Silikonska dolina uzvraća udarac

Čuvena beogradska "Silikonska dolina" preseljena je iz ulice Strahinjića Bana na Trg Republike.

Silikonska centralna vlast drugačije i ne ume, nego da "Silikonsku dolinu" (tako nazvanu tokom veselih devedesetih ne zbog visoke koncentracije pameti već zbog potpunog odsustva iste kod plastifuksi koje su se tu redovno okupljale oko novoiznikle elite) premesti u sam centar glavnog grada Kockastog carstva u kome caruje drugarstvo, u kome je sve nežno, u kome je sve lepo i u kome se sve raduje. Dobar deo populacije sa nekadašnje lokacije "Silikonske doline" već se preselio u ministarstva, kabinete, sekretarijate, predsedništva, kancelarije i na ostale lokacije za deponovanje opasnog otpada; red bi bio i da sama lokacija krene za njima.

Pa da, božezdravlje, narednu sezonu farmi, zadruga, parova i ostalih kupler-programa zajednički snime na toj, silikonskoj i jedino mogućoj lokaciji: u centru nekadašnjeg Beograda.

Kapirate zašto se sav ovdašnji provincijalizam, džiberluk i palanaštvo upiru da po svaku cenu zauzmu centar? Pa da nema centra, ne bi bilo ni predgrađa, provincije niti sveopšte palanke i zatucanosti. Al' da taj centar bude onakav kakav njima odgovara, i nikakav drugačiji. 

Razoren, dekonstruisan, sjeban - pa fugovan.

Zatrpan kamenim kockama od betona - pa zaliven.

Da ništa više iz njega ne izađe, niti u njega uđe.

Za bezbednost tog najvećeg gradilišta zadužen je Majstor Zanata - Gašić Bata, lično.

Zar BIA drugačije moglo da bude...

Možda je i moglo, samo da neki što jesu nisu bili isti kao ovi što nisu - iz centra.

Ludom radovanje.

T.V.Smith's Cheap "Silicon Valley Holiday"

(R.I.P. Everything Must Go!, 1993)

Urbicid je osveta mrzitelja grada

"Ponosan sam na to kako se u Beogradu gradi i presrećan sam jer će se za 20 godina pričati da je to urađeno, ja se nadam u Vučićevo a ne u Vesićevo vreme."

- AV, Blic 17.09.2019.

Gazda redovno obilazi gradilište Beograda na vodi. Zorno ga prate poslovođe i predradnici.

Ko odbija da vidi očigledno - da je izgradnja Beograda na vodi započeta na današnji dan, 1. oktobra 1991. godine, prvom granatom ispaljenom na Dubrovnik, taj ne želi da vidi ni očiglednije - da je radikalni nakot uspeo da razbuca Beograd i Srbiju na isti način. I da je sve to jedan isti, neprekinuti niz divljaštva i ludila u kome tri decenije učestvuje maltene ista ekipa, uz samo nekoliko personalnih promena na terenu koje nimalo ne utiču na koncepciju njihove igre. Nebitno, jer svi oni ionako liče jedni na druge a rade isto. 

To se drugačije nije moglo završiti, osim ovako kako se Srbija danas dovršava.

Bolje reći - dokrajčuje.

Urbicid se vratio kući.

I patriotska pljačka zajedno s njim, ruku pod ruku.

Gradomržnja palanačka, koju radikalni nakot nikada nije uspevao da u potpunosti sakrije, od svog osnivanja pa do dana današnjeg.

Na današnji dan, 1. oktobra 2019. godine, Srbija i dalje svira u švedski narodni instrument sa osam rupa, od pečene gline. Da, u okarinu. I sere gladna, po šabački rečeno, dok čeka da "ovog odvedu oni koji su ga doveli". Ali, malo morgen - 130 godina prakse je to i ne da se.
Počelo je i kačenje novogodišnje rasvete. Danas, naravno.

"Urbicid je osveta mrzitelja grada."

