Spektaklizam

Kako fašizam koristi masmedije da politiku pretvori u spektakl?

U svom eseju "Umetnička dela u eri mehaničke reproduktivnosti" (1935), Valter Benjamin, čuveni nemački kritičar jevrejskog porekla, uvodi termin "aura" kojim opisuje autentično iskustvo umetnosti. Aura se odnosi na fizičku blizinu između nekog objekta (umetničkog dela) i posmatrača. Gubitak aure predstavlja izraziti fenomen XX veka, uzrokovan nametanjem distance između objekta i posmatrača od strane masmedija, iako je izgledalo kao da mediji približavaju umetnost publici kroz simulaciju intimnosti. Ovaj esej danas posebno dobija na značaju. Masmediji - u Benjaminovo vreme su to bili radio, fotografija i film - sve nas pretvaraju u potencijalne glumce, kritičare, stručnjake a umetnost izvlače iz carstva svetog u carstvo spektakla - pritom i dalje zadržavajući privid rituala. Prinosimo žrtve kultovima ličnosti, koji su danas prošireni pa obuhvataju i influensere, cenjene ili nagrđene milijardere i političare koji se po medijskim naslovima nadmeću poput kečera, pod dirigentskom palicom nekog Vrhovnog Podlaca.

Benjamin kaže:

• Film reaguje na oseku aure veštačkom konstrukcijom "ličnosti" van studija. Kult neke filmske zvezde, održavan parama filmske industrije, ne odražava jedinstvenu auru te ličnosti već njenu lažnu "čaroliju" najobičnije robe. 

Benjamin se fokusirao na medije ne samo kao ekspresivne već i kao konstitutivne, što njegov esej svrstava u osnovno gradivo izučavanja komunikacija i teorije medija, odmah uz Maršala Mekluhana. Brojni radovi imaju tendenciju da politiku ostave po strani, naročito otkad su "svi osim najmilitantnijih marksističkih tumača zaboravili na politizaciju umetnosti od strane komunizma, kao lek" - što je retko kome izgledalo kao lek u eri Hladnog rata, kada su prevodi  Benjaminovih radova postali dostupni širom sveta.

Na stranu Benjaminov osoben pogled na politiku, njegov esej predviđa krizu autorstva i autoriteta koja je isplivala na površinu tokom istrage povodom neuspelog puča u Beloj kući (u januaru 2021. godine), koja obuhvata objave na tviteru kao ključne dokaze tj. korišćenje društvenih mreža uopšte, kao dominantan vid političkog spektakla.

• Sa sve većim širenjem uticaja štampe - koja, umesto čitaocima, primat daje novim političkim, verskim, naučnim, profesionalnim i lokalnim organima - sve je veći broj čitalaca koji postaju autori tekstova, isprva povremeni. Sve je počelo tako što je dnevna štampa svojim čitaocima otvorila prostor za "pisma uredniku". Tako je danas teško moguće da neki zaposleni Evropljanin ne pronađe priliku i mesto da negde nešto objavi ili da drugi napišu komentar na njegov rad, pohvale ili pritužbe, dokumentarne izveštaje ili nešto u tom stilu. Tako će razlika između autora i javnosti uskoro izgubiti svoj osnovni karakter.

Benjaminova analiza konvencionalnog filma, naročito, navodi na zaključak da je za prihvatanje nekog filma dovoljan tako mali broj gledalaca, da je postalo lako odvratiti im pažnju na neku drugu stranu. Svi postaju kritičari, ali "kod filmova to uopšte ne zahteva pažnju gledalaca; publika nešto propituje, ali na jedan potpuno dekoncentrisan način". Pasivna potrošnja i svakodnevno odvlačenje pažnje ne pomažu kreiranju promišljenog, informisanog stava o nečemu ili zdravom osećaju proporcije.

Ono što je Benjamin smatrao za mehaničku reproduktivnost, mi danas zovemo Internet (kao i nizove drugih "stvarčica" koje nas poput poltergejsta proganjaju). Potonji teoretičari na koje je Benjamin uticao, predviđaju da će naše doba digitalne repoduktivnosti ukinuti potrebu za autentičnim objektima, kao i za stvarnim ljudima. Sam Benjamin bi mogao da okarakteriše jedan takav medij, u potpunosti odvojen od fizičkog sveta i materijalnih uslova svojih korisnika - medij u kome svako ima svoju kolumnu, javnu foto galeriju i studio za video produkciju - kao idealno odgovarajući ciljevima fašizma:

• Fašizam se trudi da organizuje novonastale proleterske mase bez uticaja na vlasničku strukturu koju te mase teže da eliminišu. Fašizam ne vidi svoj spas u davanju prava tim masama, već u pružanju prilike da se one izraze. Te mase zaista imaju pravo da menjaju imovinske odnose; fašizam im pruža priliku da o tome pričaju, ali da do stvarne promene ne dođe. Logičan rezultat fašizma predstavlja uvođenje estetike u politički život.

