"Duhovi" britanske imperijalne kulture su oduvek sebi nalazili odušak kroz odbojnost prema Evropi, u paru sa opsednutošću idejom o Britanji kao svetskom lideru. Nakon Brexita, britanski "možemo-sami" sindrom se vratio kao bumerang onima koji su ga bacili.
Posred čela.
Posred čela.
Brexit je jednokratna britanska avantura bez nekakve dogovorene ili očigledne proaktivne strategije, koja je stvorila tešku neizvesnost u odnosima Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske Unije. Politički kamenčić Brexita koji je bio bačen u eurobazen, izazvao je talasanje koje postaje sve veće kako pune implikacije referendumske odluke postaju sve jasnije.
Šta se krije iz Brexita, tog najvećeg mirnodopskog diplomatskog izazova za Britaniju? Suštinska pitanja deluju poprilično jednostavno. Ali, zašto se tako nešto dogodilo? Zbog čega su diplomate pokrenule tu akciju na tako antagonistički način? Kakve sve ishode tek možemo očekivati? Odgovori na ova pitanja su međusobno zavisni, i samo delimično se mogu objasniti uz pomoć britanske istorije i političke kulture. Naravno, ekonomski i društveni faktori su od životnog značaja, ali hajde da pogledamo malo imperijalni i istorijski kontekst Brexita kako bi smo pronašli još neki trag o tome šta se stvarno dešava.
Krenimo od očiglednih stvari: svaka država koja je postala, ili želi da postane članica EU, ima sopstveno breme istorije. Ne možemo zaobići nekadašnje imperije: Evropa je nekada bila kontinent imperija i osvajanja - prekomorskih ili kontinentalnih, na korak od kuće. Inače, pod "Imperijom" smatram dominaciju (na neki način) jedne države nad drugom. Jedan istoričar je tadašnje evropske države zgodno opisao sa "mnogo rade, još više naređuju". Danas, svaka država mora da nauči da živi sa sopstvenom prošlošću; međutim, mora da nauči i kako da to prevaziđe i sebi ne dopusti da je istorijski teret te prošlosti kontroliše, bez obzira da li je bila kolonizator ili kolonija, ili je samo sa strane posmatrala te imperije i posledice njihovog ponašanja. Samo ukoliko razume, pa se shodno tome i nosi sa svojom istorijom, jedna država će iskreno moći da bude deo zajedničke budućnosti. U EU ne postoji država u kojoj nema tragova sopstvene ili tuđe imperijalne prošlosti: ti tragovi čuče i vrebaju u percepcijama a ponekad i u ponašanju njihovih vlada. Sve to doprinosi našem nacionalnom identitetu: to jeste bitno, baš kao što je bitno i uspešno se sa tim nositi. Smatram da su ostaci britanske imperijalne kulture uvek dolazili do izražaja kroz odbojne stavove prema EZ/EU, zajedno sa opsednutošću idejom o Britaniji kao svetskom lideru, iako je njena ogromna imperija vremenom prestala da postoji kao takva.
ZAŠTO?
Izjašnjavanje na referendumu 23. juna 2016. u potpunosti je promenilo stanje stvari - od 72% Britanaca koji su glasali na referendumu, 52% njih se izjasnilo za izlazak iz EU (Brexit). Zapravo, ne znamo u kojoj meri je to izjašnjavanje zaista bilo snažno i reprezentativno; živa rasprava i dalje traje oko toga koliko su ti rezultati pouzdani, ako se u obzir uzmu neprijavljeni tokovi finansiranja kampanje i ekstremna propaganda putem društvenh mreža, jer je teško utvrditi njihov uticaj na tok i ishod referenduma. Obe strane su vodile kilavu kampanju. Na nacionalnom nivou nije vođena nikakva ozbiljna diskusija o ulozi EU u oblasti pravosuđa, vojske, bezbednosti građana, obrazovanja, istraživanja i razvoja, zaštite životne sredine i evropske kulture. Nije bilo nikake ozbiljne procene budućnosti Britanije na globalnom nivou, u odnosima sa Rusijom, Amerikom, Kinom ili zemljama Srednjeg Istoka.
Sve u svemu, kampanju su obeležile poluistine, nagoveštaji i obmane; akademska zajednica je svemu tome pokušala da se suprotstavi. Neki od komentatora ističu razlike u starosnoj dobi i nivou obrazovanja između onih koji su glasali za ostanak i onih koji su bili za odlazak iz EU. Drugi ukazuju na razliku u glasanju između glavnih metropola sa jedne, i ruralnih i priobalnih oblasti sa druge strane. Mnogo je energije utrošeno na to da li su Brexitovci "luzeri" - oni koji su loše prošli u procesima globalizacije i društvenih promena, i kojima je bila privlačna agenda UKIP. "Odlazak" je možda delimično bio i glasanje u znak protesta (kao i na drugim referendumima) protiv vlasti i statusa kvo.
Međutim, takvo glasanje nije bilo samo nekakav trenutni političko-strateški odsjaj na ekranu radara, niti su njegovi koreni samo u nedavnim društvenim i ekonomskim promenama: ono odražava suštinski duboku dimenziju britanske političke kulture, razotkrivajući koliko je spori svaki proces kulturnih promena u Britaniji.
