GRAĐANSKI KRUG: Aštaćemoizam, ijatebizam i tićemikažešizam

- Da li je, po Vama, normalno ovo što Vi i Vaša vlast radite?
- Prvo bih da dodam... A šta ćemo sa... Vi, gospodo iz... Samo nemoj ti da mi...

Whataboutism ("aštaćemoizam") je bila omiljena sovjetska taktika skretanja fokusa dijaloga sa glavne teme, izbegavanje davanja odgovora na kritiku potkrepljenu činjenicama, podmetanje drugih tema (izmišljenih ili stvarnih, podjednako) o kojima se u tom trenutku ne vodi razgovor, kao i izbegavanje odgovora direktnim napadom na sagovornika (tzv. tu quoque ili ad hominem). Ovu taktiku je osmislila i razvila sovjetska propagandna mašinerija tokom hladnog rata kao odgovor na američku foru "moralizma" kao opravdanja za sve i svašta - uglavnom za svašta.
U javnom i svakodnevnom govoru, na svaku kritiku upućenu Sovjetskom savezu odgovarano je optužbom za moralno licemerje onoga ko kritikuje (najčešće SAD).

Dobro pripremljen javni nastup laika vičnog govorništvu, može čak i stručnjaka u sopstvenoj profesiji izludeti i zbuniti pukim rafalnim ispaljivanjem gomila budalaština koje nemaju ama baš nikakvu vezu sa temom razgovora. Snagu ove sovjetske taktike za odvraćanje od davanja odgovora primetile su i primenile kolege sa druge strane "Bare", što se najbolje moglo videti u ponašanju Niksonove administracije tokom afere Votergejt. Američki predsednik Ričard Nikson je na prozivke o laganju i korupciji odgovarao kao da ga je za nastupe spremao lično direktor KGB-a. Evidentno, Niksonu se - kao neopevanom profesionalnom lažovu - posebno dopadala ova taktika "moralnog revizionizma" tj. svojevrsna "moralna uravnilovka" uperena na neki detalj iz lične prošlosti svakog njegovog kritičara, pomoću koje je gađano pravo istog da upućuje kritike.
Kada nema drugih argumenata kojima bi se odbranio od kritike, uvežbani whataboutista će posegnuti za standardnim frazama poput "dva loša daju dobro", mešaće babe i žabe, ili će jednostavno slagati. Što je takav "odgovor" bio luđi, besmisleniji - to bolje. Na svako dalje insistiranje, postajao je sve glasniji, kako bi suparnika konačno prisilio da odustane od dalje kritike.

No, vratimo se na izvorne (umesto izvoznih) primere ove taktike:

- Ko je dao nalog da se pusti gas u pozorištu prilikom antiterorističke akcije u Moskvi, kada je dosta civila stradalo upravo zbog takvog karaktera operacije?

- A šta ćemo sa indijancima koje ste skoro istrebili?

- Ko je ubio novinarku Politkovsku?

- A šta ćemo sa crncima, koje i danas u Americi tretirate kao robove?

- Da li je Kremlj umešan u hakerske upade tokom predizborne kampanje u SAD 2016. godine?

- Amerika je najveća fašistička zemlja, koja glumi svetskog policajca..

Propagandna mašinerija savremene Rusije i danas obilato koristi ovaj bezobrazluk, shodno prilikama i potrebama.

Ovu taktiku danas upražnjavaju kradikali, skloni ubrzanom slobodnom padu, tako što na opravdane prozivke za bezakonje i ludilo horski odgovaraju na način kao da su bili najbolji učenici KGB škole vrdanja dupetom na električnoj stolici - ili makar poligrafu. Dosadašnju ali-kaida praksu ("da, ali...") upotpunili su aštaćemoizmima širokog spektra, mada sve slabijeg dejstva na publiku.
Domaća, srbistanska verzija sovjetskog "aštaćemoizma" može se prepoznati u ovdašnjim tradicionalno konzumiranim taktikama koje se ukratko daju opisati kao "i ja tebi" (ijatebizam) i naročito omiljena "ti će mi kažeš" (tićemikažešizam).

