Desničarski kultur-borci su nedavno nemačkog filozofa Imanuela Kanta prozvali "ocem kritičke rasne teorije". Sada su, likovi poput Čarlija Kirka, udarili na Baruha de Spinozu - holandskog radikalnog prosvetiteljskog filozofa, od koga možemo ponešto naučiti o tome kako se boriti protiv Desnice.
Čarli Kirk, konzervativno orijentisani tok-šou voditelj, nedavno je dodao ime Baruha de Spinoze na spisak neprijatelja, među kojima su i tzv. "kultur-marksisti" Žak Derida i Mišel Fuko. Ta dvojica su mnogima dobro poznata, a naročito onima koji se sećaju debata o političkoj korektnosti vođenih tokom osamdesetih, kada je postmodernizam bio proglašen neprijateljem razuma - pa čak i same Amerike. Međutim, Spinoza - holandski racionalista iz XVII veka - deluje nekako potpuno van te priče i bezopasno.
Barem tako izgleda... na početku.
Jedna od stvari koja izdvaja aktuelnu paniku oko "novokorektnosti" (wokeness - budnost) u odnosu na prethodne debate o političkoj korektnosti je to da, dok se ova prethodna odnosila na odbranu Zapadnog kanona od postmoderne politike identiteta, današnji kultur-borci u sve većoj meri sprovode istragu izvora ideja poput one koju nazivaju "kritičkom rasnom teorijom" i ćeraju do samih osnivača Zapadne filozofije poput Imanuela Kanta - stav, koji smo nedavno ponovo mogli da čujemo prilikom saslušanja sudinice Braun-Džekson pred Vrhovnim sudom SAD. Kako stoje stvari, izgleda da se i Spinoza pridružio viševekovnoj zaveri usmerenoj na uništenje "Zapadnih vrednosti" pomoću tzv. socijalne pravde!
"Kritička rasna teorija je podvrsta kritičke teorije, koja počinje sa Imanuelom Kantom oko 1790. Kritička teorija odbacuje principe Prosvetiteljstva i Doba razuma na kojima je osnovana američka republika." (Ketandži Braun-Džekson)
Međutim, ako se odmaknemo od ovog sve paranoičnijeg zaokreta u tim desničarskim kultur-ratovima, možemo videti da je Spinoza zapravo dostojan protivnik Desnice. Na kraju krajeva, marksistički filozofi i teoretičari su se u prošlosti često pozivali na Spinozu - postoji čitava tradicija "marksističkog spinozizma", od Luja Altisera do Antonia Negrija. Ne deluje preterano verovatno da je Čarli Kirk čitao "Figures de Communism" Frederika Lordona. Umesto fokusiranja na zagrljaj Spinoze i marksističke levice, bolje bi bilo pronaći odgovor na pitanje: Šta je to Spinoza konkretno napisao, što predstavlja legitiman izazov desničarskim lujkama?
Teško sujeverje
Spinozina glavna politička intervencija tokom njegovog života, delo "Teorijsko-politički traktat", ima zanimljiv podnaslov: "Uz pomoć koga se pokazuje ne samo da je sloboda filozofiranja dozvoljena unutar Očuvanja pobožnosti i Mira Republike, već i da je ta sloboda neodrživa osim kada je praćena samim Mirom Republike i Pobožnošću." Drugim rečima, Spinoza se zalagao za slobodu mišljenja i filozofiranja.
S obzirom da je veliki deo Desnice, od Donalda Trampa do Elona Maska, udružen oko zahteva za "slobodom govora", čini se da je Spinoza njihov prirodni saveznik. Međutim, upravo način na koji Spinoza formuliše svoj zahtev za slobodom govora i posmatra vezu između filozofije i politike, pokazuje zašto je on anatema za sve ono što Desnica zastupa.
Za početak, Spinoza smatra da stvarni neprijatelj slobode mišljenja, govora i filozofiranja uopšte nije državna cenzura, već nešto sasvim drugo: sujeverje. A sujeverje je nešto u šta su današnji desničarski demagozi duboko ugazili.
Iako je pisao sredinom sedamnaestog veka, Spinoza je bio veoma svestan načina na koji je Sveto pismo postalo ne samo autoritet znanja već podjednako i politike. On je čak bio izopšten iz male jevrejske zajednice u Amsterdamu zbog svojih jeretičkih ubeđenja i bio je direktan svedok sukoba moderne filozofije i političkog autoriteta religijskih spisa. Taj konflikt između autoriteta Svetog pisma i nauke definisao je Spinozino vreme, uticajući na filozofe od Galileja do Dekarta. Na sebi svojstven način, Spinoza spor oko sujeverja i nauke nije video kao sukob vlasti i naroda, kako su to tvrdili liberalni filozofi, već kao unutrašnji sukob svojstven celokupnom političkom životu i - što je još intrigantnije - kao unutrašnju borbu svakog pojedinca. Drugim rečima, sujeverje nije samo spoljašnja sila, poput državne cenzure, već i sila pokornosti koja u izvesnom smislu dolazi iz svakoga od nas.