Čemu ovakva tvrdnja? Ratovi svakako mogu prevazići imperije i imperijalni mentalni sklop, ali oni takođe mogu povratiti vizije nekadašnje imperijalne slave. EU je rođena iz vojnih poraza i okupacija širom kontinenta; ti porazi i krah imperijalnih snova uobličili su njen nastanak. Za razliku od svojih partnera sa kontinenta, Britanija nije doživela invaziju tokom Drugog svetskog rata, a britansko-američki ratni savez je dao osnovu za trajnu - mada poprilično jednostranu - vezu sa SAD tokom i nakon rata (naravno, ne treba zaboraviti da je Amerika jedan od nekadašnjih britanskih kolonijalnih poseda). Pobeda u ratu je takođe usadila uverenje u superiornost britanskih vrednosti, liderstva (kako je to opisao Čerčil), politike, pravnog i ustavnog sistema - oni su preživeli taj rat, za razliku od onih u drugim zemljama Evrope. Između 1945. i 1955. Britanija je zaista imala ulogu lidera, tesno povezana sa SAD, u stvaranju novog međunarodnog institucionalnog poretka koji i danas postoji. Nivo uticaja koji sećanje i snaga tog uspeha imaju na današnju britansku političku kulturu, ne može se potceniti. U mnogim aspektima, Britanci još uvek sa tim nisu završili.
Dok je izgradnja međunarodnih i evropskih institucija bila u toku nakon 1945. godine, paralelno se odvijalo i rasturanje britanske imperije, što je imalo direktniji uticaj na stanovnike Ostrva nego evropske integracije. Još dok je bila vođena rasprava o formiranju OECD, Saveta Evrope i Zajednice za ugalj i čelik, Britanija se razdvajala od svoje imperije - Indija, Cejlon, Malaja, Palestina, dekolonizacija Afrike, povlačenje "istočno od Adena"... sve to predstavlja pozadinu kontinentalnog razvoja na polju integracija tokom šezdesetih godina. Gubitak imperije je Britancima ostavio samo priče o naciji moreplovaca tesno povezanoj sa SAD kroz kulturu, jezik i ekonomiju. Britanski politički vrh je bio povezan sa SAD preko institucija i kroz vojnu saradnju u okviru NATO (uključujući i nuklearno naoružanje kao znak stvarne moći). Kroz vojnu okupaciju Zapadne Nemačke, bila je u ravnoteži sa drugim silama u Evropi. Francuska je, iako takođe u procesu dekolonizacije, zauzela drugačiji kurs, koristeći Evropsku Zajednicu kao zamenu za francusku moć i prestiž, pritom zadržavajući čvrstu kontrolu nad trgovinom sa svojim nekadašnjim kolonijalnim posedima. Britanija, u toj promeni stila igre, nije uspela da zadrži diplomatsku inicijativu.
To je značilo da je Britanija imala otežane odnose sa kontinentalnom Evropom, u trenutku nastanka prvih inicijativa za stvaranje Evropske Unije. Odbili smo od sebe ostale osnivače EU (tada EEZ/EZ) iz pedesetih godina, sklapanjem alternativnih aranžmana (poput EFTA), da bi smo potom shvatili da ćemo morati da se priključimo EU upravo zbog sopstvenog interesa. Politička levica je imala brojne prigovore protiv Unije (za njih EU nije bila "dovoljno socijalistička"), a nacionalisti su se bunili da taj potez više ide u korist stranaca nego Imperije/Komonvelta i da to podriva nacionalni suverenitet. Za svo to vreme, u Britaniji nije postojala jedna proevropska partija od bio kakvog značaja. I Laburisti i Konzervativci su svaki čas menjali stavove između favorizovanja i neslaganja sa EU. Obe partije su podnele zahtev za članstvo i protivile se aspektima EU, i obe su organizovale referendume. Laburisti su 1975. takođe organizovali referendum o ostajanju u Uniji, ali tadašnje okolnosti i organizacija referenduma su bili daleko drugačiji od današnjih. Britanske političke partije su se pokazale veoma loše u prilagođavanju. Teška je ironija da smo se mnogo bolje pokazali u objašnjavanju potrebe prilagođavanja drugima, naročito pri prelasku iz komunizma u svet postkomunističke Evrope, nego što smo se sami prilagođavali.
Sve u svemu, kampanju su obeležile poluistine, nagoveštaji i obmane; akademska zajednica je svemu tome pokušala da se suprotstavi. Neki od komentatora ističu razlike u starosnoj dobi i nivou obrazovanja između onih koji su glasali za ostanak i onih koji su bili za odlazak iz EU. Drugi ukazuju na razliku u glasanju između glavnih metropola sa jedne, i ruralnih i priobalnih oblasti sa druge strane. Mnogo je energije utrošeno na to da li su Brexitovci "luzeri" - oni koji su loše prošli u procesima globalizacije i društvenih promena, i kojima je bila privlačna agenda UKIP. "Odlazak" je možda delimično bio i glasanje u znak protesta (kao i na drugim referendumima) protiv vlasti i statusa kvo.