- Bogdan Bogdanović -

- Nebojša Popov: Tragovima jedne knjige II (Republika, br.290/291, 31.08.2002)

- Einstürzende Neubauten (post #641, 25.04.2014)

- Urbicid (post #1649, 26.02.2019)

Urbicid

U nekim od država bivše Jugoslavije izraz URBICID se koristi u kontekstu ekonomskih i kulturnih prilika u postkomunističkom periodu, odnosno tim se izrazom opisuje kako deindustrijalizacija do koje je došlo usled "tajkunske" privatizacije, tako i "poseljačenje" gradova u kojima su skorojevićki tajkuni nametali turbo folk i kič umesto "urbane" visoke kulture.

- Wikipedia

Sledi prevod dela teksta iz eseja "O urbicidu", autora Martina Kauarda.

Uvod: Fenomen urbane destrukcije (odlomak)

Usred nasilja koje je pratilo raspad Jugoslavije, sudbina njene arhitekture i građevina privukla je veliku pažnju. U većini slučajeva, ta briga se odnosila na kulturnu baštinu. Nasrtaji na Dubrovnik, Stari most u Mostaru, džamiju Ferhadija u Banja Luci predstavljaju primere takvog nasilja širom Bosne i Hrvatske. Međutim, u pozadini toga se odvijala daleko šira kampanja rušenja širom cele bivše Jugoslavije. Po gradovima Bosne i Hrvatske (potom i Kosova), i "obična" gradska arhitektura (kuće, prodavnice, trgovi, parkinzi) se našla na udaru sveopšteg i namernog uništavanja.

Jedna grupa istraživača, koja se bavila ovim problemom, tvrdila je da ovakve napade treba smatrati posebnim oblikom političkog nasilja. Tu grupu su pretežno činili arhitekte i naučnici, koji su tvrdili da su razorene građevine same po sebi predstavljale mete, te da zbog toga njihovo uništavanje ne treba svoditi na druge, postojeće konceptualne kategorije koje su korišćene u cilju razumevanja nasilja koje je pratilo raspad Jugoslavije. Bogdan Bogdanović, arhitekta i nekadašnji gradonačelnik Beograda, tvrdio je da je razaranje Vukovara zapravo osveta "mrzitelja grada i gradskog" koji su nastojali da zatru urbanost uništavanjem gradske (urbane) okoline. Slično tome, arhitekte koje su se bavile urbicidom Mostara i Sarajeva, u svojim katalozima su ukazivali da razaranje gradskih sredina oba grada predstavlja nasilje koje trebati smatrati nasrtajem na urbanost i, shodno tome, posmatrati kao poseban fenomen.

Ovaj poseban vid nasilja nad gradskom okolinom nazvan je "urbicid". Koncept urbicida je bio dvostruko efikasan u diskurzivnoj ekonomiji raspada bivše Jugoslavije. Sa jedne strane, zbog jezičke sličnosti sa pojmom "genocid", urbicid se može povezati sa brojnim pretpostavkama na kojima se bazira svrstavanje nečega u genocid. Zbog toga, upotreba termina "urbicid" naglašava težnju tog razaranja ali i navodnu logiku istrebljenja koje je išlo paralelno sa nasrtajem na gradske sredine širom bivše Jugoslavije. Sa druge strane, bez obzira na spomenutu jezičku sličnost sa drugim kategorijama političkog nasilja, uvođenje nove i nepoznate terminologije ukazalo je na hitnu potrebu istraživanja i razumevanja do tad nepriznate forme političkog nasilja. Po Deluzu i Gatariju, novi izrazi su iskorišćeni kako bi se istakla potreba za novim pravcima ramišljanja o toj temi. I zaista, ti "koncepti su stvoreni i primenjeni kao funkcija problema za koje se smatralo da su slabo shvaćeni ili loše postavljeni" kroz postojeću konceptualnu terminologiju. Može se, dakle, tvrditi da je do tad nepoznata koncepcija urbicida uvedena u razne diskusije na temu nasilja u kontekstu raspada Jugoslavije, kako bi se ukazalo na to da je problem nasilja nad građevinama i gradskom sredinom bio loše postavljen, shodno već postojećim konceptualnim kategorijama.

