Veruj mi, lažem

Zašto su lažne vesti dobre vesti

"Istorija vesti je istorija konfuzije između stvarnog i lažnog - u kojoj je stari dobri majstor prerušavanja i obmana (mr. Gjavol lično) uvek bio tu negde, na korak od svega. I danas je još uvek tako - svaki čas spremno prozivamo razma đavolska posla, možda i u nameri da odgovorimo na jedno veoma bitno pitanje: koja je cena pouzdanih informacija?"

Neka vest iz nepoznatog izvora se odjednom pojavila, bila doslovno svuda - poput ukusnog zalogajčića informacija koji ste neizostavno morali da podelite, prosledite, prepričate svojim prijateljima, jer je bio tako šaren, smešan i neodoljiv.

Međutim, da li smo pre izbora Donalda Trampa za 58. "nešto" Amerike, zaista poverovali kako se silni zabavni i neobični tvitovi, postovi i linkovi (koje smo primali i prosleđivali drugima) zaista odnose na stvarne događaje - ostaje i dalje kao otvoreno pitanje. Međutim, sada, nakon svega, sve to više liči na predznake konfuzije u koju smo danas iznenada bačeni. Da li su ti zabavno-groteskni izveštaji zapravo predstavljali nešto sasvim drugačije i daleko ozbiljnije? Da li su to bile ulaznice za sasvim novi vid dezorijentacije i hiperkompleksnosti, u kojoj više nećemo morati (niti moći) da razlikujemo istinu od laži? Da li su jedino bili bitni frekvenca, ubrzanje, retvitovi, repostovi, klikovi... i još klikova?

U svakom slučaju, to je manje-više sve što se u poslednje vreme piše, bloguje ili štampa. Oksfordski rečnik je "post-truth" izabrao za reč 2016. godine, a Orvelova "1984" ("U neznanju je moć") se nalazi na vrhu top-liste prodaje bestselera u SAD. I ne samo tamo. Kanadski sociolog medija Filip Hauard, smatra da su društvene mreže oštetile demokratiju, jer "botovi" (to su automatizovani i programirani korisnički nalozi - za razliku od domaće, srbijanske kromanjonske varijante lupača +/- idiotskih komentara) proizvode sadržaj za fragmetiranu javnost, namerno iscepkanu na samozadovoljne niše, što sistematski rastura sposobnost razlikovanja vesti od teorija zavere.

Primer: za samo nekoliko nedelja, lažna vest je postala sveprisutna u medijima - čak i u Švajcarskoj, gde je tamošnja Fondacija za istoriju audiovizualnih medija održala konferenciju pod naslovom "Lažne vesti? Toga nema u švajcarskoj štampi". Izgledalo je kao da je to još jedna reklamna kampanja u korist švajcarskih novina, pa ste mogli čuti i pročitati da njihovi urednici analiziraju tekuće događaje, proveravaju izvore vesti i prikupljaju dodatne informacije "kako bi čitaoci mogli da razlikuju laži od činjenica". Čini se da su Švajcarci ipak imali sreće.
To je ono što je uverljivo u vestima o lažnim vestima: ono ne samo da korisnicima garantuje da su pronašli pravi kanal, vebsajt ili štampano izdanje koji će im pružiti istinu, već i uverenje da stari dobri standardi istinoljubivosti i dalje postoje. Kao što je digitalizacija sve stare tekstove, slike i filmove pretvorila u "analogne", tako je i priča o novom uznemirujućem fenomenu lažnih vesti izmestila idealan svet u jedan post-činjenični (svet postistine): vreme kada su vesti još uvek bile pouzdane, reporteri bili istinoljubivi a razlikovanje fikcije od stvarnosti bilo brzo i jasno - poput analognih medija, ta je stvarnost bila retrospektivno generisana, precizno uređena i laka za razumevanje.

Takva stvarnost je sada zauvek izgubljena, naravno, ali nekada barem jeste postojala. Ne treba potcenjivati utehu koju je nekada pružala jedna tako melanholična procena, jer za mnoge korisnike medija, jednostavno, kao da nije postojalo "još nešto". Strah od lažnih vesti i "napada botova", kako Hauard ističe, stvara ušuškan percepcijski biotop jučerašnjice. Beše nekada, kada nisu svi bili na Tviteru ili Fejsbuku.
Ali... šta se zaista dogodilo?  

