Zbogom oružje

Da li postoji i kakav bi bio odgovor na goruće pitanje puke egzistencije u današnjoj Srbiji: 
Kako prekinuti istorijski niz katastrofalno loših vlasti, urušavanja društva i srozavanja nivoa kvaliteta života svakoga od nas ponaosob?

Stav #1:

Možemo da dižemo koliko hoćemo revolucija, da ih rušimo sa tronova i postolja, ali na kraju opet neka budala zajaši sve i vrati nas na početak. Sve to izgleda debelo frustrirajuće, kao da ih nikada ne možemo pobediti.

Stav #2:

Nije važno koliko puta i koliko snažno će oni na vlasti pokušati da sprovedu represiju nad nama, mi ćemo ih tako loše iznova odatle obarati i najurivati.

Činjenice uglavnom ne idu u prilog ni prvom niti drugom stavu, jer se život najvećim delom odvija između te dve krajnosti - fatalizma i euforije. Obe tvrdnje predstavljaju same po sebi društveni perpetuum mobile, zato što ih onaj prostor između - dakle, Život sam - pokreće. Nekada prvu, kao "uzrok", a ponekad drugu, kao "ishodište" (ali ne i kao rešenje).

Sociolog prof. Jovo Bakić u svojim javnim nastupima zastupa euforičku tezu o "naoružanom narodu" pozivajući na vraćanje obaveze služenja vojnog roka, jer samo tako građani neće biti nesposobni da se odupru lošoj vlasti koja ih maltretira i zastrašuje svojim instrumentima sile & nepravde. Tu svoju tezu Bakić postavlja kao antipod fatalističkoj doktrini ukidanja vojnog roka "zbog evropskih standarda" jer su, sakrivenu iza nje, vlastodršci u Srbiji imali sasvim drugu nameru: da onesposobe narod za pružanje otpora vlasti, protiv unutrašnjeg a ne spoljašnjeg okupatora.

Dakle, Bakićev naoružani narod protiv neoliberanog nenaoružanog prekarijata?
Problem sa ovakvim stavom je u tome što "naoružani narod" nije pandan "nenaoružanom", iako tako na prvi pogled izgleda, kada pogledamo ta dva ekstremna položaja u kojima mogu da se nađu građani Srbije. Čini mi se da se tu ipak malo više radi o lamentiranju nad "razoružanim narodom", umesto "nenaoružanog". Takva teza je bliža nečemu mnogo opasnijem po bilo koje društvo, a u našem slučaju se radi o visoko problematičnom pašićevskom radikalizmu s kraja 19. veka koji je doveo do Timočke bune, stradanja naroda na jednom delu teritorije države, glavorazbijačkog osvetničkog pira po dolasku na vlast širom naše zemlje ponosne, ubistva jednog i ustoličenja drugog Levijatana Serbskog i, konačno, svega onoga što nam se  čitav vek kasnije još uvek dešava. Sumnjam da se sa radikalskom agendom iz XIX može krenuti na kradikalsku vlast u XXI veku, a da od toga bude neko dobro po građane Srbije.

Da se to naoružavanje nadomestiti uvođenjem nastave društvene samozaštite u program srednješkolskog obrazovanja, u okviru Građanskog vaspitanja. Ne one DSZ iz starih vremena, već nešto sasvim novo (za nas), što podrazumeva daleko veće aktiviranje malih sivih ćelija umesto kapisli živinog fulminata i mesinganih košuljica za olovnu džebanu. Umesto da puškama naoružan narod pošaljemo na predvojničke obuke i postvojničke sanacije terena, hajde da ga naoružamo znanjem i pošaljemo na obuku za zdravu pamet koja će mu daleko više trebati u životu od jurcanja po šumama i gorama. Potrebno je podići sadašnji nivo obrazovanja, pri čemu bi mladi ljudi bili naučeni na zdravorazumsko poimanje sveta oko njih, da bi jednoga dana postali ne vojnici revolucije ili kontre, već samosvesni građani koji svojim razumnim delovanjem (stečenim kvalitetnim obrazovanjem) sprečavaju vlast da podivlja, a sebe i ostale da po komandi iz fatalizma skaču u euforiju i nasilje.
Besmisleno je pozivati na vraćanje obaveznog služenja vojnog roka, jer je to manje nekakva "obuka" ali zato daleko više ono što naziv kaže - služenje. Maltretman od strane frustriranih dopismenih desetara, gastritičnih zastavnika, nadrndanih kapetana i maliganskih majora.

