Bumerang

Ne mora ovaj narod da se ugleda baš na sve strano, pa tako ni na ovu australijsku mozgalicu. Dovoljno je i naše, čuveno "kako seješ, tako žanješ". Baciš bumerang (ili bilo šta drugo, što je ove omiljeno za bacanje s ramena) pa onda godinama živiš sa strahovima i osvrćeš se na sve strane, jer ne znaš sa koje strane će da te to što si bacio zvekne.

A hoće, sigurno.

Obično iz svojih redova, s leđa.

Jer 100 se o 1 glavu obija.

Jer sve se vraća sve se plaća.

Kad tad.
Važi za svakoga, a posebno za one koji umisle da su nedodirljivi, pa se preigraju van terena.

Ko razume, shvatiće.

Apropo zajebancije sa referendumom kao kondicionim treningom za aprilske izbore, stvar je više nego jasna:

Mogla je Vučiću da iskoči iz lude glave i naredba (odsadpanadaljeiubuduće) o obaveznom uvođenju i primeni rečnika Novogovora iz Orvelove "1984", pa bi na referendumskom listiću umesto "DA" i "NE" stajalo "YES" i "UNYES". Moglo je, ali nije jer bi tada njegovim idolopoklonicima listom proključala pileća pamet pa ne bi imao ko da "ga glasa" na sledećim izborima - osim Čede i Čanka. I još nekih...

Zaista, probajte da zamislite nekog kradikala kako se ubija od dvopremišljanja pred domaćom referendumskom mozgalicom - da li da zaokruži (i slika mobilnim telefonom) "DA" ili "NEDA".
Ne ide bre, pa to ti je. Nemoguća misija. Totalni opoziv.
To bi zbunilo čak i Boška Obradovića.
Eto, i to smo rešili.

U pamet se - do aprila.

ustAV

Životi nam se svakodnevno pretapaju u orvelijansku dvomisao (doublethink) i dvogovor (doublespeak), koji su sve manje forma a sve više suština obesmišljavanja svega - pa i samog života. Dvomisao je "sposobnost" pojedinca da istovremeno prihvati dva međusobno isključiva stava, oksimoron de profundis. Dvogovor nije samo puko laganje, već bi se pre moglo reći da je to svesno i namerno zamagljivanje istine, relativizacija i dvosmislena komunikacija: tu je ropstvo biti slobodan, mir je u ratu, moć u neznanju, u laži je istina, sporo je brzo, loše je dobro, nazadno je napredno.

Biračko telo dvomisli dok birano telo govori, pa se posle čudi "otkud Palanka?!"

Otud.

Što bi rekao Konstantinović: smrt, kao život palanačkog duha.

Eto, tako je čak i na Koraksovim karikaturama - što je šesnaestojanuarski referendum sve bliži, to Aleksandar Vučić sve više liči na Vojislava Koštunicu. Razlike su kozmetičke prirode, poput dlake na jajetu. Sad će i legalizam, tek što nije...

Pa posle - šesnaestojanuarska diktaRIOTINTOrtura.

Nije odavno.

Smrt u diskoteci

Ukida se cenzus za referendum, odluku donosi većina izašlih
Za uspeh referenduma u Srbiji više neće biti potrebna izlaznost veća od 50 odsto upisanih birača, već će se usvajati odluka većine izašlih glasača, predviđeno je Nacrtom Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, kojim se rok za prikupljanje potpisa za narodnu inicijativu produžava sa sedam na 90 dana. Javna rasprava trajaće do 22. novembra.

Ministar državne uprave i lokalne samouprave Branko Ružić, naglasio je da je cilj predloženih zakonskih izmena usklađivanje sa Ustavom, uz ocenu da je postojeći zakon po nizu svojih rešenja restriktivan, prevaziđen i neusaglašen sa Ustavom i da ograničava korišćenje demokratskih mehanizama garantovanih najvišim pravnim aktom. "Važeći Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi je donet 1994. godine, a minimalno izmenjen 1998. godine, ali je primena niza rešenja tog zakona u praksi pokazala velike nedostatke, zbog čega se referendum i narodna inicijativa retko koriste", rekao je Ružić na Okruglom stolu o Nacrtu Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi. "Na lokalnom nivou uspešni referendumi su se održavali samo po pitanju uvodenja mesnih samodoprinosa, što ukazuje da se ovi demokratski instituti slabo primenjuju u Srbiji i to stanje želimo da promenimo".
Pomoćnik ministra državne uprave i lokalne samouprave Saša Mogić rekao je da je jedna od ključnih neusaglašenosti važećeg zakona sa Ustavom tzv. kvorum za referendum, odnosno, odredba po kojoj uspeh referenduma predviđa izaznost više od polovine upisanih birača. S druge strane, članom 203. stava 8 Ustava Srbije utvrđeno da se odluka o promeni najvišeg pravnog akta donosi ukoliko za nju glasa većina od izašlih birača. "Bilo je raznih komentara u javnosti šta je smisao ukidanja kvoruma za referendum. I da odustanemo od donošenja novog zakona i da se ništa ne promeni, ako bi se održao referendum za promenu Ustava, ne bi mogao da se primeni važeći zakon, jer je Ustav to eksplicitno odredio", kazao je Mogić, koji je tzv. kvorum za referendum označio kao jedan od ključnih problema za primenu tog demokratskog instituta. "Predviđa se i proširenje kruga birača sa pravom učešća na referendumu na interno raseljena lica, dok se potpisi za narodnu inicijativu mogu prikupljati elektronskim putem".

- RTS, 18.11.2019.

Укида се цензус за референдум???
Дакле довољно је само да на референдум изађе @avucic и каже да је Косово независно.

— Crveni Baron (@CrveniBaron1) November 19, 2019

Najzad... deluje.
Znao sam da mi je ta priča od negde poznata.

Može jedna Smrt u diskoteci?

Ne, hvala.
Nismo nešto u formi, godinama unazad.

Referendum završen

Negotinski referendumski neredovni lokalni izbori su završeni, u potpunosti na način koji je ovde bio najavljivan, nedeljama unazad. Nažalost.

Konačni rezultati krvne slike (upravo pristigli sa laboratorijske analize):

Upisano birača: 39417

Izašlo na glasanje: 14879 - 37,75%

Broj odborničkih mesta u SO Negotin: 45

Važećih listića: 14495 - 97,42%

1. SNS-SPS: 10569 glasova, 71,03%, 36 odbornika

2. DS: 2788 glasova, 18,74%, 9 odbornika

---------------------------------------------------------------------

3. USS: 558 glasova, 3,75%, bez odbornika

4. GG NBK: 580 glasova, 3,90%, bez odbornika

Nevažećih listića: 384 - 2,58%

U odnosu na predsedničke izbore održane u aprilu 2017. godine, na lokalne izbore je izašlo nekih 2100 građana manje, iako su lokalni funkcioneri revnosno predizborno obilazili gastajbarterske klubove po miteleuropi, pritom naplaćujući "pripadajuće" devizne dnevnice.  Izgleda da ni Uskrs i Božić više izborno nisu ono što su nekada bili - barem je tako u Vlašingtonu. Danas je izlaznost bila za oko 5% manja u odnosu na onu u aprilu, i to se poklapa sa manjim brojem ljudi koji su glasali i osvojenim procentima po listama, što daje osnova za zaključak da je moguće napraviti validnu paralelu između predsedničkih i lokalnih izbora.
Kao i obično, izbori bilo koje vrste u Negotinu na biračkom mestu br. 48 u selu Plavna, tradicionalno od sabajle počinju sa 100:0 za vlast, što predstavlja konstantnu veličinu u ovdašnjoj izbornoj jednačini sa nekoliko nepoznatih i mnogo više poznatih. Tako je bilo i ovoga puta, baš kao što je na tom biračkom mestu ponovo najveći procenat glasova "za AV vlast" (95,24%), i biće opet tako sve dok neko tamo ne bude konačno kažnjen zbog svega što se radi. Ili to, ili da meteor tresne posred biračkog mesta #48... mada, nisam baš siguran da se u meteorskoj varijanti veoma brzo ne bi našla adekvatna i brza zamena - kako za birački odbor, tako i za prvih 100 glasačkih listića pretvorenih u kosmičku prašinu.