1.

Hajde da se vratimo u prošlost. Kada su to vesti zaista bile pouzdane? Falsifikovanje pisama je očigledno staro koliko i same komunikacije. Još su drevni "pismopisci" koristili poprilično precizne tehnike koje su garantovale autentičnost njihovih poruka - npr. kroz literarne forme, koje su podrazumevale složene procedure u kojima su slova u imenima pošiljaoca, primaoca i glasnika bila u dokumentu kodirana i ponavljana na kraju pisma. Diskretno sakrivene poruke u nekom tekstu koje su dokazivale njegovu autentičnost, postale su uobičajena praksa još od 11. veka, baš kao i tajni natpisi. U srednjem veku su pisma i poruke prenosili trgovci, hodočasnici i sveštenici; od 14. veka raste količina pisanih poruka u opticaju, pa su gradovi i kneževine počeli da stvaraju sopstvene sisteme komunikacija. U Firenci, Veneciji i drugim italijanskim gradovima, istovremeno su uvedeni posebni sandučići za pisma. Ti tzv. tamburi su bili prvenstveno namenjeni za anonimno cinkarenje - to je među sugrađanima bila omiljena metoda ocrnjivanja ali i dobar način da vlastima prijavite korumpiranog službenika. U takvom svetu je samo pisani dokument prihvatan kao pravno valjan, a njegovo pisanje i isporuka su podrazumevali kreiranje sopstvene realnosti i bili ekvivalentni stvarnoj političkoj moći.

Ubrzani porast u komunikacijama (arhive gradova severno od Alpa uvećane su trideset puta u periodu između 1430. i 1500. godine) odvijao se paralelno sa pojavom i razvojem zvaničnih državnih glasnika, drugim rečima - diplomatama. Oni su istovremeno bili istraživači, koji su diskretno prikupljali informacije za vlade svojih zemalja (danas bi ih nazvali špijunima). Međutim, još je teže bilo kontrolisati kanale putem kojih su oni slali i primali informacije. Postojeća korespodencija iz petnaestog veka je puna napomena o nepouzdanosti pošte i brojnim izgubljenim i falsifikovanim informacijama. U nirnberškim arhivama još uvek postoji tajni kod korišćen tokom poslednjih decenija petnaestog veka u razmeni informacija između prestonice i njenih poslanstava. Urgentno prikupljanje novosti je bilo nazvano "lovački pas", a laž ili neistina "lisica". Diplomate su koristile posebnu reč za informacije koje su korišćene da obmanu protivnike - "majmun".

Sve intenzivnija razmena pisanih informacija krajem petnaestog i početkom šesnaestog veka pretvorila je samu informaciju u oruđe koje se namerno koristilo za obmanu protivnika, poput nekog oružja. 

Venecijanski hroničar Marino Sanudo je "mehurićima" nazvao poruke nepoznatog porekla, koje je inače opsesivno sakupljao i beležio (ponekad na desetine u toku samo jedne sedmice). Sanudovi savremenici su koristili drugu reč za to ubrzano plasiranje novosti - praktika (Praktick). Latinska reč practica je originalno označavala pravne i medicinske procedure; u italijanskom jeziku, reč praticcare označava pregovaranje ili cenkanje, praticha je značila procedura ili uputstvo za rukovanje. Krajem 15. i početkom 16. veka, taj pojam je u nemačkom jeziku postao psovka. Gradske vlasti u Bernu su se 1507. godine žalile na ponašanje francuskih diplomata koje su širile brojne obmanjujuće dezinformacije ("in geschwindigkeit practicierent). U jednom pamfletu štampanom u Strazburu 1513. practick je opisana kao "italijansko (prvenstveno mletačko) i francusko umeće obmane". Desilo se da je u tom pamfletu spomenuta još jedna nova reč: vinantz (financ) - spekulativno finansijsko poslovanje. Poput korupcije i sodomije, smatrano je da sve to dolazi sa juga, gde se "takve stvari praktikuju svakoga dana u godini" (gepracticiert vil jar und tag). Ta zla i strana dela prevare su navodno značila da onaj ko ih praktikuje više ne može da razlikuje istinu od laži. Propagandni pamfleti štampani 1519. povodom krunisanja Šarla V upozoravali su čitaoce da su Francuzi želeli da utiču na njegov izbor putem "brze praktike" (geshwinden practicken). Reformisti poput Lutera i Melanhtona su upozoravali na praktikanstvo katolika, koji su namerno širili obmanjujuće vesti u koje niko ne bi poverovao. "Dodao sam svoj pečat na ovo pismo", jadao se Erazmo Roterdamski u jednom tekstu iz 1535, "zato što su neki ljudi počeli toliko vešto da imitiraju moj rukopis da je postalo jedva moguće prepoznati falsifikat."