Bez obzira na neupućenost posmatrača i učesnika sukoba koji su obeležili raspad Jugoslavije, u koncept urbicida, taj pojam zapravo nije neologizam. Zaista, koncept urbicida i šireg zanimanja za fenomen destrukcije urbane sredine možemo pratiti unazad kroz dvadeseti vek u raznim tekstovima na temu grada. Međutim, popularnost urbicida u vezi sa ratovima u Jugoslaviji oživela je zanimanje za fenomen razaranja gradske sredine i razne, iako marginalne, pokušaje koji su činjeni u cilju njegovog razumevanja.

Ovo obnavljanje zanimanja za destrukciju urbane sredine dodatno je pojačano percepcijom da je posthladnoratovska era svedočila nastanku jedne nove i neobične veze između rata i grada. U literaturi koja se bavi evolucijom oblika ratovanja u posthladnoratovskoj eri - i naročito navodnom revolucijom u ratovanju i transformacijom hladnoratovske doktrine kopneno-vazdušnog vojevanja - oseća se potreba za jačim povezivanjem rata i grada. (...)

- Martin Coward: Urbicide Reconsidered (Project Muse, vol.10/2, 19.07.2007)

Ako je "rat nastavak politike drugim sredstvima" (po fon Klauzevicu), a urbicid "osveta mrzitelja grada" (po Bogdanoviću), onda nije teško pretpostaviti odakle je krenula ratna politika razaranja gradskih sredina tokom raspada Jugoslavije. Radi lakšeg iznalaženja odgovora na ovo ne baš toliko teško pitanje, krenimo obrnutom logikom - da je politika nastavak rata drugim sredstvima, tj. da je "gradomržnja" ono što povezuje sva tri stadijuma razaranja gradskih sredina i kulture koju sa sobom nose: 1) politika osamdesetih 2) ratovi devedesetih 3) politika nakon dvehiljadite (naročito od 2014. do danas).

Turbo-antiurbanizam, začet u politici osamdesetih, usavršavan u ratovima devedesetih, vratio nam se svom silinom posred čela u poslednjih desetak godina koje nam su se "desile". Da se ne pravimo nevešti - toga je bilo svuda širom bivše Jugoslavije, i na svakoj od zaraćenih strana. Ali mi, ili barem najveći broj vas koji ovo čitate, živimo u Srbiji i trebalo bi da nas se na prvom mestu tiče sopstveno a ne tuđe Ludilo. Danas su na vlasti upravo oni isti koji su urbicid osmislili i potom ga praktikovali. Vratili su se kući, u gradove iz kojih su onomad sopstvene frustracije izneli na tenkovima. Ponestalo im je tuđih zgrada i urbanih sredina za rušenje, pa su se okrenuli nazad, ka "mržnji prema sopstvenom gradu i gradskom". Urbanom. Po drugim zemljama ex-Jugoslavije su rušili i ubijali u ime svoje mržnje, a ne u ime svog naroda, i to treba jasno i glasno stalno ponavljati. Sve dok nisu počele da padaju stvarne žrtve njihovog razaranja beograda i ostalih palanki širom naše zemlje ponosne, mogli su da se vade na foru srbovanja i patriotske brige za sudbinu srpskog naroda. Počev od razaranja celog jednog kvarta Sava-male, preko svih potonjih bombardovanja građevinskim mašin(k)ama, pa do smrti noćnog čuvara i pogibije skoro dvesta građevinskih radnika za nekoliko poslednjih godina, stvari treba nazivati samo jednim, i pravim imenom: urbicid se vratio kući.

