14. maja 1931. godine, u okrugu Odalen (Ådalen), švedska armija je otvorila mitraljesku vatru na mirne demonstrante. Četvorica demonstranata i jedan prolaznik su ubijeni a još petorica ranjena. Ovaj članak opisuje taj događaj.
Pozadina
Tokom leta 1930. godine došlo je do sukoba u fabrici sulfata "Marmaverken". Vlasnik fabrike, Djerar Verštig, naumio je da zaposlenima smanji plate zbog čega su se oni pobunili, pa je unajmio štrajkbrehere (tzv. šuge) kako ne bi došlo do prekida proizvodnje. Verštig je bio vlasnik i nekoliko drugih fabrika i postrojenja, tako da se sukob proširio i na njih kada su radnici stupili u štrajkove podrške svojim drugovima u "Marmi".
U proleće 1931. kada se led razišao sa reka i jezera, Verštigova kompanija je planirala da krene sa isporukom zaliha celuloze koje su se nagomilale tokom zime. Kako su radnici u štrajku blokirali taj posao, kompanija je ponovo unajmila šuge (za njih su to bili "radnici voljni da rade") radi utovara i slanja robe.
12. maja šezdesetak štrajkbrehera stiže u Odalen, i odmah prianjaju na posao. To je izazvalo porast tenzija skoro do tačke usijanja, tako da se 13. maja oko 500 štrajkača okuplja u gradu i maršira do skladišta celuloze. Kada su tamo stigli i videli šuge kako utovaruju robu na jedan parobrod, rešili su da to odmah spreče. Većina štrajkbrehera je pobegla kada su videli demonstrante koji im se približavaju, a nekoliko njih je pokušalo da se sakrije u brodskom skladištu; štrajkači su ih odatle izvukli na obalu i primorali na obećanje da će otići kući i više neće učestvovati u razbijanju štrajka.
Lokalna policija nije mogla da spreči proteste niti zaštiti štrajkbrehere, pa je načelnik Okruga pozvao vojsku u pomoć. 13. uveče, u Odalen stiže šezdeset ljudi pod komandom kapetana Nilsa Mestertona - među njima je bilo konjanika i pešadinaca, kao i mitraljeski vod. Tokom večeri i noći došlo je do nekoliko manjih incidenata kada su demonstranti bacali kamenice na vojnike i policajce. Vojska je uzvratila plotunom manevarske municije i dimnim bombama.
Pucnjava
14. maja lokalni sindikati organizuju novi skup, rešeni da ponovo protestno marširaju do zgrade u Lundeu, u kojoj su bili smešteni štrajkbreheri. Ovoga puta broj demonstranata je bio daleko veći: po lokalnim vlastima bilo ih je tri do četiri hiljade, po organizatorima čitavih sedam hiljada. Osnovna ideja je bila da se maršira do "crvene linije" koju je vojska povukla, tačke od koje je dalje bilo zabranjeno prići fabrici; potom bi se svi vratili nazad. Vojska je već bila upozorila demonstrante, pozivajući se na tadašnji Zakon o pobuni, da će svakoga ko ne posluša naređenja vlasti proglasiti pobunjenikom i shodno tome odgovarajuće "tretirati".
Kada su demonstranti stigli do naselja Lunde, vojska im je preprečila put i naredila da se raziđu i vrate kućama. Kolona demonstranata je nastavila da se kreće, pa su konjanici pokušali da ih zaustave. Jedan od vojnika pada sa konja, drugi izvlači svoj pištolj i ispaljuje nekoliko hitaca upozorenja. Kapetan Mesterton tada upućuje naredbu demonstrantima da se zaustave i upozorava ih da će, ukoliko ne ispoštuju tu naredbu, na njih otvoriti vatru.
Demonstranti su nastavili da se kreću i kada su bili na manje od 100 metara od vojnika, mitraljeski vod je započeo svoju smrtonosnu pesmu koja nije prestala sve dok jedan član sindikalnog orkestra nije trubom oglasio "prekid vatre".
Kada se barutni dim razišao, četiri nenaoružana radnika i jedan mladić, koji je sa strane sve posmatrao, ležali su mrtvi; pored njih, još petorica ranjenih. Mesterton je kasnije na sudu izjavio da je među demonstrantima uočio neko oružje, tj. da je začuo pucnje i video jednog okrvavljenog od konjanika. Istraga koja je potom usledila, nikada nije pronašla dokaze koji bi potkrepili njegovu tvrdnju da je bilo ko među radnicima bio naoružan.
Mitraljeska vatra nije bila direktno usmerena na radnike već na pola puta između vojnika i demonstranata. Međutim, rikošeti su pogađali demonstrante, tako izazivajući stradanje. Kao pešadijski kapetan, Mesterton je morao znati da u toj situaciji rikošetirani hici neće "nestati", i zbog toga je teško izvući drugi zaključak osim da njega uopšte nije bilo briga kakve će biti posledice tog njegovog plana.