Boban "Kostolomac" iz Karbulova, ordinira sredom i subotom ispred Matićeve pekare na Zelenoj pijaci. Ništa lepše od vraćanja iščašenog atlasa uz miris vrućeg hleba i bureka na užegloj masti.

Idemo redom.

Anamneza:

1

Na listi SNS-SPS, socijalisti su imali 20% mesta, tj. 9/45 kandidata od kojih je jedan ustupljen Palminoj ekipi koju, naravno, predstavlja opet jedan od... pa, znate već kojih. Nakon ovih izbora, oni će imati 8 odbornika: 7 SPS + 1 JS, jer je zbog dogovorene kvote jedna od komunjarskih kandidatkinja udarnički postala "prekobrojna". Nema veze, uhlebiće i nju, nema razloga za bilo kakvu brigu. Kako će kradikali raspodeliti ostalih 27 odborničkih mandata na silesiju svojih & satelitskih firmi - potpuno je nebitno, jer neće. Vremenom će ionako uvideti - i volšebno otkriti, kako oni u Beogradu budu klizili ka neminovnom kraju - koliko "njihovih" to uopšte nisu, ali zato jesu koalicionog partnera.

Jedino nerešeno pitanje i dalje glasi: Šta će "koordinator SNS za celu Istočnu Srbiju osim Negotina" učiniti sa ovim rezultatom? Da, na Ničića mislim. Nezadovoljan što se "nije pitao ništa" pre ovih izbora, čekao je "neki kiks" pa da krene u asanaciju negotinskog kradikalskog bunjišta. Da li je ovo bio kiks ili ne - videćemo. Tek, na predsedničkim izborima je Vučić imao 65,58% glasova, pritom osvojivši oko 600 glasova više od ovih njegovih danas. Manje glasova a veći procenat - šta se u tim usijanim tintarama više vrednuje? Ako je do Vučića, onda procenti imaju apsolutni prioritet. Ali, ako je do Boška i SPS... e, to je već nešto drugo.
Kako god bilo, a biće, SPSovci su danas opet uspeli da proguraju svoje - i tek će gurati. Živi bili pa videli, jer broj 1 je uvek broj 1, čak i kada ga Meksikanci čudno pišu drugačije.
Možda Vučić i neće biti predsednik opštine Negotin nakon ovih izbora, ali Dačić to svakako hoće.

2

Demokrate su uspele da osvoje skoro identičan procenat glasova kao zbir Jankovićevih i Jeremićevih u aprilu; njihovo biračko telo je ionako bilo rascepljeno na tu dvojicu, a referendumski karakter ovih izbora ih je svakako ujedinio. Sa 250 glasova manje tj. oko 1% više u odnosu na april, prate trend koji je važio i za one pod rednim brojem 1. Fiktivno pojavljivanje kandidata iz lokalnog LDP na ovoj listi (koji su i u aprilu uglavnom podržali Jankovića), postalo je još fiktivnije nakon činjenice da je jedan deo njih digao ruke od propale firme i prišao demokratama još pre ovih izbora. Imali su i zašto, i ne treba ih zbog toga mnogo razvlačiti po čaršijskim i internet abrovanjima.
Za razliku od liste SNS-SPS, lista DS je bila za trećinu kraća, što oni pravdaju prvenstveno strahom kod ljudi od sankcija koje bi im ekipa na vlasti priredila ukoliko se prihvate kandidature; strah, ali i unutrašnje nepoverenje bili su uzrok i odugovlačenju sa prikupljanjem potpisa i određivanjem "čuvara glasačkih kutija". Moral je trenutno najkvarljivija roba u Srbiji, i Negotin tu nije nikakav izuzetak. Ova dva, nimalo naivna problema, demokrate su mogle da reše javnim obraćanjem svim građanima Negotina koji se ne plaše i voljni su bili da im pomognu u glasanju protiv naopake vlasti, koliko god da ih (malo) ima. Lista u potpunosti popunjena bi im svakako donela još koji procenat, možda i konačno preko 20%, pa i tog desetog odbornika, a to bi onda zaista postalo problem za komitetsku koaliciju. No, nisu tako uradili, i rezultat je takav kakav je.
Demokratska stranka će sebi i građanima učiniti veliku uslugu onog trena kada bude prestala da priča kako je "jedina koja može da smeni SNS sa vlasti". Na vlasti su SNS i SPS, uz buljuke politikantskih supozitorija, a njih (ili bilo koga drugog) sa vlasti jedino mogu da smene građani svojim glasovima. DS je tu najistaknutije i trenutno najizvesnije sredstvo za postizanje tog cilja, ali svakako nije jedino, i što to budu češće imali na umu, to će za sve biti bolje. Silni "jedini" su pri samom vrhu liste onih koji su ovom društvu došli glave, što i nije neko društvo kojim bi se trebalo hvaliti.
Nakon što je Vučić ispalio svoje fanove, jer se posle nedelju dana besomučnog najavljivanja nije pojavio na skupu u Hali sportova, DS je situaciju morala da kapitalizuje lecima namenjenim građanima u kojima na konkretnim lokalnim primerima pokazuje i dokazuje naprednjačko licemerje koje se proteže od vrha do temelja piramide njihove vlasti. Morala je, a nije, krijuči se iza floskule "mi ne radimo negativnu kampanju". Ponekad se divim njihovom umeću da ne vide koliko je protivnik na klimavim nogama.
Ako su nešto uradili dobro, to je da su smogli snage da izađu na izbore pod svojim imenom, bez koalicija, da sa kakvim-takvim (druge i nemaju, pošteno govoreći) svojim snagama izguraju ovu kampanju i konačno naprave sasvim pristojan rezultat shodno mestu i vremenu u kome se nalazimo. Od toga bi mogli da naprave dobru polaznu osnovu za dalje, ukoliko budu umeli.

Napomena #1:
Sindrom "manje glasova a veći procenat" karakterističan je za ove dve izborne liste, koje su ujedno i prešle cenzus, i to sa približno srazmernim odnosom manjka glasova i viška procenata u odnosu na ukupno smanjenu izlaznost. Ove dve liste zajedno imaju zajednički manjak od oko 850 glasova; šta je sa onih preostalih 1250?

3

Svrljiška seljačka stranka iz Negotina nije prešla cenzus - jer tako nije ni bilo planirano. SNS svojim bivšim članovima ne ukazuje preteranu milost, a naklonost će tek morati da zarade. Na dobrom su putu, a osvojenih 558 glasova bi možda mogli da objasne i onaj manjak u kradikalskoj vreći sa glasačkim listićima. Možda da, možda ne, ali to je sada ionako nebitno - baš kao što je bilo i pre izbora. Kakav bre crni "Etno-kuvar" & slične monade...

