Pali, brate

Takozvani predsednik Srbije ili laže ili ima pamćenje kao kokoška - unazad, samo do prethodno iskljucane gliste na bunjištu; jer, bivajući ovoliko preobavešteno-sveobavešten, teško da bi mogao biti svrstan među neobaveštene prethodnike.

Čemu ovakav uvod?

Juče je izjavio da "u Srbiji političke stranke nisu nikada organizovano palile knjige, pritom najavljujući isto u medijima, kao što je to sada uradila Đilasova stranka spaljivanjem jedne lepe (Vesićeve) knjige o Beogradu, koja nikoga ne vređa i koja je namenjena prikupljanju novca za bolesno dete". Reče on i da bi #lično došao na promociju, samo da je znao kada i gde se održava", ali... eto.

Neće biti da je baš sve tako, kako tzv. predsednik Srbije kaže.

Podsetimo se nekih istorijskih činjenica, starijih od Vučićevog postanka sveta 2012. godine, nakon Smaka istog.

U SFR Jugoslaviji je bilo spaljivanja štampanih izdanja (stripova, magazina i ostale lake literaure, ali i novina i knjiga), i to upravo na teritoriji tadašnje SR Srbije. Zakon o šundu, potom donet, nije važio u ostalim socijalističkim republikama, pa su tako npr. ovdašnja izdanja bila jeftinija u Zagrebu nego u Beogradu.

Kragujevac, 28.-30. oktobar 1971.
Kongres kulturne akcije održan u Kragujevcu 1971. gde su sve kategorije popularne kulture osuđene kao kič i šund. Zatraženo je uvođenje tzv. Zakona protiv šunda (zvanično nazvanog "Zakon o izmenama i dopunama o republičkom porezu na promet robe na malo"). Ovaj "omladinski" kongres održan je pod budnim okom tadašneg sekretara SK Srbije, prepodobne drugarice Latinke Perović. U znak podrške borbi protiv kvarenja dobrog ukusa socsamoupravnog pučanstva, ispred zgrade u kojoj je održan Kongres, na lomači su spaljivani primerci "lake" i nepodobne literature - stripovi (izdanja Tarzan, Lale, Krimi, Klinci iz moje ulice itdisl), "pisani" roto-romani (krimići, ljubići), magazini s "namigušama u sredini" (Start, Čik), ploče sve popularnijih pevaljki, knjige... opet.
Stranka nije, al' Partija jeste.

- Zdravko Zupan (prir. Nebojša Grujičić): Strip u Srbiji (Vreme br.769, 29.09.2005)

- Zdravko Zupan: Strip u Srbiji 1955-1972 (Projekat Rastko, mart 2006)

Beograd, 26. septembar 1983.
Sudija Zoran Stojković (potonji ministar pravde u Koštuničinoj vladi) u Okružnom sudu u Beogradu, na kraju tzv. Suđenja šestorici, donosi Rešenje kojim se u celosti zabranjuje rasturanje knjige - doktorske teze "Društveni sukobi izazov sociologiji - SUKOBI", autora Nebojše Popova iz Beograda, čiji je izdavač Institut društvenih nauka Univerziteta u Beogradu: "Oduzimaju se svi primerci knjige i po pravnosnažnosti rešenja isti će biti uništeni", naređuje u rešenju sudija Stojković. Svi štampani primerci knjige su bili zaplenjeni, deponovani i potom uništeni. I to ne spaljeni, već poliveni kiselinom.
Partija, a ne stranka... narafski.

- Helsinška Povelja: Sudija za vešanje (Katalaksija, jun 2004)
- Delikt mišljenja i sloboda govora (B92, 30.03.2005)
- Nebojša Popov: Stepenovanje stradanja (Republika #187, 1998)
- Omladina GSS-a poklanja ministru Stojkoviću knjigu Nebojše Popova (B92, 07.04.2004)

U tzv. državnoj zajednici sa još takozvanijim nazivom Srbija i Crna Gora, takođe je bilo spaljivanja knjiga - naravno, na teritoriji Srbije. Naravno, u organizaciji partija koje su se krile iza navijača i nezadovoljne omladine.
Naravno, tj. prirodno.