Međutim, takvo glasanje nije bilo samo nekakav trenutni političko-strateški odsjaj na ekranu radara, niti su njegovi koreni samo u nedavnim društvenim i ekonomskim promenama: ono odražava suštinski duboku dimenziju britanske političke kulture, razotkrivajući koliko je spori svaki proces kulturnih promena u Britaniji.
Čemu ovakva tvrdnja? Ratovi svakako mogu prevazići imperije i imperijalni mentalni sklop, ali oni takođe mogu povratiti vizije nekadašnje imperijalne slave. EU je rođena iz vojnih poraza i okupacija širom kontinenta; ti porazi i krah imperijalnih snova uobličili su njen nastanak. Za razliku od svojih partnera sa kontinenta, Britanija nije doživela invaziju tokom Drugog svetskog rata, a britansko-američki ratni savez je dao osnovu za trajnu - mada poprilično jednostranu - vezu sa SAD tokom i nakon rata (naravno, ne treba zaboraviti da je Amerika jedan od nekadašnjih britanskih kolonijalnih poseda). Pobeda u ratu je takođe usadila uverenje u superiornost britanskih vrednosti, liderstva (kako je to opisao Čerčil), politike, pravnog i ustavnog sistema - oni su preživeli taj rat, za razliku od onih u drugim zemljama Evrope. Između 1945. i 1955. Britanija je zaista imala ulogu lidera, tesno povezana sa SAD, u stvaranju novog međunarodnog institucionalnog poretka koji i danas postoji. Nivo uticaja koji sećanje i snaga tog uspeha imaju na današnju britansku političku kulturu, ne može se potceniti. U mnogim aspektima, Britanci još uvek sa tim nisu završili.
Dok je izgradnja međunarodnih i evropskih institucija bila u toku nakon 1945. godine, paralelno se odvijalo i rasturanje britanske imperije, što je imalo direktniji uticaj na stanovnike Ostrva nego evropske integracije. Još dok je bila vođena rasprava o formiranju OECD, Saveta Evrope i Zajednice za ugalj i čelik, Britanija se razdvajala od svoje imperije - Indija, Cejlon, Malaja, Palestina, dekolonizacija Afrike, povlačenje "istočno od Adena"... sve to predstavlja pozadinu kontinentalnog razvoja na polju integracija tokom šezdesetih godina. Gubitak imperije je Britancima ostavio samo priče o naciji moreplovaca tesno povezanoj sa SAD kroz kulturu, jezik i ekonomiju. Britanski politički vrh je bio povezan sa SAD preko institucija i kroz vojnu saradnju u okviru NATO (uključujući i nuklearno naoružanje kao znak stvarne moći). Kroz vojnu okupaciju Zapadne Nemačke, bila je u ravnoteži sa drugim silama u Evropi. Francuska je, iako takođe u procesu dekolonizacije, zauzela drugačiji kurs, koristeći Evropsku Zajednicu kao zamenu za francusku moć i prestiž, pritom zadržavajući čvrstu kontrolu nad trgovinom sa svojim nekadašnjim kolonijalnim posedima. Britanija, u toj promeni stila igre, nije uspela da zadrži diplomatsku inicijativu.
To je značilo da je Britanija imala otežane odnose sa kontinentalnom Evropom, u trenutku nastanka prvih inicijativa za stvaranje Evropske Unije. Odbili smo od sebe ostale osnivače EU (tada EEZ/EZ) iz pedesetih godina, sklapanjem alternativnih aranžmana (poput EFTA), da bi smo potom shvatili da ćemo morati da se priključimo EU upravo zbog sopstvenog interesa. Politička levica je imala brojne prigovore protiv Unije (za njih EU nije bila "dovoljno socijalistička"), a nacionalisti su se bunili da taj potez više ide u korist stranaca nego Imperije/Komonvelta i da to podriva nacionalni suverenitet. Za svo to vreme, u Britaniji nije postojala jedna proevropska partija od bio kakvog značaja. I Laburisti i Konzervativci su svaki čas menjali stavove između favorizovanja i neslaganja sa EU. Obe partije su podnele zahtev za članstvo i protivile se aspektima EU, i obe su organizovale referendume. Laburisti su 1975. takođe organizovali referendum o ostajanju u Uniji, ali tadašnje okolnosti i organizacija referenduma su bili daleko drugačiji od današnjih. Britanske političke partije su se pokazale veoma loše u prilagođavanju. Teška je ironija da smo se mnogo bolje pokazali u objašnjavanju potrebe prilagođavanja drugima, naročito pri prelasku iz komunizma u svet postkomunističke Evrope, nego što smo se sami prilagođavali.
Kada je Britanija konačno odlučila da podnese zahtev za prijem u tadašnju Evropsku Zajednicu, proteklo je više od jedne decenije (1961-1973) do njenog prijema u članstvo, jer je francuski predsednik Šarl de Gol dva puta ulagao veto - on je u potpunosti shvatao britansku kulturnu distancu u odnosu na kontinentalne evrointegracije, iako su čak i SAD insistirale na prijemu Britanije u članstvo i ostanak u zajednici koja je kasnije postala EU (taj trend se može pratiti od Kenedija pa sve do Obame).