Tako su tadašnji komentatori videli transformaciju medija na početku modernog doba: sve brojnije i brže pisane komunikacije, što se takođe odnosilo i na aktuelne pamflete. Martin Luter je 1527. pokušao da podučava vernike kako da se izbore sa informacionom prenatrpanošću. Objašnjavao im je da postoje tri vrste vesti: prve dolaze od anđela čuvara a druge od samog Boga. Nažalost, one se mešaju sa trećom vrstom, koje dolaze od Satane, tog majstora prerušavanja i mimikrije. "Stvari su okrenute naglavačke i čovek nije ništa mudriji". Kako razlikovati dobre od demonskih poruka? Jednostavno, rekao je Luter. Đavo ne veruje sopstvenim znacima jer Bog stalno uspeva da osujeti njegove planove. Zbog toga Đavo komunicira i daje obećanja koristeći "takve reči koje, bez obzira da li se to što on priča desi ili ne, za kojeon zapravo i ne želi da budu smatrane kao istinite". Upravo taj dvosmisleni govor ga odaje.

Vesti su doslovce stvar vere - i to ne samo u 16. veku. Profesor književnosti Džon Keri je 1989. napisao da su vesti jednake verskim ritualima predmodernog doba, koje konzumentima obezbeđuju privremeno zadovoljstvo tj. odvraćanje pažnje od njihovih svakodnevnih rutina. Ljudima je pružena iluzija da se susreću sa događajima koji su daleko veći, autentičniji i relevantniji od onih u njihovim svakodnevnim životima. Poput religioznih rasprava i propovedi u prošlim vekovima, vesti su čitalačkoj javnosti obezbedile konstantan priliv dramatičnih priča koje su se zbivale izvan neposrednog horizonta percepcije svakodnevnog života. Poput zastrašujućih religioznih vizija predmodernog doba, vesti pružaju utehu upravo kada izveštavaju o nekim užasnim događajima. Takve pretnje mogu učiniti prisnost nečije svakodnevice daleko osetljivijom, što se može zloupotrebiti u cilju predstavljanja njegove grupe ili zajednice kao potencijalne žrtve pretnje - a odatle je samo korak do kontrole tako sluđenog pojedinca ili grupe.

2.

Dvesta godina kasnije, početkom 19. veka, nove štamparske tehnike i jeftiniji papir su inicirali medijsku revoluciju. Svanula je zora novinske ere. I još jednom, nisu svi savremenici bili zadivljeni tim porastom brzine i količine informacija. Johan Volfgang fon Gete je 1824. je ozbiljno upozorio na to da "kritike sa pedeset različitih strana jedva da mogu stvoriti samo neku vrstu polutanske kulture masa; za one talentovanije, to je samo štetna magla, otrov". Gete je nove medije nazvao "velociferoznim" (užasavajuće brzim): zahvaljujući njihovoj đavolskoj brzini širenja, razlikovati istine od laži kao da više nije bilo moguće. Pa ipak, to nije omelo uspeh novina: devedeset godina kasnije, na početku Prvog svetskog rata, samo u Nemačkom carstvu je postojalo više od 10.700 novinskih izdanja, štampanih u preko dve milijarde primeraka godišnje. A u Engleskoj, Francuskoj i SAD su te brojke bile još veće.
Da li je baš sve što je u tim novinama bilo objavljeno, bilo istinito i pouzdano?
Google je obećao da će, uz pomoć tajnog algoritma, svojim korisnicima omogućiti frekventnost i druge statističke podatke svih digitalizovanih dokumenata na engleskom jeziku, objavljenih između 1800. i 2000. godine. Ukucate pojam "lažne vesti" i dobijete zanimljiv grafikon, krivu koja nakon "kolebanja" 1810 (Geteov uticaj?), 1850 i 1900, naglo raste u vreme Prvog svetskog rata. Negde oko 1920 blago opada, da bi početkom 30-tih drastično skočio i dostigao vrhunac 1939. godine, da bi potom ponovo krenuo naniže. U periodu 1950-1960, frekventnost je otprilike slična onoj s početka Prvog svetskog rata. Nakon 1990. godine, kriva polako ponovo raste ali nikada nije dosegla više od trećine maksimuma koji je imala na početku Drugog svetskog rata.