4

Antikorupcijska lista grupe građana DJB-Dveri & Co. je osvojila 580 glasova, tj. 3,9% "ukupne izborne volje građana Negotina". Saša Radulović i Boško Obradović, kao kandidati na predsedničkim izborima u aprilu, osvojili su 695 (270+425) glasova ili 4,09% (1,59+2,50). Izlaznost smanjena za 5% u odnosu na april, i neizlazak na izbore pod sopstvenim firmama već pod bezličnom antikorupcijskom parolom (možda bi bolje prošli da su umesto naziva "Negotin bez korupcije" upotrebili "Korupcija bez Negotina"), u potpunosti objašnjavaju njihov rezultat koji je u zbiru skoro identičan onom sa predsedničkih izbora.

Napomena #2:
Šešeljevi radikali nisu izašli na izbore po prvi put otkad postoje u Negotinu. Njihovih aprilskih 580 glasova + DJB/Dveri razlika daju otprilike zajedno 700 glasova. Sa već spomenutih 850 manjka za SNSPS i DS, to čini oko 1550. Gde su još 550 nedostajućih glasova? Saberite to sa "seljačkim" glasovima i videćete da se skoro poklapaju sa zbirom koji su osvojili svi ostali nespomenuti opiljci od predsednički kandidata iz aprila (uključujući i Belog fantoma).
Efekti Jankovićevog i Jeremićevog poziva na bojkot su danas bili više nego evidentni.

Dijagnoza:

Radikalne i napredno invazivne metode, za razliku od pacijenta u Pećincima, u Vlašingtonu za sada nisu bile primenjivane niti je bilo neke preke napredne potrebe za tim. Ne znači da je neće biti, svakako. Ovde bi pre trebalo pokušati sa nekim od antidepresiva ili adrenalin-busterima širokog spektra i dejstva po pučanstvu, što se najčešće postiže govorenjem istine bez straha, hapšenjem lopova i ignorisanjem lažova - a upravo je sve to ono što se ovde ne radi, već se i dalje kao placebo terapija koristi okretanje glave od sebe i stvarnosti, bez ikakvog efekta po pacijenta.
Čuvena fama o "gastarbajterima koji dolaze autobusima samo da glasaju za SPS svaki put" razbijena je ove godine čak dva puta, brojke su tu neumoljive. Ni Uskrs niti Božić nisu bili dovoljan motiv da ih u većem (ili bilo kom) broju privuku da dođu na glasanje. Jednostavno, generacija zbog koje je nastala ta fama, više ne postoji. Njihova deca više nisu gastarbajteri, već Austrijanci, Nemci, Švajcarci, Šveđani, Danci, Francuzi... koje Negotin ne zanima ništa više od Pjongjanga ili Kandahara.
A to što ovdašnje opštinare i dalje zanimaju devizne dnevnice, poodavno više nema veze sa gastarbajterima i njihovim glasovima, već sa... znate već i sami čime.

Umesto terapije:

Večeras je zgrada negotinskog "Komiteta" izgledala ovako:
Dole levo - demokrate se pokrile aluminijumskim venecijanerima.
Dole desno - kradikali se umotali u pakpapir sa Vođinim likom.
Gore desno - komunjare u polumraku, kako to obično i rade kada nešto muvaju.
Gore levo - čuvena plafon-padavičarska sala SPS, upakovana u socijalne zavese požutele od starosti, vlage, pušenja i sramote čemu su sve morale da prisustvuju decenijama unazad.

Ceo Komitet u polumraku, oko njega buljuci dece sa "nenegotinskim" naglascima, ekskurzijski privedene da odrade kampanju maltretiranja negotinaca, za sendvič sa prilogom od naprednih obećanja. Bolje da su ih odveli u Muzej, nešto bi makar naučili o istoriji i kulturi zemlje i grada koje njihov Vođa & Co. tako napredno i temeljito razvaljuju.
Večeras su makar demokrate mogle simbolično da razmaknu te svoje venecijanere, da širom otvore prozore stranačkih prostorija tokom prebrojavanja glasova. Učinili bi veliku stvar mnogima - njima na večerašnjih +10 u Negotinu ne bi bilo preterano hladno unutra, prolaznici bi videli da iz te zgrade ponekad ume da izbije i svetlo a ne samo da isijava mrak, a "neki" spolja bi se svakako smrzli od tog prizora. Da im ne bude večeras baš sve potaman, u šta su tako osiono ubeđeni. Nažalost, ta antikradikalska terapija je večeras izostala. A baš je bila zgodna prilika...

Nakon svega, mene je sramota zbog toga što negotince nije.
No use for any further comment.

Vrli novi svet?

"Duhovi" britanske imperijalne kulture su oduvek sebi nalazili odušak kroz odbojnost prema Evropi, u paru sa opsednutošću idejom o Britanji kao svetskom lideru. Nakon Brexita, britanski "možemo-sami" sindrom se vratio kao bumerang onima koji su ga bacili.
Posred čela.

Brexit je jednokratna britanska avantura bez nekakve dogovorene ili očigledne proaktivne strategije, koja je stvorila tešku neizvesnost u odnosima Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske Unije. Politički kamenčić Brexita koji je bio bačen u eurobazen, izazvao je talasanje koje postaje sve veće kako pune implikacije referendumske odluke postaju sve jasnije.  

Šta se krije iz Brexita, tog najvećeg mirnodopskog diplomatskog izazova za Britaniju? Suštinska pitanja deluju poprilično jednostavno. Ali, zašto se tako nešto dogodilo? Zbog čega su diplomate pokrenule tu akciju na tako antagonistički način? Kakve sve ishode tek možemo očekivati? Odgovori na ova pitanja su međusobno zavisni, i samo delimično se mogu objasniti uz pomoć britanske istorije i političke kulture. Naravno, ekonomski i društveni faktori su od životnog značaja, ali hajde da pogledamo malo imperijalni i istorijski kontekst Brexita kako bi smo pronašli još neki trag o tome šta se stvarno dešava.

Krenimo od očiglednih stvari: svaka država koja je postala, ili želi da postane članica EU, ima sopstveno breme istorije. Ne možemo zaobići nekadašnje imperije: Evropa je nekada bila kontinent imperija i osvajanja - prekomorskih ili kontinentalnih, na korak od kuće. Inače, pod "Imperijom" smatram dominaciju (na neki način) jedne države nad drugom. Jedan istoričar je tadašnje evropske države zgodno opisao sa "mnogo rade, još više naređuju". Danas, svaka država mora da nauči da živi sa sopstvenom prošlošću; međutim, mora da nauči i kako da to prevaziđe i sebi ne dopusti da je istorijski teret te prošlosti kontroliše, bez obzira da li je bila kolonizator ili kolonija, ili je samo sa strane posmatrala te imperije i posledice njihovog ponašanja. Samo ukoliko razume, pa se shodno tome i nosi sa svojom istorijom, jedna država će iskreno moći da bude deo zajedničke budućnosti. U EU ne postoji država u kojoj nema tragova sopstvene ili tuđe imperijalne prošlosti: ti tragovi čuče i vrebaju u percepcijama a ponekad i u ponašanju njihovih vlada. Sve to doprinosi našem nacionalnom identitetu: to jeste bitno, baš kao što je bitno i uspešno se sa tim nositi. Smatram da su ostaci britanske imperijalne kulture uvek dolazili do izražaja kroz odbojne stavove prema EZ/EU, zajedno sa opsednutošću idejom o Britaniji kao svetskom lideru, iako je njena ogromna imperija vremenom prestala da postoji kao takva.