Kako smo ušli u EZ, tako smo krenuli da je menjamo i reformišemo po sopstvenom liku - naročito na polju spoljne politike tokom sedamdesetih godina. Treba zapamtiti da se upravo Margaret Tačer zalagala za efikasno jedinstveno tržište. Takođe, Britanija se uvek javno zalagala za proširenje Zajednice, mada je "ispod žita" (što je zvanični London uvek poricao) tvrdila kako bi proširenje moglo na kraju čak i oslabiti suštinu projekta integracije. Dakle, naša EZ/EU istorija je puna zakrpa: izraz "nezgodan partner" odlično oslikava pravo stanje stvari.
KAKO?
Kako će se političari nositi sa Brexitom? Do sad im je loše išlo. U Britaniji, kao i u svakoj drugoj demokratskoj zemlji, spoljna i unutrašnja politika se neizbežno prepliću. Brexit je destabilizovao stranačko-političku i ustavnu strukturu zemlje, a tako će biti i nadalje. Unutrašnji pritisci na konzervativnu vladu Tereze Mej, koja se oprezno izjašnjavala za ostanak u EU, veći su od bilo kog pritiska koji je neki britanski premijer doživeo u poslednjih pedeset godina. Njen legitimitet lidera proizašao je iz glasanja za napuštanje Unije kao i ostavke Dejvida Kamerona koja je usledila odmah nakon toga: ona je na kraju bila izabrana bez glasanja, zato što su ostali kandidati u međuvremenu odustali ili ispali iz te trke. Ona je odlučila da trojicu vodećih Brexitovaca u svojoj partiji postavi na odgovorne funkcije - Borisa Džonsona, Dejvida Dejvisa i Lajama Foksa. Mej je izgubila dosta od svog legitimiteta nakon poslednjih opštih izbora, na kojima su Konzervativci izgubili većinu u Donjem domu Parlamenta. Sve to je oslabilo kapacitet njenog delovanja.
U Londonu nisu imali nikakav plan kako bi Britanija mogla da se nosi sa glasanjem u korist izlaska iz EU. Mogući pravci delovanja su se kretali od "tvrdog" (bez ikakvih daljih pregovora, u nadi da ćemo i dalje poslovati kroz Svetsku trgovinsku organizaciju) do "mekog" Brexita (koji ima mnogo varijanti, iako smo uglavnom odbacili norveški i švajcarski model). Neki se zalažu za niz kompromisa i dogovora, od specijalnih sporazuma u određenim oblastima ekonomije do novodogovorenih aranžmana, dok neki drugi razmišljaju o potpunom ponovnom razmatranju referendumske odluke.
Sve su to budalaštine, karakteristične za one koji ne znaju šta zapravo hoće.
To nije odluka koja se tiče samo Britanije. Bez obzira na retoriku, Britanija nije u situaciji da postavlja uslove tokom pregovora. Moraćemo da shvatimo činjenicu da nikada nećemo postići bolji sporazum sa EU od onog koji smo imali unutar Unije. Mi već imamo slobodu izbora, budžetske popuste, nemamo euro niti Šengen. Čak smo u februaru 2016. uspeli da izdejstvujemo i značajno obećanje da će nam dopustiti status na korak od ali ne i izvan Unije, a sada je to obećanje povučeno.
Sve su to budalaštine, karakteristične za one koji ne znaju šta zapravo hoće.
To nije odluka koja se tiče samo Britanije. Bez obzira na retoriku, Britanija nije u situaciji da postavlja uslove tokom pregovora. Moraćemo da shvatimo činjenicu da nikada nećemo postići bolji sporazum sa EU od onog koji smo imali unutar Unije. Mi već imamo slobodu izbora, budžetske popuste, nemamo euro niti Šengen. Čak smo u februaru 2016. uspeli da izdejstvujemo i značajno obećanje da će nam dopustiti status na korak od ali ne i izvan Unije, a sada je to obećanje povučeno.
Britanski pregovarači se, međutim, i dalje obraćaju avanturističkim tonom javnosti - ne samo u Engleskoj, već i glasačima u Škotskoj i Severnoj Irskoj (iako se tamo uglavnom glasalo za ostanak u EU). Mi se u suštini i dalje obraćamo sami sebi, pričom o tome kakva smo i kakva treba da budemo zemlja. To otkriva činjenicu da je Brexit stvorio još jedan grč britanske postimperijalne napetosti - mi ne želimo da nas vide kao slabog i neodlučnog uglavnom regionalnog igrača koji se povlači kad zagusti. Brexit mora da ima neku pozitivnu poruku, baš kao što ima negativnu, "odlazeću" komponentu: svaljivanje sve krivice na strance i eksperte. Sindrom britanskog postimperijalnog globalnog liderstva ("možemo sami") obio nam se o glavu zajedno sa oživljavanjem pregovora o novoj globalnoj Britaniji. Kako to britanski satiričari kažu - "ovde smo već bili".
Za EU, ti pregovori se mogu grubo opisati kao obrnuti "pregovori o proširenju", u kojima je Unija - možda nesvesno - postavila pravila igre, i sada samo odmerava britansku volju i kapacitet da ih razume i igra po tim institucionalnim prioritetima i pravilima. Naravno, Brexit predstavlja završenu priču za EU, ali njena strategija je da se drži procedura i razvija ih na sličan način kao što je to radila tokom celog procesa proširenja EZ/EU - pa makar i sa zahtevnijim vremenskim okvirima. Institucionalna konsolidacija i izgradnja na presedanima ostaju od vitalnog značaja. Davanje prednosti jednoj državi-članici u nekom slučaju ne može postati presedan u EU. Izbegavanje ad-hok rešenja u slučaju Britanije takođe smanjuje pritisak ka destabilizirajućoj igri na dve table na samu EU, jer će Evropska komisija - a ne pojedinačne države i njihova biračka tela - tako moći da iznađe pravi način izlaska Britanije iz Unije.
