Pre 76 godina, i tačno 66 kristalnih noći posle, Rajh je spavao mirnim snom pravednika. Tako se tada mislilo, ali i godinama potom, sve dok Milton Majer deset godina posle završetka rata nije objavio svoju knjigu o Nemcima, nastalu iz priča njegovih prijatelja o onome što se dešavalo deset godina pre završetka tog istog rata.
Zaista, kako je tako nešto bilo moguće i kako se niko nije protiv toga pobunio, koliko god trovanje naroda bilo sitno, malim koracima i prikriveno, ali uporno?
Pa, nije baš da se niko nije pobunio, na ovaj ili onaj način.
Bilo je Nemaca und... nemaca.
Pa, nije baš da se niko nije pobunio, na ovaj ili onaj način.
Bilo je Nemaca und... nemaca.
Aktivan otpor: Nimeler - ratnik, pop, kukavica, heroj ili pesnik?
Pastor Martin Nimeler (Martin Niemöller), autor čuvenih stihova "Prvo su došli...", 1938. godine biva uhapšen od strane Gehajmštatpolicaja i ekspresno deportovan u samicu posebnog odeljenja konclogora Zahsenhauzen; odatle je 1941. prebačen u Dahau, u kome je jedva preživeo do oslobođenja 1945. godine. Kako je bilo moguće da se tako nešto desi čoveku, koji je po svim kriterijumima koji su tada važili, za Nemce bio oličenje ratnog i nacionalnog heroja?
Čovek, koga su nazvali "Hitlerovim ličnim zatvorenikom"?
Nimeler je nekadašnji mladi oficir Kajzerove ratne mornarice, koji je tokom Prvog svetskog rata uspeo da napreduje do mesta zapovednika jednog od sumarena koji su predstavljali užas savezničkih mornara. Posle rata, učestvuje u Rurskom ustanku (1920) kao oficir Frajkorpsa, razoružanih ali ne i raspuštenih bivših vojnih jedinica (pardon, "studentskih"), zapravo antikomunističkih paravojnih formacija kojima je daleko od stranog bilo prebijanje pa čak i likvidacija nepodobnih demokrata, socijalista, socijaldemokrata, komunista - Nemaca. U tom istom Frajkorpsu, zanat su pekli i Hitler, Rem, Himler i Hes, budući komandant Aušvica. Neki od istaknutih članova su, međutim, uvideli koliku opasnost po Nemačku predstavlja pomenuta ekipa, pokušali da spreče Hitlerov minhenski puč u pivnicama, i posle "noći dugih noževa", tokom čistke unutar NSDAP, završili pred streljačkim strojem kao "patološki neprijatelji (nacističke) države" (1934).
Pastor Martin Nimeler (Martin Niemöller), autor čuvenih stihova "Prvo su došli...", 1938. godine biva uhapšen od strane Gehajmštatpolicaja i ekspresno deportovan u samicu posebnog odeljenja konclogora Zahsenhauzen; odatle je 1941. prebačen u Dahau, u kome je jedva preživeo do oslobođenja 1945. godine. Kako je bilo moguće da se tako nešto desi čoveku, koji je po svim kriterijumima koji su tada važili, za Nemce bio oličenje ratnog i nacionalnog heroja?
Čovek, koga su nazvali "Hitlerovim ličnim zatvorenikom"?
Nimeler je nekadašnji mladi oficir Kajzerove ratne mornarice, koji je tokom Prvog svetskog rata uspeo da napreduje do mesta zapovednika jednog od sumarena koji su predstavljali užas savezničkih mornara. Posle rata, učestvuje u Rurskom ustanku (1920) kao oficir Frajkorpsa, razoružanih ali ne i raspuštenih bivših vojnih jedinica (pardon, "studentskih"), zapravo antikomunističkih paravojnih formacija kojima je daleko od stranog bilo prebijanje pa čak i likvidacija nepodobnih demokrata, socijalista, socijaldemokrata, komunista - Nemaca. U tom istom Frajkorpsu, zanat su pekli i Hitler, Rem, Himler i Hes, budući komandant Aušvica. Neki od istaknutih članova su, međutim, uvideli koliku opasnost po Nemačku predstavlja pomenuta ekipa, pokušali da spreče Hitlerov minhenski puč u pivnicama, i posle "noći dugih noževa", tokom čistke unutar NSDAP, završili pred streljačkim strojem kao "patološki neprijatelji (nacističke) države" (1934).