Samo godinu dana (1938) pre maksimuma Google krive "lažnih vesti", Ivlin Vo je objavio svoj roman "Scoop" (pojam je teško doslovce prevesti na srpski, ali otprilike znači "udarna vest objavljena pre drugih" op.a.). U njemu jednog pesnika-sanjara uredništvo poznatog britanskog dnevnika nekako pobrka sa njegovim daljim rođakom piscem (zbog prezimena), pa ga kao ratnog dopisnika pošalje u egzotičnu zemlju Išmaeliju. Tokom puta, on sluša komentare na račun rada svog kolege Venloka Džejksa:
- On zarađuje hiljadu dolara nedeljno. Možete se u život opkladiti da, ako se on nege pojavi to će mesto biti medijski centar sveta dokle god je on tamo.
- Jednom se, tako, Džejks zaputio da izveštava o revoluciji u prestonici neke od Balkanskih zemalja. Zaspao je u vagonu pa se probudio na pogrešnoj stanici, nije ni primetio razliku, sišao sa voza i otišao pravo u hotel, telegramom poslao priču od hiljadu reči o barikadama na ulicama, crkvama u plamenu, štektanju mitraljeza u inat zvuku njegove pisaće mašine (dok je na njoj kucao tu priču), o mrtvom detetu koje je, poput pokidane lutke, ležalo pregaženo na kolovozu puste ulice pod njegovim prozorom. I sve tako nešto.
- U uredništvu su bili popilično iznenađeni takvim vestima iz pogrešne zemlje, ali verovali su Džejksu pa su ih objavili u šest nacionalnih izdanja. Istog dana, sva specijalna izdanja širom Evrope hitno šalju svoje izveštače u novu revoluciju. Kada stignu tamo, nađu se zatečeni: sve je izgledalo mirno i tiho, a to nije ono o čemu bi izveštavali. Džejks je napisao hiljadu reči, punih krvi i grmljavine oružja, tako da su morali i sami da se tome jednostavno priključe. Usled svega toga, vrednost akcija lokalnih vlasti je počela da opada, došlo je do finansijske panike, proglašeno je vanredno stanje, vojska bila mobilisana, zavladala je glad, izbile su pobune, i za manje od nedelju dana izbila je jedna sasvim poštena revolucije, baš onakva kakvu je Džejks na početku opisao. Eto, šta ti je moć štampe...

Ratovi dvadesetog veka su bili nešto sasvim novo. Savremenici zenita masmedija u vreme Prvog i Drugog svetskog rata imali su itekako razloga da se zabrinu zbog lažnih vesti. Tokom Prvog, Nemci su koristili jednu posebnu mašinu za preradu konjskih leševa sa bojišta, što je inspirisalo engleske ratne izveštače da jave kako neprijatelj koristi leševe mrtvih vojnika za proizvodnju sapuna i glicerina. Tek 1925. je britanska vlada javno priznala da je to bila izmišljena, lažna priča. Priča zvuči veoma poznato - ali odakle? Kada je tajna operacija "Rajnhart", koja je za cilj imala masovna ubistva Jevreja, započeta u Poljskoj s proleća 1942. godine, Evropom su već kružile glasine o tome da ljude koji su bili raseljeni na istok zapravo ubijaju i od njih prave sapun. Prvi izveštaji o Holokaustu koji su u jesen te godine pristigli u SAD, govore o jevrejskoj deci koja su bila pretvorena u sapun, lepak ili đubrivo. Joakim Neander je 2005. objavio studiju posvećenu modernom mitu o sapunu napravljenom od jevrejske masti (Judenfett), u kojoj kaže: "Deo istorije prijemčivosti te sapunske legende leži u njenom doprinosu podizanju svesti kod Saveznika o postojanju Holokausta u trenutku kada je već bilo kasno da se interveniše." Konačno, ta priča je Saveznicima već bila poznata iz propagande tokom Prvog svetskog rata.