I ŠTA SAD?
Za EU, ti pregovori se mogu grubo opisati kao obrnuti "pregovori o proširenju", u kojima je Unija - možda nesvesno - postavila pravila igre, i sada samo odmerava britansku volju i kapacitet da ih razume i igra po tim institucionalnim prioritetima i pravilima. Naravno, Brexit predstavlja završenu priču za EU, ali njena strategija je da se drži procedura i razvija ih na sličan način kao što je to radila tokom celog procesa proširenja EZ/EU - pa makar i sa zahtevnijim vremenskim okvirima. Institucionalna konsolidacija i izgradnja na presedanima ostaju od vitalnog značaja. Davanje prednosti jednoj državi-članici u nekom slučaju ne može postati presedan u EU. Izbegavanje ad-hok rešenja u slučaju Britanije takođe smanjuje pritisak ka destabilizirajućoj igri na dve table na samu EU, jer će Evropska komisija - a ne pojedinačne države i njihova biračka tela - tako moći da iznađe pravi način izlaska Britanije iz Unije.
I ŠTA SAD?
Kakav će biti ishod pregovora o Brexitu? Istorija nas uči da je nezahvalno projektovati istoriju u budućnost, i da su u velikoj meri neočekivani događaji ("šokovi paradigme") uvek mogući.
Vlada nam nije rekla kakva nas to svetla budućnost post-Berxitovskog sveta čeka pored težnji za sklapanjem sporazuma o slobodnoj trgovini i veće bilateralizacije u međunarodnoj politici. Kako je dugi smiraj imperije zaista uticao na to da britanski premijeri iz obeju stranaka, kao po nekom nizu pribegavaju alternativnoj frazeologiji o "britanskom liderstvu", da li smo baš sigurni u tvrdnju da neoimperijalizam ne predstavlja ozbiljan predlog? Britanski političari još uvek koriste zgodne fraze poput "liderstva" i "globalnog liderstva" - često ih povezujući sa "nacionalnim interesima" - dok Brexitovci otvoreno govore o samostalnom preuzimanju globalnog preduzetnog liderstva u današnjem svetu. U potpunosti je važno da li Severna Irska i Gibraltar, u duhu sopstvenih dubokih imperijalnih konotacija, predstavljaju ta delikatna pitanja baš kao što je to i izbegavanje petljanja u složene i osetljive probleme (npr. Kipar).
Strah prvi: svaka post-Brexitovska politika će zavisiti od toga da li će Britanija uspeti da izbegne pad ekonomskog razvoja, za koji neki predviđaju da će iznostiti čak i 4-6% bruto nacionalnog dohotka. Ako do toga ipak dođe, svi ulozi će propasti.
Vlada nam nije rekla kakva nas to svetla budućnost post-Berxitovskog sveta čeka pored težnji za sklapanjem sporazuma o slobodnoj trgovini i veće bilateralizacije u međunarodnoj politici. Kako je dugi smiraj imperije zaista uticao na to da britanski premijeri iz obeju stranaka, kao po nekom nizu pribegavaju alternativnoj frazeologiji o "britanskom liderstvu", da li smo baš sigurni u tvrdnju da neoimperijalizam ne predstavlja ozbiljan predlog? Britanski političari još uvek koriste zgodne fraze poput "liderstva" i "globalnog liderstva" - često ih povezujući sa "nacionalnim interesima" - dok Brexitovci otvoreno govore o samostalnom preuzimanju globalnog preduzetnog liderstva u današnjem svetu. U potpunosti je važno da li Severna Irska i Gibraltar, u duhu sopstvenih dubokih imperijalnih konotacija, predstavljaju ta delikatna pitanja baš kao što je to i izbegavanje petljanja u složene i osetljive probleme (npr. Kipar).
Strah prvi: svaka post-Brexitovska politika će zavisiti od toga da li će Britanija uspeti da izbegne pad ekonomskog razvoja, za koji neki predviđaju da će iznostiti čak i 4-6% bruto nacionalnog dohotka. Ako do toga ipak dođe, svi ulozi će propasti.
Strah drugi: institucionalno razdvajanje. Politikolozi kažu da su za kreiranje međunarodnih organizacija neophodni države i moćni pojedinci. Takve institucije tada mogu da kreiraju impuls opstanka. Međusobna povezanost međunarodnih organizacija ih takođe može ojačati - UN, NATO i EU su postale deo okosnice zapadnjačkog sistema, zajedno sa ostalim regionalnim i međunarodnim institucijama. U mnogim aspektima ta međusobna zavisnost radi u korist njihovog dobrog funkcionisanja, baš kao i zdravog funkcionisanja jednog šireg sistema. Međutim, države mogu takođe biti i destruktivne: kao kada izvučete jednu nit iz neke tkanine, čime ćete oslabiti i sve ostale. Može doći do negativnog prelivanja usled nedostatka poverenja u politiku, a možda čak i do kolapsa nekih delova međunarodnih institucija - mada je put kojim se kreće aktuelna američka politika daleko značajniji od Brexita, u slučaju takvog mogućeg ishoda. Deluje ironično činjenica da su upravo SAD i Britanija, u decenijama nakon rata, bili globalni lideri tokom nastanka te mreže međunarodnih institucija.