Patriotska pljačka je slobodno mogla da se nastavi, jer je ruka sve vreme bila i ostala na kundaku pištolja, gorljivo spremna da reaguje čak i na samu pomisao spominjanja reči "kutura". Grad prokleti, to leglo kulture, treba konačno uništiti. Da li će u tome uspeti (u čemu su zaista daleko dogurali), zavisiće samo od nas a ne od njih. Oni su svoje pokazali, između ostalog i stvaranjem ove podele na "sebe" i "nas ostale".

Miloš Divljak (Facebook)

Smeće, svinje, ovce, magarci, okretnica linije 31 na Konjarniku, pešački prelaz Mitrović-Džuniora u neposrednoj blizini mrtve prirode sa slike, novogodišnja rasveta leti, neprohodne ulice zimi, raspevana fontana koja curi, raspukli magistralni vodovi vodovoda, kanalizacije i grejanja, besmisleni nestanci struje, štampani beton, mlatišumarstvo i drvoseča, bombardovanje Sava-mahale buldožerima zemlja-zemlja, čardak-gradnja vikendica i hacijendi po krovovima stambenih zgrada, ruiniranje stare Železničke stanice, eutanazija gradskog prevoza, čekajući Metroa, predizborne migracije biračkog tela, antidemonstrantsko prekopavanje Trga Republike, Beograd pod vodom, Beograd ni na nebu ni na zemlji... 

O, da - prestonica Kradikalstana. 

Nakon pada kradikalske vlasti, jedan od nimalo lakih zadataka biće vraćanje velikog početnog slova beogradu.

I ne samo njemu.

lektira:

- Urbicide (Wikipedia)

- Nebojša Popov: Tragovima jedne knjige II (Republika, br.290/291, 31.08.2002)

- dr Milan Prodanović: Balkanski urbicid (Monitor, 11.06.2010)

- Einstürzende Neubauten (Građanski krug, 25.04.2014)

Mokranjcem protivu nekulture

Petak, 9. septembar.
U Negotinu su svečanim otvaranjem započeli 51. Mokranjčevi dani. Kao što je to i običaj, svečano otvaranje održano je u dvorištu Mokranjčeve kuće, gosti i domaćini posađeni po stolicama raposređenim po stazi i travnjaku posred dvorišta. Ništa strašno, uvek bilo i biće kada ne pada kiša.

Ko želi da se detaljno i blagovremeno informiše o svemu što se događa na 51. Mokranjčevim danima, evo linkova:

Festival "Mokranjčevi dani"

Dom kulture "Stevan Mokranjac", Negotin

51. Mokranjčevi dani facebook

Opština Negotin - livestream "Mokranjčevih dana" (večernji program 9.-14. septembra)

Ovde prestajemo sa pričom o kulturi.

Hronika palanačkog uma se bavi dekulturom, kulturocidom i urbicidom koji divljaju više od dve i po decenije na ovdašnjim prostorima. Ukoliko nemate želudac za životinsko ponašanje humanoidnih dvonožaca, ovde stanite i nemojte čitati dalje.
O čemu se radi?

Pa, Negotinci mnogo vole sebe da dele na "stare" i "nove", "domoroce" i "došljake", pa se zbog toga nikako ne mogu da dogovore oko minimuma pristojnosti i njegovog održavanja, čak ni kada su u pitanju Mokranjčeva kuća ili sam centar grada (čuveni loksodrom od štampanog betona). Baš takvi kakvi su, Negotinci uvek drže do tradicije - i ne pušćaju.

Primer sledi.

Mesto zločina: Dvorište Mokranjčeve kuće u Negotinu

Vreme zločina: različito, datum varira - bitno da je tradicionalno

Maj 2013.

Velika kapija na ulazu u dvorište Mokranjčeve kuće

Na mestu zločina nađene žute salvete, što asocira na poreklo ekskremenata (susedna kafana)

Septembar 2014.

Velika kapija na ulazu u dvorište Mokranjčeve kuće

Na mestu zločina ovog puta nađene bele salvete

Mart 2015.

