Postoji ne baš mala verovatnoća da ste nekada, tokom svoje karijere, iskoristili nečiju ideju kao svoju. Odakle takva tvrdnja, zašto to radimo? Postoji trag koji nas vodi ka odgovoru na ovo pitanje, i nalazi se u priči o jednom od najpoznatijih bendova našeg doba.
Kao što svaka dobra stvar ima svoj kraj, tako su sedamdesetih godina Bitlsi rešili da svaki od njih krene svojim putem. Posle samo godinu dana solo karijere, Džorž Herison je uspeo da dosegne #1 na top listama sa svojom pesmom "My sweet Lord". Međutim, te slatke muke bile su kratkog veka, jer je posle samo mesec dana protiv njega bila podneta tužba - pesma je imala originalne stihove, ali melodija i harmonija su bile poput onih u hitu Šifonsa "He's so fine" iz 1963. godine.
Da li je gitarista Bitlsa bio plagijator?
Sudija Ričard Oven, koji je inače bio veiki ljubitelj slušanja muzike, doneo je presudu da je Herison kriv - ali ne namerno, već slučajno i podsvesno. Posle svega, Herison je izjavio da je sudija bio u pravu. "Zaista nisam bio svestan sličnosti između te dve pesme", napisao je u svojoj autobiografiji. "Ne znam zašto to tada nisam uvideo."
Psiholog Den Gilbert ovu pojavu naziva kleptomnezija: radi se o mentalnoj iluziji kada imate ideju za koju ste ubeđeni da je sasvim nova i vaša, a zapravo je njen autor neko drugi. Tu se radi o slučajnom plagiranju, koje je veoma često u kreativnom radu.
Psiholozi Alen Braun i Dejna Marfi pozvali su dobrovoljce da učestvuju u jednom eksperimentu, u grupama po četvoro. Naizmenično su grupno pravili liste sportova, muzičkih instrumenata, odeće i četvoronožnih životinja. Svaki od učesnika napravio je spisak sa po četiri pojma iz svake kategorije. Potom su bili pojedinačno zamoljeni da napišu četiri pojma koja su lično smislili za svaku od kategorija. Ispalo je da je 75% njih nenamerno plagiralo, tvrdeći kako su neki pojmovi njihovi iako su ih zapravo predložili drugi članovi grupe. Potom su ponovo bili zamoljeni da pojedinačno napišu četiri nove ideje za svaku od pomenutih kategorija pojmova; većina njih je napisala najmanje jednu ideju koju je već predložio neki drugi član grupe - najčešće je to bio onaj koji je predlagao ideje neposredno pre njih. Ukoliko nisu na to obraćali pažnju, verovatno bi u drugom krugu plagirali neku od sopstvenih ideja, što nije bio slučaj - 71% njih je smatralo da je tuđa ideja zapravo njihov original, dok je samo 8% njih ponovilo sopstvene ideje.
Do kleptomnezije dolazi usled jedne čudne ali vrlo pragmatične karakteristike funkcionisanja ljudskog mozga. Kada kodiramo neku informaciju, skloni smo tome da više pažnje posvetimo sadržaju u odnosu na njen izvor; ako neku informaciju prihvatimo kao istinitu, više ne vodimo računa odakle smo je pokupili. Naročito je teško zapamtiti izvor informacije kada smo zauzeti, rastrojeni ili rešavamo neki složen zadatak. Zvuči poznato, podseća vas na radno mesto? Što nam je više pažnja podeljena, to manje primećujemo ko je odgovoran ili zaslužan za ideje koje nam se plasiraju. Ovo objašnjava zašto će ljudi pre preuzeti ideje onih koji su ih plasirali neposredno pre njih. Kada dođu na red, maksimalno će se angažovati da predlože neku dobru ideju, tako da će jednostavno zanemariti izvor ideja koje su bile prethodno iznete.
Kako se izboriti sa kleptomnezijom?
Psiholozi preporučuju izbegavanje faktora koji remete koncentraciju ali i izbegavanje rada na više zadataka odjednom. Korisno je i smanjenje rada na više sličnih poslova. Na primer, pisac scenarija Džordž Mejer, izbegavao je da gleda seriju "Sajnfeld" dok je pisao epizode "Simpsonovih" (tokom 16 sezona). "Bojao sam se da ću možda podsvesno da maznem neki vic" kako je rekao.
Da je Džordž Herison preduzeo neke od ovih mera, možda bi uspeo da izbegne gubitak zarade i osećaj tuge. U najmanju ruku, kada stvaramo neke ideje, bilo bi mudro da prvo identifikujemo nekoliko postojećih sličnih ideja, definišemo u čemu se one poklapaju sa našim, priznamo autorstvo tamo gde treba. U suprotnom, kako bi to Herison rekao, "skloni smo da jedni drugima slamamo srca, da samo uzimamo a ne uzvraćamo".
U svakodnevnom životu, najbolje je naučiti se ne samo da slušamo šta je rečeno, već i ko je to rekao. Kako bi to psiholozi Nil Mekrej, Gejlen Bodenhauzen i Đulielmo Calvini, džedajski rekli: "Neka izvor bude s tobom."
Adam Grant: "The biggest reason we steal other people's ideas"
LinkedIn, 26.12.2014.