ZAŠTO?

Izjašnjavanje na referendumu 23. juna 2016. u potpunosti je promenilo stanje stvari - od 72% Britanaca koji su glasali na referendumu, 52% njih se izjasnilo za izlazak iz EU (Brexit). Zapravo, ne znamo u kojoj meri je to izjašnjavanje zaista bilo snažno i reprezentativno; živa rasprava i dalje traje oko toga koliko su ti rezultati pouzdani, ako se u obzir uzmu neprijavljeni tokovi finansiranja kampanje i ekstremna propaganda putem društvenh mreža, jer je teško utvrditi njihov uticaj na tok i ishod referenduma. Obe strane su vodile kilavu kampanju. Na nacionalnom nivou nije vođena nikakva ozbiljna diskusija o ulozi EU u oblasti pravosuđa, vojske, bezbednosti građana, obrazovanja, istraživanja i razvoja, zaštite životne sredine i evropske kulture. Nije bilo nikake ozbiljne procene budućnosti Britanije na globalnom nivou, u odnosima sa Rusijom, Amerikom, Kinom ili zemljama Srednjeg Istoka. 
Sve u svemu, kampanju su obeležile poluistine, nagoveštaji i obmane; akademska zajednica je svemu tome pokušala da se suprotstavi. Neki od komentatora ističu razlike u starosnoj dobi i nivou obrazovanja između onih koji su glasali za ostanak i onih koji su bili za odlazak iz EU. Drugi ukazuju na razliku u glasanju između glavnih metropola sa jedne, i ruralnih i priobalnih oblasti sa druge strane. Mnogo je energije utrošeno na to da li su Brexitovci "luzeri" - oni koji su loše prošli u procesima globalizacije i društvenih promena, i kojima je bila privlačna agenda UKIP. "Odlazak" je možda delimično bio i glasanje u znak protesta (kao i na drugim referendumima) protiv vlasti i statusa kvo.

Međutim, takvo glasanje nije bilo samo nekakav trenutni političko-strateški odsjaj na ekranu radara, niti su njegovi koreni samo u nedavnim društvenim i ekonomskim promenama: ono odražava suštinski duboku dimenziju britanske političke kulture, razotkrivajući koliko je spori svaki proces kulturnih promena u Britaniji.
Čemu ovakva tvrdnja? Ratovi svakako mogu prevazići imperije i imperijalni mentalni sklop, ali oni takođe mogu povratiti vizije nekadašnje imperijalne slave. EU je rođena iz vojnih poraza i okupacija širom kontinenta; ti porazi i krah imperijalnih snova uobličili su njen nastanak. Za razliku od svojih partnera sa kontinenta, Britanija nije doživela invaziju tokom Drugog svetskog rata, a britansko-američki ratni savez je dao osnovu za trajnu - mada poprilično jednostranu - vezu sa SAD tokom i nakon rata (naravno, ne treba zaboraviti da je Amerika jedan od nekadašnjih britanskih kolonijalnih poseda). Pobeda u ratu je takođe usadila uverenje u superiornost britanskih vrednosti, liderstva (kako je to opisao Čerčil), politike, pravnog i ustavnog sistema - oni su preživeli taj rat, za razliku od onih u drugim zemljama Evrope. Između 1945. i 1955. Britanija je zaista imala ulogu lidera, tesno povezana sa SAD, u stvaranju novog međunarodnog institucionalnog poretka koji i danas postoji. Nivo uticaja koji sećanje i snaga tog uspeha imaju na današnju britansku političku kulturu, ne može se potceniti. U mnogim aspektima, Britanci još uvek sa tim nisu završili.
Dok je izgradnja međunarodnih i evropskih institucija bila u toku nakon 1945. godine, paralelno se odvijalo i rasturanje britanske imperije, što je imalo direktniji uticaj na stanovnike Ostrva nego evropske integracije. Još dok je bila vođena rasprava o formiranju OECD, Saveta Evrope i Zajednice za ugalj i čelik, Britanija se razdvajala od svoje imperije - Indija, Cejlon, Malaja, Palestina, dekolonizacija Afrike, povlačenje "istočno od Adena"... sve to predstavlja pozadinu kontinentalnog razvoja na polju integracija tokom šezdesetih godina. Gubitak imperije je Britancima ostavio samo priče o naciji moreplovaca tesno povezanoj sa SAD kroz kulturu, jezik i ekonomiju. Britanski politički vrh je bio povezan sa SAD preko institucija i kroz vojnu saradnju u okviru NATO (uključujući i nuklearno naoružanje kao znak stvarne moći). Kroz vojnu okupaciju Zapadne Nemačke, bila je u ravnoteži sa drugim silama u Evropi. Francuska je, iako takođe u procesu dekolonizacije, zauzela drugačiji kurs, koristeći Evropsku Zajednicu kao zamenu za francusku moć i prestiž, pritom zadržavajući čvrstu kontrolu nad trgovinom sa svojim nekadašnjim kolonijalnim posedima. Britanija, u toj promeni stila igre, nije uspela da zadrži diplomatsku inicijativu.

To je značilo da je Britanija imala otežane odnose sa kontinentalnom Evropom, u trenutku nastanka prvih inicijativa za stvaranje Evropske Unije. Odbili smo od sebe ostale osnivače EU (tada EEZ/EZ) iz pedesetih godina, sklapanjem alternativnih aranžmana (poput EFTA), da bi smo potom shvatili da ćemo morati da se priključimo EU upravo zbog sopstvenog interesa. Politička levica je imala brojne prigovore protiv Unije (za njih EU nije bila "dovoljno socijalistička"), a nacionalisti su se bunili da taj potez više ide u korist stranaca nego Imperije/Komonvelta i da to podriva nacionalni suverenitet. Za svo to vreme, u Britaniji nije postojala jedna proevropska partija od bio kakvog značaja. I Laburisti i Konzervativci su svaki čas menjali stavove između favorizovanja i neslaganja sa EU. Obe partije su podnele zahtev za članstvo i protivile se aspektima EU, i obe su organizovale referendume. Laburisti su 1975. takođe organizovali referendum o ostajanju u Uniji, ali tadašnje okolnosti i organizacija referenduma su bili daleko drugačiji od današnjih. Britanske političke partije su se pokazale veoma loše u prilagođavanju. Teška je ironija da smo se mnogo bolje pokazali u objašnjavanju potrebe prilagođavanja drugima, naročito pri prelasku iz komunizma u svet postkomunističke Evrope, nego što smo se sami prilagođavali.

Kada je Britanija konačno odlučila da podnese zahtev za prijem u tadašnju Evropsku Zajednicu, proteklo je više od jedne decenije (1961-1973) do njenog prijema u članstvo, jer je francuski predsednik Šarl de Gol dva puta ulagao veto - on je u potpunosti shvatao britansku kulturnu distancu u odnosu na kontinentalne evrointegracije, iako su čak i SAD insistirale na prijemu Britanije u članstvo i ostanak u zajednici koja je kasnije postala EU (taj trend se može pratiti od Kenedija pa sve do Obame).

Kako smo ušli u EZ, tako smo krenuli da je menjamo i reformišemo po sopstvenom liku - naročito na polju spoljne politike tokom sedamdesetih godina. Treba zapamtiti da se upravo Margaret Tačer zalagala za efikasno jedinstveno tržište. Takođe, Britanija se uvek javno zalagala za proširenje Zajednice, mada je "ispod žita" (što je zvanični London uvek poricao) tvrdila kako bi proširenje moglo na kraju čak i oslabiti suštinu projekta integracije. Dakle, naša EZ/EU istorija je puna zakrpa: izraz "nezgodan partner" odlično oslikava pravo stanje stvari.