Beograd, 17. mart 2004.
Deset policajaca je povređeno, od kojih tri teže, u sukobima policije i demonstranata ispred Bajrakli-džamije u Beogradu. Pošto se policija povukla, demonstranti su polupali prozore i inventar u džamiji, a zatim je zapalili. Te noći do temelja je izgorela i biblioteka sa više od 7.000 vrednih knjiga.
Partije bre, nisu stranke.

- Zapaljena džamija u centru Niša (B92, 17.03.2004)

- Neredi u Beogradu, zapaljena Bajrakli-džamija (B92, 18.03.2004)
- Niko nije kriv za paljenje džamije (B92, 17.07.2013)

- Mediji zaboravili Bajrakli džamiju (Politika, 18.03.2015)

Pa dobro, reći će neko, sve su ovo zlonamerne insinuacije jer to nije bila Srbija (pa šta ako jeste bilo u Srbiji, to se ne računa!), jer u Srbiji je tako nešto nemoguće. OK, neka im bude.

U stvari nije nemoguće, a za dokazni materijal iz koga se vidi da samo nacisti i srpski izrodi poput Đilasa mogu da spaljuju knjige pobrinuo se autor spaljenog štiva - ni(t)ko drugi do Goran Vesić in persona et situ. Uzeo čovek, lepo, pa na svoj fejsbuk profil okačio video snimak spaljivanja knjige o Beogradu. Ono, jes' da se ne vidi ni ko ni gde spaljuje knjigu, ni zvuk nije nešto preterano "materijalno dokazujući", al' se baš lepo vidi da na koricama piše Goran Vesić. Dobro bre, dosadni ste, ne vidi se zapravo ni to baš jasno, ali zato se Vesić sam potrudio da nam sve pojasni propratnim komentarom uz svoj FB status, u kome (između ostalog) veli: "Dragan Đilas je večeras u Beogradu po ugledu na Adolfa Hitlera spaljivao moju knjigu", "Knjiga koju je večeras Đilas spaljivao je..." i "Na kraju, razumem frustraciju polupismenog Đilasa jer sam ja napisao knjigu, a on to nije bio u stanju".

Nećemo sad, valjda, cepidlačiti oko toga da Vesić zapravo i nije napisao knjigu (u pravom smislu tog pojma), već se to ukoričeno gorivo za roštiljanje srpskog opozicionog nacizma pre može nazvati kompilacijom Vesićevih članaka o preoravanju Beograda u drugoj deceniji XXI veka, koje su objavljivali državni dnevni toaletoidi. Ko nam je bre kriv što ne razumemo konceptualnu umetnost, shodno tome ni Vesićev konceptualni literarni ispad na temu konceptualne dekonstrukcione rekonstrukcije Beograda (a i šire).

Lepo.

Ali... Đitlera nema nigde na Vesićevom snimku, niti mu se čuje glas. Ili, da ga makar neko spomene? Na snimku nema ni ukletog Bastaća, pa čak ni onog "narkomana što glumi studenta". Jokmore, sve nešto krči, šušti, ne vide se face već samo ruke, noge i patike...

Aha! Tu smo vas čekali - svi mi ovde dobro znamo da samo opozicija nosi patike. Znamo to još otkad smo im onomad 96/97 lupali glave i grbine pendrecima i štanglama, jer svi znamo da naši striktno nose neku drugu obuću, a ne Soroševe jeftine patike po kojima ih odmah prepoznamo! Pa ih bijemo.

To znamo.

Eto, sada sve znamo i ostaje samo da policija odreaguje i pohapsi sve koji neće da glasaju za SNS na proleće (a to se barem ovde vrlo dobro zna, ko su ti i takvi, da prostite, elementi), pa da ih onda kolektivno privedemo na glasačka mesta da glasaju, naravno - za SNS. To bi im bila najteža kazna, teža od one koju neki zovu "život u naprednoj Srbiji prvih 20 godina Aleksandra Vučića, pa onda još 100 godina Gorana Vesića".

