; a kakva je njegova volja, takvo je njegovo delo; a kakvo je njegovo delo, takva je njegova nagrada, bilo dobra ili loša. Čovek se vlada prema žudnjama kojima je privržen.
• Onaj kome nedostaje sposobnost razabiranja, čiji je um nestalan i čije je srce nečisto, nikada ne dostiže krajnji cilj, već se rađa ponovo i ponovo. Ali, onaj koji ima sposobnost razabiranja, čiji je um staložen i čije je srce čisto, dostiže krajnji cilj, a dostignuvši ga ne rađa se više.

Ono što je zajedničko za sve gore navedeno je - vatra. Postaju sve više opsednuti njom, a to neće valjati, naročito zbog već viđenog. Odatle valjda i ovakve izjave:
04.07.2014. Dačić: Mogu da se spalim nasred Terazija ali Zakon o radu će biti usvojen.

04.07.2014. Vučić potpiruje prodaju Smederevske železare kod negdecirkaoko "pet ozbiljnih firmi" koje su zainteresovane da je pazare. Železara priprema visoku peć.

12.07.2014. Vučić: Šta hoćete?! Možete da upadnete u zgradu Vlade, da nas sve spalite, ali neću da popustim. Nećete me zaustaviti!

Nauka kaže:
Vatra ima pročišćavajuću, purifikacionu tj. lustracionu moć. Koristi se u narodnim obredima prelaza (transgresije, tranzicije), alhemijskom pretvaranju olova u zlato (putrifikacija).

Da li, u duhu ove definicije, prethodne izjave možemo čitati i kao:
- Mogu da se putrifikujem nasred Terazija ali Zakon o radu će biti usvojen.
ili
- Možete da upadnete u zgradu Vlade, da nas sve lustrirate, ali neću da popustim. Nećete me zaustaviti!
ili
- Vučić purifikuje prodaju Smederevske železare...
I tako redom koliko vam želja tranziciona.

Sledi najava (otkazanog?) kontramitinga podrške Nezaustavljivom nasledniku zemunskog trona, na sednici pročišćenog dela vlade održanoj u Otadžbinskoj vrhovnoj komandi.
Psi od slame ili Čovek od pruća (oba sa juga Engleske) - tek, razlika je sve tanja usled tolikog porodičnog nasilja, pa makar ga bilo trenutno samo u najavi.

Zapravo, sve mi se više čini da su zaokupljeni završnicom Šijanovih Maratonaca, onim delom kada porodični "novi biznis za budućnost" konačno proradi. Lako je njima da se sada igraju vatrom, kada više nema ni Đenke ni Maksimilijana. Džaba im ga je opravljao, jer ne znaju da rade drugačije.
Bez lopate.

Kremacija i lustracija nisu isto, niti im se vatre gase na isti način.
Isto važi i za spaliti i ispaliti.

Pećina zaboravljenih senki

Pojmove ne povezujem.

Električni Orgazam

Otkazana je izložba političkih karikatura "Do izbora par putića" autora Jovana Prokopijevića, karikaturiste lista Politika. Organizatori iz zemunske galerije "Ikar", kao obrazloženje za telefonsko otkazivanje izložbe navode "da je reč o političkoj karikaturi". Autor pretpostavlja da je u pitanju karikatura sa pozivnice, na kojoj se nalaze Aleksandar Vučić i Ivica Dačić.

Politika, 26.02.2014.

A sada, rekoh, uporedi našu prirodu sa ovim stanjem. Zamisli da ljudi žive u nekoj podzemnoj pećini, i da se duž cele pećine provlači jedan širok otvor koji vodi gore, prema svetlosti. U toj pećini žive oni od detinjstva i imaju okove oko bedara i vratova tako da se ne mogu maći s mesta, a gledaju samo napred, jer zbog okova ne mogu okretati glave. Svetlost im, međutim, dolazi od vatre koja gori iznad njih i daleko iza njihovih leđa.
Između vatre i okovanih vodi gore put, a pored njega zamisli da je podignut zid kao ograda kakvu podižu mađioničari da iznad nje pokazuju svoju veštinu.
Zamišljam, reče on.
Zamisli uz to još da pored tog zida ljudi pronose razne sprave, i to kipove ljudi i drugih životinja od kamena i drveta, kao i sve moguće tvorevine ljudske umetnosti, ali tako da one iznad zida štrče, i da pri tom, kao što to obično biva, pojedini od njih u prolazu razgovaraju a drugi ni reči ne govore.
Tvoje je poređenje neobično, reče on, a neobični su i tvoji zatvorenici.
Slični su nama, rekoh. Zar misliš da oni vide nešto drugo osim svojih senki i senki drugih ljudi, koje svetlost vatre baca na suprotan zid pećine?

Platon

Alegorija pećine, iz sedme knjige Države

U selu Brestovac, kraj Negotina, vukovi su prošle noći načinili pokolj u toru domaćina D.S. On je stado sinoć, kako to inače radi svaki dan, zatvorio u štalu u svom dvorištu koje je ograđeno zidom, zaključao vrata štale, ostavio čak upaljenu jednu lampu i otišao na spavanje. Vukovi su se iz obližnje šume kroz rupu u zidu uvukli u dvorište, ušli u štalu kroz jedini i vrlo uzan prozor bez stakla, napali usnule ovce. Nekoliko su čak izvukli kroz taj prozor napolje, u dvorište. Za sve to vreme niko u domaćinstvu D.S. nije ništa čuo. Kada su ujutru ustali imali su šta da vide - dvadesetak mrtvih ovaca, što u dvorištu što u štali, ostale su bile sve izujedane i izranjavljene. Interesantno je da vukovi nisu dirali kravu i tele koji su takođe bili u štali, ali ni svinje u oboru. Neke komšije sumnjaju da je u pitanju bio samo jedan vuk, koji je to već radio u još nekoliko domaćinstava tokom prethodnih mesec dana. D.S. kaže da u dvorištu nije imao psa čuvara jer su mu prošle godine jednog pojeli vukovi; sada je nabavio štene šarplaninca, ali žali što će proći vreme dok ne odraste da može da mu čuva kuću i imanje. 

Očajni domaćin se jutros obratio za pomoć nadležnima u opštini Negotin, poput ostalih oštećenih meštana, ali do ovog trenutka nije dobio nikakav odgovor, iako je predsednik Skupštine opštine Puljecović (DSS) istaknuti član lovačkog društva "Hajduk Veljko".[1]

TV Krajina Negotin, STV Negotin, Kurir, Glas

avgust 2003. godine

Ideja je potekla od članka Džudit Turman u Njujorkeru, o pećini na jugu Francuske, otkrivenoj 1994.godine, koja krije najstarije pećinske crteže ikada pronađene. Verner Hercog je odlučio da dokumentuje ovo otkriće od izuzetnog kulturnog značaja. Prilikom prve posete pećini, primetio je da su crteži naslikani na neravnim i izbočenim površinama tako da pri treperavoj svetlosti vatre deluje kao da se kreću. U tome je prepoznao duboke korene filma i prve pokušaje čoveka da stvori pokretne slike. Stoga je odlučio da svoj film snimi u 3D tehnici, da bi što vernije gledaocima dočarao utisak koji je imao praistorijski čovek.

