Nemamo pravo na eufemizme i zaobilaženje istine, stvari moramo jasno imenovati. Ponovo je pitanje rata ili mira, kao devedesetih, ali valjda sada imamo pouku? Mir se brani u miru a kad se zapuca onda stvari krenu svojim neumitnim tokom. Problem predugo traje, ne pokazuje se odlučnost da se on reši a zlokobni tutanj novog rata valja se pod našim nogama. Budimo najotvoreniji, stavimo karte na sto i bez ikakvih zamagljivanja pogledajmo stvari u oči. Nemam nameru da se pozivam na istoriju, jer je ova "nauka" dobrano kompromitovana i referisanjem na nju svako može da dokazuje šta god hoće.
Kosovo se otcepilo od Srbije uz pomoć Zapada, i ono je sada polusamostalna državnopravna celina još uvek pod međunarodnim nadzorom i bez zaokruženog suvereniteta. Posle šesnaest godina nismo bliži održivom rešenju uprkos pozitivnim pomeranjima. Ovdašnji političari preostale Srbe na Kosovu tretiraju kao svoj hazardni ulog u bleferskoj igri. Nemajući jake karte pokušavate da igrom "na sve ili ništa" prevarite protivnika da ste sila i primorate ga da se povuče iz igre i tako dobijete partiju. Međutim, u ovom slučaju svi znaju da blefirate. A vi i dalje blefirate, ne odustajete. Srbi na Kosovu su kockarevi taoci i oni će prvi platiti skupu cenu. Oni su ili toliko politički neuki ili toliko bezvoljni da ne umeju da kažu NE manipulantima iz Beograda i povedu samostalnu politiku. Svetla tačka bila je pojava Samostalne liberalne stranke, koja je imala smelosti da uđe u vladu Kosova i time prizna Kosovo u ime jednog dela kosovskih Srba. Međutim, iz Beograda ne prestaju da se brinu za "južnu srpsku pokrajinu". Trebalo bi da im kosovski Srbi kažu da prekinu već jednom da se brinu i da ih štite, kad već ne mogu da ih zaštite.
Pretpostavka nekih upućenih krugova jeste kako je ova vladajuća kombinatorika, formirana posle izbora 2012. godine, nastala blagoslovom Zapada sa zadatkom da prizna Kosovo i uspostavi dobrosusedske odnose. Međutim, tri godine su minule i mi ne vidimo da se bilo šta bitno promenilo. I dalje se sedi na dve stolice, pravi se spoljnopolitički slalom i veleslalom. Da li se Zapad prevario ili su ga prevarili? Ne lažimo se: konačan uslov za pristupanje EU biće formalno priznavanje Kosova kao države. Sve je manji prostor za manevrisanje i čas istine se bliži, ali na žalost niko ne zna koliko nam je vremena preostalo. Javnost ništa ne razume, ona je kao guska u magli. Ljudima treba objasniti da sve ima svoju cenu. Naknadna pamet veli da ratova devedesetih ne bi bilo da je neko najotvorenije izneo ljudima koliko će koštati politika za kojom se krenulo. Ali, niko se nije usudio na tako mračnu predikciju: poslaće vas ili vašu decu u rat, žena ili kćerka će vam biti silovana i zaklana, bićete ubijeni ili osakaćeni ili će vas naterati da vi sve to činite drugima, osiromašićete… Onda, razmislite. Tako i sadašnja politika ima svoju cenu a čas naplate se bliži.
Politika nepriznavanja Kosova vodi u novi rat. Jasno je da se pregovorima i diplomatijom ono nikada neće vratiti pod suverenitet Srbije. Oni koji ga ne priznaju zapravo pripremaju novi rat hteli to ili ne, bilo to njima jasno ili ne. Hipotetički je moguće predvideti nekoliko crnih scenarija koji se donekle prepliću i preklapaju.
- Prvi scenario je da na Kosovu dođe, kao posledica nekog zločina, do novih pogroma i iseljenja preostalih Srba. Iz Srbije na tako nešto niko neće moći niti smeti da odgovori. To će biti nemoguće sprečiti. Desničarski pobesneli elementi mogli bi da stvore nerede u Beogradu i drugim mestima, mogli bi da pale lokale, da linčuju za odmazdu nekog ovdašnjeg Albanca ili nekog stranca sa Zapada, ali će ih policija na kraju suzbiti. Međutim, na taj način će medijski za čitav svet ta dva događaja biti "egalizovani".
- Drugi scenario je da u slučaju daljeg zaoštravanja odnosa Zapada sa Rusijom ovde ojačaju pritisci za svrstavanje na stranu Rusije uz odbacivanje evrointegracija ili da se vlast pred narastanjem takvih osećanja u javnosti iz oportunizma i zarad opstanka sama preokrene na tu stranu. U oba slučaja računica kreatora takvog preokreta bila bi da će iz Rusije dobiti političku i diplomatsku podršku, naoružanje, zadužiće se bilo gde ne pitajući za kamatu, nateraće omladinu da služi vojni rok, militarizovaće društvo a sve sa ciljem da se u pravom trenutku krene u rat za "oslobođenje Kosova". To bi zapravo značilo fašizam u Srbiji sa logorima i ubijanjima politički nepodobnih. Možemo nagađati kolike bi žrtve pale i kakve bi se sve međunarodne komplikacije stvorile ali je jasno da bi NATO koji je tamo već prisutan odbranio Kosovo, a da bi se deo tamošnjih Srba iselio a deo stradao.
- Treći scenario je da vlada pritešnjena pritiscima EU i SAD najzad smogne snage i prizna Kosovo. Ovo bi bilo šokantno iznenađenje za sve, bez prethodne pripreme javnosti, pa bi se dogodilo isto što i u drugom scenariju - obaranje vlade u kombinovanom prevratu od strane pobesnele linčerske rulje podržane insajderima iz vojske i policije, jer bez njih uspeh nije moguć.
Dođe čas kada političari, ti ovejani lažovi, moraju izaći sa istinom na sredu. Situaciju ne treba ulepšavati, mora se jasno reći koliko će određena greška koštati. Državnik mora da bude odlučan i hrabar, svi bismo morali naći otrežnjujuće rešenje ma koliko ono nepopularno izgledalo. Uveren sam da ukoliko bi se ljudima najotvorenije i najiskrenije objasnilo da im nije u interesu produženje ovakvog stanja i predočila visoka cena koju bismo svi platili, da bi tada ogromna većina podržala novu politiku. Za onu ekstremističku manjinu našlo bi se leka ali samo pod uslovom da vlada zaista kontroliše bezbednosne snage.
Nenad Ž. Petrović
***
Umesto komentara GK:
Kod nas, posebno u Nišu je problem što vlast stvarno misli da smo svi mi (narod prim.aut.) budale. Kod nas je problem u sistemu. On ne dozvoljava da se politički artikuliše biračka volja. Ti glasaš, biraš, a oni zbog nekih svojih interesa naprave koalicije, i kako posle toga čovek može da se oseti…
Drugo je što se država odrekla socijalnih funkcija - to je besplatno školstvo, zdravstvo… Država se odrekla najvažnijih socijalnih funkcija i dovela je društvo u bolesno stanje. Ko će posle toga da veruje biralištu kada je društvo u potpunom stanju anomije (neefikasnost društvenih normi) i raspada društva. Ovde je država sama dovela do raspada društva.
prof Đokica Jovanović
No comments:
Post a Comment