KAKO?

Kako će se političari nositi sa Brexitom? Do sad im je loše išlo. U Britaniji, kao i u svakoj drugoj demokratskoj zemlji, spoljna i unutrašnja politika se neizbežno prepliću. Brexit je destabilizovao stranačko-političku i ustavnu strukturu zemlje, a tako će biti i nadalje. Unutrašnji pritisci na konzervativnu vladu Tereze Mej, koja se oprezno izjašnjavala za ostanak u EU, veći su od bilo kog pritiska koji je neki britanski premijer doživeo u poslednjih pedeset godina. Njen legitimitet lidera proizašao je iz glasanja za napuštanje Unije kao i ostavke Dejvida Kamerona koja je usledila odmah nakon toga: ona je na kraju bila izabrana bez glasanja, zato što su ostali kandidati u međuvremenu odustali ili ispali iz te trke. Ona je odlučila da trojicu vodećih Brexitovaca u svojoj partiji postavi na odgovorne funkcije - Borisa Džonsona, Dejvida Dejvisa i Lajama Foksa. Mej je izgubila dosta od svog legitimiteta nakon poslednjih opštih izbora, na kojima su Konzervativci izgubili većinu u Donjem domu Parlamenta. Sve to je oslabilo kapacitet njenog delovanja.

U Londonu nisu imali nikakav plan kako bi Britanija mogla da se nosi sa glasanjem u korist izlaska iz EU. Mogući pravci delovanja su se kretali od "tvrdog" (bez ikakvih daljih pregovora, u nadi da ćemo i dalje poslovati kroz Svetsku trgovinsku organizaciju) do "mekog" Brexita (koji ima mnogo varijanti, iako smo uglavnom odbacili norveški i švajcarski model). Neki se zalažu za niz kompromisa i dogovora, od specijalnih sporazuma u određenim oblastima ekonomije do novodogovorenih aranžmana, dok neki drugi razmišljaju o potpunom ponovnom razmatranju referendumske odluke.
Sve su to budalaštine, karakteristične za one koji ne znaju šta zapravo hoće.
To nije odluka koja se tiče samo Britanije. Bez obzira na retoriku, Britanija nije u situaciji da postavlja uslove tokom pregovora. Moraćemo da shvatimo činjenicu da nikada nećemo postići bolji sporazum sa EU od onog koji smo imali unutar Unije. Mi već imamo slobodu izbora, budžetske popuste, nemamo euro niti Šengen. Čak smo u februaru 2016. uspeli da izdejstvujemo i značajno obećanje da će nam dopustiti status na korak od ali ne i izvan Unije, a sada je to obećanje povučeno.

Britanski pregovarači se, međutim, i dalje obraćaju avanturističkim tonom javnosti - ne samo u Engleskoj, već i glasačima u Škotskoj i Severnoj Irskoj (iako se tamo uglavnom glasalo za ostanak u EU). Mi se u suštini i dalje obraćamo sami sebi, pričom o tome kakva smo i kakva treba da budemo zemlja. To otkriva činjenicu da je Brexit stvorio još jedan grč britanske postimperijalne napetosti - mi ne želimo da nas vide kao slabog i neodlučnog uglavnom regionalnog igrača koji se povlači kad zagusti. Brexit mora da ima neku pozitivnu poruku, baš kao što ima negativnu, "odlazeću" komponentu: svaljivanje sve krivice na strance i eksperte. Sindrom britanskog postimperijalnog globalnog liderstva ("možemo sami") obio nam se o glavu zajedno sa oživljavanjem pregovora o novoj globalnoj Britaniji. Kako to britanski satiričari kažu - "ovde smo već bili".
Za EU, ti pregovori se mogu grubo opisati kao obrnuti "pregovori o proširenju", u kojima je Unija - možda nesvesno - postavila pravila igre, i sada samo odmerava britansku volju i kapacitet da ih razume i igra po tim institucionalnim prioritetima i pravilima. Naravno, Brexit predstavlja završenu priču za EU, ali njena strategija je da se drži procedura i razvija ih na sličan način kao što je to radila tokom celog procesa proširenja EZ/EU - pa makar i sa zahtevnijim vremenskim okvirima. Institucionalna konsolidacija i izgradnja na presedanima ostaju od vitalnog značaja. Davanje prednosti jednoj državi-članici u nekom slučaju ne može postati presedan u EU. Izbegavanje ad-hok rešenja u slučaju Britanije takođe smanjuje pritisak ka destabilizirajućoj igri na dve table na samu EU, jer će Evropska komisija - a ne pojedinačne države i njihova biračka tela - tako moći da iznađe pravi način izlaska Britanije iz Unije.

I ŠTA SAD?

Kakav će biti ishod pregovora o Brexitu? Istorija nas uči da je nezahvalno projektovati istoriju u budućnost, i da su u velikoj meri neočekivani događaji ("šokovi paradigme") uvek mogući.
Vlada nam nije rekla kakva nas to svetla budućnost post-Berxitovskog sveta čeka pored težnji za sklapanjem sporazuma o slobodnoj trgovini i veće bilateralizacije u međunarodnoj politici. Kako je dugi smiraj imperije zaista uticao na to da britanski premijeri iz obeju stranaka, kao po nekom nizu pribegavaju alternativnoj frazeologiji o "britanskom liderstvu", da li smo baš sigurni u tvrdnju da neoimperijalizam ne predstavlja ozbiljan predlog? Britanski političari još uvek koriste zgodne fraze poput "liderstva" i "globalnog liderstva" - često ih povezujući sa "nacionalnim interesima" - dok Brexitovci otvoreno govore o samostalnom preuzimanju globalnog preduzetnog liderstva u današnjem svetu. U potpunosti je važno da li Severna Irska i Gibraltar, u duhu sopstvenih dubokih imperijalnih konotacija, predstavljaju ta delikatna pitanja baš kao što je to i izbegavanje petljanja u složene i osetljive probleme (npr. Kipar).

Strah prvi: svaka post-Brexitovska politika će zavisiti od toga da li će Britanija uspeti da izbegne pad ekonomskog razvoja, za koji neki predviđaju da će iznostiti čak i 4-6% bruto nacionalnog dohotka. Ako do toga ipak dođe, svi ulozi će propasti.