Ova pećina je zabranjena za posetioce zbog rizika od oštećenja crteža, te je Hercogov film verovatno jedina prilika da ljudi širom sveta na jedinstven način dožive fantastičnu atmosferu podzemne riznice. Kritičari ističu da "Pećina zaboravjenih snova" nije samo film o praistorijskim crtežima, već i film koji poziva na promišljanje veza između umetnosti i svakodnevnih rituala i uticaja koji naši davno zaboravljeni preci i dalje imaju na nas.

RTS 24.04.2012.

iz najave premijere filma Vernera Hercoga "Pećina zaboravljenih snova"

Radije ću umreti na nogama nego provesti život na kolenima.

Emiliano Zapata

krilatica

***

Emiliano Zapata, običan meksički seljak i filozof agrarne revolucije, ubijen je u aprilu 1919. godine iz zasede. Proveo je život u skladu sa svojom krilaticom.

Ovce (uglavnom) ne lete, valjda je to razlog što nemaju krilatice.

Šta će uraditi ovdašnje pećinske ovce, okovane lenjošću, strahovima i autocenzurom, kada im se ugasi vatra (dok blenu u ružičasti ili fejsbuk zid), jer niko nije našao za shodno da se bakće njenim održavanjem? Kada ostanu u mraku samospoznaje, da li će i tada nastaviti da žmure? 

I ćute?

Vatra je simbol znanja - o tome se podosta da naučiti iz sudbina Prometeusa i Lučonoše. Bez nje će pećinske ovce zauvek ostati u mraku, čkiljeći prestrašeno u sve ređe tračke svetlosti preko zida, nadajući se kako je to i dalje samo statična igra senki, moleći se da i ovoga puta preko zida ne dolazi zli vuk baš po njih. Ovce ne žele da čitaju Nimelera ili de Boatjea, jer je čitanje ionako besmisleno u mraku za koji su same odgovorne.

Država Srbija se ponaša kao da je na sedmom nebu platonske ljubavi građana prema kasti politikanata-silovatelja. Do sedme knjige još nije stigla, jer nije uspela da završi ni prvu kako treba. Dobrim delom je to tako zahvaljujući nezainteresovanim ovcama da bilo šta čitaju. 

I urade.

_______________

[1] Naknadno je bila organizovana hajka u kojoj je učestvovalo sedamdeset lovaca, ali bez ikakvog rezultata - vukovi kao da su u zemlju propali.

Ili pećinu.

Šestojanuarske priče

Tri kratke priče za šestojanuarsko Badnje veče; ono skromno - u krugu porodice.

1.

Aktuelna folklorpiromanija nije od juče, ima tome dobrih trideset i kusur godina.

Eto, Zoran Jovanović je palio celo selo još davne 1982. godine. Šumadinca je malo poneo sevdah, pa je ušetao u krug vatre i prolupao. Kao i svaki drugi kafanski pojac.

Potom je gorelo mnogo toga, i više od (samo) jednog sela.

Zato je, nakraj silnih godina vatrometa i pucnjava, jedini logičan naziv novog albuma Zdravka Čolića baš takav kakav je. Treba marketinški iskoristiti pucački trenutak, povećati prodaju na svaki način. A narod - neka puca, nek' pljune i zapjeva!

Ja bi tu ne bi ništa diro.

Nisam primetio da ovaj CD nešto preterano puštaju po dućanima u kojima se prodaju razna minsko-eksplozivna sredstva za uveseljavanje ionako sneveselog veselničkog Naroda. Možda i puštaju, ali ko će to čuti od silnih detonacija boljeg života.

Ne znam da li se Čolić naslovom svog albuma dodvorava kineskim izumiteljima baruta, poput famoznog Bačevića koji radi to isto ali na sebi svojstveno sumanut način: izmislio je potpuno novu kursnu listu, nezavisnu od NBS, kurs po kome konvertuje "10 billion USD" u "10 hiljada milijardi evra". Sada je konačno jasno da je EU propala, to se vidi iz odnosa po kome se menjaju valute - 1$ = 1000€. Ako ovaj uskoro ne dobije Zelenu kartu i Nobelovu nagradu za doprinos američkim finansijama, niko neće.

Majstor je samozapalio nove vatrice unutar JNA, koje danas nisu prošle neiskorišćene od strane druge strane iste.

Ne bi valjalo, da je drugačije.

2.

I vatra, i voda, i... kuđe snijeg?

Kult vatre, kome pripada i šestojanuarsko ceremonijalno spaljivanje hrastovih balvana širom Petardistana, daleko je stariji od priče o bezgrešnom začeću Stradalnika koji je na sebe prihvatio teret grehova svojih potonjih sledbenika. Naravno, to nas ne sprečava da i dalje masakriramo šume početkom svakog januara po jednom kalendaru, praveći se da živimo po nekom drugom. Pomlatimo silno granje i lišće, nagomilamo trupce na lomače - pa spaljuj! Vatra je dobar sluga, loš gospodar, to je đavolska rabota jer ko zna da je napravi ptičurine mu jetru dabogda iskljuvale, iz plamenog grma stiglo je priopćenje sa viših instanci da je vatra sredstvo pričišćenja greha pa bi je bilo zgodno povremeno korisiti na nevernicima ili onima čija uverenja vremenom slabe pred zalima materijalizma koja samo čekaju da zaskoče naivne palančane.

Uredno poslagano granje badnjaka izloženo je pred crkvama, na trgovima od štampanog betona, loksodromima i ostalim visokoprometnim mestima; mlatišume ga nude po tržišnim cenama koje redovno usklađuju sa potrebama otvorenog tržišta i Londonske berze. Svi kupuju i kače na prozore, dveri, kola, po kancelarijama i službenim objektima kvazidržave koja je vampirskim Ustavom "definisana" kao sekularna. Crkvenjaci forsirano potpiruju tu euforiju, iako je sam ritual duboko paganski i savršeno protivan kanonima koje SIZ-ovi Nebeski uvaljuju. Sve to bez PDV-a i fiskalnog računa, naravno. Verovatno je samo tako moguće ovoliko tradicionalno jedinstvo tradicija, što je kod nas ionako - tradicionalno.

A kako bi drugačije.

3.

