Opipavanje pulsa

Čiča-Toma (u daljem tekstu: Č.T.) je 11. marta, samo dva dana pred Petaktrinesti a devet pred Pomr(a)čenje, skoknuo u poluinkognito ekskurziju do Negotina & okoline. Toliko je to poluinkognito bilo, da polovina lokalnih kradikala nije ni znala za to, inače bi se mlade & unapređene četnikinje, listom neobrijane, umesto cvijeća poda nj' pobacale. Nije čak bilo ni uobičajenih snajperista po krovovima, PVO lansera i lakih minskih ronilaca. Ič, bre.

Elem, kako je Č.T. - posle dugih i sušnih 7 godina pohoda kroz institucije Borisa Tadića - ponovo nogom kročio na štampanim betonom prekriven loksodrom u centru Negotina, tako je od lokalnih samoupravljača (takođe listom nedobrijanih) zatražio da ga odvedu direktno u amfiteatar Velike scene Doma nekulture, da se malo podseti skamija iz studentskih dana.

Rečeno - učinjeno! Pravo pod Trkuljin elektrovinogradarski mural u sali SO Negotin, tom poprištu teške rovovske odborničke borbe.

Pošto se trgnuo iz odlutalih misli što ga ophrvaše, provocirane uspomenama na posetu onomad, u kampanji 2008, T.Č. se okrepljen potom obrati ozarenim domaćinima:

- A sad, da vidimo mi te destinacije! Redom, prvo Konj, pa Mokranjac, pa Đoka, pa... sve, sve što imate, dajte ako boga znate!

I bi Konj, prvi.

Pa Mokranjac, drugi.

Pa ondak Đoka, treći.

Pa... e tu nastade incident.

Č.T. osokoljen prijemom naglo skrenu sa rute ka sledećoj destinaciji, i poput slučajnog prolaznika utrča u mesaru u centru, preko puta Đoke, u kojoj se baš tad slučajno zadesi i ekipa izveštača Televizije u transu. Dragi im gost, potpuno neizveštačeno, pruži ruku pravo preko pulta ka mesaru Koski - u trenutku dok je ovaj panglovao neku životinju. Koska, onako u lateks rukavicama, ne dade se zbuniti, već izvežbanim pokretom laktom rukova se sa Č.T.-ovom snažnom, pa opet mekom desnicom ko majčina dušica.

- Pa, kako ide? 

- Ide. 

- Jel' privatna, mislim - mesara? 

- Jes, privatna. Privatizovana, Veterinarska stanica sa mesarom.

- I, ima pos'o? Plata?

- Ima#1. Ima#2.

- A narod, kupuje meso? 

- Kupuje. 

- A jel' jede?

- P... t...

U tom trenutku, pomalo uzvrpoljeni domaćini izvedoše Č.T. iz Veterinarske stanice sa mesarom, privatizovane i preko puta Đoke, pa nastaviše tako zajedno dalje trasom ka narednoj destinaciji.

Na redu je bilo čuveno šabačko klizalište Dula Petrovića, na kome se okliznula svaka od prethodnih vlasti. Al' ova, zato, vala neće jer robovati Dulu neće!

Uf, umalo.

Zadihan, od silnog adrenalina navrlog usled uzbuđenja, Č.T. sede u hlad čuvene SPS kocke, gde uz predah prozbori koju sa obožavateljima & članovima stranke kojoj ne pripada više. A ni manje.

I tako, na red dođe Muzička škola.

Ne, to čak i oni najzlonamerniji moraju da priznaju kako ima neka Sila Odozgo, koja sve ovde gleda i meri! Pa baš sad, kad se sprema dan Muzičke škole, i tim povodom izvođenje Vivaldija, da Č.T. dođe u Negotin! Pa kako da onda odbije poziv, da ne dođe na proslavu, da ne odgleda tog Vivaldija o kome je čuo dok je u biblioteci razmišljao o banci... pa kako, bre, da ga ne stave na plakat posle svega? Hajde, recite - KAKO?!!

Naravno, staviše ga, jer Vivaldi nikada više takvog gosta videti & imati neće.