Želja ugnjetavanih da se oslobode represije, tako biva uhvaćena u klopku službe ritualizovanoj političkoj estetici:

• Zloupotreba masa, koje fašizam sa svojim kultom Firera baca na kolena, ima svoj pandan u zloupotrebi jednog aparata koji je primoran da proizvodi ritualne vrednosti.  

Krajnji rezultat ritualizovane plemenske politike fašizma je rat:

• Svi napori da se politika učini estetskom kulminiraju u jednoj stvari, a to je rat. Rat i samo rat može postaviti ciljeve masovnih pokreta najvišeg nivoa uz poštovanje tradicionalnog sistema vlasništva.

Logičan rezultat pretvaranja politike u spektakl zarad očuvanja nejednakosti jeste romantizacija rata i ubistva, koje su neskriveno u svojim delima veličali italijanski futurista Filipo Marineti i nacistički intelektualci poput Ernsta Jungera. Benjamin završava svoj esej raspravom o tome kako fašizam estetizuje politiku sa jednim ciljem: uništenje aure trajnijim sredstvima. U vreme uspona fašizma u Evropi, Benjamin je uvideo da je "ljudsko samootuđenje dostiglo nivo na kome sopstveno uništenje može doživeti kao prvoklasno estetsko zadovoljstvo. To je stanje politike koju fašizam čini estetskom." Učesnici u tom spektaklu žude za masovnim nasiljem "kako bi obezbedili umetničko zadovoljstvo čulnog opažanja koje je tehnologija promenila". Kao takvi, odvraćene pažnje i bezosećajni, oni traže nadoknadu za sopstveno suštinski bestelesno bivstvovanje i gubitak smislenog, autentičnog iskustva.

- Josh Jones: Walter Benjamin Explains How Fascism Uses Mass Media to Turn Politics Into Spectacle (Open Culture, 15.07.2022)

- Walter Benjamin: The Work of Art in the Age of Mechanical Reproduction (1935) (ed. Hannah Arendt, 1969) pdf

Fašizam je politička doktrina u kojoj je Partija spremna da se cenka sa srednjom klasom:

1. Vas su lagali, vi ste bili pod represijom, vas kontrolišu, vas eksploatišu. Vi tumarate bez cilja, bez napretka, bez smisla, bez budućnosti. Vas su prevarili da podržite jedan sistem koji vas mrzi i koji teži da vas ponizi.
2. Mi ćemo vam dati mesto za stolom zajedno sa bankarima i biznismenima. Mi ćemo vaše živote učiniti boljim i sadržajnijim. Mi ćemo više klase zauzdati zarad nacionalnog interesa - vašeg interesa. Mi ćemo rasturiti trulež koja je dovela do korupcije i najgoreg hedonizma, vratićemo nacionalni ponos. Mi ćemo naciju ponovo učiniti ujedinjenom, kompletnom, ispunjenom i snažnom.
3. Mi ćemo sve to uraditi, samo vi nama prepustite apsolutnu moć i štitite našu revoluciju od podmuklih međunarodnih sila koje nam prete.

Svim sredstvima.
Istinska opasnost od fašizma leži u tome da: prva tačka i nije u potpunosti netačna, druga tačka je mnogima privlačna, dok se treća tačka naizgled čini dobrom pogodbom ukoliko izborna politika nije uspela da identifikuje te probleme niti je bilo šta učinila da ih reši. Kada masa ljudi stane iza tog (i takvog) pokreta, onda postaje veoma teško kasnije izaći iz njega, bez obzira na zločine koje takva vlada počini u ime te mase.

Spektaklizam je jedna od društvenih pojava, ako ne čak i vid društvenog uređenja i sistema, koji predstavlja direktnu posledicu primene fašističke doktrine u praksi.

***

Bez obzira što su spektakli danas postali digitalni, izgradnja fizičkog okruženja u gradovima, infrastrukture i životnog prostora barem za sada opstaje. Vredi napomenuti da je Trampova kompanija do savršenstva dovela sopstvene kapacitete u vremenu "post-istine" upravo kroz izgradnju takvih prostora, uključujući hotele, odmarališta, kazina, tržne centre i druge prostore za užitak. Iznova, to otelotvorenje spektakla nas uvlači u niz aktivnosti koje nas dovode u neprijatnu blizinu potrošačkog sveta koji promoviše porodični biznis Trampovih.

Trampizam kao podvrsta spektaklizma, predstavlja deo tog ideološkog biznis sistema.