Krajem 1942, sa druge strane Atlantika je teško ko mogao zamisliti da je priča o pretvaranju ljudskih tela u sapun samo iskrivljeni odjek jednog daleko šireg i zaista industrijskog čina zatiranja celog naroda; bio je to pokušaj opisivanja neopisivog nasilja putem prijemčivijih i poznatih metafora. Nakon završetka rata, mit o sapunu od leševa sve se više širio. "Pravili su sapun od leševa" kaže narator u filmu Alena Reznea Noć i magla (1955) o koncentracionim logorima, "a od kože..." - i glas se tu prekida. Do kraja rata, u Nemačkoj je pravljen tzv. standardni sapun (Einheitsseife), na kome je bilo utisnuto "RIF" ("Rajhsministarstvo za industrijsku masnoću"); sve do početka ovog veka, taj sapun je užasnutim posetiocima brojnih muzeja i memorijalnih centara Holokausta bio predstavljan kao "sapun napravljen od jevrejske masti".

3.
Redakcija "The Daily Beast" (Dnevna Zver) iz romana Ivlina Voa danas zaista postoji, i to u SAD kao onlajn platforma za plasiranje vesti. Čini se kao da je istorija vesti oduvek odnosila na nemogućnost razdvajanja stvarnih od lažnih, s obzirom na sve veću brzinu plasiranja informacija - u kojoj glavnu ulogu ima taj majstor prerušavanja, izokretanja i pretvaranja, gos'n Đavo lično, koji od Lutera do Getea (i Ivlina Voa) konstantno iskače iz kutije razmišljanja o medijima i istini. Neki srednjevekovni istoričar bi danas pomislio da prizivanja demonskih sila ima napretek u današnjim raspravama na temu tehničkih mogučnosti medija. Klaus Honef je u katalogu izložbe "Uvećanje" (1987) napisao kako je ubeđen da je razlika između stvarnostii fikcije konačno raspršena. Onsmatra da poplava slika, naročito u komercijalnim reklamama, manipuliše, vara i konačno obuzima gledaoca.
Od samog početka, vesti su (kao novinska roba) imale uspešnog zlog brata-blizanca u reklamama - i to ne samo u onim plaćenim (koje su jasno deklarisane kao takve), već i u onim reklamama koje su bile zamaskirane u vesti. Pariski karikaturista Granvil je 1844. satirično prikazao odnos masovne štampe i prikrivenog marketinga kao nepristojan ali profitabilan brak. Novine su prikazane u liku (novinarske) patke - što je izraz za lažno izveštavanje koji je ostao aktuelan i u 20. veku. U pozadini slike je jedan od najstarijih simbola novog medija oglašavanja: oglasni stub, tj. kolumna. U to vreme oglasi su sadržali isključivo tekst bez slika, što se izmenilo četrdeset godina kasnije nakon izuma novih tehnologija za reprodukciju slike.

Reklame su ono podsvesno u medijima: njihov meki trbuh, opscena i izvrnuta slika, ono što ukazujena njihovu ekonomsku zavisnost. "Lažne vesti? A ne, toga nema kod nas u Švajcarskoj." Međutim, ono što su vodeći ciriški dnevnici objavili u aprilu 2017. kao vest, zapravo je takođe bila reklama uglavljena između druge dve koje promovišu kulturu i kabare, da ne spominjemo male oglase koji - naravno - ne prenose ništa drugo do istinu, i samo istinu: "Usijane seanse sa prelepim latino devojkama, Lili (18) i Kim (25)" ili " Privatno i ekskluzivno, švajcarkinja pokorava gospodu".
Reklame uvek kazuju istinu - manje o proizvodu koji nude, daleko više o sredstvima uz pomoć kojih to rade. U 19. veku su upravo prihodi od oglašavanja učinili medije jeftinijim i pogodnijim proizvodom za masovno tržište - činjenica koja neverovatno poznato zvuči današnjim korisnicima interneta. Zaključak je jednostavan: pouzdane informacije imaju svoju cenu. Ukoliko su jeftine, ili čak besplatne, to samo znači da je neko drugi diskretno za njih platio. Priča o demonskim silama manipulacije, simulacije i obmane, koje su navodno nerazdvojive od medija, možda samo služi kao izgovor za izbegavanje diskusije o novcu.