Da ne bi Božićni, šestojanuarski dan prošao samo sa ovih nekoliko uglavnom piromanskih značajki, pobrinula se istorija. Pre tačno 85 godina, zbog prekomerne konzumacije parlamentarizma od strane Pašićevog radikala Puniše Račića, kojom prilikom je usmrtio trojicu kolega-poslanika Hrvatske Seljačke Stranke, tadašnji Kralj Aleksandar jedva je čekao da (konačno) bude prinuđen da raspusti Skupštinu Kraljevine SHS i zavede demokratsku diktaturu monarha nad voljom naroda u korist naroda. Ukinuo je Ustav, zabranio rad svih političkih stranaka i političke skupove, zabranio sindikate i verske organizacije, uvedena je cenzura štampe i knjiga, na sve civilne dužnosti doveo vojna lica, na mesto predsednika Ministarskog saveta postavio generala Petra R. Živkovića.

Premijer, pa još Negotinac. Umalo pa Mirko Cvetković, onaj iz Braćeeevac.

Tadašnje opozicione stranke su prihvatile uvođenje šestojanuarske diktature bez aktivnog otpora, povukle se sa političke scene da na miru glockaju sopstvene strahove i frustracije. Poteze Kralja Aleksandra podržali su vojska, žandarmerija, dvorski političari, ali i krupni kapitalisti kojima je "višak" parlamentarizma bio konstantna smetnja u poslovanju (dobro im je došla zabrana delovanja sindikata). Kralj Aleksandar je imao podršku slovenačkih Liberala, sve dok i njih nije izigrao kao i ostale.

Vlada, koju je predvodio general Živković, obećala je narodu otklanjanje posledica svetske ekonomske krize u najkraćem roku, saniranje privrede, smanjenje socijalnih nedaća srednjeg i nižeg sloja stanovništva. Između ostalih uspeha te vlade, spominje se i nadasve zanimljiv tender za izgradnju mosta na Savi, na kome je posao prvo dobila nemačka građevinska firma, a potom preko noći francuski finansijski konzorcijum. Zauzvrat, Francuzi su "morali" da zaposle veliki broj ljudi koji su od stručnih kvalifikacija imali samo preporuke poznatih političara i privrednika (koji su tako naplatili svoje učešće u donošenju konačne odluke), što su kasnije koristili kao izgovor za kašnjenje na realizaciji radova. Posebnim zakonom, ova francuska firma je bila oslobođena plaćanja poreza, taksi i carina.

Čudo jedno, ti mostovi.

Generali, poreklom iz Negotina: pored Petra Živkovića, to su i dvojica 

načelnika Glavnog generalštaba - Jovan Mišković i Jovan Atanacković

General-premijer Petar Živković, bio je na glasu zbog više poznatih ali i nekih manje poznatih stvari koje je uradio u životu. On je bio gardijski oficir koji je lično otvorio vrata Dvora Apisu i sadrugovima iz "Crne Ruke", u noći prevrata 1903. kada je smaknuta dinastija Obrenovića. Tokom Prvog svetskog rata, po nalogu Prvog Potkralja Aleksandra osniva kontrazavereničku organizaciju pod nazivom "Bela Ruka" čiji je cilj bio eliminacija Apisove karapandže. Zbog zasluga za dinastiju postaje komandant kraljevske garde pa potom general, odakle biva imenovan na funkciju šestojanuarskog premijera. Osnivač je režimske partije pod nazivom "Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija", koja je u sklopu njegovih "reformi" političkog sistema nastala od režimu lojalnih delova Narodne radikalne stranke, Demokratske stranke i desnog katoličkog krila Slovenačke narodne stranke. Dakle, dobitna formula je glasila: JRDS = NRS + DS + SNS... tako poznato, zar ne? Pod pritiskom stranih investitora, Kralj Aleksandar donosi Oktroisani ustav, raspisuje vanredne parlamentarne izbore na kojima kao jedina učestvuje JRDS - i pobeđuje. Na taj način je 1931. godine bila okončana šestojanuarska diktatura, a narod konačno dobio vlast i politiku kakvu je zaslužio.

Zbog preteranog angažmana u antikomunističkim aktivnostima po inostranstvu, general Živković posle Drugog svetskog rata biva u odsustvu osuđen na smrt. Presuda nikada nije bila izvršena, zbog bioloških razloga. Petar Živković ne požive dovoljno dugo da vidi blagodeti kačenja sa Informbiroom.

Bez obzira na lične i/ili političke afinitete, general Živković činjenično spada u red poznatih Negotinaca. Posleratna proboljševička vlast, čiji je on veliki protivnik bio - doduše, sa bezbedne distance (inostranstvo) - odužila mu se tako što je potomcima zabranila renoviranje porodične kuće u samom centru Negotina, kao i postavljanje bilo kakve oznake koja bi govorila o čijoj se kući radi. Činjenica da je većina članova porodice učestvovala u antifašističkom pokretu, nije bila od značaja. Ono što je preostalo od pljačke prilikom ulaska bugarske vojske, bilo je oduzeto po završetku rata. Očigledno da im je goli život bio dovoljna nadnica, po proceni drugova u kožnim mantilima. Zabrana je skinuta pre tridesetak godina (otprilike u vreme hita "Zapalio bih celo selo"), ali je kuća odmah stavljena pod "zaštitu" države što je ponovo sprečilo porodicu da je renovira. Zato je ona u stanju u kakvom je danas, ruinirana predstavlja ruglo u centru grada, čije bi sređivanje Živkovićeve potomke koštalo više od gradnje nove kuće.

Koja je onda svrha stavljanja bilo čega pod "zaštitu države", ako se ona sama za to ne pobrine? Šta će se desiti ukoliko se nekakve kvazičetničke glave iz dijaspore, usijane od gledanja RTS-Sat programa, zainate i sakupe pare potrebne za renoviranje kuće? Možda potom i to uđe u ravnogorski TV-ciklus, iako je general Živković, poput njegovog Kralja Aleksandra, bio jugoslovenski a ne srpski nacionalista? Šta god ovo poslednje značilo.

Teško da bi moglo da ispadne drugačije.

***

Mostovi, tenderi, krupni kapital, investitori, biznis, partije, diktatura, kadrovi, mućke, levi i desni, crni i beli, gospoda i gospodari, drugarice i drugovi, cenzura, sindikati, zabrane, ukazi, požari, kultovi, piromanija... i Kralj Aleksandar.
Zvuči poznato iako je prošlo 85 godina, zar ne?

Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, pored drugih budalaština kojima se za života ponosio, izmislio je "Belu ruku" i šestojanuarsku diktaturu kako bi sa političke scene eliminisao svog najvećeg oponenta - Nikolu Dinastocida Pašića i njegove radikale.