Po sopstvenim tvrdnjama, iako antikomunista i nacional-konzervativac, Nimeler uviđa kakvo zlo rat i nasilje predstavljaju za ljudski rod, pronalazi boga u sebi i već 1919. se okreće crkvi, studijama teologije. Naravno, baš kao i u armiji, tokom te decenije uspešno napreduje u kirhdinst karijeri do mesta protestantskog pastora jedne od berlinskih prigradskih opština (1931).
Malo je poznato da je Nimeler u početku podržavao politiku NSDAP, baš kao i veliki broj crkvenih službenika, jer su im se Hitler & Co. prikazali kao jedina brana od komunista-antihrista, vajmarskih boljševika, internacionalističkih izdajnika nacije. Ta ista crkva je (i on sam, kao "njen čovek") Jevrejima preporučivala da ne provociraju naciste i više "sede u svoja četiri zida" nego da izlaze na ulicu. Nimeler, kasnije, priznaje kako je u sopstvenim propovedima nalazio crkveno opravdanje za antisemitizam i nacistički progon Jevreja ponavljajući otrcanu mantru "to je jedan visoko nadaren narod koji je proizveo mnoge ideje za dobro čovečanstva; ali, šta god oni radili, to se na kraju uvek pretvori u otrov, proizvede stradanja i mržnju - oni su ubili Hrista, predali ga rimljanima da ga razapnu".
Prvo žuljanje mozga doživljava kada Rajh uvodi rasne zakone koji se dotiču direktno njegove pastve - bez obzira na pokrštavanje i prelazak iz judaizma u hrišćanstvo (što uopšte nije bilo retko u to vreme), pod udar zakona i progone potpadaju svi jevrejskog porekla kao i oni koji sa njima sklapaju brakove. Drugi žulj, daleko bolniji po ovog "božjeg čoveka", predstavlja otvoreni pokušaj nacističkog preotimanja nemačkih protestantskih crkava, pa čak i formiranja tzv. Nazikirche. Nimeler postaje jedan od najaktivnijih lidera Nemačke Konfesionalne crkve, otvoreno se suprotstavljajući nacističkim nasrtajima na luterane ali i, konačno, na sve nepodobne i neupodobive građane Nemačke.
Tek kada su proradile fabrike smrti za Jevreje, započele oružane provokacije susednih država, Hitler se otvoreno umešao u organizaciju i poslove lokalnog SIZ-a Nebeskog, tek tada su se popovi osetili ugroženima, pobunili, bivali hapšeni. I opet - ne svi. Nimeler je bio jedan od onih koji jesu; sam je do kraja života izjavljivao da se gorko kaje zbog svojih stavova tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka.
Martin Nimeler je najviše poznat po svojim stihovima koji glase:
Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio komunista.
Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio Jevrejin.
Zatim su došli po katolike, a ja se nisam pobunio, jer ja sam bio protestant.
Kada su došli po mene, više nikoga nije bilo da se pobuni.
Međutim, u prvoj verziji stihova, za koju je Nimeler tvrdio da je originalna, napisana u logoru, redosled je sledeći:
1. komunisti 2. neizlečivo bolesni 3. jevreji 4. ja, poslušni i nemi Nemac
Tačno onim redom kojim su nacisti na početku punili konclogore.
- Politički i socijalni "elementi" ometaju stvaranje željenog sistema koji predstavlja preduslov svih potonjih koraka. Ovde slobodno možemo smestiti i verski nepodobne pojedince.
- Bolesni (u koje su svrstani i Romi, kao društvena bolest) nisu samo nesposobni za rat već i za rad, tj. stvaranje profita pravih gazda naci-partije. Prisilna eutanazija (i prethodno izvođeni in vivo medicinski eksperimenti) nad psihijatijskim bolesnicima, bogaljima, epileptičarima, senilnima, deci sa Daunovim sindromom, neizlečivim bolesnicima (tu su svrstali Rome) i teško povređenima, kriminalcima... sprovođena je sistematski, po "zakonu" kasnije nazvanom T4. Ubijeno je najmanje 70 hiljada ljudi (registrovan broj), mada se procenjuje da ih je bilo preko 200 hiljada.
