U nekim od država bivše Jugoslavije izraz URBICID se koristi u kontekstu ekonomskih i kulturnih prilika u postkomunističkom periodu, odnosno tim se izrazom opisuje kako deindustrijalizacija do koje je došlo usled "tajkunske" privatizacije, tako i "poseljačenje" gradova u kojima su skorojevićki tajkuni nametali turbo folk i kič umesto "urbane" visoke kulture.
- Wikipedia
Sledi prevod dela teksta iz eseja "O urbicidu", autora Martina Kauarda.
Uvod: Fenomen urbane destrukcije (odlomak)
Usred nasilja koje je pratilo raspad Jugoslavije, sudbina njene arhitekture i građevina privukla je veliku pažnju. U većini slučajeva, ta briga se odnosila na kulturnu baštinu. Nasrtaji na Dubrovnik, Stari most u Mostaru, džamiju Ferhadija u Banja Luci predstavljaju primere takvog nasilja širom Bosne i Hrvatske. Međutim, u pozadini toga se odvijala daleko šira kampanja rušenja širom cele bivše Jugoslavije. Po gradovima Bosne i Hrvatske (potom i Kosova), i "obična" gradska arhitektura (kuće, prodavnice, trgovi, parkinzi) se našla na udaru sveopšteg i namernog uništavanja.
Jedna grupa istraživača, koja se bavila ovim problemom, tvrdila je da ovakve napade treba smatrati posebnim oblikom političkog nasilja. Tu grupu su pretežno činili arhitekte i naučnici, koji su tvrdili da su razorene građevine same po sebi predstavljale mete, te da zbog toga njihovo uništavanje ne treba svoditi na druge, postojeće konceptualne kategorije koje su korišćene u cilju razumevanja nasilja koje je pratilo raspad Jugoslavije. Bogdan Bogdanović, arhitekta i nekadašnji gradonačelnik Beograda, tvrdio je da je razaranje Vukovara zapravo osveta "mrzitelja grada i gradskog" koji su nastojali da zatru urbanost uništavanjem gradske (urbane) okoline. Slično tome, arhitekte koje su se bavile urbicidom Mostara i Sarajeva, u svojim katalozima su ukazivali da razaranje gradskih sredina oba grada predstavlja nasilje koje trebati smatrati nasrtajem na urbanost i, shodno tome, posmatrati kao poseban fenomen.
Ovaj poseban vid nasilja nad gradskom okolinom nazvan je "urbicid". Koncept urbicida je bio dvostruko efikasan u diskurzivnoj ekonomiji raspada bivše Jugoslavije. Sa jedne strane, zbog jezičke sličnosti sa pojmom "genocid", urbicid se može povezati sa brojnim pretpostavkama na kojima se bazira svrstavanje nečega u genocid. Zbog toga, upotreba termina "urbicid" naglašava težnju tog razaranja ali i navodnu logiku istrebljenja koje je išlo paralelno sa nasrtajem na gradske sredine širom bivše Jugoslavije. Sa druge strane, bez obzira na spomenutu jezičku sličnost sa drugim kategorijama političkog nasilja, uvođenje nove i nepoznate terminologije ukazalo je na hitnu potrebu istraživanja i razumevanja do tad nepriznate forme političkog nasilja. Po Deluzu i Gatariju, novi izrazi su iskorišćeni kako bi se istakla potreba za novim pravcima ramišljanja o toj temi. I zaista, ti "koncepti su stvoreni i primenjeni kao funkcija problema za koje se smatralo da su slabo shvaćeni ili loše postavljeni" kroz postojeću konceptualnu terminologiju. Može se, dakle, tvrditi da je do tad nepoznata koncepcija urbicida uvedena u razne diskusije na temu nasilja u kontekstu raspada Jugoslavije, kako bi se ukazalo na to da je problem nasilja nad građevinama i gradskom sredinom bio loše postavljen, shodno već postojećim konceptualnim kategorijama.
Bez obzira na neupućenost posmatrača i učesnika sukoba koji su obeležili raspad Jugoslavije, u koncept urbicida, taj pojam zapravo nije neologizam. Zaista, koncept urbicida i šireg zanimanja za fenomen destrukcije urbane sredine možemo pratiti unazad kroz dvadeseti vek u raznim tekstovima na temu grada. Međutim, popularnost urbicida u vezi sa ratovima u Jugoslaviji oživela je zanimanje za fenomen razaranja gradske sredine i razne, iako marginalne, pokušaje koji su činjeni u cilju njegovog razumevanja.