Da li će Gospodar Aleksandar Prvipotpredsednik Vučić, politički potomak Pašićev, u najavljeni četvrtak na napredni Božić prelomiti i raspisati parlamentarne izbore jer ovako više ne ide? Partiju, skrpljenu od maltene istih sastojaka poput Živkovićeve, već ima. Karađorđevića takođe. Šta mu onda nedostaje pa da završimo i tu priču?

Ništa, o tome se i radi.

A kako bi, aman, bilo drugačije.

Za laku noć,

vaš Božić.

Ring of fire

U prilog tekstu o Kultu vatre:

Zapaljene su prve navijačke baklje.

Potpaljen je Vukovar.

Lepa sela su baš lepo gorela.

Gorelo je Sarajevo.

Goreo je Dubrovnik.

Onda su opet na red da gore došla sela.
Olujno.

Goreli su CK, MUP, Generalštab, RTS, bolnice.

Rasplamsana je Mirina "Večna vatra" na Ušću.
Još uvek tinja.

Gorela je Skupština.

Goreo je Hilandar.

Gorela je američka ambasada.

Goreli su ne-naši kompjuteri, knjige, istorija, kultura, kola, totemi.

Svima je prajdonosno pokazano ko su čuvari vatre a ko zakona.

Gore radnici, nezaposleni, penzioneri, gladni i oni siti svega, supruge i deca, komšije, školski drugovi, diskoteke, vikendice.

Goreli su i naši JDP, Narodno Pozorište, bioskop Kozara.

Gori Jug, gori Sever.

Sa Istoka i Zapada takođe se vije neki dim.

***

Zatvoren je pun krug inicijacije kolektivnog ludila, u kome su i dalje gutači vatre i klovnovi, dobre sluge i loši gospodari. Srpska olimpijska vatra besmisla vratila se tačno na ono mesto odakle je krenula pre 25 godina - na stadione.
Već 25 godina zasedaju i razni bezbedonosni odbori, i još toliko će. Jedino što su ikada radili, i postizali, bilo je dolivanje ulja i ples sa vatrom. Nije ni čudo, tamo su uvek sedeli jedino šibicari.

Vreme je za novi krug, novi početak.
Samo, kakav?

Kult vatre

Tekst koji sledi, objavljen je kao tematski uvodnik 37. broja časopisa "Buktinja" (septembar 2013.), u celosti posvećenog pojmu vatre.

KULT VATRE

Pojam vatre

Vatra je prirodni, ali i kulturni fenomen. Otkriće vatre donelo je čoveku ugodniji život, sigurnost i tehnološki razvoj. Vatra je antropološki (mitsko-religijski) fenomen, ona je moćan pokretač materijalne i duhovne kulture. Dihotomija vatre ogleda se u tome, što ona predstavlja božansku tvorevinu ali i demonsko oruđe. Postoje mnogi obredi vezani za vatru, koji joj obezbeđuju apotropejsku i lustrativnu moć.
Reč vatra preuzeta je iz drevnog iranskog jezika, potiče od reči atar - koja znači "plamen, vatra". Zastupljena je u mnogim indoevropskim, balkanskim, slovenskim jezicima i označava plamen, ognjište, varnice. Reč oganj je praslovenska, potiče od staroindijske reči agni, koja predstavlja staroindijsko božanstvo vatre. U našem jeziku u upotrebi su obe reči: vatra i oganj.
U mnogim kulturama vatra zauzima veoma značajno mesto; ona je predmet obožavanja i poštovanja - što se vidi iz mitologije, religije, filozofije, književnosti, umetnosti. Sima Trojanović, naš najpoznatiji etnolog, kaže da je vatra "najuzvišeniji simbol duša i celokupne ljudske civilizacije". [1]

Mnogi naučnici svetskog glasa, kao što su Frejzer, Malinovski, Elijade, Hiderle, Levi-Stros, From, Frojd, Jung i drugi, bavili su se proučavanjem fenomena vatre. Za njima nimalo ne zaostaju i daju veliki doprinos našoj nauci i svetskoj kulturnoj baštini, domaći istraživači Sima Trojanović, Milenko Filipović, Jovan Cvijić, Tihomir Đorđević, Veselin Čajkanović, Ljubinko Radenković, Rabija Hasanbegović, Vidosav Stojančević, Tatomir Vukanović, Đorđe Milićević, Živojin Petrović i drugi.
Vatra se poštuje kao svetinja, doživljava kao čudno i moćno biće. Tragovi animističkog shvatanja vatre nalaze se u jeziku: vetra drhti, guta, ljuti se, plamen se poigrava, veseli, liže itd.
Vatra poseduje dvostruki karakter: čoveku pruža toplinu, zaštitu, svetlost, održava život. Simbol je ljubavi, čistog i mudrog. Druga strana prirode vatre je negativna: stihijska, razorna, proždire, uništava, guši. Vatra je božanska, blagoslovena (nebeska), ali je takođe i demonska (đavolska). Mirče Elijade iznosi verovanje koje potvrđuje demonsku prirodu vatre, a to je da ona nastaje u polnom organu veštice. [2]
Različite moći vatre prate razna verovanja i običaji. Svrha običaja je uspostavljanje sklada između ljudske zajednice i njenog okruženja. Veruje se da obredne vatre imaju moć da donesu ljudima, stoci i usevima plodnost i napredak. Obredi sa vatrom prate prirodni tok vremena, koji se poklapa sa kretanjem Sunca (zimski i letnji solsticij), kao i prelaze iz oskudice u obilje (zimske, pokladne, prolećne vatre). Običaji vezani za kalendarske praznike, posvećeni istaknutim ličnostima iz hrišćanskog kulta, sadrže brojne elemente iz predhrišćanskog vremena. Predhrišćansko poreklo obreda sa vatrom, dokazano je na primeru brojnih ritualnih aktivnosti, koje su istovremeno usmerene ka umilostivljavanju i uništavanju bića iz prirode, duhova i duša aktivnih u određeno doba godine.

Značenje vatre u mitologiji i religiji

Na svim kontinentima, kod mnogih naroda, postoje slični mitovi o nastanku vatre. Najčešći motiv u mitovima je krađa vatre (od bogova, demona ili životinja), a to čini kultni junak, donoseći ljudima božanski dar. Npr. mit o Prometeju koji govori o krađi vatre, ili o Svetom Savi kao kultnom junaku koji lukavstvom krade vatru od Anatema. [1]
U nekim mitovima vatra je nastala od Sunca (npr. u australijskim), u nekima je slučajno otkrivena (kao u bušmanskom mitu, gde žena nalazi vatru a njen je muž krade). Po indijskoj mitologiji (Upanišade), čovek postaje od vatre, i kada umre u nju se vraća. Vatra je obično u mitovima i legendama povezana sa vodom, Suncem, zmijom, zmajem, kamenom.
Na psihološkom planu vatra simbolizuje unutrašnja psihička stanja, potrebe i osećanja. Plamen vatre je simbol čovekovog srca, duše, ljubavi, strasti. U mnogim obredima inicijacije koristi se crvena boja kao simbol vatre, ali i sakralne zrelosti (ovu tezu zastupaju From i Jung). U religijskom smislu plamen vatre je simbol pročišćenja i prosvetljenja. U Starom Zavetu, Bog se javlja u vidu vatre, u Velikom Sudu vatra je simbol Hrista (Elijade).
U indijskoj mitologiji Agni je bog ognja, ogn je svetlost. Božanstvo vatre je imalo ulogu posrednika između ljudi i bogova, nosilac je poruke - grčki angelos je "anđeo, poslanik" (Trojanović).