Spinoza je napisao:
"Vrhovna misterija despotizma, njegov oslonac i uporište, jeste u tome da se ljudi drže u nekom stanju obmane, da se lažnom titulom religije prikrije strah pomoću koga se oni moraju držati pod kontrolom, pa će se oni za svoje ropstvo boriti kao da se bore za spasenje, i to neće smatrati nikakvom sramotom već najvećom čašću da proliju svoju krv i daju svoje živote zarad veličanja jednoga čoveka."
Mnogo pre Karla Marksa, Spinozina formulacija nudi nešto slično teoriji ideologije: ne kao da su preovlađujuće ideje samo ideje vladajuće klase, dok mi ostali patimo pasivni pod njihovom dominacijom; ljudi se zapravo aktivno bore protiv sopstvenih interesa i sopstvenog oslobođenja. Umesto težnje da budu slobodniji i racionalniji, oni se bore da održe sopstveno robovanje, a sa time i autoritet onih koji tvrde da znaju šta je za njih najbolje.
Da bi smo razumeli ovaj paradoks (ljudi mogu da se bore za svoje ropstvo kao za spasenje), neophodno je razumeti vezu koju Spinoza povlači između znanja i politike, u kojoj leži ključ za razumevanje moći sujeverja. Odnos između znanja i politike, kako razmišljamo i kako živimo, leži u središtu Spinozine filozofije. U stvari, dok su Spinozini savremenici razdvajali svoj metod spoznaje sveta od svog načina življenja u njemu, u jednoj od svojih najprovokativnijih formulacija Spinoza vidi razmišljanje i život, um i telo, kao dve strane iste realnosti.
"Etika"
Spinozino centralno delo "Etika", podjednako je knjiga o prirodi znanja, o stvarnosti, o umu i telu koliko je i vodič kroz život. U njemu, Spinoza kaže da smo podložni sujeverju zato što se rađamo svesni svojih želja ali smo neuki oko njihovih uzroka. Štaviše, praznine u razumevanju sveta mi nužno popunjavamo svojim željama: stvari nazivamo "haotičnim" jer se ne uklapaju u naše planove, ili "zlim" kada nam se učini da predstavljaju pretnju po naš željeni način života. Spinoza "imaginacijom" (ili neadekvatnim znanjem) naziva ono što se dešava kada pobrkamo način na koji nešto utiče na nas sa onim što zaista jeste. Na primer, strah od zmije postaje pogrešno prepoznat kao svojstvo same zmije, za koju smatramo da ima zle karakteristike. Budući da, po Spinozi, uvek delujemo u svetlu nekog cilja, u pokušaju da realizujemo sopstvene želje i planove u životu, mi takođemo imamo sklonost da sam svet tumačimo na sličan način, kao da se sve stvari u njemu vode nekim određenim ciljem. Na taj način se stvari koje nam pomažu u prirodi shvataju kao proizvod "božanskog plana" kao pomoć nama, dok se stvari koje nam škode shvataju kao presuda ili kazna za naše postupke. Upravo u tom trenutku ono što Spinoza naziva "predrasudom" (osnovno nepoznavanje uzroka i manjak svesti o našim željama) postaje sujeverje - doktrina ili dogma, koja tvrdi da poznaje prave motive i uzroke sveta. Podrazumevano u našem znanju tako postaje doktrinarni način davanja smisla svetu.
"Etika"
Spinozino centralno delo "Etika", podjednako je knjiga o prirodi znanja, o stvarnosti, o umu i telu koliko je i vodič kroz život. U njemu, Spinoza kaže da smo podložni sujeverju zato što se rađamo svesni svojih želja ali smo neuki oko njihovih uzroka. Štaviše, praznine u razumevanju sveta mi nužno popunjavamo svojim željama: stvari nazivamo "haotičnim" jer se ne uklapaju u naše planove, ili "zlim" kada nam se učini da predstavljaju pretnju po naš željeni način života. Spinoza "imaginacijom" (ili neadekvatnim znanjem) naziva ono što se dešava kada pobrkamo način na koji nešto utiče na nas sa onim što zaista jeste. Na primer, strah od zmije postaje pogrešno prepoznat kao svojstvo same zmije, za koju smatramo da ima zle karakteristike. Budući da, po Spinozi, uvek delujemo u svetlu nekog cilja, u pokušaju da realizujemo sopstvene želje i planove u životu, mi takođemo imamo sklonost da sam svet tumačimo na sličan način, kao da se sve stvari u njemu vode nekim određenim ciljem. Na taj način se stvari koje nam pomažu u prirodi shvataju kao proizvod "božanskog plana" kao pomoć nama, dok se stvari koje nam škode shvataju kao presuda ili kazna za naše postupke. Upravo u tom trenutku ono što Spinoza naziva "predrasudom" (osnovno nepoznavanje uzroka i manjak svesti o našim željama) postaje sujeverje - doktrina ili dogma, koja tvrdi da poznaje prave motive i uzroke sveta. Podrazumevano u našem znanju tako postaje doktrinarni način davanja smisla svetu.