4.
Pa dobro, pitaće se neko, čega to ima toliko lošeg u laganju?
Kant u svojoj knizi "Antropologija sa pragmatične tačke gledišta" napisao sledeće: "Priroda je mudro usadila u čoveka težnju da sebi dopusti da bude obmanut. Dobra, časna pristojnost je uglavnom eksterna iluzija, baš kao što je i sve drugo što zovemo vrlinama... od te iste sorte" - što bi se reklo: čisto laganje i foliranje. Dvesta godina kasnije (1966), filozof David Niberg je sve to formulisao u nešto pozitivnijem tonu. On tvrdi da je svesna manipulacija jedna od naših ključnih veština kada treba organizovati svet, koordinisati sa onima koji misle drugačije od nas, ili kada se treba suočiti sa nesigurnošću i bolom. Ciriški pedagog Roland Rajhenbah je nedavno izjavio da obrazovni sistem u celini počiva na međusobnom obmanjivanju i sistematskom beščašću, kao i da je to u najboljem interesu i profesora i učenika.

Zabavni mediji su posebno ponosni na svoje "specijalne efekte" - sposobnost da gleadaoce nateraju da poveruju u (serviranu) fikciju. To se ne odnosi samo na literaturu, film i televiziju. U svojoj knjizi "Medijski monopol" (1983) Ben Bagdikijan je napisao da su u vreme pisanja te knjige pedeset kompanija kontrolisale celokupnu medijsku industriju na Zapadu; deset godina kasnije, kada se pojavilo četvrto izdanje te knjige, već ih je bilo manje od dvadeset. Danas ih možete pobrojati na prste jedne ruke. Kao rezultat toga nastali su zatvoreni krugovi i unakrsni marketing, redukovan broj tema i beskonačno ponavljanje onoga što javnost već zna, čime se obezbeđuju pouzdano visoka gledanost i konstantan priliv prihoda od reklama. Režiser Piter Votkins je u svojoj knjizi "Kriza medija" (2003) to nazvao "monoformom". Ono što naizgled liči na vest mora biti u stanju da generiše poznate anksioznosti: dakle, sve super zločince, zavere, ubistva i zloslutne vizije budućnosti - uz pomoć kojih svaki kanal vesti potvrđuje vlastiti značaj na tom tržištu. Istovremeno, namera im je da istrebe jednu potpuno drugačiju i nepodnošljivu dosadu - iznurenost gledalaca njihovom jednolikom svakodnevicom.