- Jevreji, podjednako kao kohezivni faktor zgrušavanja rovitog društva ali i eliminacija konkurencije, bogatih pripadnika i industrijalaca nepodobnih obrva, boje kose i dužine nosa.
- Ja? Neželjeni svedok, koji odbija da ćuti čak i kada je saučesnik, koliko god sitan bio.
Iz ovih stihova se jasno vidi kako je bilo moguće da jedan ceo narod, i naročito njegova inteligencija, bude atomiziran do nivoa pojedinca, takav bude polako i temeljito sluđen usled puzajućeg i sveprisutnog straha, erotske jeze od smrti i crnih uniformi, pa onda ponovo oblikovan u kolektvno nehospitalizovanog bolesnika koji se domogao ogromne količine savremenog i sveže proizvedenog oružja. Nemačko društvo je natenane, korak po korak, dan za danom, bilo "oslobađano" od nepoželjnih sopstvenih elemenata, koji su kvarili sliku o njemu: prvo političkih, pa zdravstvenih, socijalnih, potom 'rasnih', i na kraju svakoga ko je imao oči da vidi, ruku da upre, hrabrosti da napiše. Da, prvo istrebiti svoje pa krenuti na ostale - na taj način zaista je bilo moguće uraditi sve što su nacisti uradili ljudskom rodu.
A neko je na svemu tome, bogami, i podebelo zaradio.
Stihove do danas svaki čas menjaju mnogi, kako je kome zgodna slika i prilika. A prilika i dalje ima koliko hoćete, čak i kada nećete. Mnogi su se pitali kako je bilo moguće da jedan narod, poput Nemačkog, toliko kolektivno izgubi samokontrolu i potone u podršku nacistima?
Nimeler je pokušao da ponudi jedan od mogućih odgovora, zasnovan na ličnom iskustvu, greškama i patnji.
Malo je poznato da je Nimeler u početku podržavao politiku NSDAP, baš kao i veliki broj crkvenih službenika, jer su im se Hitler & Co. prikazali kao jedina brana od komunista-antihrista, vajmarskih boljševika, internacionalističkih izdajnika nacije. Ta ista crkva je (i on sam, kao "njen čovek") Jevrejima preporučivala da ne provociraju naciste i više "sede u svoja četiri zida" nego da izlaze na ulicu. Nimeler, kasnije, priznaje kako je u sopstvenim propovedima nalazio crkveno opravdanje za antisemitizam i nacistički progon Jevreja ponavljajući otrcanu mantru "to je jedan visoko nadaren narod koji je proizveo mnoge ideje za dobro čovečanstva; ali, šta god oni radili, to se na kraju uvek pretvori u otrov, proizvede stradanja i mržnju - oni su ubili Hrista, predali ga rimljanima da ga razapnu".
Prvo žuljanje mozga doživljava kada Rajh uvodi rasne zakone koji se dotiču direktno njegove pastve - bez obzira na pokrštavanje i prelazak iz judaizma u hrišćanstvo (što uopšte nije bilo retko u to vreme), pod udar zakona i progone potpadaju svi jevrejskog porekla kao i oni koji sa njima sklapaju brakove. Drugi žulj, daleko bolniji po ovog "božjeg čoveka", predstavlja otvoreni pokušaj nacističkog preotimanja nemačkih protestantskih crkava, pa čak i formiranja tzv. Nazikirche. Nimeler postaje jedan od najaktivnijih lidera Nemačke Konfesionalne crkve, otvoreno se suprotstavljajući nacističkim nasrtajima na luterane ali i, konačno, na sve nepodobne i neupodobive građane Nemačke.