***

SPEKTAKL KAO ZAMENA ZA STVARNU DEMOKRATIJU

Savremene političke kampanje imaju dobro uspostavljen repertoar reklamnih tehnika koje obuhvataju ulične plakate, društvene mreže, radio i televiziju. Mnoge od tih taktika dolaze iz sfere marketinga i odnosa sa javnošću, koja je podjednako fokusirana na komunikaciju i na ubeđivanje kapitalizacijom ljudskih strahova i težnji. Iako reklame poput političkih plakata postoje još od XIX veka, današnji politički marketing je proizvod komunikacione revolucije XX veka. Brzi razvoj radija, nedugo potom televizije, praćen nešto kasnije i društvenim mrežama, označava stapanje politike sa marketingom i industrijom zabave dok je imidž zauzeo centralno mesto u društvenom životu današnjice. Ali imidž i estetika sami po sebi ne predstavljaju problem. Na kraju krajeva, umetnost i zabava mogu biti iskorišćeni kao podrška emancipatorskoj i humanističkoj politici. Međutim, značaj imidža može imati zlonamerne političke implikacije ukoliko se koristi za manipulaciju biračkim telom u reakcionarne i destruktivne svrhe.

Benjamin je tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka imao priliku da to proučava iz prve ruke, primetivši da su režimi Musolinija i Hitlera svojim sledbenicima pružali osećaj (sa)učestvovanja u velikim istorijskim događanjima. međutim, to je samo služilo kao zamena za stvarne promene u sistemu društvene moći - masa koja je podržavala fašizam suštinski je predstavljala samo publiku koja je sopstveno demokratsko učešće menjala za vladavinu autoritarnih i militarističkih siledžija.

Iako su fašistički režimi vojno poraženi sredinom četrdesetih godina prošlog veka, brojni elementi njihove "estetizacije politike" su opstali u svakodnevnom marketingu i političkom govoru liberalnih građanskih država. Francuski filozof Gi Debor tvrdi da je spektakl konzumerizma i politike preuzeo ulogu religije i mita u sprovođenju društvene dominacije. Grejl Markus je 1982. rekao da "spektakl" potrošnje predstavlja antitezu stvarnom javnom životu, građanskom angažmanu i demokratskom učešću:

• U društvenom životu učestvujemo kao potrošači; spektakl proizvodi gledaoce štiteći se tako od propitivanja. On indukuje pasivnost umesto akcije, kontemplaciju umesto razmišljanja, kao i degradaciju života u čist materijalizam.

Primer političkog spektakla su političari poput Ronalda Regana, bivšeg glumca koji je naročito uzgajao imidž nasmejanog patrona Ujka Sema kako bi svoju tvrdolinijašku konzervativnu politiku učinio što prijatnijom masama u publici. Donald Tramp samo sledi tu liniju i prilagođava je trendovima koji su popularni danas.

Jasan primer političkog spektaklizma u svetu predstavljala je kampanja za prošlogodišnje lokalne izbore u Južnoafričkoj republici. Politički cirkus u toj zemlji vrtio se oko "velikih" centralističkih partija koje se obilato koriste spomenutim metodama političkog spektaklizma, sa jedne, i "malih" lokalnih pokreta koji su fokusirani na rešavanje konkretnih problema lokalnih zajednica, sa druge strane. Ponašanje "velikih" je u potpunosti odražavalo aktuelni uznemirujući globalni trend u vođenju političkih kampanja. Britanski Bregzit i političari poput Trampa, Bolsonara i Modija podstiču ultradesničarski sentiment zarad očuvanja moći i tako ih u sve većoj meri normalizuju upotrebom sirovog širenja mržnje (koju često raspiruju onlajn ekstremisti) kroz politički marketing. Igranje na kartu rasizma i fantazija o granicama preplavljenim migrantima privlačni su najgorim instinktima onih koji podržavaju takve politike. Takvi reakcionarni stavovi nisu samo politički opasni, već podjednako služe i za skretanje pažnje sa svakodnevnih problema lokalnih zajednica. Brendiranje i kampanje brojnih političkih partija koje su na ovim izborima učestvovale, pokazali su njihov ciničan i oportunistički stav prema biračima. Nasuprot dreke "velikih" stajali su "mali", lokalne organizacije i pokreti koji su na izbore izašli fokusirani na stvarno rešenje malih sredina koje su pred kolapsom (što je, takođe, svetski trend). Umesto hvalisanja "uspesima" ili traženja žrtvenog jarca za svetske probleme, oni su bili usmereni na direktnu komunikaciju sa glasačima kako bi se pozabavili rešavanjem njihovih problema. Sve je to u potpunoj suprotnosti sa politikom izbornog spektakla, koju podjednako definišu reakcionarna politika i suštinski nedostatak ideja za rešavanje problema lokalnih zajednica.

- Cristopher McMichael: The spectacle as substitute for real democracy (New Frame, 28.10.2021)

Pitate se gde je tu Srbija, njen spektakularni politički cirkus bez dna?

Hvala na pitanju, ne zaostaje ni milisekunde za svetskim trendovima.

Makaršta.