Ovo obnavljanje zanimanja za destrukciju urbane sredine dodatno je pojačano percepcijom da je posthladnoratovska era svedočila nastanku jedne nove i neobične veze između rata i grada. U literaturi koja se bavi evolucijom oblika ratovanja u posthladnoratovskoj eri - i naročito navodnom revolucijom u ratovanju i transformacijom hladnoratovske doktrine kopneno-vazdušnog vojevanja - oseća se potreba za jačim povezivanjem rata i grada. (...)
Ako je "rat nastavak politike drugim sredstvima" (po fon Klauzevicu), a urbicid "osveta mrzitelja grada" (po Bogdanoviću), onda nije teško pretpostaviti odakle je krenula ratna politika razaranja gradskih sredina tokom raspada Jugoslavije. Radi lakšeg iznalaženja odgovora na ovo ne baš toliko teško pitanje, krenimo obrnutom logikom - da je politika nastavak rata drugim sredstvima, tj. da je "gradomržnja" ono što povezuje sva tri stadijuma razaranja gradskih sredina i kulture koju sa sobom nose: 1) politika osamdesetih 2) ratovi devedesetih 3) politika nakon dvehiljadite (naročito od 2014. do danas).
Turbo-antiurbanizam, začet u politici osamdesetih, usavršavan u ratovima devedesetih, vratio nam se svom silinom posred čela u poslednjih desetak godina koje nam su se "desile". Da se ne pravimo nevešti - toga je bilo svuda širom bivše Jugoslavije, i na svakoj od zaraćenih strana. Ali mi, ili barem najveći broj vas koji ovo čitate, živimo u Srbiji i trebalo bi da nas se na prvom mestu tiče sopstveno a ne tuđe Ludilo. Danas su na vlasti upravo oni isti koji su urbicid osmislili i potom ga praktikovali. Vratili su se kući, u gradove iz kojih su onomad sopstvene frustracije izneli na tenkovima. Ponestalo im je tuđih zgrada i urbanih sredina za rušenje, pa su se okrenuli nazad, ka "mržnji prema sopstvenom gradu i gradskom". Urbanom. Po drugim zemljama ex-Jugoslavije su rušili i ubijali u ime svoje mržnje, a ne u ime svog naroda, i to treba jasno i glasno stalno ponavljati. Sve dok nisu počele da padaju stvarne žrtve njihovog razaranja beograda i ostalih palanki širom naše zemlje ponosne, mogli su da se vade na foru srbovanja i patriotske brige za sudbinu srpskog naroda. Počev od razaranja celog jednog kvarta Sava-male, preko svih potonjih bombardovanja građevinskim mašin(k)ama, pa do smrti noćnog čuvara i pogibije skoro dvesta građevinskih radnika za nekoliko poslednjih godina, stvari treba nazivati samo jednim, i pravim imenom: urbicid se vratio kući.
Patriotska pljačka je slobodno mogla da se nastavi, jer je ruka sve vreme bila i ostala na kundaku pištolja, gorljivo spremna da reaguje čak i na samu pomisao spominjanja reči "kutura". Grad prokleti, to leglo kulture, treba konačno uništiti. Da li će u tome uspeti (u čemu su zaista daleko dogurali), zavisiće samo od nas a ne od njih. Oni su svoje pokazali, između ostalog i stvaranjem ove podele na "sebe" i "nas ostale".
 |
| Miloš Divljak (Facebook) |
Smeće, svinje, ovce, magarci, okretnica linije 31 na Konjarniku, pešački prelaz Mitrović-Džuniora u neposrednoj blizini mrtve prirode sa slike, novogodišnja rasveta leti, neprohodne ulice zimi, raspevana fontana koja curi, raspukli magistralni vodovi vodovoda, kanalizacije i grejanja, besmisleni nestanci struje, štampani beton, mlatišumarstvo i drvoseča, bombardovanje Sava-mahale buldožerima zemlja-zemlja, čardak-gradnja vikendica i hacijendi po krovovima stambenih zgrada, ruiniranje stare Železničke stanice, eutanazija gradskog prevoza, čekajući Metroa, predizborne migracije biračkog tela, antidemonstrantsko prekopavanje Trga Republike, Beograd pod vodom, Beograd ni na nebu ni na zemlji...
O, da - prestonica Kradikalstana.
Nakon pada kradikalske vlasti, jedan od nimalo lakih zadataka biće vraćanje velikog početnog slova beogradu.
I ne samo njemu.
lektira:
No comments:
Post a Comment