Strah drugi: institucionalno razdvajanje. Politikolozi kažu da su za kreiranje međunarodnih organizacija neophodni države i moćni pojedinci. Takve institucije tada mogu da kreiraju impuls opstanka. Međusobna povezanost međunarodnih organizacija ih takođe može ojačati - UN, NATO i EU su postale deo okosnice zapadnjačkog sistema, zajedno sa ostalim regionalnim i međunarodnim institucijama. U mnogim aspektima ta međusobna zavisnost radi u korist njihovog dobrog funkcionisanja, baš kao i zdravog funkcionisanja jednog šireg sistema. Međutim, države mogu takođe biti i destruktivne: kao kada izvučete jednu nit iz neke tkanine, čime ćete oslabiti i sve ostale. Može doći do negativnog prelivanja usled nedostatka poverenja u politiku, a možda čak i do kolapsa nekih delova međunarodnih institucija - mada je put kojim se kreće aktuelna američka politika daleko značajniji od Brexita, u slučaju takvog mogućeg ishoda. Deluje ironično činjenica da su upravo SAD i Britanija, u decenijama nakon rata, bili globalni lideri tokom nastanka te mreže međunarodnih institucija.
Strah treći tiče se same EU: Brexit je pokazao unutarzavisnu prirodu EU i njeno oslanjanje na solidarnost i saradnju između članica, podstaknutu režimom strogih pravila ponašanja. Razumljivo je da je pregovaračka pozicija Unije u velikoj meri podstaknuta potrebom održanja institucionalne solidarnosti unutar EU, kao i sprečavanja presedana koji bi dao krila i drugim nezadovoljnim državama. Sa pozitivne strane, EU itekako vodi brigu o tome kako zaustaviti širenje zaraze ideja evroskeptika i populista. Ustavni legitimitet i stare evropske institucije bivaju preispitivani, legitimitet politike i političara u vezi finansijskih i drugih ekonomskih inicijativa i projekata širom EU takođe bivaju stavljeni pod lupu. Međutim, integracije su cvetale samo u vreme ekonomskog rasta i dobre političke volje, posebno ako je postojala neka pretnja spolja, baš kao i uopšteno pozitivan stav o unutrašnjoj vrednosti projekta Unije - taj psihološki efekat je imao veliki značaj. Uloga pomoći iz Maršalovog plana i posleratne izgradnje krajem četrdesetih i tokom pedesetih godina bila je ogromna, ali bila je još spektakularnija kao vežba jačanja samopouzdanja u Zapadnoj Evropi. Ovo napuštanje Unije od strane jedne velike države-članice, neizbežno će poljuljati to samopouzdanje. Uz američko okretanje Aziji i uspon Kine, Brexit može imati negativnu konotaciju dok se EU bori za sopstveni post-hladnoratovski položaj u svetu, uz velike demografske izazove koji postoje. Smanjenje uloge postojećih međunarodnih organizacija ne mora da bude brzo - ali bi do toga moglo da dođe, naročito ukoliko dođe do novih eksternih šokova za sistem. Ironično, ali ukoliko bi došlo do raspleta u slučaju Brexit a dugoročni "budalasti" kompromisi bili sačuvani, to bi po Britaniju i Uniju bilo gore nego da uopšte nisu krenuli aktuelnim putem.

Strah četvrti muči istoričare: da li i kako će sve to uticati na bezbednosnu dimenziju Zapada? Naravno da će uticati. Britanija se nalazila u srcu današnjeg zapadnog sistema: bila je jedan od osnivača Ujedinjenih nacija, MMF, Svetske banke, NATO, Saveta Evrope i OECD. Danas je ona most ka NATO i SAD unutar EU - naravno, ne jedini, iako su kulturne i jezičke veze još uvek jake. Ne treba preterivati, ali jezik, zapadnjačka kultura, Savet bezbednosti UN, nuklearna moć, "Petooka" mreža obaveštajnih službi (SAD, Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland) i drugo, čine integralni deo načina funkcionisanja bezbednosnog sistema u kome Britanija ima ključnu ulogu. Za Britaniju je po pitanju bezbednosti NATO uvek bio bitniji od vojnih snaga EU, tako da možemo očekivati dalja britanska nastojanja očuvanja NATO dimenzije.
Međutim, sama pozicija Britanije će biti oslabljena van evropskog dela transatlantskog sistema bezbednosti, i druge države će veoma brzo pokušati da nadomeste naše ionako kompromitovano mesto u njemu. Najnoviji britanski dokument o bezbednosti pokušava da se nosi sa tim problemom, ali nije jasno kako bi nakon svega Britanija mogla da ostane u središtu zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU. To se odnosi na oba kraja bezbednosnih procesa: prvo - po pitanju politike, diplomatije i inicijativa, što podjednako podrazumeva i proaktivnost i reaktivnost; drugo - obuka, zajednička bezbednosna i odbrambena politika, rukovođenje i koordinacija; bez Europola i zajedničkih poternica; međunarodna pravda, unutrašnji poslovi i kontrola granica. Razmena obaveštajnih podataka se podjednako oslanja na poverenje kao i na pristup informacijama. Brexit podriva koordinisano delovanje koje je nedavno predloženo u okviru globalne strategije EU za 2016. Ukoliko EU bude insistirala na zajedničkoj i "neophodnoj" saradnji sa Britanijom (kao zemljom koja nije članica Unije), onda tek treba definisati britansku ulogu u sistemu u kome ona više nije u srcu procesa donošenja odluka niti je bliska Međunarodnom sudu pravde. Treba se zapravo bojati velike krize do koje će doći pre nego što se razjasne nove procedure i instrumenti koji su na raspolaganju Uniji, naročito ukoliko dođe do promene američke politike ili izbijanja krize u visoko osetljivim oblastima duž granica EU.
Bezbednosna dimenzija nije povezana samo sa izazovima spolja. Štaviše, postoji šira ali delikatna ravnoteža moći i interesa unutar same EU u svim oblastima politike, a ne samo po pitanju bezbednosti. Za članice Unije će predstavljati izazov ublažavanje posledica, umesto  ponovnog izbijanja starih tenzija. Međunarodni sistem je jedno surovo mesto u kome države nemaju "prijatelje" već samo interese; mnoge funkcije EU, uz snažno učešće Britanije, služile su da smanje, usmeravaju i zadrže nadmetanje između država članica - bez međusobnog prozivanja. Britanija je naročito bila uspešna u tom "balansiranju" unutar same EU; teško da će to moći da radi kada bude izašla iz Unije. Takođe se priča da Britanija širi mrežu bilateralnih odnosa i saveza podjednako sa zemljama koje su članice EU i sa onima koje to nisu, i to u oblasti trgovine i bezbednosti. Takav pristup ima potencijal za stvaranje recipročnih mera, saveza, nestabilnosti i otvorenog nadmetanja - sve ono što je obeležilo destruktivnu istoriju Evrope u prvoj polovini dvadesetog veka.

Sve ovo jasno stavlja do znanja da referendumi mogu biti veoma klizav i opasan teren. 23. jun 2016. godine je razotkrio neke od najgorih aspekata kretanja referendumskim putem, barem je tako u Britaniji. U pitanju je kilava i lenja politika, slabog sadržaja i loše planirana, sa lošim tajmingom i očajnom prezentacijom. Pre nego što zaključimo pregovore sa EU, koji mogu poništiti pola veka razvoja evropske globalne strategije, političari su dužni da još jednom konsultuju građane. Bilo bi neoprostivo građanima Britanije ne položiti račune za bilo koji rezultat pregovora - u parlamentu, na opštim izborima ili nekom novom referendumu (iako postoje brojni problemi pravne prirode po tom pitanju). Pravičan mandat za bilo kakvu promenu biće od suštinskog značaja za jednu zdravu demokratiju, a to se izgleda može postići samo putem referenduma.
Naravno, bio bi to duboko ironičan potez, nakon što smo utvrdili da se kulturni koreni referenduma iz 2016. nalaze duboko u imperijalnoj prošlosti Britanije, posledicama dekolonizacije i strahu od evropskog angažmana - Britanija je možda tek sad sve to počela da uviđa. Mi u Britaniji ćemo morati da prevaziđemo sopstveni postimperijalni sindrom, nadam se bez sunovrata u sitničavi nacionalizam, izolacionizam i usporavanje ekonomskog razvoja. Štaviše, možda ćemo za nekoliko decenija želeti ponovo da apliciramo za članstvo u EU. Samo, da li bi naši EUropski susedi mogli da podnesu još jedan takav preokret u odnosima Britanije i Evropske unije?