Građanin koji poznaje snagu sopstvenog uma, razuma, zna i da mu ne trebaju ni naoružana, ni nenaoružana niti razoružana teorija, već neoružana praksa. Gandijevski, svakodnevni miran i nenasilan otpor svakoj lošoj vlasti koliko god ona strašno narogušeno izgledala, ili nam se beznadežno neoborivom činila.

Pred takvim otporom su padale cele imperije, gde neće ova domaća banda običnih lažova i lopova, kafanskih siledžija u skupim odelima, Mercedes i Audi tenkovima, prefarban ološ pokupljen sa svih strana i stranaka, prostakluk koji je poskidao šubare pa umesto kokardi i petokraka sada pokačio krstove optočene neonskim svetlećim crevima. Da, kradikali - na njih mislim - koliko god vam se činili i predstavljali kao neka fina gospoda.

Ovom društvu nedostaje civilna, građanska samoodbrana i zaštita od loše vlasti Velike Braće, a ne od kučki agresorskih iz Okeanije i Evrazije.

Još se Boesi pre pet i po vekova zapitao kako je moguće da je uvek lakše ćutati, ili urlati u naoružanoj gomili, umesto jednostavno reći - dosta. I odmah je došao do zaključka koji još uvek važi: zato što vas tako uče, da u gomili ćutite ili urlate, jer je tako najbezbednije i najmanje bolno, za pojedinca prividno a za vlastodršca bogumi opipljivo; kao da je zaista moguće lični bol preraspodeliti na svakoga u masi, iako je istina daleko bolnija - bol mase je veći od ličnog usled interference stada/čopora, koja pored sabiranja atomskih bolova obavezno podrazumeva i njihovo pojačavanje, čime je veća i konačna porcija koja sleduje pojedincu u masi, bio on fatalističan ili euforičan (na kraju to postaje potpuno nebitno).

Mnogo puta se kroz istoriju pokazalo da su padovi Levijatana bili neminovni čak i bez oružanih revolucija koje su se dešavale, jer se lična dekadencija vladara i trulež društva koju je ona uzrokovala ne mogu dugo održavati a da se i sami ne uruše. OK, mala "pomoć prijatelja" da se sisa odluči na skok uvek je dobrodošla, ali je takođe uvek bilo bolje energiju sačuvati za potonji razvoj pojedinca i društva umesto rasipanja na euforične pirove dojučerašnjih i odsutrašnjih fatalista.

Na veliku žalost svih nas, 5. oktobar je bio baš to. Nikakva se krava, tada oličena u DOS-u, nije posle tog dana ritnula i prosula mleko. Posle 5. oktobra je tek trebalo nabaviti kravu, uzgojiti je i o njoj voditi računa na ispravan način, da bi jednoga dala zdravo mleko. Trebalo je stvoriti ozbiljnu državu, a to nije bilo učinjeno. Vrlo brzo je počela prodaja belih bubrega i žaba za veru i večeru, zbog čega danas imamo aflatoksinskog Vučića na koga bi fatalistički jurišao Pajtić sa klipom NS6102 kukuruza u ruci, ili Bakić, uz euforično URA! držeći pred sobom na bajonetu sveto pismo "oboružanoga pučanstva", ONO i DSZ udžbenik za usmereno obrazovanje.

Pravi primer inteligentnog otpora ludilu bili su i ostali studentski protesti 1996. godine.

Nasilje, čak i protiv nedojebane vlasti poput ove danas u Srbiji, uvek će rađati samo još nasilja. Ne radi se tu o fatalističkom okretanju glave od pendreka koji lupaju glave ili tenkova koji vas gaze (imate koliko hoćete kurseva borilačkih veština i internet recepata za Molotovljeve koktele, ako baš insistirate), niti je to žmurenje "da nas ne vide", već je u pitanju preventiva - postojanje znanja, svesti i pameti da do nasilja ne treba da dođe, ako se već može blagovremeno sprečiti, sve u cilju promene pomahnitale vlasti. Jer kada balkanski testosteron udari u euforičnu rogatu glavu, tu više nema ni pameti ni pomoći.