Posle Muzičke, na red dođe "Klinički centar Negotin", čuven po oživljavanju leve ruke herr Krupitschke iz Wiena, još pre dvaes&kusur godina. Zahvat, jedinstven u svetu: jednim ubodom šprica u nerv ožive leva ruka pomenutom, iako je imao lobotomiju desne polovine mozga pre toga! Nažalost, niko od tadašnjih aktera Negotinskog Čuda danas više nije među palančanima, pa da lično Č.T.-u potvrdi ovu priču. Iz prve ruke. Koje god.

Btw. KC Negotin ima još jednu legendu, čuvenu Ginekološko-akušersku kliniku, istureno odeljenje još čuvenije Bolnice Britanija, za koju su svi garantovano čuli. Č.T. je rezonovao: daj šta daš, kad nema Krupitschke, daj barem da probamo kako to rade najsavremenije aparature i tehnika, em najosposobljenije osoblje. 

To reče - pa prilegnu.

Pa onda ustade, posle urađenih testova koji listom pokazaše negativne rezultate. Hormonalnih disbalansa ne beše otkrivenih, jer je brada bila na svom mestu - samo, obrijana. Baš kao i tetovaža jednog drugog Čiče, na intimnom mestu čiju lokaciju ljubazno osoblje GAK zbog profesionalne etike ljubomorno čuva.

Tada Č.T. upita: 

- Jelbre, a imate vi i stadion, čujem da ste se ogrebali sedišta sa Marakane, još od Mileta Zevala, a? Deder, da vidim tu milinu, iako je Zvezda, ali menjaćemo mi to ime vrlo uskoro, u "Crvena Kokarda", pazi šta vam kažem. Vidi, Dragice, pa onda bi inicijali bili C.K. kao i za Centralni komitet! Leleee, šta mi učini onaj Vivaldi, stalno mi to radi.

I odvedoše ga u VIP ložu sa pogledom.

A onda na red dođe Memorijalni centar "Nova zelena pijaca", ponos lokalnog SPS, veći i od one kocke sa fontanom. Č.T. upita:

- Šta je bre ovo, pa još nije gotovo, kada će da bude?
Partizani i četnici, unisono, u jedan glas i ko jedan bruj, odgovoriše mu:

- Će da bude gotovo Šefe, evo samo još koje milionče i još jedan aneks i par lonci puni s ekseri i petarde, da pukne, i ima ga završimo pre rok! Nema triesti novembar dveiljadečetrneste, jokmore, ima da bude gotovo kako je još na početak bilo planirano do triesti maj dveiljadečetrneste - tako nam Tončev Gradnje! Pijac će bude gotov, a oni u Surdulicu, vaši i naši, to se samo zezaju da se svađaju, mi se ovde volimo i neće se rušimo. Pa sad je tek jedanesti mart dveiljadepetneste, ihaha ima vremena do triestog maja dveiljadečetrneste! Jel' tako, šefe?

I tako, Č.T. onda dade start, zvaničan znak za početak završetka radova na Memorijalnom centru, i samo reče:

- Ajmo dalje, dajte još nešto iz Delatnosti!

Na red dođe Rezidencija u Knez-Mihajlovoj br. 136.

Beše mu milo oko srca... poraso objekt, osamostalio se. Pusti Č.T. i jednu suzu, al da ne vide drugi.

I tako, obiđoše oni sve destinacije u samom Negotinu. Na red dođe sada Okolina, najbombardovanije mesto u Srbiji 1999. godine, ako je suditi po tadašnjim izveštajima CNN.

Zapališe oni tako međunarodnim pravcem Asfaltna baza Srbovo - Kobišnica - granični prelaz Mokranje ka Bugarskoj, ali naiđoše na neverovatan prizor. Put, kao na Mesecu - krater do kratera, garant kao posledica meteorskih kiša ali i NATO zaprašivanja gubara od pre 16 godina. 