Slovenska Mitologija poznaje boga ognja - Svaroga.
Indoevropski narodi pokazivali su poštovanje prema vatri, praveći velike lomače - "svete vatre" ili "večite vatre" bile su poznate Grcima, Rimljanima, Persijancima, gorele su u hramovima i imale svoje čuvare. U kući je vatru čuvao domaćin. Vatra na ognjištu bila je predmet kulta, ona je sveta, prinosile su joj se žrtve za napredak i zaštitu kuće. Vatra sa ognjišta nije obična; ona je čista, čedna, božanska i zato se održava i gasi na poseban način.

Ognjište kao kultno mesto

Kod naših naroda, ognjište je obično popločano, sa udubljenjem u kome gori vatra. U staroj srpskoj kući ognjište se nalazilo u samom središtu kuće (Trojanović), što simbolično izražava njegovu mitsko-religijsku važnost (predstavlja centar sveta).
Ognjište nije samo mesto gde se sprema hrana i okuplja porodica, ono je sveto mesto, ima ulogu oltara, žrtvenika; zbog toga je kultno, što potvrđuju mnogi običaji, obredi, tabui i verovanja vezani za ognjište. Ognjištu se prinosi krvna žrtva (npr. kokoška); ukoliko se na njemu kuva pređa, onda je to beskrvna žrtva - u vidu hleba, soli, žita, vina ili se stavlja metalni novac (Čajkanović).
Na tom svetom mestu često se gatalo, bajalo, i to predmetima povezanim za ognjište, kao što su: verige, sadžak, vatralj, mašice. Ovi predmeti su takođe kultni, korišćeni u religijskim i magijskim obredima ili lečenju (Rabija Hasanbegović).
Vatru su čuvali da se ne ugasi, nije se pozajmljivala (zarad dobrobiti porodice).

Ognjište je središte domaćeg kulta i na njemu se vrše mnogi obredi prelaza, od rođenja pa do smrti (npr. običaji o rođenju deteta - za prvo kupanje, šišanje - treba da obezbede zdravlje, rast, napredak detetu ili da mu pomognu da progovori, prohoda). Ovi obredi na ognjištu vezuju dete za porodicu i kuću, jer ono treba da produži porodični kult. Ognjište je simbol porodične zajednice, ali i integrativni činilac društva; takođe je i simbol veze sa kultom predaka i kultom mrtvih.
U mnogim starim religijama ognjište je središte duša; da tu borave duše predaka, potvrđuje i veoma stari običaj sahranjivanja pod pragom, na ulazu u kuću.
Kod nas, kada se nova porodica oformi ili deli od zajednice (zadruge), u novoj kući, domaćin ritualno pali vatru. "Zlom čoveku" rasturalo se ognjište, a iz zajednice proterivan je kletvama.
Kada mlada napušta roditeljsku kuću, ljubi ognjište - što predstavlja opraštanje od njenih predaka. Prilikom ulaska u mladoženjin dom, obilazi tri puta ognjište - što simbolično predstavlja uvođenje mlade u "novi" porodični krug. Ovim neverbalnim ritualom mlada iskazuje poštovanje muževljevim precima, zaštitnicima kuće i svih njenih članova.
Običaji vezani za Božić, Đurđevdan, Petrovdan i Poklade, ispunjeni su obrednim vatrama, što potvrđuje činjenicu da je vatra simbolička korespodencija sa dušama predaka, koje treba da nam obezbede zaštitu, napredak i blagostanje.

Vatra u godišnjim običajima i magijskim radnjama

Naš najpoznatiji etnolog, Sima Trojanović, napisao je studiju o vatri, kojom pokazuje da ćemo ritualno paljenje vatri i svetkovine sa upotrebom vatre bolje razumeti ako obrede posmatramo kroz godišnje običaje, jer tako dolazimo do kosmološkog značenja vatri. U zimskom  periodu, vatre se pale za Božić, Zadušnice, Bele poklade; ovi obredi prate prirodni tok vremena, koji se poklapa sa kretanjem Sunca.
Krsna slava posvećena je svecu zaštitniku, proslavlja se u krugu porodice uz odgovarajuće rekvizite: sveća, kolač, žito (koljivo), tamjan, ulje, vino. Po etnologu M.Milićeviću "bez krsne sveće, krsno ime se ne može slaviti". Veselin Čajkanović smatra da je praznik predaka, a patron porodice, vrhovni nacionalni Bog.

Za Božić, ovaj čuveni etnolog kaže "da je u vezi sa kultom predaka, i osnov je celokupne srpske religije", gde badnjak predstavlja idola, nekadašnjeg mitskog pretka, božanstvo htonskog sveta. Njegovo spaljivanje, simbolično predstavlja spaljivanje samog božanstva, koje na taj način umire i ponovo se rađa (poput Feniksa). Ritualne radnje za Badnje veče i Božić (24. i 25. decembar, tj. 6. i 7. januar), posvećene su dušama predaka (koje su tokom zimskih dana svuda oko nas), spremanje hrane i pića (mešovita žrtva), bacanje oraha u uglove prostorije, posipanje kuće slamom, paljenje sveće, radnje oko vatre, na ognjištu (nalaganje badnjaka), džaranje, darivanje, gašenje vinom, zabrana davanja vatre sa ognjišta (kako se ne bi "dala" sreća iz kuće) - imali su isti cilj: da se umilostive duše predaka, koje treba da obezbede porodici napredak i berićet.
Na zadušnice (pokretan praznik), žene na grobovima pale zadušne vatre. Veruje se da će sveća, koja se pokojniku tada pali, njemu obezbediti svetlost tokom cele naredne godine.
Paljenje kultnih vatri na Bele poklade (proštene, takođe su pokretan praznik) poznato je mnogim narodima Evrope: Francuska, Belgija, Nemačka, Austrija, Švajcarska itd. (Frejzer); imaju za cilj zaštitu od zlih sila. Ove vatre imaju različita imena: alalije, lile, oratnice, ljevke, ljarge, i prate ih mnoge pesme i igre. Ove se vatre preskaču, kako bi se ljudi sačuvali od požara. U Homoljskim selima vatre se pale na jednom mestu, tu se odigra kolo, a zatim se svi raziđu kućama da pokladuju (večeraju).