Zbog toga je Ejn Rend u pravu a Jovo Bakić nije. A nije ni Vučić, niti bilo koji drugi alaman koji umisli da je trajniji i vredniji od drveta starog par stotina godina. Sa onim sa čime si na ovaj svet došao, sa tim ćeš i otići. Važi podjednako za puške i pare. Dolazak i odlazak su samo početak i kraj nečega između. Nas samih i naših života. Puške nikada nisu stanovale u knjigama niti pamet u soškama, gospodo drugovi.

Jedan profesor bi morao da zna za bolje od inaćenja sa segamegačetnicima.

Kada misliš da si sam

Velika avenija večnog mira, Peking

5. jun 1989. godine

 

Šačica palanačkih protuva i šibicara nikada ne može da bude opasnija od kineskih tenkova.

I zato, kada misliš da si sam:

13. jun 2015.

Bilo gde, jer nisi sam.

Domi(no)nacija

Šta bi se desilo da vam sada neko kaže kako je ono što su vas učili u školi zapravo teško revidirana verzija istorije u korist vaše nacionalne agende, sa ciljem da prikrije njene zločine? I da se na taj način odgaja besmisleni osećaj lažnog patriotizma, koji jedino služi da osigura vašu vernost i odanost jednom korporativnom telu koje sa krije pod maskom vaše vlade?

Afropunk Magazine (06.10.2014)

Stvarno, šta biste pomislili, kako na to odgovorili?

Ovo važi za sva društva, nacije, kulture, tzv. rase... pojedince. Teško da će vas u takvom antisistemu nečemu drugačijem naučiti. A da, za promenu, probate sami? 

Na primer, nešto ovako:

Svaka pomerena domina koja štrči iz niza, cigla izvučena iz zida, sprečava dalji efekat masovne kontrole. Svako organizovano, kolektivno štrčanje ili izvlačenje, samo pomera niz domina ili zid u tom smeru kako bi efekat i dalje opstao, i zato štrčanje mora da bude u osnovi individualan, lični a ne kolektivni čin, kome obavezno da prethodi samospoznaja umesto kolektivne samoidentifikacije. Štrčanje, individualno ili grupno, gubi svoj smisao bez samospoznaje.

Palanačka lenjost i prepuštanje masi ne mogu da budu forma bežanja od stvarnosti.

Štrčite, pa makar bili samo jednooka domina u nizu, koja slepo i poslušno čeka sopstveni trenutak da bude oborena zarad opstanka nekakvog besmislenog efekta ili zida, antisistema, kontrole. Dovoljna je samo jedna bela tačka, jedno oko, pa da od crne i slepe domine ponovo postanete Čovek. Potrebno je samo da na to, jedno oko - progledate, da vidite i shvatite šta se dešava prvo u vama pa onda i oko vas. Prekinite da se vadite kako postoji cenzura, da je sve besmisleno i crno, da se protiv antisistema ne može, da ste sami, mali i bespomoćni. Sve je to istina, jer su vas naučili da tako treba da bude.

Iako je strah sasvim opravdan, ne čekajte da prevlada nad razumom i vrati vas u niz, zid. Iskoračite. U prvom trenutku će vam se učiniti da niz, zid kreće za vama; tako će zaista i biti na samom početku. Ali, ako ne stanete i odustanete, bićete sve dalje od niza/zida koji neće moći da vas prati jer on dobro zna da svako kretanje za njega takvog predstavlja smrt, prestanak kontinuiteta lažima povezanih i ustrojenih bezličnih domina koje čekaju svoj trenutak da padnu, samo bednog efekta radi. Smrt duha palanačkog bezumlja i slepila.

Samim time što ste čovek a ne domina, zaslužujete Život a ne niz statičnih imitacija pokreta. Ovaj antisistem, niz, ne ide više nigde niti dalje. On odavno stoji, ne miče se, dok sopstvenu statičnost i skorelost iskusno prikriva u naizgled beskonačnoj masi poređanih bezličnih poslušnih domina i njihovom strahu od efekta. Od pada.

Iskoračite.

Duhovito, sa Dušom

1888. godine u London stiže mladić iz Indije po imenu Mohandas Karamchand Gandhi, nameran da studira pravo i sudsku praksu. Odmah se prijavljuje u advokatsku komoru The Inner Temple kako bi mogao da jednoga dana postane pravni zastupnik pred višim sudovima.