"Za Spinozu, oslobođenje je težnja da se prevaziđe neznanje kroz transformaciju načina na koji poimamo svet."
Drugim rečima, predrasude postaju sujeverje kada se naše neznanje i želje socijalizuju: kada vera u konačne uzroke postane nešto što ljudi mogu da iskoriste dok ubeđuju druge ljude u svoja tumačenja. Predrasude su pokušaj da se osmisli svet sa malo znanja koje posedujemo, zasnovanog na našim željama; sujeverje je pokušaj organizovanja tih osnovnih želja pojedinaca kako bi se uhvatili u koštac sa svetom, sa krajnjim ciljem sticanja moći.
Naravno, dilema o kojoj je pisao Spinoza, u kojoj sujeverje iskorišćava prirodne predrasude, bila je specifična za društvenu dinamiku perioda u kome se neznanjem moglo manipulisati preko Svetog pisma. Međutim, Spinozine ideje sežu dalje od kritike religije. Osnovna Spinozina poenta je da svi polazimo od tačke fundamentalnog neznanja, nesvesni uzroka stvari; relevantna politička razlika, kako u Spinozino tako i u naše vreme, je između onih koji iskorišćavaju to neznanje i onih koji nastoje da ga prevaziđu. Za Spinozu, oslobođenje je upravo to: težnja da se prevaziđe neznanje kroz transformaciju načina na koji poimamo svet.
"Dobra teorija zavere je nedokaziva"
Ovo nas vraća nazad na Čarlija Kirka i svet desničarskih radio emisija, podkasta i TV medija - svet pun predrasuda i sujeverja. U izvesnom smislu, celokupna desničarska medijska sfera potiče od prostih želja, često da se održi nečiji status ili osećaj sigurnosti. Ono što je važno u svetu Aleksa Džounsa, Bena Šapira i drugih, nije sama priroda pretnji ili njihova stvarna uzročna veza sa osećajem nesigurnosti; važan je način na koji to utiče na nas i naše želje.
Uzmimo neki savremen primer, poput obaveznog diverziteta korporacijske obuke zaposlenih ili učenja o istoriji robovlasništva u školama, koji može uzrokovati da se neko zbog toga oseća loše. Takav neko može zaključiti da posledica (poznavanje istorije robovlasništva) mora biti uzrok tog osećanja, tako da naročito loš osećaj koji taj neko ima u vezi navedena dva primera objašnjava njihovo uzročno-posledično stanje. Posledice postaju uzroci. "Ako te učenje o robovlasništvu tera da se osećaš loše, onda je to garantovano tako zato što je to učenje namerno tako osmišljeno da bi ti bilo loše."
Dakle, kritička rasna teorija postoji samo da bi se ljudi osećali loše - i da gura agendu "liberalne krivice" - na potpuno isti način kao što su zmije zle. Efekat nečega postaje svojstvo koje ga definiše. Ova inverzija, pretvaranje posledica u uzroke, tako postaje formula za davanje smisla svetu. Što manje razumemo stvarne uzroke ekonomskih i političkih faktora koji svet čine zbunjujućim i pretećim, to smo više spremni da ih shvatamo u okviru naših želja i skrivenih namera kojima se one hrane. Pošto su, po Spinozi, želje i namere način na koji funkcionišemo i dajemo smisao svojim postupcima, onda one postaju i način na koji tumačimo funkcionisanje celokupnog sveta oko nas. Moglo bi se reći da su teorije zavera sekularna verzija okvira "konačnog uzroka" (koji je nekada bio povezan sa Svetim pismom i religijom): kroz teorije zavera vidimo da se iza ove "stvarnosti" kriju mračne sile koje orkestriraju podmukle planove. U takvoj "zavereničkoj" filozofiji posledica nečega postaje uzrok, a sve biva tumačeno u skladu sa takvim namerama i planovima - ne samo da se "konačni uzrok" uzima kao princip tumačenja svega, već su na taj način stvarne posledice materijalnih stvari i događaja izokrenute da bi postale uzroci i, konačno, zlokobni planovi. Sledstveno takvoj logici, svet se pretvara u niz znamenja koja treba dešifrovati - tu odmah uskaču samoproklamovani "slobodni mislioci" - kako bi se spoznale prave namere koje se kriju u njihovoj osnovi.