Svakako da tu može pomoći ako povremeno proveravate "stanje stvari" na vašem fejsbuk profilu. Pametni telefoni, kao sredstvo komunikacije koje korisnici konstantno nose sa sobom, ispunili su jedan od najvećih snova medijske industrije. Dugme "ISKLJ" je konačno ukinuto: danas su svi uvek i svuda onlajn. Polovina vremena provedena na internetu je zapravo protraćena - problem je što ne znamo koja je to polovina. Naravno, ovo je malo izmenjen citat Dejvida Ogilvija iz 1963. a koji se odnosio na reklamiranje.
Međutim, i internet je sam po sebi reklamiranje - to je verovatno najimpresivniji primer (u poslednjih dvadeset godina) sposobnosti oglašavanja da prodre i preoblikuje svaku novu vrstu javnog prostora. Internet obećava da će ukinuti sve troškove pribavljanja informacija - potrebno je samo da imate pravu mašinu i da budete na pravoj platformi. Na taj način posmatrano, društvene mreže su beskonačna povratna petlja žudnje. To što vam one obećavaju - bićete uvek povezani sa svima, ali bezbedni u svojoj grupi; bićete naširoko uticajni i beskonačno kopirani, a da ne mrdnete iz svog doma - jeste u tolikoj meri prijemčivo, nebulozno i polimorfno, da ga je jednostavno nemoguće falsifikovati. Čak i ako je to (pomalo) laž. 
5.Pored svih divnih kvaliteta koje poseduju, društvene mreže čine jedan ogroman prostor u kome oni željni pažnje tu svoju žudnju dele sa mnogim drugim korisnicima, podjednako željnim pažnje. To je korisno za one koji su bolje informisani; međutim, to ne umanjuje hipnotički efekat koji uspešna diverzija odvlačenja pažnje ima na kolektiv gledalaca/korisnika. Kao i kod magičnih trikova, ključna radnja se ne dešava iza scene već pred očima samih gledalaca - samo što oni to uopšte ne gledaju. Ne radi se o tome da medijski manipulator bude nevidljiv (što samo po sebi prenosi jasnu poruku, npr. mrak, nema signala, "ne vidiš ništa"), već je u pitanju diverzija, odvraćanje, reklama - ogromne količine reklama (preciznije rečeno).
Po tvrdnji Rajana Holideja, uspešnog industrijskog insajdera, u 2012. godini je najmanje 40% informacija koje su kružile po blogovima i društvenim mrežama poticalo ne od pojedinaca već od kompanija. Naslov njegove knjige je "Verujte mi, lažem: Ispovesti jednog medijskog manipulatora".

Ryan Holiday "Trust me, I'm lying: Confessions of a media manipulator" (2012)

Možda sva ova frka oko "lažnih vesti" zapravo predstavlja dobru vest. Nakon internet fantazije tokom devedesetih, kada su međusobno povezivanje i neprekidno onlajn prisustvo bili pozdravljeni kao put ka političkom oslobođenju, samoorganizaciji i formiranju društva, današnja panika zbog preteće moći simulacije nas podseća na to da kolektivna percepcija ima i svoju mračnu stranu. A naročito kada je besplatna.I tako, na kraju se opet vraćamo u Švajcarsku. U sredu, 26. aprila 2017, značajan broj ljudi je odlučilo da ne poveruje novinskim izdavačima koji su tvrdili da se vesti nalaze u dobrim rukama, niti su želeli da informisanje bude besplatno. Nasuprot tome, za 12 sati su uplatili milion švajcarskih franaka kako bi pokrenuli onlajn magazin na kome uopšte nema reklamiranja. Pokretači magazina ni sami nisu znali da kažu nešto više o njemu, osim njegovog naziva. A on je, naravno, došao iz prošlosti.
Pogodili ste: Republika.Već u nedelju, četiri dana kasnije, Noje Cirher Cajtung je, grozničavo tragajući za istinom, osnivače ovog projekta uporedio sa onima koji podržavaju Donalda Trampa. I - eto ga opet gospodin Đavo, taj Veliki Manipulator. Prošlo je dosta vremena otkako je poslednji put nekima bio toliko hitno potreban.

Lažne vesti su postale udarne vesti, a post-istina je postala nova paradigme. Po svemu sudeći, poštovanje činjenica je postalo komercijalni anahronizam, dok se iza svega toga krije jedan širok spektar netrpeljivosti i vođenja međunarodnog "info-rata" protiv zapadnih demokratija. Ovaj članak je deo žižne teme "Dezinformacije i demokratija", onlajn objavljen u Eurozinu krajem septembra, dok je njegov original na nemačkom jeziku bio objavljen 7. novembra 2017. u časopisu "Wespennest" (osinje gnezdo).
Valentina Groebner: Trust me, I'm lying - Why fake news is good news (Eurozine, 07.09.2017)

Na kraju, da se podsetimo:
Grafikon za Srbiju je daleko pre Guglovog dostigao plafon, kvotu snova iz 1939. (pa i više od toga).
Oksfordski rečnik je post-istinu ("post-truth") proglasio u 2016. za pojam godine.

Kolinsov rečnik je za pojam 2017. godine proglasio "fake news" - lažne vesti.
Trend se nastavlja.