Strah treći tiče se same EU: Brexit je pokazao unutarzavisnu prirodu EU i njeno oslanjanje na solidarnost i saradnju između članica, podstaknutu režimom strogih pravila ponašanja. Razumljivo je da je pregovaračka pozicija Unije u velikoj meri podstaknuta potrebom održanja institucionalne solidarnosti unutar EU, kao i sprečavanja presedana koji bi dao krila i drugim nezadovoljnim državama. Sa pozitivne strane, EU itekako vodi brigu o tome kako zaustaviti širenje zaraze ideja evroskeptika i populista. Ustavni legitimitet i stare evropske institucije bivaju preispitivani, legitimitet politike i političara u vezi finansijskih i drugih ekonomskih inicijativa i projekata širom EU takođe bivaju stavljeni pod lupu. Međutim, integracije su cvetale samo u vreme ekonomskog rasta i dobre političke volje, posebno ako je postojala neka pretnja spolja, baš kao i uopšteno pozitivan stav o unutrašnjoj vrednosti projekta Unije - taj psihološki efekat je imao veliki značaj. Uloga pomoći iz Maršalovog plana i posleratne izgradnje krajem četrdesetih i tokom pedesetih godina bila je ogromna, ali bila je još spektakularnija kao vežba jačanja samopouzdanja u Zapadnoj Evropi. Ovo napuštanje Unije od strane jedne velike države-članice, neizbežno će poljuljati to samopouzdanje. Uz američko okretanje Aziji i uspon Kine, Brexit može imati negativnu konotaciju dok se EU bori za sopstveni post-hladnoratovski položaj u svetu, uz velike demografske izazove koji postoje. Smanjenje uloge postojećih međunarodnih organizacija ne mora da bude brzo - ali bi do toga moglo da dođe, naročito ukoliko dođe do novih eksternih šokova za sistem. Ironično, ali ukoliko bi došlo do raspleta u slučaju Brexit a dugoročni "budalasti" kompromisi bili sačuvani, to bi po Britaniju i Uniju bilo gore nego da uopšte nisu krenuli aktuelnim putem.
Strah četvrti muči istoričare: da li i kako će sve to uticati na bezbednosnu dimenziju Zapada? Naravno da će uticati. Britanija se nalazila u srcu današnjeg zapadnog sistema: bila je jedan od osnivača Ujedinjenih nacija, MMF, Svetske banke, NATO, Saveta Evrope i OECD. Danas je ona most ka NATO i SAD unutar EU - naravno, ne jedini, iako su kulturne i jezičke veze još uvek jake. Ne treba preterivati, ali jezik, zapadnjačka kultura, Savet bezbednosti UN, nuklearna moć, "Petooka" mreža obaveštajnih službi (SAD, Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland) i drugo, čine integralni deo načina funkcionisanja bezbednosnog sistema u kome Britanija ima ključnu ulogu. Za Britaniju je po pitanju bezbednosti NATO uvek bio bitniji od vojnih snaga EU, tako da možemo očekivati dalja britanska nastojanja očuvanja NATO dimenzije.
Međutim, sama pozicija Britanije će biti oslabljena van evropskog dela transatlantskog sistema bezbednosti, i druge države će veoma brzo pokušati da nadomeste naše ionako kompromitovano mesto u njemu. Najnoviji britanski dokument o bezbednosti pokušava da se nosi sa tim problemom, ali nije jasno kako bi nakon svega Britanija mogla da ostane u središtu zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU. To se odnosi na oba kraja bezbednosnih procesa: prvo - po pitanju politike, diplomatije i inicijativa, što podjednako podrazumeva i proaktivnost i reaktivnost; drugo - obuka, zajednička bezbednosna i odbrambena politika, rukovođenje i koordinacija; bez Europola i zajedničkih poternica; međunarodna pravda, unutrašnji poslovi i kontrola granica. Razmena obaveštajnih podataka se podjednako oslanja na poverenje kao i na pristup informacijama. Brexit podriva koordinisano delovanje koje je nedavno predloženo u okviru globalne strategije EU za 2016. Ukoliko EU bude insistirala na zajedničkoj i "neophodnoj" saradnji sa Britanijom (kao zemljom koja nije članica Unije), onda tek treba definisati britansku ulogu u sistemu u kome ona više nije u srcu procesa donošenja odluka niti je bliska Međunarodnom sudu pravde. Treba se zapravo bojati velike krize do koje će doći pre nego što se razjasne nove procedure i instrumenti koji su na raspolaganju Uniji, naročito ukoliko dođe do promene američke politike ili izbijanja krize u visoko osetljivim oblastima duž granica EU.