***

Aman, dokle više to konstantno optuživanje vlasti da ne valja, ruši, spaljuje, upropaštava brže, jače, bolje? Zašto ta neverica u naprednu budućnost, i (opet) dokle? Pa svi znamo da je ona komunjarska budala Marinus van der Lube uhvaćen u Rajhstagu sa šibicama u ruci. Opet onomad. To što su esesovcima kožne rukavice smrdele na benzin, to je neka druga priča. Šta vam još tu nije jasno?!
Marinus.
Marina...
Stop. Zautavite se ovde, i odmah zaboravite gde ste stali.
Inače, odosmo u konceptualnu materi... krajnost.

Bez kraja i konca, sa magarcem koji beskonačno zuri u nas
I ceri nam se u lice.

Psi od slame i Ljudi od pruća

Nešto se čudno dešava sa ovim likovima u vlasti.

Povazdan se naokolo krste, ko o čemu oni o arapima, Rusiju i Evropu koriste kao poštapalice češće nego Zemunac znači, po medijima svako od njih barem jednom dnevno objašnjava kako se pravi reform-torta sa nadevom od lepka za prste i glazurom od zapečenog vazelina. Međutim, to su samo ovozemaljske iznutrice&iznukučine u poređenju sa nečim što ih je izgleda spopalo u poslednje dve nedelje: sve sam više ubeđen da su sa Vebera prešli na proučavanje Egipatske i Tibetanske knjige mrtvih, narodnog kulta, elementarnih sila koje sočinjavaju svet, keltskog običaja prinošenja ljudskih žrtava u Čoveku od pruća, ili možda Caamore - rituala pročišćenja kod džinova u Domaji, svetu koji je stvorio Stiven Donaldson?
Šta je sledeće, možda "Zagrobni život Indire Gandi: Je li dim bio crn, beo ili oba?" u ediciji čuvenih zemunskih izdavača-praroditelja.
Šta mislite, ko je sve od njih skoknuo do Boleča, na supu...
Da ih nisu možda pogodile neke Bardo Thodol tvrdnje:

• Šta god bilo ovde, to je tamo; ono što je tamo, isto je ovde. Onaj koji ovde vidi različito susreće smrt za smrću. Jedino se umom ovo može shvatiti, a (tada) nema različitosti ovde. Od smrti do smrti ide onaj koji vidi kao da ovde ima različitosti.
• Onakva kakva je čovekova žudnja, takva je i njegova sudbina. Jer, kakva je njegova sudbina, takva je njegova volja; a kakva je njegova volja, takvo je njegovo delo; a kakvo je njegovo delo, takva je njegova nagrada, bilo dobra ili loša. Čovek se vlada prema žudnjama kojima je privržen.
• Onaj kome nedostaje sposobnost razabiranja, čiji je um nestalan i čije je srce nečisto, nikada ne dostiže krajnji cilj, već se rađa ponovo i ponovo. Ali, onaj koji ima sposobnost razabiranja, čiji je um staložen i čije je srce čisto, dostiže krajnji cilj, a dostignuvši ga ne rađa se više.

Ono što je zajedničko za sve gore navedeno je - vatra. Postaju sve više opsednuti njom, a to neće valjati, naročito zbog već viđenog. Odatle valjda i ovakve izjave:
04.07.2014. Dačić: Mogu da se spalim nasred Terazija ali Zakon o radu će biti usvojen.

04.07.2014. Vučić potpiruje prodaju Smederevske železare kod negdecirkaoko "pet ozbiljnih firmi" koje su zainteresovane da je pazare. Železara priprema visoku peć.

12.07.2014. Vučić: Šta hoćete?! Možete da upadnete u zgradu Vlade, da nas sve spalite, ali neću da popustim. Nećete me zaustaviti!

Nauka kaže:
Vatra ima pročišćavajuću, purifikacionu tj. lustracionu moć. Koristi se u narodnim obredima prelaza (transgresije, tranzicije), alhemijskom pretvaranju olova u zlato (putrifikacija).