Č.T. popizdi na taj prizor, zgrabi najsavremeniji mobilni telefon, pa okrene Mrkonjićev Tviter:

- Alo, Mrko, ja sam. Da, ja, sa velikim J. E taj, što si mu stego špansku. Jelbre, šta je ovo ovde u Negotinu, kakve su ovo nezakrpljene rupčage ka granici? A, ne čujem te dobro? Šta bre kažeš, nisi više ministar za džade & dunđeraj?! Pa da okrenem Velju na Fejs? A? Ni njega, nije ni on više za to? U, jebote... Pa koga da zovem sad? Šta, da cimnem Zoranu na njen Jutjub? E nemam više taj broj, upao sam u roming, ajd zdravo. Cvetko, vozi dalje al' polako.

I krenuše ka Rogljevu.
A tamo dočekaše Č.T.-a i svitu sa svim počastima, maltene kao samog Svetog Trifuna lično. Tu svi zajedno posadiše jedan trs vinove loze, u samom centru Rogljevskih pivnica, i postaviše još i spomen-tarabu da se zna čiji je taj trs. Čokot, jelte. U znak zahvalnosti za toliku količinu iskazane pažnje i posvećenosti, Č.T. se privati da lično ispeče jedan kazan rakije, onako u taku. 

S nogu, što bi se figurativno reklo.

Pošto se potom svi konačno okrepiše od napornog obilaska tolikih destinacija, krenuše u završnu turu. Prvi cilj: plaža Kusjak na Dunavu. Orijentir: hidroelektrana Đerdap 2, taj najveći biznis-inkubator kradikalskih kadrova & milionera.

Naši domaćini, znajući da je Č.T. strastveni motociklista i nosilac zvanja Ataman Ruskih Bajkera, odvedoše ga na Kusjak-beach, to omiljeno okupljalište domaćih i ruskih ljubitelja dvotočkaša. Tu se On malo prošetao, učestvovao u tradicionalnom predprolećnom sakupljanju bačenih konzervi i flaša od piva, kesa i ostalog đubreta za sunčanje koje praktikuju Negotinci tokom sezone.

Zatim, na red je došla Hemijska industrija u Prahovu. I tu je Č.T. pokazao svoju neverovatnu svestranost i znanje u oblasti menadžmenta, pokazavši na praktičnom primeru kako se na licu mesta mućka u menzuri, bez elektronske vage i laboratorijske opreme.

Kao poslednja tačka, usledila je poseta Ćumurani, pa potom odlazak u Jaz na još jedno okrepljenje. "Oće da budu suva usta, od dima" reče Č.T. i svi klimnuše glavama i bradama. Poslušaše, pa se privatiše. Da se ne baci.

On ih je malo psovao zbog silnog praha i pepela u koji ga uvališe, ali i sam ga založi. Da ne zaostane.

I tako, konačno se okonča još jedno studijsko putovanje, da prostite - ekskurzija, našeg milog em dragog Č.T.-a. Na kraju, cela se bulumenta vratila još jedared do loksodroma u centru Negotina, da dragi gost baci poslednji pogled na njega, sumira sve utiske i ode puna srca nazad, do kolibe kraj Bajčetine, gde već sprema svoju drugu i treću doktorsku disertaciju tema za sad nama nepoznatih.

Stvarno, zašto je Čiča-Toma dolazio poluinkognito u ovu, na prvi pogled, ekskurziju edukativnog karaktera? Šta je to ovde tražio?

Šta god da je tražio, izgleda da je našao.

Pre nego što je konačno ušao u blindirano vozilo, okrenuo se i prema slučajnim prolaznicima, koji su još slučajnije pripadali onoj drugoj, o njegovoj poseti neobaveštenoj grupi kradikala, radosno poput Rokija 4 uzviknuo:

- Negotin je moj!

***

Pitate se, kakve bre veze sve ovo ima sa studentima i 4. aprilom, njihovom Danom?

Pa, izgleda da ima, jer "Seneka je rekao Pre uspeha, bogovi odrediše da se čovek oznoji, a Hesiod Pomozi onome koji nosi teret, a ne onome koji se žali na teret koji je spustio", kako je Tomislav Nikolić danas izjavio a Blic preneo.

Zaista, nije lako biti student u Srbiji.

Naročito ne onaj pravi.