Kao što svaka dobra stvar ima svoj kraj, tako su sedamdesetih godina Bitlsi rešili da svaki od njih krene svojim putem. Posle samo godinu dana solo karijere, Džorž Herison je uspeo da dosegne #1 na top listama sa svojom pesmom "My sweet Lord". Međutim, te slatke muke bile su kratkog veka, jer je posle samo mesec dana protiv njega bila podneta tužba - pesma je imala originalne stihove, ali melodija i harmonija su bile poput onih u hitu Šifonsa "He's so fine" iz 1963. godine.
Da li je gitarista Bitlsa bio plagijator?
Sudija Ričard Oven, koji je inače bio veiki ljubitelj slušanja muzike, doneo je presudu da je Herison kriv - ali ne namerno, već slučajno i podsvesno. Posle svega, Herison je izjavio da je sudija bio u pravu. "Zaista nisam bio svestan sličnosti između te dve pesme", napisao je u svojoj autobiografiji. "Ne znam zašto to tada nisam uvideo."
Psiholog Den Gilbert ovu pojavu naziva kleptomnezija: radi se o mentalnoj iluziji kada imate ideju za koju ste ubeđeni da je sasvim nova i vaša, a zapravo je njen autor neko drugi. Tu se radi o slučajnom plagiranju, koje je veoma često u kreativnom radu.
Psiholozi Alen Braun i Dejna Marfi pozvali su dobrovoljce da učestvuju u jednom eksperimentu, u grupama po četvoro. Naizmenično su grupno pravili liste sportova, muzičkih instrumenata, odeće i četvoronožnih životinja. Svaki od učesnika napravio je spisak sa po četiri pojma iz svake kategorije. Potom su bili pojedinačno zamoljeni da napišu četiri pojma koja su lično smislili za svaku od kategorija. Ispalo je da je 75% njih nenamerno plagiralo, tvrdeći kako su neki pojmovi njihovi iako su ih zapravo predložili drugi članovi grupe. Potom su ponovo bili zamoljeni da pojedinačno napišu četiri nove ideje za svaku od pomenutih kategorija pojmova; većina njih je napisala najmanje jednu ideju koju je već predložio neki drugi član grupe - najčešće je to bio onaj koji je predlagao ideje neposredno pre njih. Ukoliko nisu na to obraćali pažnju, verovatno bi u drugom krugu plagirali neku od sopstvenih ideja, što nije bio slučaj - 71% njih je smatralo da je tuđa ideja zapravo njihov original, dok je samo 8% njih ponovilo sopstvene ideje.
Do kleptomnezije dolazi usled jedne čudne ali vrlo pragmatične karakteristike funkcionisanja ljudskog mozga. Kada kodiramo neku informaciju, skloni smo tome da više pažnje posvetimo sadržaju u odnosu na njen izvor; ako neku informaciju prihvatimo kao istinitu, više ne vodimo računa odakle smo je pokupili. Naročito je teško zapamtiti izvor informacije kada smo zauzeti, rastrojeni ili rešavamo neki složen zadatak. Zvuči poznato, podseća vas na radno mesto? Što nam je više pažnja podeljena, to manje primećujemo ko je odgovoran ili zaslužan za ideje koje nam se plasiraju. Ovo objašnjava zašto će ljudi pre preuzeti ideje onih koji su ih plasirali neposredno pre njih. Kada dođu na red, maksimalno će se angažovati da predlože neku dobru ideju, tako da će jednostavno zanemariti izvor ideja koje su bile prethodno iznete.
Kako se izboriti sa kleptomnezijom?
Psiholozi preporučuju izbegavanje faktora koji remete koncentraciju ali i izbegavanje rada na više zadataka odjednom. Korisno je i smanjenje rada na više sličnih poslova. Na primer, pisac scenarija Džordž Mejer, izbegavao je da gleda seriju "Sajnfeld" dok je pisao epizode "Simpsonovih" (tokom 16 sezona). "Bojao sam se da ću možda podsvesno da maznem neki vic" kako je rekao.
Da je Džordž Herison preduzeo neke od ovih mera, možda bi uspeo da izbegne gubitak zarade i osećaj tuge. U najmanju ruku, kada stvaramo neke ideje, bilo bi mudro da prvo identifikujemo nekoliko postojećih sličnih ideja, definišemo u čemu se one poklapaju sa našim, priznamo autorstvo tamo gde treba. U suprotnom, kako bi to Herison rekao, "skloni smo da jedni drugima slamamo srca, da samo uzimamo a ne uzvraćamo".
U svakodnevnom životu, najbolje je naučiti se ne samo da slušamo šta je rečeno, već i ko je to rekao. Kako bi to psiholozi Nil Mekrej, Gejlen Bodenhauzen i Đulielmo Calvini, džedajski rekli: "Neka izvor bude s tobom."
Adam Grant: "The biggest reason we steal other people's ideas"
LinkedIn, 26.12.2014.
***
Sledeći put kada vam neko od ovdašnjih Vođa-politikopaćenika spomene reforme, bolji život, standard, radna mesta, strane investicije, prethodnu vlast, evrointegracije, Druga Tita, Đinđića, patrijarhe, arapske/američke/ruske prijatelje, hiljadugodišnje kiše, nikad zabeležene megauspehe vlasti, Kosovo i kardiovaskularno-teritorijalne probleme, Vebera, Budu ili Brusa Lija, setite se ovog teksta. Ako ništa drugo, red je da se zna šta je čije i odakle je, za koju sliku i priliku.
Možda narednog puta razbijanje deluzija ipak bude nešto uspešnije?
No comments:
Post a Comment