Etnolog Sava Milosavljević zabeležio je krajem 19. veka običaj zajedničkih vatri u Homolju. Alalije, ili praštanje kao zajedničko podušje: svako domaćinstvo kome je neko umro u protekloj godini, donosi drva za zajedničku vatru, žene donose hranu "da bog da prosti", a zatim sa upaljenim svećama igraju oko vatre. [3]
Ove vatre nazivaju se "priveg"i pale ih mrtvima za dušu, deli se kultna hrana: med, mleko, jaja. Varijante ovih vatri zabeležio je Slobodan Zečević u okolini Zaječara, Negotina i Tekije. [4]
U Tekiji se na pijačnom trgu ložila velika lomača, od nekoliko kola drva, i oko nje se igralo. U Resavi su se palile velike vatre na seoskom igralištu. Verovalo se da na priveg dolaze duše umrlih i zajedno igraju sa živima. Ovaj običaj deo je posmrtnog kulta i potiče iz predhrišćanskog vremena, kada su pokojnike spaljivali na lomači, verujući u čistilačku moć vatre. Takođe se verovalo da će se pokojnik na taj način lakše i brže pridružiti svojim precima. Vremenom je došlo do spajanja oba rituala u biritual.

Igranje oko vatre je tipičan deo kulta mrtvih. Igra se u krugu. Igrom se uspostavlja veza između živih i mrtvih (pomažući duši pokojnika da se pridruži precima). Ove igre imaju duboke korene, u najstarijim slojevima kulture, i predstavljaju kult predaka.
U našim narodnim verovanjima igranje u kolu posebno je privlačno za pokojnike.
Jedna od osnovnih briga živih je da pokojnicima preko paljenja vatri doture svetlost. Zajednički obed predstavlja žrtvu precima, njihov karakter je izrazito htonski, a htonska bića obezbeđuju plodnost - klasičan primer je mit o Orfeju i Euridici.
Vatri u čast mrtvih, u našim krajevima ima i o drugim praznicima: za Mladence, Blagovesti, Cveti, za Uskrs. Veliki Četvrtak se npr. smatra opštim praznikom mrtvih. Tada se pred kućama pale vatre za dušu pokojnika (pali se onoliko vatri koliko ima pokojnika iz te kuće). Vatre se lože slamom od burjana, a kad vatra izgori odlazi se na groblje i deli hrana "za dušu". Ovaj praznik se na vlaškom zove "Žoja mare", a u Resavi "Fokorelje". Svrha običaja pokazuje da je jedan od ciljeva ovih vatri bilo i grejanje duša mrtvih, pošto se veruje da na drugom svetu vlada hladnoća.
Obe grupe stanovništva Istočne Srbije poznavale su paljenje vatri, iz kulta mrtvih, ali su Srbi brže zaboravili svrhu paljenja ovih vatri, pa je proces nestajanja običaja bio brži. Stanovnici vlaške govorne grupe Istočne Srbije bili su uporniji u očuvanju etničkog individualiteta, praktikujući stare običaje.
Stanovnici vlaške govorne grupe Istočne Srbije nisu u potpunosti Sloveni ili Romani, niti direktni potomci tračkih plemena, ali očigledno je da imaju zajedničkih crta sa svima njima. Zato su u svojim običajima sačuvali mnoge slovenske rituale, koje su poneli iz jakog slovenskog substrata svoje etnogeneze. Po svemu sudeći, to je slučaj sa paljenjem obrednih vatri u čast mrtvih. (4)
Vatre su ložile devojke na Đurđevdan (23.april / 6. maj), rano ujutru, verujući da će im obezbediti sigurnu udaju.

Na Jeremijindan (1./15. maj) paljene su vatre koje su trebale da oteraju zmije. Verovalo se da sv. Jeremija ima moć da ukroti zmije. Praznik posvećen ovom svecu ima duboke korene u mnogo starijem kultu Tračkog heroja - mitskog junaka, koji predstavlja božanstvo mrtvih, i čiji su atributi zmija, konj, pas. Tračko božanstvo je prikazivano kao jahač na belom konju, ili zmija obavijena oko stabla. Zmija kao demonska životinja, zastupljena je u prolećnim obredima sa vatrom, ona predstavlja duše predaka a paljenje vatri ima za cilj da ih otera. U širem kontekstu, običaj pomaže očuvanju kohezije u zajednici.
Kultne vatre "lile", paljene su i na Ivandan (26. jun / 7. jul). Tada se ne obavljaju nikakvi poslovi u vinogradu, jer se verovalo da će se osušiti. Vatre su paljene na raskrsnicama ili kod kuće, protiv veštica i drugih demonskih bića. Čobani su ih palili radi zaštite stoke i udeva. Devojke su ložile tzv. živu vatru, koju su dobijale kresanjem varnice sa ognjila, igrale su u kolu okićene vencima od cveća, pred zoru odlazile su kućama, noseći po ugljen sa vatre i njime kadile kuću i staje protiv bolesti. Ivandan je jedan od šest praznika, koje je crkva posvetila ovom svecu. Po narodnom verovanju, postoji ukupno dvanaest sv. Jovana u godini; naučnici smatraju da način praznovanja Ivandana sadrži tragove starijeg praznika posvećenog solarnom božanstvu, koji se svetkovao u vreme letnjeg solsticija.
Paljene su vatre "buktinje", "lile" i "kresovi" za Petrovdan (29. jun / 12.jul) i to u periodu od četiri dana pre praznika posvećenog vrhovnim apostolima Petru i Pavlu, i tri posle svetkovanja. Ovaj period strogo je tabuisan (zabrana rada u vinogradu, pranja rublja, branja konoplje). Preskakane su obredne vatre kako bi sv. Petar pomogao da se veštici spale krila. Veruje se da je sam sv. Petar žnjeo noću i palio "lile" kako bi video dok radi. Za vatre je korišćena trešnjeva kora, za koju se verovalo da štiti od zlih očiju.