Evo jednog od najnovijih primera kulture "argumentovanog" dijaloga:

Sergej Trifunović

Ostavka osobe koja vrši funkciju ministra zdravstva, koja je sumnjičena da je radila za Zemunski klan, te naposletku dozvoljava ovakve pizdarije. Zlatibore Lončare: jasno je da nemaš obraza ni savesti, ostavka je ljudski minimum.

Zlatibor Lončar

Sergej Trifunović je nezadovoljan medicinom i to čovek može da razume, ali mora da shvati da medicina nije svemoćna. Ona može da nešto sa 4 centimetara poveća na 7. Ali na 14, koliko bi on želeo, to ne može! Pa, nije dotle došla medicina. E, odatle idu svi problemi.

Dragoljub Žarković

Već imamo poligraf a sad je vreme da pri svakom domu zdravlja imamo i kurograf i da prvi aparat pusti u rad ministar Zlatibor Lončar.

Ministar Lončar kao da živi u onoj masnoj narodnoj izreci, koja kaže "što ti veća funkcija, to ti veći... santimetri". Čini se da je upravo tako, u njegovim očima.

Javni nastupi Aleksandra Vučića, u svakoj prilici i bez izuzetka, klasičan su primer praktikovanja spomenute taktike izbegavanja odgovora na pitanja podmetanjem drugih tema, upadicama, teatralnom gestikulacijom, kontrapitanjima i ličnim napadima na sagovornike ili novinare. Pa čak i bezočnim laganjem, kad zatreba. Takve tipove publika (provereno) voli, uvek čuje i pamti reči onog ko je glasniji i nameće se konstantnim privlačenjem kamere na svoje lice.

Gleda, ali ne vidi. Čuje, ali ne sluša. Čita, a ne razume ama baš ništa.

Baš kako treba.

OK, ali...

A šta ćemo sa...

A, ne. Nećete me zajebati na tu foru.

Gospodo Đuriću, Vesiću, Lončar, Stefanoviću i ostala bratijo - nije vam ovo SNS inkubator kadrova pa da se pravite blesavi i ne dajete odgovor na svako pitanje koje vam postavimo, kao da ste vi predsednik države a ne svi-ga-ovde-znamo ko.

Previše je onih u Srbiji danas koji nikako da prežale što je odgovor na rezoluciju Informbiroa bio takav kakav je bio, a ne dijametralno suprotan. Što umesto "epohalnog NE", nije bilo epohalnog skidanja gaća pred SSSR. No, bez obzira na to, ovde i dalje ima Luka Labana, braće Čvorović i njihovih naslednika na tone, kojima je staljinizam u krvi neizlečiv.

Što bi rekli oni neuki među nama - "to im je u genocidu".

Šta nam preostaje, ukoliko se nađemo u situaciji da nas sagovornik "gađa" ovom taktikom?
Postoji nekoliko načina za odbranu od ovog bezobrazluka:
1. sagovornika opomenite da ne nasedate na njegovu igru
2. ne dopustite mu da vas "izbaci iz koloseka", on najverovatnije izvrće činjenice u sopstvenu korist
3. ne pravite od njega sveca zla nazivajući ga neprijateljem dobra - on, jednostavno, pokušava da vas zbuni činjenicama koje su od malog ili nikakvog značaja za temu razgovora; držite se osnovne teme - npr. kada vas napadne za neku vašu grešku, odgovorite: "Da, to je zaista bio loš potez. Ali kako to opravdava vašu nameru da i vi radite takve stvari?"
I nikada se ne spuštajte na njegov nivo. Ali baš nikada i ni po koju cenu. On upravo to gorljivo čeka.

***

OK, ali... a šta ćemo sa onima kojima ovo nije u krvi?

Ne možete sve najuriti, istrebiti ili učlaniti u Veliku Partiju.