Tek kada su proradile fabrike smrti za Jevreje, započele oružane provokacije susednih država, Hitler se otvoreno umešao u organizaciju i poslove lokalnog SIZ-a Nebeskog, tek tada su se popovi osetili ugroženima, pobunili, bivali hapšeni. I opet - ne svi. Nimeler je bio jedan od onih koji jesu; sam je do kraja života izjavljivao da se gorko kaje zbog svojih stavova tokom dvadesetih i tridesetih godina XX veka.
Martin Nimeler je najviše poznat po svojim stihovima koji glase:
Prvo su došli po komuniste, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio komunista.
Zatim su došli po Jevreje, a ja se nisam pobunio, jer nisam bio Jevrejin.
Zatim su došli po katolike, a ja se nisam pobunio, jer ja sam bio protestant.
Kada su došli po mene, više nikoga nije bilo da se pobuni.
Međutim, u prvoj verziji stihova, za koju je Nimeler tvrdio da je originalna, napisana u logoru, redosled je sledeći:
1. komunisti 2. neizlečivo bolesni 3. jevreji 4. ja, poslušni i nemi Nemac
Tačno onim redom kojim su nacisti na početku punili konclogore.
- Politički i socijalni "elementi" ometaju stvaranje željenog sistema koji predstavlja preduslov svih potonjih koraka. Ovde slobodno možemo smestiti i verski nepodobne pojedince.
- Bolesni (u koje su svrstani i Romi, kao društvena bolest) nisu samo nesposobni za rat već i za rad, tj. stvaranje profita pravih gazda naci-partije. Prisilna eutanazija (i prethodno izvođeni in vivo medicinski eksperimenti) nad psihijatijskim bolesnicima, bogaljima, epileptičarima, senilnima, deci sa Daunovim sindromom, neizlečivim bolesnicima (tu su svrstali Rome) i teško povređenima, kriminalcima... sprovođena je sistematski, po "zakonu" kasnije nazvanom T4. Ubijeno je najmanje 70 hiljada ljudi (registrovan broj), mada se procenjuje da ih je bilo preko 200 hiljada.
- Jevreji, podjednako kao kohezivni faktor zgrušavanja rovitog društva ali i eliminacija konkurencije, bogatih pripadnika i industrijalaca nepodobnih obrva, boje kose i dužine nosa.
- Ja? Neželjeni svedok, koji odbija da ćuti čak i kada je saučesnik, koliko god sitan bio.
Iz ovih stihova se jasno vidi kako je bilo moguće da jedan ceo narod, i naročito njegova inteligencija, bude atomiziran do nivoa pojedinca, takav bude polako i temeljito sluđen usled puzajućeg i sveprisutnog straha, erotske jeze od smrti i crnih uniformi, pa onda ponovo oblikovan u kolektvno nehospitalizovanog bolesnika koji se domogao ogromne količine savremenog i sveže proizvedenog oružja. Nemačko društvo je natenane, korak po korak, dan za danom, bilo "oslobađano" od nepoželjnih sopstvenih elemenata, koji su kvarili sliku o njemu: prvo političkih, pa zdravstvenih, socijalnih, potom 'rasnih', i na kraju svakoga ko je imao oči da vidi, ruku da upre, hrabrosti da napiše. Da, prvo istrebiti svoje pa krenuti na ostale - na taj način zaista je bilo moguće uraditi sve što su nacisti uradili ljudskom rodu.
A neko je na svemu tome, bogami, i podebelo zaradio.
Stihove do danas svaki čas menjaju mnogi, kako je kome zgodna slika i prilika. A prilika i dalje ima koliko hoćete, čak i kada nećete. Mnogi su se pitali kako je bilo moguće da jedan narod, poput Nemačkog, toliko kolektivno izgubi samokontrolu i potone u podršku nacistima?
Nimeler je pokušao da ponudi jedan od mogućih odgovora, zasnovan na ličnom iskustvu, greškama i patnji.
Lični otpor: Landmeser ili Vegert?
Da li ima iole obaveštenog korisnika interneta, a da ne zna za ovu fotografiju?