Tokom studija prava, jedan od profesora (neki Piters) se naročito isticao u otvorenoj netrpeljivosti prema mladom studentu, pakiju; zbog činjenice da je tvrdoglavi mladić uporno odbijao da popusti i povinuje se autoritetu sile, njihove "razmene argumenata" bile su javne i veoma česte. O engleskoj nadmenosti i netrpeljivosti prema došljacima iz kolonija, ne treba ni trošiti reči. 

Tako je jednom prilikom, u vreme ručka, Gandi sa poslužavnikom u rukama seo za isti sto u trpezariji za kojim je već sedeo i obedovao pomenuti profesor Piters. Profesor mu se obratio, prepun arogancije: "Gospodine Gandi, vi očigledno ne razumete neke stvari... svinja i ptica ne jedu za istim stolom."

Gandi mu je na to smireno odgovorio: "Nemate brige, profesore, odleteću." I will fly away - mala igra reči koja donosi čist touché. Biserni profesor ostao je sam za "svojim" rasno čistim stolom, bez reči.

Sav zelen u licu od besa, mister Piters je čvrsto rešen da se osveti već na narednom ispitu. Problem predstavlja sam Gandi, koji bez problema briljantno odgovara na svako postavljeno pitanje. U jednom trenutku, profesor Piters postavlja sledeće pitanje: "Gospodine Gandi, zamislite da na ulici nađete torbu punu mudrosti i torbu punu para, koju bi ste od te dve zadržali za sebe?"
"Onu sa novcem, naravno", odgovorio je Gandi bez oklevanja.
Sav ozaren mogućnošću da poentira na naznakama pohlepe neomiljenog mu studenta, Piters uzvraća: "Da sam na vašem mestu, mladiću, mislim da bih ipak uzeo onu torbu punu mudrosti."
"Pa, svako će uzeti ono što mu nedostaje", ravnodušno odgovori Gandi.
Gospodin Piters, sada već na ivici histerije, ispisuje reč "idiot" na ispitnom listu i takvog ga predaje mladom Gandiju. Ovaj uzima papir i odlazi se na svoje mesto. Par minuta kasnije, ponovo dolazi do profesora i kaže: "Gospodine Piters, potpisali ste mi ispit, ali zaboravili ste da mi upišete ocenu."

Iako ne postoji istorijski dokumentovan dokaz da se navedena diskusija zasta ikada dogodila, ona ipak predstavlja jednu od najčešće citiranih situacija koja se vezuje za mladost čoveka koji je svojim potonjim životom i delima dobio nadimak "velika/dobra duša" (kako ga je prvi nazvao nobelovac Rabindranat Tagore), sanskrtski pojam identičan hrišćanskom "svetac".

Evo još nekoliko (dokazanih) izreka Mahatme:
- Za mrtve, siročad i one bez domova nema razlike da li je ludilo razaranja počinjeno pod firmom totalitarizma ili u sveto ime slobode i demokratije.
- Pobeda izvojevana nasiljem svodi se na poraz, jer je samo trenutna.
- Ukoliko u našim srcima postoji nasilje, onda je bolje biti nasilan nego navući plašt nenasilja kako bi se prikrila sopstvena nemoć.
- Lenjost izgleda sjajno, ali zapravo predstavlja žalosno stanje; moramo nešto da radimo kako bi bili srećni.
- Šta god da uradimo, na kraju će to biti beznačajno - ali veoma je važno da ipak uradimo.
- Oko za oko čini čitav svet slepim.

***

Nenasilno ne podrazumeva obavezno i pasivno, ali uvek mora biti inteligentno, zato što će jedino tako istovremeno biti duhovito i efikasno. Setite se zime 96/97, mislite o tome svaki put kada vam zapreti nekakva umišljena sila u vidu podobnih kadrova ili napaljenih boraca za neku, njihovu stvar. Jer svaka stvar obavezno ima početak i kraj. Sve ono između je samo lična percepcija dužine, koja zavisi od tačke gledanja i ničega drugog. 

Bitan je stav koji zauzmete, dragi moji Pitersi. Bez njega nećete moći da razlikujete mišljenje od onog drugog, što ga svako ima. Što reče inspektor Kalahan, onomad...

Manite se komentara na račun kruciformnih bolesnika, tih krstaša bezumlja i blagosiljača ratova i pogroma svih drugih, njihovim gaćama nepodobnih i okuneugodnih. Oni su višestruko dokazano toliko glupi, da u njihovom slučaju čak ni humor ne pomaže.
Dovoljni su im sopstveni molebani & kletvobacanije s ramena.
Listen to the pop-music.