Da li, u duhu ove definicije, prethodne izjave možemo čitati i kao:
- Mogu da se putrifikujem nasred Terazija ali Zakon o radu će biti usvojen.
ili
- Možete da upadnete u zgradu Vlade, da nas sve lustrirate, ali neću da popustim. Nećete me zaustaviti!
ili
- Vučić purifikuje prodaju Smederevske železare...
I tako redom koliko vam želja tranziciona.

Sledi najava (otkazanog?) kontramitinga podrške Nezaustavljivom nasledniku zemunskog trona, na sednici pročišćenog dela vlade održanoj u Otadžbinskoj vrhovnoj komandi.
Psi od slame ili Čovek od pruća (oba sa juga Engleske) - tek, razlika je sve tanja usled tolikog porodičnog nasilja, pa makar ga bilo trenutno samo u najavi.

Zapravo, sve mi se više čini da su zaokupljeni završnicom Šijanovih Maratonaca, onim delom kada porodični "novi biznis za budućnost" konačno proradi. Lako je njima da se sada igraju vatrom, kada više nema ni Đenke ni Maksimilijana. Džaba im ga je opravljao, jer ne znaju da rade drugačije.
Bez lopate.

Kremacija i lustracija nisu isto, niti im se vatre gase na isti način.
Isto važi i za spaliti i ispaliti.

Feniks

Otkad je sa unutrašnjih organa prešao na spoljne odnose, bucmasti najevropljanin ima sve više medijskih bisera dostojnih najmanje uvrštavanja u Bukvar za prvi razred partijske škole u Kumrovcu. Danas je, onako fakirski, obnarodovao sopstvenu opsesiju Če Gevarom, centrifugalnim sindikatima, Terazijama, i Janom Palahom. Eh, te Terazije... kad se samo seti kontramitinga i tatka Požarevca kraj čijih je nogu cupkao čekajući naredbu policiji za juriš.

Punoletnih osamnaest godina kasnije, u Srbiji, naglavce okrenutoj više puta tokom tog vremenskog perioda, Ivica Dačić ponovo ima piromanske porive. Dok je bio višegodišnji ministar unutrašnjih poslova, nije se pretrgao od sprovođenja istrage povodom paljenja ambasada i džamija po Beogradu. Zato danas imamo ovakve izjave, kakve nam mupovci serviraju preko medija.

Pošto se Dačić posuvratio iz unutrašnje ka spoljnoj raboti, logično je da on sa tim neistraženim i nedokazivim paljenjem ambasada nema ama baš nikakve veze. Baš kao ni sa Zakonom o radu, ali eto, siromaško ima poriv da nešto i na tu temu prozbori. Pardon - da spali. 

Posle ovako samozapaljivih izjava nije ni čudo što sledi porast temperature. Leto je, šire se krvni sudovi, opada pritisak ali i mast topi. Poluskuvani mozgovi spontano idu na pašu, sve bliži granici tačke ključanja.

Kada smo već kod tog misterioznog spontanog ljudskog sagorevanja (SHC), postoje razne teorije & zavere da li je to istina i, ako jeste, kako je tako nešto moguće. "Slučajevi" zabeleženi u poslednjih 500 godina, uglavnom kao zajednički element imaju starije, gojazne i slabo pokretne osobe. Sumnja se da je svaka od žrtava SHC patila od tzv. ketoze, bolesti kod koje organizam proizvodi određene količine acetona dovoljne da odglume gorivo uz masnoću u telu. Za svako sagorevanje su potrebni temperatura, kiseonik i gorivo, i oduvek se sumnjalo u spontanost baš zbog te varnice koja je bila neophodna da bi došlo do zapaljivanja. Kod velikog broja slučajeva, istražitelji su žrtve pronalazili kraj kamina, a otkriveno je i da je većina njih konzumirala alkohol (ne u medicinske svrhe) i spadala u strastvene pušače. Pored toga, statički elektricitet može da izazove sasvim pristojnu varnicu, dovoljnu da izazove požar. Njega može da izazove čak i prelazak rukom po leđima mačke, naročito ukoliko na sebi imate neki odevni predmet od sintetike, ili ako je ima na nameštaju koji se koristi.