Kada je 1936. godine u hamburškom brodogradilištu "Blom i Fos" porinut vojni školski brod "Horst Vesel", Adolf Hitler je bio prisutan. Među okupljenim radnicima (moguće dobrovoljno okupljenim ali i pod prinudom tzv. radne obaveze koju Balkanci obožavaju), histerično ushićenim prisustvom Vođe, bio je jedan koji nije pao pod uticaj te hipnoze. Onaj, na slici, koji odbija da nacipozdravi Hitlera, za razliku od ostalih oko njega. Iskreno bi, ipak, bilo reći da nije bio jedini, ali ostali nisu tako uočljivi na fotografiji.
Ko je taj čovek?
Zvao se August Landmeser (August Landmesser), kako to tvrdi 99% pogodaka kada izguglate ovu sliku. Ko je on, odakle mu tolika hrabrost, kakva je bila njegova sudbina?
Landmeser se prvi put povezuje sa ovom fotografijom 1991. godine, kada je bila objavljena u nemačkim novinama. Ne može se u potpunosti utvrditi da li je to on na slici, osim činjenice da jeste bio radnik tog brodogradilišta i da liči na čoveka sa slike.
Landmeser se 1931. godine učlanio u NSDAP u nameri da lakše dođe do posla, što mu je potom i uspelo kada je Partija preuzela vlast. Pa, u čemu je onda problem? U samom Augustu, koji se bio oženio Irmom Ekler. Jevrejkom. Počinio je "rasni zločin", prekršio Nirnberški zakon o čistoti rase, s njom imao i dve kćeri. To je i za običnu nacibirokratiju, lokalne mastiljare, bilo previše, pa mu 1936. Rajh poništava brak, i zabranjuje da se u javnosti pojavljuje zajedno sa Irmom. Prethodno izbacivanje iz nacionalsocijalističke partije i ova zabrana postaju dovoljan razlog Augustu Landmeseru da svakoga trenutka javno krši zabranu i pokazuje svoj odnos sa suprugom. Kada su 1937. godine pokušali da pobegnu u Dansku, bivaju uhapšeni. Na sudu su se branili izjavom kako niko od njih dvoje nije znao da je Irma poreklom Jevrejka, tako da nakratko bivaju oslobođeni usled nedostatka "dokaza". Zbog ponovljenog nepoštovanja zakona i "uvredljivog ponašanja", opet bivaju uhapšeni 1938. godine - Irmu odvode u konclogor Ravensbrik, gde rađa drugu kćer, a zatim 1942. godine u ženski Centar za eutanaziju Bernburg, gde su je nacisti ubili zajedno sa desetinama hiljada drugih žena nepodobne genetike. Deca su im dodeljena starateljskim porodicama, i dugo godina posle rata nisu znala pravu sudbinu svojih roditelja.
A nesrećni August? On je posle hapšenja bio odvojen od supruge i poslat u koncogor Bergemor, odakle ga puštaju 1941. godine i šalju na rad u jednu špeditersku firmu. Odatle je bio mobilisan i poslat na Balkan, gde je, po arhivima Vermahta, sredinom oktobra 1944. godine poginuo u sukobu sa jugoslovenskim partizanima negde u Slavoniji.
Tek 1951. godine gradske vlasti Hamburga poništavaju sve presude protiv Augusta i Irme Landmeser, proglašavajući posthumno njihov brak legalnim.
Problem sa ovom fotografijom nastaje 1996. godine kada se lokalnim novinama u Hamburgu, videvši ovu sliku, obraćaju deca izvesnog Gustava Vegerta (Gustav Wegert) koji je baš te godine radio kao metalski radnik u tom istom brodogradilištu. I bio tog dana prisutan. Naslednici su čak imali i dokaz (radnu knjižicu) da im je otac bio zaposlen u brodogradilištu "Blom i Fos", što baca novo svetlo na prethodnu tvrdnju kako je na slici August Landmeser - čiji identitet zapravo nikada nije bio dokazan, jer je njegova kćerka izjavila da je on u tom brodogradilištu radio tek 1939. i to kao zatvorenik.