Bezbednosna dimenzija nije povezana samo sa izazovima spolja. Štaviše, postoji šira ali delikatna ravnoteža moći i interesa unutar same EU u svim oblastima politike, a ne samo po pitanju bezbednosti. Za članice Unije će predstavljati izazov ublažavanje posledica, umesto ponovnog izbijanja starih tenzija. Međunarodni sistem je jedno surovo mesto u kome države nemaju "prijatelje" već samo interese; mnoge funkcije EU, uz snažno učešće Britanije, služile su da smanje, usmeravaju i zadrže nadmetanje između država članica - bez međusobnog prozivanja. Britanija je naročito bila uspešna u tom "balansiranju" unutar same EU; teško da će to moći da radi kada bude izašla iz Unije. Takođe se priča da Britanija širi mrežu bilateralnih odnosa i saveza podjednako sa zemljama koje su članice EU i sa onima koje to nisu, i to u oblasti trgovine i bezbednosti. Takav pristup ima potencijal za stvaranje recipročnih mera, saveza, nestabilnosti i otvorenog nadmetanja - sve ono što je obeležilo destruktivnu istoriju Evrope u prvoj polovini dvadesetog veka.
Sve ovo jasno stavlja do znanja da referendumi mogu biti veoma klizav i opasan teren. 23. jun 2016. godine je razotkrio neke od najgorih aspekata kretanja referendumskim putem, barem je tako u Britaniji. U pitanju je kilava i lenja politika, slabog sadržaja i loše planirana, sa lošim tajmingom i očajnom prezentacijom. Pre nego što zaključimo pregovore sa EU, koji mogu poništiti pola veka razvoja evropske globalne strategije, političari su dužni da još jednom konsultuju građane. Bilo bi neoprostivo građanima Britanije ne položiti račune za bilo koji rezultat pregovora - u parlamentu, na opštim izborima ili nekom novom referendumu (iako postoje brojni problemi pravne prirode po tom pitanju). Pravičan mandat za bilo kakvu promenu biće od suštinskog značaja za jednu zdravu demokratiju, a to se izgleda može postići samo putem referenduma.
Naravno, bio bi to duboko ironičan potez, nakon što smo utvrdili da se kulturni koreni referenduma iz 2016. nalaze duboko u imperijalnoj prošlosti Britanije, posledicama dekolonizacije i strahu od evropskog angažmana - Britanija je možda tek sad sve to počela da uviđa. Mi u Britaniji ćemo morati da prevaziđemo sopstveni postimperijalni sindrom, nadam se bez sunovrata u sitničavi nacionalizam, izolacionizam i usporavanje ekonomskog razvoja. Štaviše, možda ćemo za nekoliko decenija želeti ponovo da apliciramo za članstvo u EU. Samo, da li bi naši EUropski susedi mogli da podnesu još jedan takav preokret u odnosima Britanije i Evropske unije?
Anne Deighton: Brave new world? Brexit Britain and its EU neighbours (Eurozine, 28.11.2017)
Strah treći tiče se same EU: Brexit je pokazao unutarzavisnu prirodu EU i njeno oslanjanje na solidarnost i saradnju između članica, podstaknutu režimom strogih pravila ponašanja. Razumljivo je da je pregovaračka pozicija Unije u velikoj meri podstaknuta potrebom održanja institucionalne solidarnosti unutar EU, kao i sprečavanja presedana koji bi dao krila i drugim nezadovoljnim državama. Sa pozitivne strane, EU itekako vodi brigu o tome kako zaustaviti širenje zaraze ideja evroskeptika i populista. Ustavni legitimitet i stare evropske institucije bivaju preispitivani, legitimitet politike i političara u vezi finansijskih i drugih ekonomskih inicijativa i projekata širom EU takođe bivaju stavljeni pod lupu. Međutim, integracije su cvetale samo u vreme ekonomskog rasta i dobre političke volje, posebno ako je postojala neka pretnja spolja, baš kao i uopšteno pozitivan stav o unutrašnjoj vrednosti projekta Unije - taj psihološki efekat je imao veliki značaj. Uloga pomoći iz Maršalovog plana i posleratne izgradnje krajem četrdesetih i tokom pedesetih godina bila je ogromna, ali bila je još spektakularnija kao vežba jačanja samopouzdanja u Zapadnoj Evropi. Ovo napuštanje Unije od strane jedne velike države-članice, neizbežno će poljuljati to samopouzdanje. Uz američko okretanje Aziji i uspon Kine, Brexit može imati negativnu konotaciju dok se EU bori za sopstveni post-hladnoratovski položaj u svetu, uz velike demografske izazove koji postoje. Smanjenje uloge postojećih međunarodnih organizacija ne mora da bude brzo - ali bi do toga moglo da dođe, naročito ukoliko dođe do novih eksternih šokova za sistem. Ironično, ali ukoliko bi došlo do raspleta u slučaju Brexit a dugoročni "budalasti" kompromisi bili sačuvani, to bi po Britaniju i Uniju bilo gore nego da uopšte nisu krenuli aktuelnim putem.