Ljudi pale kultne vatre kada svetkuju tzv. ognjevite svece: Ilindan (20. jul / 2. avgust), Ognjenu Mariju (17. / 30. jul), sv. Panteliju (27. jul / 9. avgust), Blagu Mariju (22. jul / 4. avgust), za koje su verovali da upravljaju munjama, gromovima; zato postoje tabuisane radnje, jer ako se ne poštuje njihov praznik, Ognjena Marija pali vatrom, a sv. Ilija bije gromom.
Postoji verovanje u narodu: kada grmi, sv. Ilija vozi kočije i bije đavole. Etnolog Sima Trojanović smatra da je sv. Ilija bog vremena, a petao njegov amblem kojii najavljuje dan i predskazuje promenu vremena. Pretpostavlja se da je sv. Ilija naslednik Peruna, boga-gromovnika kod starih Slovena, a petao je posvećen Perunu kao i biljka perunika. Ovu biljku ljudi stavljaju na krov kuće, kao zaštitu od groma. Tragovi Perunovog kulta očuvani su i u nekim toponimima.
Paljenje vatri u zimskom i letnjem solsticiju praćeno je određenim ritualnim radnjama (igranje, razuzdano ponašanje, preskakanje vatre, provlačenje kroz vatru ljudi i stoke), koje imaju za cilj da zaštite zajednicu od bolesti i podstaknu plodnost, što potvrđuje činjenicu da je ovaj kult povezan i sa agrarnim kultom.

Vatrom protiv vampira

Kod mnogih indoevropskih naroda - Graka, Rimljana, Germana, Kelta, Slovena - postojao je običaj spaljivanja pokojnika. Ako živi žele da se obezbede od povratka pokojnika, onda je spaljivanje najbolji način, jer je samo vatra u stanju da potpuno uništi demona. Herakle, jedan najvećih antičkih junaka, napao je zmiju Hidru koja je imala više glava, i nikako nije mogao da je ubije jer bi na mestu jedne odsečene glave izrasle bar dve nove. Ugarcima vatre ispekao je sasečeni vrat Hidre i tako je ubio. "Živim" ugarkom ubija se svako zlo, otuda verovanje da se zmija mora spaliti kako ne bi oživela.
Balkanski narodi su verovali da svaki čovek može da se povampiri (zli ljudi, oni koji su umrli nasilnom smrću, bez sveće i kađenja, ako ih je ubio grom, ako je preko pokojnikovog tela preletela ptica ili prošla mačka), a da se spaljivanjem može učiniti bezopasnim.
Podaci iz 14. veka govore o ponovnom iskopavanju pokojnika da bi ga spalili, kako se ne bi povampirio. Dušanov Zakonik brani ovakve postupke "kao teško sujeverje, ljudi koji vradžbinama uzimaju iz grobova te ih spaljuju, to telo koje toučini da plati vraždu, a ako bude pop na to došao da mu se ukine popstvo".

Vatra u obredima prelaza

U životnom ciklusu ćoveka vatra ima veoma značajnu ulogu. Paljena je u svim važnim životnim situacijama i kritičnim prilikama (venčanje, trudnoća, rađanje, šišanje, smrt).
Zbog svojih apotropejskih i lustrativnih svojstava, vatra se koristi kao odbrana i kao čistilačko sredstvo; ona ima i treću moć, a to je preobražajna. U svim obredima prelaza vatra ima magijsku ulogu. Da bi pojedinac prešao iz jednog statusa u drugi, vatra kao sredstvo preporoda - uvek pomaže (npr. smrt u jednom i rođenje u drugom stanju). Naučnik Mirče Elijade smatra da je vatra sredstvo transformacije (npr. kada od nezrelog, nedoraslog člana, čovek postane zreo, punopravan član zajednice, ili kada vatra pomaže da se iz statusa živog člana zajednice pređe u status predaka).
Bio da se radi o zajednici ili o pojedincu, kada se zlu ne može suprotstaviti iskustvom ili razumom, pripadnik tradicijske kulture koristi magične radnje u kojima vatra ima ključnu ulogu.
Sima Trojanović je u svojoj obimnoj studiji o vatri posvetio značajno mesto tzv. živoj vatri, koju su ljudi u tradicionalnoj kulturi koristili za lečenje (ljudi i stoke). Živa vatra se dobija trenjem: drvo se tare o drvo, ili se drveni štapić vrti u udubljenju drugog komada drveta, kresanjem ognjila o kamen, udaranjem čekićem po komadu gvožđa (tzv. gvozdeni oganj), propuštanjem sunčevih zraka kroz zakrivljeno staklo. Živa vatra se koristi na graničnim mestima (međa raskrsnica, direk, vrata), u vreme mladog meseca, u ponoć, povoljnim danima (nedelja, ponedeljak, četvrtak). Osobe koje "vade živu vatru" su "čiste" (časne, poštene, zdrave); obično su to starije, poštovane muške osobe.

Magijska logika lečenja ljudi i stoke ritualnim provlačenjem kroz "živu vatru", zasniva se na verovanju u čistilačku i spasonosnu moć vatre. Ovaj običaj primenjivan je u Škotskoj, Engeskoj, Irskoj i Nemačkoj (u slučajevima kuge ili rasprostranjene stočne bolesti); kod nas je ovaj običaj poznat kao "goveđa bogomolja" (o čemu su pisali naši etnolozi).
U ljubavnoj magiji vatra se koristila za postizanje željenog cilja, tj. da se zadobije željena ljubav voljene osobe (npr. "kako gori ova vatra, tako da izgori njegovo srce za mene"). Vatra, žar, vatralj i pepeo su sintagma nemuštog govora ljubavnih čini, a postupci su zasnovani na imitativnoj magiji (protiv uroka, zlih očiju).
Kađenjem dimom tamjana, zapaljenim đubretom, svećom, bosiljkom, postiže se zaštita od dejstva raznih demona (vampira, nekrštenog, babica, veštica, karakondžula i đavola).

Tabui vezani za vatru


Zabrane i ograničenja imaju za cilj da pravilno usmere i regulišu ponašanje ljudi u odnosu na vatru, kako ne bi došlo do skrnavljenja njene božanske prirode.

Vatru ne pali neumivena osoba, u vatru se ne pljuje, vatra se ne sme proklinjati niti udarati nogom. Kraj vatre se ne smeju izgovarati imena demona, trudnica ne treba da gleda u vatru da joj dete ne bude crveno ili da ima "žaravo lice", deca "ne valja" da se igraju vatrom da noću ne bi mokrila u krevet. Vatra se ne pozajmljuje iz kuće noću, ni petkom, niti ako je u kući trudna žena (da je ne zadesi nesreća na porođaju), kao ni određenim ljudima za koje se sumnja da su demoni (zduhaći, veštice i slično).
U našem narodu se veruje da postoje ljudi koji imaju posebne moći u odnosu na vatru (kao npr. zduhać), i koji su umeli da je prave i kontrolišu. Ovo verovanje ima duboke korene u indoevropskoj kulturi, gde su ljudi vatre imali svetu dužnost - da je pale i čuvaju na ognjištu. Gospodari vatre bili su u vezi sa božanskim i demonskim svetom, znali su kako da postupaju sa moćima vatre (stvaralačku i isceliteljsku moć vatre koristili su šamani, alhemičari, vračevi).
U našem narodu postoji izreka: Ko lako upali vatru, majka mu se obradovala na rođenju.