U ovoj priči je bitan Vegertov problem sa samim propagandnim porinućima brodova, koja su se po pravilu odvijala nedeljom prepodne, u vreme crkvenih misa. Vegertova omiljena rečenica je, kao verniku, bila "slušaj Boga a ne čoveka", i verovatno je uticala da se ne priključi kolektivnom otpozdravljanju Hitleru koji je te godine već ušao u otvoreni sukob sa nemačkim luteranima čiji je jedan od najglasnijih eksponenata bio Martin Nimeler. To nije bio jedini put da se Vegert ovako ponašao, zbog čega je trpio česte ukore ali i pretnje na poslu. Srećom, zbog nedostatka dobrih radnika, sam poslodavac ga je, osim blagih ukora, štitio od kazni i mobilizacije.
Gustav Vegert je preživeo Drugi svetski rat, i doživeo objavljivanje knjige Miltona Majera.
I dalje ostaje otvorenim pitanje ko je zaista čovek koji odbija da pozdravi Hitlera nacističkim pozdravom. I Landmeser i Vegert liče na onoga sa slike; mada su podaci iz Vegertove biografije autentičniji, opšteprihvaćena teza je da se radi o Landmeseru. A možda je to ipak samo proizvod nemačke štampe posle pada Berlinskog zida, željne neke romansirane priče iz neslavnih vremena nacionalne istorijske sramote koju je trebalo ublažiti i osnažiti ponovno nacionalno ujedinjenje. Ko bi to mogao znati?
Manje je za ovu priču bitno ko je zaista čovek sa ove fotografije, koliko ono što te dve ličnosti simbolično predstavljaju: duboko lično razočaranog i pogođenog člana Partije ili duboko religioznog dobrog metalskog radnika. Da li je Landmeser očigledan primer trećeg Nimelerovog stiha, tj. da li je Vegert primer Nemca koji je uspeo da preživi četvrti stih - procenite sami.
Sam čin otpora (a ne sedenja) prekrštenih ruku, u luda vremena, ipak jeste herojski.
Da li ima iole obaveštenog korisnika interneta, a da ne zna za ovu fotografiju?
Kada je 1936. godine u hamburškom brodogradilištu "Blom i Fos" porinut vojni školski brod "Horst Vesel", Adolf Hitler je bio prisutan. Među okupljenim radnicima (moguće dobrovoljno okupljenim ali i pod prinudom tzv. radne obaveze koju Balkanci obožavaju), histerično ushićenim prisustvom Vođe, bio je jedan koji nije pao pod uticaj te hipnoze. Onaj, na slici, koji odbija da nacipozdravi Hitlera, za razliku od ostalih oko njega. Iskreno bi, ipak, bilo reći da nije bio jedini, ali ostali nisu tako uočljivi na fotografiji.
Ko je taj čovek?
Zvao se August Landmeser (August Landmesser), kako to tvrdi 99% pogodaka kada izguglate ovu sliku. Ko je on, odakle mu tolika hrabrost, kakva je bila njegova sudbina?
Landmeser se prvi put povezuje sa ovom fotografijom 1991. godine, kada je bila objavljena u nemačkim novinama. Ne može se u potpunosti utvrditi da li je to on na slici, osim činjenice da jeste bio radnik tog brodogradilišta i da liči na čoveka sa slike.
Landmeser se 1931. godine učlanio u NSDAP u nameri da lakše dođe do posla, što mu je potom i uspelo kada je Partija preuzela vlast. Pa, u čemu je onda problem? U samom Augustu, koji se bio oženio Irmom Ekler. Jevrejkom. Počinio je "rasni zločin", prekršio Nirnberški zakon o čistoti rase, s njom imao i dve kćeri. To je i za običnu nacibirokratiju, lokalne mastiljare, bilo previše, pa mu 1936. Rajh poništava brak, i zabranjuje da se u javnosti pojavljuje zajedno sa Irmom. Prethodno izbacivanje iz nacionalsocijalističke partije i ova zabrana postaju dovoljan razlog Augustu Landmeseru da svakoga trenutka javno krši zabranu i pokazuje svoj odnos sa suprugom. Kada su 1937. godine pokušali da pobegnu u Dansku, bivaju uhapšeni. Na sudu su se branili izjavom kako niko od njih dvoje nije znao da je Irma poreklom Jevrejka, tako da nakratko bivaju oslobođeni usled nedostatka "dokaza". Zbog ponovljenog nepoštovanja zakona i "uvredljivog ponašanja", opet bivaju uhapšeni 1938. godine - Irmu odvode u konclogor Ravensbrik, gde rađa drugu kćer, a zatim 1942. godine u ženski Centar za eutanaziju Bernburg, gde su je nacisti ubili zajedno sa desetinama hiljada drugih žena nepodobne genetike. Deca su im dodeljena starateljskim porodicama, i dugo godina posle rata nisu znala pravu sudbinu svojih roditelja.