Strah četvrti muči istoričare: da li i kako će sve to uticati na bezbednosnu dimenziju Zapada? Naravno da će uticati. Britanija se nalazila u srcu današnjeg zapadnog sistema: bila je jedan od osnivača Ujedinjenih nacija, MMF, Svetske banke, NATO, Saveta Evrope i OECD. Danas je ona most ka NATO i SAD unutar EU - naravno, ne jedini, iako su kulturne i jezičke veze još uvek jake. Ne treba preterivati, ali jezik, zapadnjačka kultura, Savet bezbednosti UN, nuklearna moć, "Petooka" mreža obaveštajnih službi (SAD, Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland) i drugo, čine integralni deo načina funkcionisanja bezbednosnog sistema u kome Britanija ima ključnu ulogu. Za Britaniju je po pitanju bezbednosti NATO uvek bio bitniji od vojnih snaga EU, tako da možemo očekivati dalja britanska nastojanja očuvanja NATO dimenzije.
Međutim, sama pozicija Britanije će biti oslabljena van evropskog dela transatlantskog sistema bezbednosti, i druge države će veoma brzo pokušati da nadomeste naše ionako kompromitovano mesto u njemu. Najnoviji britanski dokument o bezbednosti pokušava da se nosi sa tim problemom, ali nije jasno kako bi nakon svega Britanija mogla da ostane u središtu zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU. To se odnosi na oba kraja bezbednosnih procesa: prvo - po pitanju politike, diplomatije i inicijativa, što podjednako podrazumeva i proaktivnost i reaktivnost; drugo - obuka, zajednička bezbednosna i odbrambena politika, rukovođenje i koordinacija; bez Europola i zajedničkih poternica; međunarodna pravda, unutrašnji poslovi i kontrola granica. Razmena obaveštajnih podataka se podjednako oslanja na poverenje kao i na pristup informacijama. Brexit podriva koordinisano delovanje koje je nedavno predloženo u okviru globalne strategije EU za 2016. Ukoliko EU bude insistirala na zajedničkoj i "neophodnoj" saradnji sa Britanijom (kao zemljom koja nije članica Unije), onda tek treba definisati britansku ulogu u sistemu u kome ona više nije u srcu procesa donošenja odluka niti je bliska Međunarodnom sudu pravde. Treba se zapravo bojati velike krize do koje će doći pre nego što se razjasne nove procedure i instrumenti koji su na raspolaganju Uniji, naročito ukoliko dođe do promene američke politike ili izbijanja krize u visoko osetljivim oblastima duž granica EU.
Bezbednosna dimenzija nije povezana samo sa izazovima spolja. Štaviše, postoji šira ali delikatna ravnoteža moći i interesa unutar same EU u svim oblastima politike, a ne samo po pitanju bezbednosti. Za članice Unije će predstavljati izazov ublažavanje posledica, umesto ponovnog izbijanja starih tenzija. Međunarodni sistem je jedno surovo mesto u kome države nemaju "prijatelje" već samo interese; mnoge funkcije EU, uz snažno učešće Britanije, služile su da smanje, usmeravaju i zadrže nadmetanje između država članica - bez međusobnog prozivanja. Britanija je naročito bila uspešna u tom "balansiranju" unutar same EU; teško da će to moći da radi kada bude izašla iz Unije. Takođe se priča da Britanija širi mrežu bilateralnih odnosa i saveza podjednako sa zemljama koje su članice EU i sa onima koje to nisu, i to u oblasti trgovine i bezbednosti. Takav pristup ima potencijal za stvaranje recipročnih mera, saveza, nestabilnosti i otvorenog nadmetanja - sve ono što je obeležilo destruktivnu istoriju Evrope u prvoj polovini dvadesetog veka.
Sve ovo jasno stavlja do znanja da referendumi mogu biti veoma klizav i opasan teren. 23. jun 2016. godine je razotkrio neke od najgorih aspekata kretanja referendumskim putem, barem je tako u Britaniji. U pitanju je kilava i lenja politika, slabog sadržaja i loše planirana, sa lošim tajmingom i očajnom prezentacijom. Pre nego što zaključimo pregovore sa EU, koji mogu poništiti pola veka razvoja evropske globalne strategije, političari su dužni da još jednom konsultuju građane. Bilo bi neoprostivo građanima Britanije ne položiti račune za bilo koji rezultat pregovora - u parlamentu, na opštim izborima ili nekom novom referendumu (iako postoje brojni problemi pravne prirode po tom pitanju). Pravičan mandat za bilo kakvu promenu biće od suštinskog značaja za jednu zdravu demokratiju, a to se izgleda može postići samo putem referenduma.
Naravno, bio bi to duboko ironičan potez, nakon što smo utvrdili da se kulturni koreni referenduma iz 2016. nalaze duboko u imperijalnoj prošlosti Britanije, posledicama dekolonizacije i strahu od evropskog angažmana - Britanija je možda tek sad sve to počela da uviđa. Mi u Britaniji ćemo morati da prevaziđemo sopstveni postimperijalni sindrom, nadam se bez sunovrata u sitničavi nacionalizam, izolacionizam i usporavanje ekonomskog razvoja. Štaviše, možda ćemo za nekoliko decenija želeti ponovo da apliciramo za članstvo u EU. Samo, da li bi naši EUropski susedi mogli da podnesu još jedan takav preokret u odnosima Britanije i Evropske unije?
Anne Deighton: Brave new world? Brexit Britain and its EU neighbours (Eurozine, 28.11.2017)
No comments:
Post a Comment