Na ovakav zaključak naročito navodi činjenica da se odlučio na mitraljesku vatru, daleko ubojitije sredstvo od pušaka koje su imali njegovi vojnici.
Podjednako je loše to što radnicima koji su marširali prema Lundeu niko nije blagovremeno dojavio da je lokalna vlast u međuvremenu donela odluku o zabrani angažovanja štrajkbrehera. Smatra se da bi krvoproliće bilo najverovatnije izbegnuto, da je ta vest na vreme stigla do kolone. Nešto kasnije, Asocijacija poslodavaca je zbog te odluke uputila protest nacionalnom ombudsmanu, tražeći da on preispita njenu valjanost.
Podjednako je loše to što radnicima koji su marširali prema Lundeu niko nije blagovremeno dojavio da je lokalna vlast u međuvremenu donela odluku o zabrani angažovanja štrajkbrehera. Smatra se da bi krvoproliće bilo najverovatnije izbegnuto, da je ta vest na vreme stigla do kolone. Nešto kasnije, Asocijacija poslodavaca je zbog te odluke uputila protest nacionalnom ombudsmanu, tražeći da on preispita njenu valjanost.
Posledice
Kapetan Mesterton je zajedno sa još nekoliko vojnika bio izveden pred Vojni sud, gde je bio prvobitno osuđen, ali je posle žalbe pred Vrhovnim sudom oslobođen svih optužbi. Kasnije je bio unapređen u majora, potom i potpukovnika švedske armije.
Četvorica ubijenih radnika su sahranjena u zajedničku grobnicu. Na spomeniku koji je njima posvećen, stoji sledeće:
OVDE LEŽI ŠVEDSKI RADNIK.
PAO U MIRU, NENAORUŽAN, BEZ ODBRANE,
POGUBLJEN HICIMA BEZ IMENA.
GLAD JE BILA NJEGOV ZLOČIN.
NIKADA GA NEĆEMO ZABORAVITI.
1931. godine iz dimnjaka mnogih fabrika širom Odalena nije se video dim. Organizovani su štrajkovi podrške radnicima u Marmi, kojima su plate bile umanjene za 4 ere po satu. Tokom demonstracija koje su potom usledile, vojska je ubila petoricu radnika. Ovaj film je posvećen njima.
- Bo Widerberg, režiser filma "Ådalen 31" (1969)
Danas, 85 godina kasnije, ovako nešto je nezamislivo u Švedskoj, u kojoj se problem nezaposlenosti i priliv imigranata rešavaju skraćenjem radnog vremena na 6 sati i uvođenjem četvrte smene u fabrike - bez ere smanjenja plata i penzija, otpuštanja, prebijanja ili pucanja u radnike koji štrajkuju.
A u Srbiji... sve više miriše. Ne na kišu.
Slučaj "Jugoremedija" je malji deca za ovo, iako samo na korak od Odalenskog scenarija.
Srbija danas više miriše na 1931. nego na 2016. godinu. Neki to nazivaju tranzicijom, prvobitnom akumulacijom kapitala (po koji bre to put, više), neoliberalizmom kome "komunjarski" državni intervencionizam uopšte nije stran već itekako poželjan. Ukoliko mislite da upotreba državne oružane sile u privatne svrhe to nije (baš kao ni muža budžeta), onda previše konzumirate domaće ekonomske teoretičare, analitičare i kolumniste, do prekjuče opijene socsamoupravnim skaskama a od juče neolib bajkama o tržištu. Takvi ne mogu da shvate da je država tu da štiti privatnu svojinu sve dok ona ne ugrozi neki društveni interes, oličen ne u privatnom već u ličnom svakog od njenih građana.
Slobodan Milošević je lagao narod pričom o "švedskom standardu", pa ga je jedino on i doživeo - onaj zatvorski, u Sheveningenu. Srbija je i dalje ostala na "požarevačkom standardu"; samo su se nekadašnji čuvari zatvorskog kruga i batinaši danas preselili u upravnu zgradu Institucije. Sve je ostalo potaman.
Zrelo za rikošetiranje, ako (i kad) zatreba.
I samo državno, narafski.
p.s.
Onaj nesrećni kapetan Mesterton je zaista ispao naivan, kako to Šveđani ponekad umeju da budu. Samo je trebalo da navuče fantomku na glavu, ne bi mu ime onomad razvlačili po novinama, a opet bi napredovao u službi. Zato ovi naši znaju znanje, pa vežbaju. Spremaju se za neki ovdašnji Odalen, da brane privatni biznis pod državnom fantomkom ne birajući sredstva.
Možda nešto... na vodi?
I bez nepotrebnog rikošetiranja.
Možda nešto... na vodi?
I bez nepotrebnog rikošetiranja.
No comments:
Post a Comment