Oni koji se zanimaju rešenjem ove misterije, smatraju da je uzrok SHC tzv. efekat fitilja - kod sveće fitilj (aceton) jedini gori dok se okolni vosak (masnoća) zapravo topi usled temperature sagorevanja fitilja.

Vatru misterioznosti koja se plete oko SHC, dodatno potpaljuju pronađeni ostaci žrtava - ruke (šake) i noge (stopala) često su bivali netaknuti, pa čak i delovi odeće i nameštaja. Nauka kaže da se gore pomenuta "goriva" lako mogu zapaliti na manjoj temperaturi, ali i da se lako mogu ugasiti jer ljudsko telo u sebi sadrži oko 60% vode, koja se kod slabo pokretljivih osoba najviše sakuplja u šakama i stopalima. Ovo bi moglo da bude sasvim dovoljno objašnjenje zašto su ostaci žrtava SHC baš takvi kakvi su. Ukoliko ima delova odeće koji su napravljeni od materijala sa višom tačkom paljenja, misterija sve manje to ostaje i povlači se pred naukom.

Slaba pokretljivost ili čak potpuna nepokretnost, dodaju logičnom zaključku o čemu se tu zapravo radi: ukoliko se neko od njih i bio nečim zapalio, najverovatnije nije mogao da pokuša da ugasi plamen ili pobegne i potraži pomoć, već je stradao.

Neko će se zapitati kakve veze ima spontano sagorevanje sa samospaljivanjem, pa još i Dačićem pride. Zapravo, ima i te kako. U njemu samom su zapreteni svi potrebni elementi sagorevanja, i on to zna. Zato je od jednog kamenoresca iz Mačkovca naručio poseban odgovarajući spomenik sebi za života, i bezecovao plac za postament u podnožju Mirine "Večne vatre" na Ušću.

Spontano sagorevanje iznutra ka spolja je zaista moguće, kako za pojedinca tako i za jedno društvo, i često ostavlja samo praznu ljušturu nalik zmijskoj košuljici. Baš kao i ministarska putrifikacija, u kojoj olovo uvek ostaje olovo bez obzira na lažni sjaj i polituru. Ona, iz unutrašnjih ka spoljnim delima

***

Ovih dana domaći političari iz redova vlasti utrkuju se u tome ko će narodu što više utrljati nos u jednu novu poslovicu:

Posle glasanja nema samospaljivanja.

Zbog toga Dačić sasvim smireno i bezbrižno priča o sopstvenoj palahizaciji, jer zna da od toga nema ništa, baš kao ni od narodnog bunta zbog sve većih podvala koje mu aktuelna reciklirana crveno-crna koalicija servira. Inertnom narodu, nepokretnih gojaznih mozgova uvaljen je svojevrstan elektrostatički mačor; a narod su svi - i "naši" i "njihovi", podjednako naivni i po višu kastu nebitni. Istovremeno, strogo kontrolisani mediji svakodnevno objašnjavaju šta će se desiti ukoliko neko pokuša da zatalasa mrtvo more: nema šanse da se ne očešete o mačora, izazovete varnicu, vi ufitiljeni dembelani nijedni, a onda zna se kako ćete proći. Puf!

Zna Dačić da svi znaju kako se na njegovoj vatri niko nikada neće ogrejati, baš kao što zna i da bi njegov dim - beo ili crn, svejedno - obznanio izbor novog Crvenog Pape. A to vala neće moći nikako, jokbre! Malo morgen, drugovi tviter-mrkonjići i brankorozenkrojceri.

Mitomanski Dačić je ubeđen da će i iz ove priče o vatri vaskrsnuti kao nov. Samo iz priče o vatri, za razliku od mitskog Feniksa koji vaskrsava iz vatre. Možda su silne sumnjive naslage sala ipak razlog da se ne pretera u izvođenju performansa do kraja.

Pre će celo ovo društvo spontano sagoreti, nego što će bilo koji domaći političar priznati da od emocija za bilo koga osim sopstvene guzice, poseduje samo jak međupreponski bol.

Nepodnošljiv.