Amerikancima često pada na pamet sve i svašta, pa su tako smislili i da svakog trećeg ponedeljka u julu slave tzv. "Get out of the Doghouse Day" - "Izađite iz kućice za pse (štenare)". Naziv ovog "praznika" potiče iz fraze "oterati u štenaru" nekoga koga ne volite, ko je zapao u nemilost ili vam više nije drag. Tih fora smo se nagledali od stripova i crtaća pa do holivudskih filmova i sapunica - kada žena (najčešće) muža (koji ne sluša) deportuje u kućicu za pse. Naravno, ne odnosi se to samo na supružnike, već i na prijatelje, poznanike, kolege i šefove na poslu, ili čak državne funkcionere.
Samo vi njima lepo stanite na žulj i ne gine vam štenara - za početak, kao uvod u buvaru (ako se ne smirite ili pomirite sa sudbinom).
Smatra se da je originalni koncept potekao iz Berijevog romana "Petar Pan" (1911). U 16. poglavlju knjige, g. Darling ode da spava u kućicu za pse (dovoljno veliku za bernardinca, a i gazdu), posramljen što je zapostavio sopstvenu porodicu i dopustio da mu deca budu kidnapovana (kao i svi odrasli, nije znao tj. nije želeo da veruje da su odletela sa Petrom Panom u Nedođiju). Beri nije nameravao da od toga stvori novu frazu u engleskom jeziku niti je to bila neka specifična ideja u sklopu romana. Konačno, britanci za kućicu (ili prostor) za pse koriste izraz "dog-kennel", dok je "doghouse" striktno u upotrebi u Severnoj Americi - a Beri je bio Britanac, tačnije Škotlanđanin.
Dakle, Petar Pan nema veze sa frazom "in the doghouse", osim same ideje odlaska u ćoše. "In the doghouse" se po prvi put kao idiom javlja 1926. godine u Finertijevom eseju "Criminalese" o jeziku kojim govore američki kriminalci, gde kaže da "in the doghouse" znači "biti u nemilosti" - kada više nekoga ne volite, isterate ga u hladnu noć, pa neka se snalazi kako zna i ume. Čoveka ili psa, nema razlike.
Suština današnjeg "praznika" je da se nekako izvadite i pokušate da povratite poverenje i tako se iz štenare vratite u Veliku Kuću za dvonošce.
Ali, šta ćete kada padnete u nemilost Velikog Brata ili vepra Napoleona?
Tu nema povratka. Samo niz dugotrajnih maltretiranja i mučenja, Soba 101 sa svim ličnim strahovima, ispiranje mozga, puštanje na "slobodu" i beskrajno čekanje dana kada će neko iz Policije Misli prići na ulici i, s leđa, ispaliti u potiljak taj metak ljubavi prema Velikom Bratu, metak koji oslobađa. Konačna evaporizacija, koja manje podrazumeva likvidaciju pojedinca a daleko više njegovu predaju poricanju sopstvenog postojanja.
Na stranu porodični ljubavni jadi i slične amerikanštine kao povod za uterivanje u štenaru. Ali, šta ćemo kada jedna kvazielitistička kasta bandita otera u štenaru celu manjinsku zajednicu, političke oponente, hiljade radnika, socijalnih slučajeva, penzionera, celo društvo? Šta, kada iz kuće u štenaru isteraju sve, pa se - poput onih iz Životinjske farme - u kuću usele samo svinje i besni psi?
Zato se ne izlazi iz koalicija na vlasti, iz Velike Partije koja ne da vlast ni po koju cenu, iz državnih preduzeća i kancelarija, iz straha od strahova u sobi 101. I to je na neki način u redu, svi su oni našli nekakav modus vivendi i zadovoljstvo u sitnim tantijemama koje to neizlaženje donosi - od astronomskih plata i privilegija državnih funkcionera do šanse da svakoga dana ukradeš sa posla makar hemijsku olovku ili rolnu toalet papira.
Ali zašto ljudi, koji su oterani iz svojih kuća u one za pse, ne izlaze odatle, ne traže da se vrate tamo gde pripadaju i za to se izbore? Zašto ljudi iz kuća ne isteraju svinje i džukele, umesto da čuče i ćute, i u mraku kerećih boksova glume ovce?
To je glavno pitanje za danas, na koje treba tražiti odgovor svih preostalih dana u godini.
No comments:
Post a Comment