Stoka

Upravo ovako je bilo prvog dana nakon otvaranja SPS-Tončev memorijalnog centra 2015. godine, poznatog i kao "nova Zelena pijaca u Negotinu". Novi javni WC, komplet nova sanitarija, topla voda, bojleri, WC-šolje i pisoari (niks čučavci), tuš-niše, sapuni, toalet papir i ubrusi u fulu. Sve tog istog, prvog, dana pokradeno, a zidovi omalani srBskom omiljenom suštinom.

A šta ako neki student književnosti voli prilikom ekskremetiranja da čita ili se preslišava pred ispit, ili neki samostalni poljoprivredni proizvođač-prodavac obnavlja gradivo iz stripova i vikend-romana, pa krene da lizne prst svaki put kada okrene stranicu... Jbg, teško štivo je to. Ili, možda je bolje reći - meko?

U Srbiji više nema nikakve razlike između pijaca i fakulteta.
Dođeš, probaš, gucneš, čalabrcneš, šrpneš, kupiš, nosiš.

Krompir ili praziluk, diplomu ili doktorat.

Važno je da su po zidovima.

Toaleta ili kabineta.

Svejedno.

U našem društvu je sve, pa i najmanja sitnica, devalvirano do dna. Nemojte mi samo reći da vlast - naročito ova aktuelna, koja obožava da svaki čas otvara toalete i septičke jame širom naše zemlje ponosne - sa tim nema nikakve veze. Ima, itekako: tu su keramičke pločice, tu je "lepak", samo još plakati nedostaju. U stvari, i plakat je tu - ispisan u potpunosti gramatički ispravno, shodno predmetnoj ustanovi, ali velikim slovima kao da viče. A svi ovde dobro znamo ko obožava da stalno viče na nas sa bilborda i malih ekrana naših TV prijemnika. I zidova, umalo da zaboravim.

Ovako nešto se ne uči na časovima građanskog nevaspitanja ili kleronauke.

To se od kuće donosi, pa udri po zidovima.

Тхис ис Сербиа.

Бре.