Mržnja je dobila svojih velikih 48 sati slave.
Samo dan nakon što je Donald Tramp položio zakletvu i postao novi predsednik SAD, lideri ultradesničarskih partija u Evropi održali su samit u Koblencu, u Nemačkoj, na kome su vodili razgovore o tome kako obezbediti da trampoidna politika osvoji Stari kontinent. Mržnja polako prerasta u politički pokret. Oni imaju snagu i zahuktavaju se sve više. Da bi im se stalo na put, neophodno je što pre napraviti pokret koji će im se suprotstaviti - pre nego što bude kasno. Budućnost nas, naše dece i cele planete kreće se ka ivici.
The Firsts
Misite da je tako nešto nemoguće u vašem kutku sveta, sokaku, palanci, toploj sobi i fotelji pred kompjuterom? Pa svi su mislili i da je Tramp samo loš vic, a sada imamo noćnu moru u po bela dana koja u rukama drži ključeve jednog od dva najmoćnija nuklearna arsenala na planeti.
Avaaz je međunarodna organizacija koja pokreće peticije i akcije širom sveta, i predstavlja sve ono što etnonacionalisti nisu. Iako je uspostavila kontakt sa preko 2 miliona američkih glasača koji su se pred izbore dvoumili, to nije bilo dovoljno da spreči Trampovu pobedu. Zbog toga je neophodna šira i snažnija akcija.
Međutim...
Marin le Pen, kandidatkinja Nacionalnog fronta na predstojećim predsedničkim izborima u Francuskoj, javno (samo)deklarisana kao rasista i po sopstvenim rečima "Putinova prijateljica", već je pokušala da se tajno sastane sa Trampom, ali joj to u petak nije pošlo za rukom. Zato je dan kasnije odmah otrčala na samit mržnje kako bi učestvovala u razgovorima o formiranju panevropske ujedinjene "čvrste-desnice", u kontekstu izbora koji će uskoro biti održani u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Holandiji i drugim zemljama.*
__________
* Ovdašnja ekipa takvih, već sad, unapred trlja zadovoljno ruke u iščekivanju da opet kapne po koja kintica i za njihovu kampanju na srbijansko proleće - koje će biti sve, samo to ne.
"Economy, above all!"
Neophodna je akcija velikih razmera da bi oni bili zaustavljeni. Pomenuti Avaaz je najveći globalni onlajn pokret u istoriji, koji je već pokazao da može uraditi ono što drugi ne mogu: uticali su na politiku zagađivanja životne sredine, razumevanje klimatskih promena, sprečili brojne pretnje slobodnom internetu, uspeli su da na sudu poraze korporativne gigante poput Monsanta, zajedno sa drugim organizacijama ostvarili zaštitu velikih područja u okeanima i šumama. Međutim, danas se svi ponovo suočavamo sa jednim od najstarijih, ako ne i najstarijim neprijateljem ljudskog roda: mržnjom. Da ga pobedimo, ili možda promenimo, neophodno je da mnogo više ljudi podrži taj globalni pokret.
Izbori malih ljudi predstavljaju ono što oblikuje istoriju čovečanstva. Generacije i generacije pre nas su se već suočavale sa izazovom koji nam danas ponovo preti. Ne možemo sedeti skrštenih ruku, odmahnuti rukom jer nas se to ne tiče, žmuriti u strahu da nas ne vide ili noću čekati tresak u vrata, da na kraju dođu i po nas jer više nemaju drugog kime bi hranili svoju mašinu zla.
"Koliko god Srbi voleli Trampa, ljubav prema njemu je sve samo ne zdrava. Isto važi za sve desničare i konzervativce u svetu koji mu, nabreknuti, salutiraju. Ultranacionalisti se, iako paradoksalno na prvi pogled, potpuno razumeju. Logika njihovog hermetizma - živim u svom malom svetu i ništa mi više ne treba - odgovara dogmatizmu koji je sebi dovoljan i kome je svaki diskurs unapred zlonameran. Koliko je logično da se radujemo politici ksenofobije Amerikanaca (ili bilo koga drugog)? Volimo, dakle, to što nas neko drugi ne trpi ili gleda s podozrenjem. Amerika, kao svetski policajac (ako to uopšte treba da bude, a verovatno ne), morala bi da se postavi - u pogledu kriterijuma za delovanje - iznad etničkih, ekonomskih i geopolitičkih interesa. Takva Amerika nikad nije bila, ali s Trampom je još i najdalje od takve uloge. Uz Brexit nacionaliste, uz fašiste u italijanskom parlamentu, Le Penovom u najavi u Francuskoj, s ultranacionalistima u Mađarskoj, Hrvatskoj, Slovačkoj i Poljskoj, sve ovo počinje da liči na zlu varijantu Žikine šarenice. U takvom društvu čak ni Srbija, sa sve crkvom na šinama i budaletinama na vlasti, nije nešto posebno ošamućeno stvorenje."
Ukoliko mislite da je Šešeljevo i radikalsko zajebavanje u kineskim majicama sa likom Trampa oličenje trampoidnosti u Srbiji, onda se grdno varate. Oni nisu nikakva filijala lika&dela, već samo vrh vrha ledenog brega koji čine svi oni koji su 20. januara u 17 sati kao na trnju iščekivali početak TV prenosa inauguracije 45. predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Kazaljka piplmetra je garantovano polomila staklo na tom uređaju, toga dana. Kakav bre crni Sulejman, Toskana, Bolivudi i ostala propaganda. Tramp - i tišina u kući, dok gledam!
A takvih je previše da bi stvari ovde poprimile normalan tok.
To što radikali nose na trbušinama, kradikali imaju u unutrašnjim džepovima skupih odela. Svi ti, isti, koji drugima lepe etikete stranih plaćenika, dok se sami pritom kunu u strane predsednike i njihove države. Nema većih domaćih izdajnika od takvih, kojima su usta povazdan bila puna patriotizma a džepovi deviza.
Narod koji je prolupao, sumanuto iščekujući združeni atomski udar Trampa i Putina po albancima, balijama, hrvatima, bugarima, imigrantima, jevrejima, turcima, ciganima, pederima, opoziciji i ostalim ustašama, predstavlja visokokalorično pogonsko gorivo domaće mašine mržnje, te palanačke religije zla i naopakog.
Ali, ko sam pa ja da sudim o onome što narod voli.
Nekome zabava miliona, a nekome milioni za zabavu.
Prosto.
No comments:
Post a Comment