Anne Deighton: Brave new world? Brexit Britain and its EU neighbours (Eurozine, 28.11.2017)

Obaveza glasanja & ukidanje referenduma (?)

U kontekstu sve većeg porasta uticaja populističkih i naročito ultradesničarskih pokreta širom sveta, kao i (ponekad sasvim opravdane) sumnje u efikasnost demokratskih sistema tj. u kojoj meri oni zaista odražavaju "demokratsku volju" i da li su referendumi bolja ili lošija varijanta u odnosu na izbore (pro et contra su primeri Švajcarske i Brexita), na internetu su se pojavili forumi gde je moguće slobodno učestvovati u diskusijama na te dve, ali i brojne druge teme.

1. Da li glasanje u demokratiji treba da bude obavezno uz kažnjavanje onih koji ne izađu na izbore?

U demokratskim zemljama širom sveta, stav građana prema političarima se sve brže menja. Brojne izbore, koji su u poslednje vreme bili održani, "pokvarili" su autsajderi koji otvoreno govore o frustraciji koji mnogi građani osećaju prema svojim izabranim predstavnicima. Kao posledica toga, dolazi do sve većeg pada izlaznosti na izbore na mnogim mestima. Međutim, u pojedinim zemljama taj problem ne postoji: u Australiji, Belgiji, Singapuru i većem delu Južne Amerike, izlaznost je daleko bolja zato što je izlazak na glasanje predstavlja zakonsku obavezu. Iako obavezan, čin glasanja je u nekima od njih dodatno olakšan kako ne bi došlo do kontraefekta (glasanje subotom i nedeljom, glasanje poštom ili preko interneta, mobilna glasačka mesta po bolnicama i domovima za stare itd.)

Obaveza izlaska na glasanje je oduvek predstavljala kontroverzu; u Holandiji je baš zbog toga ukinuta od 1970. godine. Oni koji je podržavaju, tvrde da je demokratska obaveza građana da glasaju; oni koji su protiv smatraju da je to izdaja same suštine demokratije i da vodi ka njenim lošim rezultatima. 

Ključna pitanja ove debate glase:

Šta očekujemo i šta tek treba očekivati od građana u jednoj demokratskoj državi? Da li obaveza izlaska na glasanje pomaže u borbi protiv porasta uticaja ekstremnih političkih organizacija širom sveta - i da li uopšte želimo da se borimo protiv toga?

ZA

1. Obavezno glasanje daje kvalitetniji izborni rezultat.
2. Izlazak na glasanje je u interesu svakog pojedinca.
3. Kada je izlazak na glasanje obavezan, to predstavlja podsticaj za njih da budu više politički angažovani i informisani.
4. Građani imaju obavezu da čuvaju demokratsku državu činom glasanja, što se obezbeđuje obaveznim glasanjem.
5. Obaveza glasanja utiče na smenjenje korupcije u izbornom procesu.
6. Obaveza glasanja može uticati na smanjenje troškova održavanja izbora, angažovanja aktivista i političke kampanje, a ta sredstva se mogu iskoristiti u druge svrhe.
7. Obaveza glasanja ohrabruje političare da budu manje ekstremni u politikama koje promovišu.

PROTIV

1. U demokratskim društvima se pravo na glasanje odnosi i na pravo na neglasanje.
2. U zemljama u kojima postoji manjak diverziteta u političkoj areni, obaveza glasanja je naročito problematična jer građani možda neće moći da nađu predstavnika koji deli njihove stavove. Na taj način bi oni samo bili primorani da glasaju za nekoga koga inače ne podržavaju.
3. Kažnjavanje onih koji ne izađu na glasanje disproporcionalno "gađa" siromašnije slojeve društva, čiji pripadnici jednostavno neće moći da plate propisane kazne.
4. Uvođenjem obaveze glasanja prestaje potreba političara da budu privlačni glasačima. Umesto toga, dovoljno im je da samo izgledaju "bolji" od oponenata, jer će građani ionako biti primorani da biraju između njih.
5. U mnogim zemljama bi bilo veoma teško uvesti tu obavezu (npr. u onima sa velikom populacijom skoro je nemoguće evidentirati sve glasače, one koji nisu glasali, naplatiti kazne...)

2. Da li treba ukinuti referendume (u demokratiji ih ne treba koristiti za donošenje političkih odluka)?

Skoro 40 godina nakon što je Margaret Tačer izjavila da je referendum "sredstvo kojim se služe diktatori i demagozi", Ujedinjeno Kraljevstvo se suočilo upravo sa jednim visoko kontroverznim izjašnjavanjem građana na temu budućeg položaja te zemlje u EU. Ishod "Brexit" referenduma već sad ima ogroman uticaj na budućnost Britanije. Postavlja se pitanje da li su građani bili svesni posledica odluke, u jednom veoma međusobno zavisnom globalizovanom svetu, tj. da li su možda svi oni bili predmet nečije manipulacije.

Broj referenduma širom sveta raste, posebno u evropskim zemljama: održano je više od 250 referenduma između 1991. i 2010. (ne računajuči Švajcarsku). Referendumi pokrivaju velike delove političkog spektra, od socijalnih pitanja (poput istopolnih brakova) do međunarodnih tema (poput članstva u međunarodnim organizacijama ili prihvatanja mirovnih sporazuma).

Referendumi su odavno predmet žučnih rasprava: jedni ih smatraju najčistijom demokratskom formom, drugi upozoravaju na opsežne negativne posledice i nametanje velikog pritiska građanima prilikom izjašnjavanja. Ova debata se primarno odnosi na razumevanje demokratije i pripadajuće joj antropologije, kao i na opšte efekte referenduma na demokratska društva. Diskusija se odnosi na referendume u globalu, bez obzira na njihov obavezan, fakultativni, neobavezan ili savetodavni karakter.

Osnovna teza glasi:

Da li referendume treba ukinuti zbog sve većeg znaka pitanja koji se nad njima nadvio?

ZA

1. Referendumi produbljuju političke podele u društvu.
2. Prosečan građanin, za razliku od profesionalnog političara, nije sposoban da donosi dobro utemeljene odluke kada su u pitanju kompleksne političke teme.
3. Referendumi mogu dovesti do tiranije većine.
4. Referendumi omogućavaju medijima veći politički uticaj, iako oni nemaju legitimitet izabranih predstavnika građana.
5. Referendumi su neefikasni, predstavljaju gubljenje vremena i para.
6. Kompleksne i potencijalno nepovratne odluke su predstavljene pojednostavljeno u binarnoj "DA/NE" formi, a glasačima je ostavljeno da biraju samo između te dve opcije.

PROTIV

1. Referendumi predstavljaju ohrabrenje građanima za politički angažman.
2. Referendumi jačaju poziciju nosilaca biračkog prava, a samim time i temelje demokratskog sistema.
3. Referendumi su efikasna mera za smanjenje uticaja privatnih interesa i lobiranja.
4. Narod, kao nosilac suvereniteta, mora imati pravo da direktno utiče na političke odluke.
5. Referendumi pružaju način za rešavanje spornih pitanja kada izabrani narodni predstavnici ne mogu da donesu neku odluku.
6. Odluke donete na referendumu bivaju percipirane kao legitimnije i prihvatljivije kod naroda u odnosu na odluke donešene na neki drugi način.
7. Ukidanje referenduma bi predstavljalo previše "jak" potez. Po mnogim pitanjima su se referendumi pokazali kao korisno sredstvo za donošenje demokratskih odluka koje daje pozitivne rezultate. Zabrinutost zbog mogućih zloupotreba referenduma, koju je iznova pojačao Brexit, može se smanjiti njihovom restrikcijom ili regulisanjem, a ne potpunim ukidanjem.