Jedna od klasičnih metafora religioznih bigota je ta da, dok drugima uskraćuju njihova prava tvrde kako su njima prava uskraćena. Kada proganjaju druge, tvrde kako njih neko proganja. Kada se ponašaju kolosalno uvredljivo, tvrde da su oni uvređena strana. Njihov svet je naglavačke okrenut. (Salman Rušdi)
Istinsko znanje
Znanje je itekako povezano sa slobodom govora i filozofije. Tačno je da je Spinoza bio zagovornik slobode govora i iznošenja mišljenja - čak i onog (moguće) "zavereničkog". On je svoje razumevanje politike uvek zasnivao na razumevanju ljudske prirode i prirodnih procesa, predviđajući da je neizbežno i prirodno da ljudi sa različitim iskustvima i istorijom različito gledaju na svet. Svaki pokušaj potiskivanja naših prirodnih razlika samo bi doveo do toga da rade, pričaju i misle - isto. Slažete se, to bi bilo podjednako i tiranski i osuđeno na propast.
Međutim, to ne znači da je širenje mišljenja i predrasuda samo po sebi dobro i vredno truda. Spinozin politički ideal je možda bio, kako to filozof Etjen Balibar kaže, da "što više ljudi što više razmišlja" (bavi se filozofijom), ali njegova poenta nije u tome da se slavi mnoštvo slobodno izraženih suprotstavljenih predrasuda niti besnilo koje potom obuzima njihove zagovornike u međusobnoj komunikaciji. Za Spinozu, suština slobode misli i govora ima definisan cilj: sticanje "adekvatnog", istinskog znanja.
Kako doći do istinskog znanja? Uz pomoć, kako ih je Spinoza nazvao, zajedničkih pojmova: ti pojmovi su "zajednički" ako obuhvataju razumevanje uzročno-posledičnih odnosa - fizičkih, prirodnih, društvenih, ekonomskih i političkih - koji utiču na sve (tj. smatraju se zajedničkim). Razumevanje stvari kroz njihove složene i ukrštene uzročno-posledične veze suprotno je od razumevanja stvari (samo) kroz njihove posledice: potonji, karakteristični za teorije zavere, otkrivaju samo namere. Spinozino zajedničko znanje spoznaje da svet u svoj svojoj složenoj kauzalnosti prevazilazi ne samo naše već i namere bilo kog drugog pojedinca, klase ili grupe. Upravo to je jedna u mnoštvu važnih dodirnih tačaka između Spinoze i Marksa.
Čarli Kirk i svet desničarskog radija su u pravu kada Spinozu vide kao svog neprijatelja.
Za Spinozu, pitanje govora je ultimativno pitanje moći, shvaćeno kao povećanje ili smanjenje naše kolektivne ili individualne moći da delujemo ili mislimo. Skoro četiri veka kasnije, čini se da je ovo još uvek dobar način pristupa centralnom pitanju slobode govora: umesto fokusiranja na apstraktno pravo da nešto kažemo ili ne kažemo u učionici ili na nekom internet forumu, možda bi bilo korisnije zapitati se kako te prostore možemo iskoristiti za širenje zajedničkih pojmova kao pomoć pri shvatanju naših zajedničkih uslova, umesto da širimo predrasude i praznoverice.
Čarli Kirk i svet desničarskih radio programa jesu u pravu kada smatraju da im je Spinoza neprijatelj. Iako ne citiraju Sveto pismo, oni jesu na strani sujeverja u specifičnom smislu koji je Spinoza imao na umu: oni grade bazu svoje moći upravo na neadekvatnim idejama, spajanjem pogleda na svet koji vide samo posledice složenih interakcija društvenih, političkih i ekonomskih faktora. Kao najvažnije, desničarski teoretičari zavere ne nastoje da transformišu neznanje već da ga iskoriste, očaravajući svoju publiku beskrajnom potragom za znamenjima predstojeće opasnosti. Naravno, to im u potpunosti odgovara jer su oni samoproklamovani tumači tih istih znamenja.
Međutim, mi ostali ne možemo dopustiti našim stvarnim strahovima i anksioznostima da se povežu sa izmišljenim uzrocima. Cena toga je previsoka: u pitanju je naše razumevanje stvarnih uzroka naših strahova i, zajedno sa tim razumevanjem, kolektivna moć da dokučimo i transformišemo uslove našeg znanja.