A nesrećni August? On je posle hapšenja bio odvojen od supruge i poslat u koncogor Bergemor, odakle ga puštaju 1941. godine i šalju na rad u jednu špeditersku firmu. Odatle je bio mobilisan i poslat na Balkan, gde je, po arhivima Vermahta, sredinom oktobra 1944. godine poginuo u sukobu sa jugoslovenskim partizanima negde u Slavoniji.
Tek 1951. godine gradske vlasti Hamburga poništavaju sve presude protiv Augusta i Irme Landmeser, proglašavajući posthumno njihov brak legalnim.
Landmeser ili Vegert?
Problem sa ovom fotografijom nastaje 1996. godine kada se lokalnim novinama u Hamburgu, videvši ovu sliku, obraćaju deca izvesnog Gustava Vegerta (Gustav Wegert) koji je baš te godine radio kao metalski radnik u tom istom brodogradilištu. I bio tog dana prisutan. Naslednici su čak imali i dokaz (radnu knjižicu) da im je otac bio zaposlen u brodogradilištu "Blom i Fos", što baca novo svetlo na prethodnu tvrdnju kako je na slici August Landmeser - čiji identitet zapravo nikada nije bio dokazan, jer je njegova kćerka izjavila da je on u tom brodogradilištu radio tek 1939. i to kao zatvorenik.
U ovoj priči je bitan Vegertov problem sa samim propagandnim porinućima brodova, koja su se po pravilu odvijala nedeljom prepodne, u vreme crkvenih misa. Vegertova omiljena rečenica je, kao verniku, bila "slušaj Boga a ne čoveka", i verovatno je uticala da se ne priključi kolektivnom otpozdravljanju Hitleru koji je te godine već ušao u otvoreni sukob sa nemačkim luteranima čiji je jedan od najglasnijih eksponenata bio Martin Nimeler. To nije bio jedini put da se Vegert ovako ponašao, zbog čega je trpio česte ukore ali i pretnje na poslu. Srećom, zbog nedostatka dobrih radnika, sam poslodavac ga je, osim blagih ukora, štitio od kazni i mobilizacije.
Gustav Vegert je preživeo Drugi svetski rat, i doživeo objavljivanje knjige Miltona Majera.
I dalje ostaje otvorenim pitanje ko je zaista čovek koji odbija da pozdravi Hitlera nacističkim pozdravom. I Landmeser i Vegert liče na onoga sa slike; mada su podaci iz Vegertove biografije autentičniji, opšteprihvaćena teza je da se radi o Landmeseru. A možda je to ipak samo proizvod nemačke štampe posle pada Berlinskog zida, željne neke romansirane priče iz neslavnih vremena nacionalne istorijske sramote koju je trebalo ublažiti i osnažiti ponovno nacionalno ujedinjenje. Ko bi to mogao znati?
Manje je za ovu priču bitno ko je zaista čovek sa ove fotografije, koliko ono što te dve ličnosti simbolično predstavljaju: duboko lično razočaranog i pogođenog člana Partije ili duboko religioznog dobrog metalskog radnika. Da li je Landmeser očigledan primer trećeg Nimelerovog stiha, tj. da li je Vegert primer Nemca koji je uspeo da preživi četvrti stih - procenite sami.
Sam čin otpora (a ne sedenja) prekrštenih ruku, u luda vremena, ipak jeste herojski.