Gatanja pomoću vatre

Neprestano izloženi hirovima prirode i nesigurni u ishode svojih poslova, ljudi su gatali pomoću vatre (njom se proricalo vreme smrti, uspeh u ljubavi, poslu i slično). Ako vatra neće da gori, veruje se da u kući ima neprijatelja. Kada vatra "zapišti" veruje se da će u kuću stići kakav glas; da bi glas bio veseo, mora muško dete da štapićem džarne vatru. Kada se ugljen u vatri ispravi, veruje se da će doći gost; što je ugljen veći, gost je ugledniji.
Kod mnogih naroda, u različitim kulturama i istorijskim epohama, snovi o vatri imaju identično značenje: da predskazuju budućnost. Ako se sanja veliki požar, to znači da će biti velikog zla: bolest, smrt bliskog itd. Ako neko sanja malu vatru, onda je to sreća i blagostanje.

Savremeni psiholozi u mnogome podržavaju značenje vatre, koje ima u mitologiji, religiji i folkloru.

Vatra u jezičkim formama

Korišćenje reči "vatra" u kratkim jezičkim formama (kao što su kletve, zakletve, bajalice, poslovice i zagonetke), pokazuje kako je jezik u jednostavnim oblicima sačuvao ono drevno, mitsko-religijsko shvatanje vatre.
Veliki doprinos etnolingvistici dao je Sima Trojanović, kroz veoma brižljivo i detaljno uređen Atlas, u kome je data geografska rasprostranjenost reči "vatra" i "oganj", na srpsko-hrvatskom jezičkom području. Reč "vatra" dominira u Vojvodini, Šumadiji, Zapadnoj i Jugozapadnoj Srbiji, Bosni, Hercegovini i nekim delovima Hrvatske (Lika, Dalmacija). Reč "oganj" (koja označava vatru na ognjištu) koristi se u Istočnoj i Južnoj Srbiji, Makedoniji, Crnoj Gori, u delu Hercegovine i Hrvatske, kao i u Sloveniji. Trojanović analizira značenje reči "vatra" i "oganj" u našem narodnom i književnom jeziku, i to na osnovu sintagmi i izraza (npr. bol, strast, uzbuđenje, oružje).
U kletvama, vatra se priziva kao moćni izvor nesreće, koja se rečima usmerava na omrznutog, sa uverenjem da će se određenom slikovitom formom i uz određene magijske radnje, želja i ostvariti. Uvređeni, poniženi i nemoćni koriste vatru u svojim kletvama kao moćno oružje, npr. "kuća ti se zapalila", "živa ga munja spalila", "ognjište mu se ugasilo", "vatra te izgorela", "oganj te izeo".
Ljudi su se zaklinjali onim što im je najdragocenije i najsvetije (bog, deca, zdravlje, sreća, obraz, duša). Vatra i oganj u zaklinjanju imaju istaknuto mesto: "vatre mi", "živoga mi ognja", "tako mi sunca i žive vatre", "izgoreo ako lažem" itd.

Bajalice (basme) predstavljaju stare magijske verbalne formule, koje imaju za cilj otklanjanje uzročnika zla (demoni, zle sile, bolest). One sadrže u sebi vatru, kao važan i moćan sastavni element. Vatra ima apotropejsku, čistilačku moć, ali predstavlja i bitan atribut kulture "ljudskog" sveta, nasuprot "neljudskom" (htonskom), koji se opisuje kao pust, hladan, lišen vatre. Primer koji dočarava demonski svet: "idi u pustu zemlju, gde petao ne peva, gde pas ne laje, gde mačka ne mjauče, gde vodenica ne melje, gde vatra ne gori". U obredima bajanja vatra se javlja kao "bajalački rekvizit" uz predmete povezane sa vatrom, kao što su vatralj, preklad, ocilo. Primer: baje se na mestima magične snage (raskrsnica ili ognjište), uz svetlost sveće ili vatre od "živog uglja".
Analiza ovih kratkih arhaičnih govornih formula pokazuje nam bitna narodna shvatanja vatre i omogućuje nam da shvatimo suštinske elemente, ne samo naše srpske, nego i šire praslovenske i indoevropske mitologije vatre.
Basme i poslovice nam otkrivaju činjenicu da je vatra važno civilizacijsko dostignuće i bitna oznaka kulture uopšte. Ukoliko je vatra kontrolisana, od nje je korist velika, a ako se pojavi u vidu stihije, uzrok je nesreće ljudi. Kao elementarna opasnost, poredi se sa vodom (u poslovicama). Njeno mitološko poreklo vidi se iz poređenja sa zmajem (zagonetke). Animističko shvatanje vatre vidi se u primerima: "živa vatra", "oganj živi" (kletve, zakletve).
Dihotomija vatre ogleda se u poštovanju kao svetinje, božanstva koje donosi blagostanje, a istovremeno izaziva strah zbog svoje razorne moći.
Deci su davana imena poput Ognjenka, Vatroslav, Ignjat, Plamenka, koja su imala zaštitnu funkciju. Neki toponimi vezani su za vatru. Ona je simbol znanja i veština.

Postoje razne vatre, koje nastaju u prirodi (kao što su vulkanske), preko vatri koje se pale u hramovima, do vatri na ognjištima koje ljudi koriste za pripremu hrane.
Kult vatre je veoma star, prethodi dinastiji Ahemenide i epohi Zoroastra. Persijski sveštenici i mudraci imali su zadatak da u hramovima održavaju vatru mirisnim grančicama sandalovog drveta i mehovima. Pre nego što se sveštenik pojavi pred oltarom vatre, prvo obavlja ritualno umivanje svetom vodom. U Persiji postoje ostaci hramova posvećenih kultu vatre (u Palmiri, Persepolisu i Ispahanu).
Elementi drevne mitologije i religije ipak su najbolje sačuvani u obredima i običajima, što se vidi u primerima koji su navedeni u ovom tekstu.
Vatra u antropološkom smislu, kao kulturni fenomen, predstavlja simbol znanja i mudrosti; ima veoma važnu ulogu u čovekovom materijalnom, duhovnom i socijalnom svetu. Zbog svega toga kažemo da vatra ima kultni karakter. 

Emila Petrović

etnolog-kustos Muzeja Krajine

Ključna literatura:

[1] Sima Trojanović: Vatra u običajima i životu srpskog naroda (Srpska Kraljevska Akademija, Beograd, 1930)

[2] Mirče Elijade: Kovači i alhemičari (GZH, Zagreb, 1982)

[3] Sava M. Milosavljević: Običaji srpskog naroda iz sreza Homoljskog (Beograd, 1913)

[4] Slobodan Zečević: Priveg i druge vatre u Istočnoj Srbiji (Razvitak br.3, Zaječar, 1966)