Referendum iz 1998. je bio nešto o čemu Brexitovci mogu samo da sanjaju: listići sa pitanjem "Da li ste za strano učešće u rešavanju pitanja Kosova?" i DA/NE odgovorom, nisu bili samo na glasačkim mestima već su danima pre glasanja kružili po javnim preduzećima gde su se zaposleni javno izjašnjavali a ti listići potom ubacivani u glasačke kutije na dan "referenduma". Na pitanje da li je bilo nekih "ZA", jedan član referendumske komisije mi je tada odgovorio "bilo je par nevažećih".

Poslednjih desetak godina, u Srbiji su skoro svi izbori imali referendumski karakter - krenulo se 2008. sa Tadićevom budalaštinom prodavanja "manjeg zla" da bi smo danas stigli do Vučićevog "za mene si - ili uopšte nisi". Predstojeći lokalni izbori u nekoliko opština (24. decembra), koji služe kao uvertira za beogradske i republičke, jasan su primer taktike koja će biti primenjena: više nema izbornih listi satelita koji će posle tražiti "nešto" kao uslugu za skupštinsku većinu, sada će svi ići na jednoj listi SNS u okviru dodeljenih jednocifrenih odborničkih i poslaničkih kvota, kako bi konačni rezultat umesto zbira više njih predstavljao uspeh samo jednog i jedinog - onog istog lika, koji je kandidat za predsednike svih kućnih saveta, mesnih zajednica, opština, gradova, za premijera, predsednika, patrijarha, Boga, Velikog Brata, Oko Svevideće i Logos.

Dakle, svi naredni izbori će biti neskriveno čisto referendumski i podjednako prljavi - da li ste za Vučića ili niste. Samo još nedostaje da saučestvovanje glasanjem u toj farsi postane zakonski obavezujuće; a vi onda prelomite pametno, ako smete, kao što su se do u sitne sate "pametno" utrkivali u davanju potpisa listi SNS u Negotinu, Pećincima, Mionici, i još "pametnije" eskivirali davanje podrške ostalima koji se zanose da na takvim izborima učestvuju.

Zamislite situaciju u kojoj ćete, pod pretnjom sankcija, morati da izađete na glasanje na kome se bira samo On i na kome ćete, shodno onome što ćete zaokružiti na listi, zapravo odlučivati ni o čemu. A upravo na to će vam se svesti sudbina, o kojoj navodno odlučujete glasanjem.

Otvoreno je pitanje da li treba uvesti obavezno glasanje i da li treba ukinuti referendum.
A šta ćemo sa obaveznim vanredno redovnim referendumskim izborima - da li njih treba ukinuti?

Možda bi trebalo raspisati neki referendum o tome, dok ga ne ukinu.

Kialo.com (discussions site)

Shoud citizens be forced to vote?

Should referendums be abolished?

Ostavka

"Petojulski referendum će ostati zabeležen u istoriji kao jedinstven trenutak, kada se jedna mala nacija usprotivila dužničkom ropstvu."

Poput svih borbi za demokratska prava, tako i ovo istorijsko odbacivanje ultimatuma Evrogrupe od 25. jula ima svoju visoku cenu koja ga prati. Od suštinske važnosti je bila ponuda visokog kapitala da ovo NE grčkog naroda naša vlada odgovarajućom rezolucijom naknadno "investira" u DA - u sporazum koji podrazumeva restrukturiranje duga, manji stepen štednje, preraspodelu u korist onih kojima je pomoć potrebna i stvarne reforme.

Ubrzo nakon objavljivanja rezultata referenduma, bila mi je jasna potreba određenih članova Evrogrupe, kao i "odabranih" partnera za mojim "neprisustvom" na tom sastanku; takvu ideju je premijer procenio kao potencijalno korisnu za njega prilikom postizanja sporazuma. Iz tog razloga, ja danas napuštam Ministarstvo finansija.

Smatram da je moja dužnost da pomognem Aleksisu Ciprasu da iskoristi, onako kako on to najbolje smatra, kapital koji nam je grčki narod podario na jučerašnjem referendumu.

A ja ću se ponositi činjenicom da me se ti kreditori gade.

Mi u Levici znamo kako da zajedno radimo i bez privilegija koje donosi funkcija. U potpunosti ću podržavati premijera Ciprasa, novog ministra finansija i našu Vladu.

Ovaj nadljudski napor u čast hrabrog naroda Grčke, i veličanstveno OXI/NE koje su oni podarili svetskoj demokratiji, predstavljaju samo početak.

Yanis Varoufakis personal blog: Minister no more! (06.07.2015)

+

Reakcije na rezultat jučerašnjeg referenduma u Grčkoj zaista umeju da budu zanimljive. Naročito one koje su bile objavljivane danima unapred, poput infograma koji je 3. jula objavio američki Wall Street Journal, iz koga se vidi da bi posledice (eventualnog) grčkog napuštanja eurozone bile sledeće:

- prosečna nadmorska visina Evrope bi opala za 157 metara

- ukupna količina proizvedenog maslinovog ulja bi bila 24,5% manja

- Evropa bi imala za 31,2% kraću ukupnu dužinu obale

Vaistinu vickasto, ali i uobičajeno za transokeansku distancu.

Reakcija tih istih, koja je usledila prilikom objavljivanja preliminarnih rezultata, nije bila nimalo vickasta:

Međutim, ta "bura" je po objavi podnete Varufakisove ostavke izgledala ovako:

Vrednost eura u odnosu na američki dolar ponovo je počela da raste, počev od 8:00 u ponedeljak. Tačno pola sata nakon što je grčki ministar finansija podneo ostavku i to obelodanio u medijima. Onaj špic na grafikonu označava trenutak kada su svetski mediji preneli tu vest.

Takođe, na svetskim berzama se polako zaustavlja jučerašnji vrtoglav pad, za šta su, garantujem, najviše zainteresovana stara srpska palanačka misao & prekoplotni pljuckači kvaziliberalnih bajalica.

Trgovina EUR/USD je završena: prvo 1 OXI za 1% naniže, pa 1 Varufakis za 1% naviše.

Ukoliko je ovo način na koji funkcionišu savremena ekonomija i berze - a jeste - onda više ni van pameti nije ideja o ponovnom odlasku u šumu. Dok i to ne poseku zarad auto-puteva u lepšu i bolju prošlost.

Reakcije na Varufakisovu ostavku možete pratiti iz munuta u minut ovde:

The Guardian: "Greek referendum: finance minister Yanis Varoufakis resigns - live"

Zabavnije je od gledanja svih Pinkovih kanala i RTS zajedno, ne zvao se ja Fido.
A i ne zovem se tako.

***

Bez obzira na bankarske vratolomije, ostaje otvoreno pitanje zašto je grčki ministar finansija podneo ostavku: da bi olakšao pregovore premijeru (kako to on sam tvrdi), zato što je do referenduma on glumio zeca a od referenduma će narod nadalje biti "loš policajac", ili možda zato što su mu se svi zgadili?

Ne bih baš računao na kartu gadljivosti kod političara, naročito onih finansijskih.

Još manje na to da je bilo ko od ovdašnjih politikanata sa posebnim potrebama čuo za reč ostavka.