***
Majer je prilikom pisanja knjige o Nemcima svojim sagovornicima postavio pitanje 'zašto se nisu usprotivili, uradili nešto protiv diktatora'. Jedan od njih mu je dao sledeći odgovor:
"Pastor Nimeler je govorio u ime hiljada ljudi poput mene, rekavši: kada su nacisti napali komuniste, bilo mu je malo neugodno, ali ipak, on nije bio komunista pa nije preduzeo ništa; i tako, kada su napali socijaliste, bilo mu je još malo neugodnije, ali on nije bio ni socijalista pa ni tu nije preduzeo ništa; onda su na red došle škole, štampa, Jevreji i tako dalje, njemu je bivalo sve neugodnije, ali i dalje nije uradio ništa. A onda, kada su napali Crkvu, a on jeste bio njen čovek, konačno je nešto uradio - ali tada je već bilo kasno."
Zaista, a šta bi svako od nas učinio u toj situaciji - pitanje je kojim biva zaključena knjiga o Nemcima.
Ovaj tekst nije pokušaj da se opravdaju konvertiti i pokajnici, niti (nasuprot tome) da se dezavuišu ljudi koji činjenično, rečju i delom, u jednom istorijskom momentu jesu pokušali da se odupru kolektivnom ludilu sopstvenog dodeljenog trenutka Vremena. Radi se o nečemu drugom: Truth be told.
Istinu treba reći.
Istinu, da je iskreno pokajanje zaista moguće, dokazano pravim delima i to ponajviše na uklanjanju posledica svojih nedela i nedelanja, baš kao i činjenju dobra, umesto ljigavog prenemaganja pred stranim moćnicima i prskanja testosteronom po domaćem terenu. Istinu, da je moguć stvarni otpor, čak i u vremenu najvećeg očaja i počinjenog zla, i da je otpor sve jači što je manje onih koji okreću glavu ili dižu ruku umesto pesnice.
U suprotnom, posle grmljavine uvek sledi gromoglasan bat čizama u noći, jeka kundaka i polupanih izloga, miris spaljenih knjiga i ljudske kose.
Povezani tekstovi:
Post #652: Fascism begins at home (09.05.2014)
Post #730: Daleka grmljavina (08.10.2014)
"Pastor Nimeler je govorio u ime hiljada ljudi poput mene, rekavši: kada su nacisti napali komuniste, bilo mu je malo neugodno, ali ipak, on nije bio komunista pa nije preduzeo ništa; i tako, kada su napali socijaliste, bilo mu je još malo neugodnije, ali on nije bio ni socijalista pa ni tu nije preduzeo ništa; onda su na red došle škole, štampa, Jevreji i tako dalje, njemu je bivalo sve neugodnije, ali i dalje nije uradio ništa. A onda, kada su napali Crkvu, a on jeste bio njen čovek, konačno je nešto uradio - ali tada je već bilo kasno."
Zaista, a šta bi svako od nas učinio u toj situaciji - pitanje je kojim biva zaključena knjiga o Nemcima.
Ovaj tekst nije pokušaj da se opravdaju konvertiti i pokajnici, niti (nasuprot tome) da se dezavuišu ljudi koji činjenično, rečju i delom, u jednom istorijskom momentu jesu pokušali da se odupru kolektivnom ludilu sopstvenog dodeljenog trenutka Vremena. Radi se o nečemu drugom: Truth be told.
Istinu treba reći.
Istinu, da je iskreno pokajanje zaista moguće, dokazano pravim delima i to ponajviše na uklanjanju posledica svojih nedela i nedelanja, baš kao i činjenju dobra, umesto ljigavog prenemaganja pred stranim moćnicima i prskanja testosteronom po domaćem terenu. Istinu, da je moguć stvarni otpor, čak i u vremenu najvećeg očaja i počinjenog zla, i da je otpor sve jači što je manje onih koji okreću glavu ili dižu ruku umesto pesnice.
U suprotnom, posle grmljavine uvek sledi gromoglasan bat čizama u noći, jeka kundaka i polupanih izloga, miris spaljenih knjiga i ljudske kose.
Povezani tekstovi:
Post #652: Fascism begins at home (09.05.2014)
Post #730: Daleka grmljavina (08.10.2014)
Post #736: Bili su ubeđeni da to samo grmi... (22.10.2014)
No comments:
Post a Comment