Život je maskenbal

Maske noćnih falangi nisu spale, opet su navučene.

Zapravo, nikada nisu ni bile skidane, jer život je maskenbal. 

Samo ti Srbijo žmuri i okreći glavu, kurvaj se principijelno čas levo čas desno; dokle god ti je guzica naviše a glava u pesku, obraz ostaje netaknut. A to je ovde uvek bilo važnije od razuma.

Zar ne?

Ni Pinoče nije bio fašista, već samo diktator koji je baš voleo da nestaje ljude. Trajno.
Zar ne?

Čudo jedno je taj strukturalni fašizam, puzajući i prikriven institucijama koje sa takvim "metodama" nemaju blage veze; baš zgodno dođe svakom kome je pun Stojko onih što svaki čas kao ujedeni prstom upiru na guštere u strahu od zmija koje to nisu, svakom ko misli da je mnogo pametan kada principijelno brani pravo swastike na cenzus pa onda još principijelnije protestvuje protiv te iste swastike koja nosi fantomku, ko pati od sindroma "ja/mi jedini" za svaku glupost koja mu padne na pamet, ko okreće glavu, žmuri, pretvara se da mu je žuta mrlja druge boje pa mu je i percepcija realnosti drugačija, ko misli da ovo nije stvaran svet oko njega. Mislili su tako i Nemci da su slobodni - onomad - pa je na kraju to "mišljenje" umalo ispalo konačno rešenje za sve druge uključujući i same Nemce.
Zar ne?

Nema suštinske razlike između činjenja zla i okretanja glave, između "većeg" i "manjeg". Nikakve. To nečinjenje ima razne forme, pa i onu podmuklu - kada se čine razne sitnice (pa i besmislice) pod parolom velikih ideala i principa, samo da se ne bi uradilo ono što zaista treba uraditi. Guraćemo prste u svaku rupu koju vidimo, ko će sad još da brine ima li zaista vode sa druge strane i da li je to uopšte napukla brana protiv fašizacije društva ili običan zid neke ciganjorske straćare u Savamali. Bitan je princip, bitno je guranje prstiju, bitno je što glasnije o tome bulšitovati i ujedati svakog ko se naglas zapita: Ko je bre ovde stvarno lud?

Postoji ne samo strah (realan, iskustveni) od fašizma, već i podjednako stvaran strah da se to zlo nazove svojim pravim imenom - strah, koji svakoga dana sve više institucionalno napreduje, puzeći se uvlači u kosti i otupele umove, sve dok jednoga dana, žabo moja draga, ne bude kasno da se iskoči iz tog lonca. Ne samo zbog prokuvanosti, već i zbog konačnog odsustva želje i volje da se to učini.
Taj strah svakodnevno podgrevaju i jedna i druga, na prvi pogled suprotstavljena strana, jer obe žele da kontrolišu ama baš svaku žabu koju bi nemilosrdno da ubace u svoje lonce.

Zar zaista mislite da se beogradska džentrifikacija (koju je Mali nasledio od Đitlera) razlikuje od razbijanja izloga i otimanja imovine miteleuropskim Jevrejima, i to ne samo po tehnici izvođenja već i suštinski?
Cilj i sredstvo za njegovo postizanje, i jednima i drugima su isti: pare i strah.
A fašizam će biti i ostati fašizam koliko god da ga pakuju u šarene laže i neonske reklame, baš kao što će ćutanje ostati ćutanje koliko god glasno bilo.

Ukoliko jednog dana uspemo da poskidamo fantomke tim neošturmabtajlungovcima, u pokušaju da razotkrijemo ko su oni zaista, šta ćemo ako tada ispod maski ugledamo sami sebe i sve ono što nismo učinili da se to zlo zaustavi na vreme?

Zažmurićemo, snažno & principijelno.

Natürlich... zar ne?