Velika kapija na ulazu u dvorište Mokranjčeve kuće

Ovog puta, papirne maramice umesto salveta

Septembar 2016.

Centralni travnjak u dvorištu Mokranjčeve kuće

Nedostaju salvete i papirne maramice, što ukazuje ili na veliku frku počinioca ili na tzv. kereći faktor (mada u manjem procentu, jer su šinteri nekoliko dana pre početka festivala žestoko proredili taj deo lokalne populacije)

Kao da sve to nije bilo dovoljno tradicionalno, na fejsbuku je 5. septembra ove godine osvanuo video snimak na kome se lepo vidi da kereći faktor nema nikakve veze sa lokalnom antikulturom. Zato stočni faktor ima - jer nam se može tako.

Mokranjac je Mokranjac, loksodrom u centru je to, ali kad nam prigusti ni bandera sa zastavom Mokranjčevog festivala neće biti loša za pridržavanje - kada više ne bude moglo da se priđe Hajduk Veljkovom spomeniku zbog prepunjenih kapaciteta minskog polja.

***

Poslednjih desetak godina, među lokalnom funkcionerskom kvazielitom jako je izražena želja da neki drugovi & drugarice sebi obezbede beg iz ove Psihorupe, i to ako je moguće u Prestonicu. Jedno od sredstava za ostvarenje tog cilja bilo bi oduzimanje "Mokranjčevih dana" Negotinu i preseljenje festivala u Beograd. Trajno, baš kao i uhlebljenje za onoga ko u tome uspe. Na našu sreću, još uvek nije, iako se i dalje svom snagom trude.
Pa dobro, reći će neko, kad negotinci već toliko vole da se bave minopolaganjem posred lokacija od kulturnog i istorijskog značaja, što da im ne uzmu festival kada ga očigledno ne žele. Svako ko to kaže, nije pažljivo čitao tekst od početka - promaklo mu je ono "životinsko ponašanje humanoidnih dvonožaca". To što se oni tako ponašaju, ne znači da su u većini i da je to životni (a ne životinjski) stil ove (sve manje) varoši. Iako se zdušno trude da Negotin svedu na sopstveni brlog, treba da se zna: ovde još uvek ima živih ljudi.

Negotinci, ali oni pravi - i stari i novi, i odavde i odande - u duši, ne smeju da dopuste otimanje jedinog praznika kulture koji im je preostao, festivala koji je bio od najvećeg značaja i za kulturu SFRJ a ne samo Srbije, koji tradicionalno ima i međunarodni karakter.

O toj tradiciji, i njenom očuvanju pričam.

Stoka će ionako balegati i po šorovima i po bulevarima, samo ako je pustite da slobodno luta. Neki će od njih zapišati zidove Mokranjčeve kuće ili Doma kulture, posle degustacije svečanog otvaranja i koktel-prijema, uglavnom oni kojima na pileću pamet ne pada da plate ulaznicu za koncerte (pobogu, pa elita ne plaća, to važi samo za pučanstvo i nepodobne), ili povraćati po Rajačkim pivnicama jer su pod zaštitom države (posle konzumiranja partitura), što se od njih i očekuje.

A šta se očekuje od onih koji nisu takvi? Šta to oni mogu da urade?

Posetom koncertima, i to ne da bi, poput lokalnih dahija i popova, bili viđeni, već Mokranjca, kulture i samog Negotina radi. Đake treba naučiti da sami dođu, a ne zato što ih šalju škole da popune prazna mesta u sali, ili prave masu oko muzičkog paviljona u parku. To je naša poslednja linija odbrane, nazad više nemamo gde.

Mokranjcem protivu dekulture i urbicida varoši Negotinske!

Einstürzende Neubauten

Pogledi i mišljenja

BEOGRAD NA VODI

- diletantizam kao urbanizam - 

Najnovija inicijativa oko projekta Beograd na vodi započela je, za javnost, pre skoro dve godine, u vreme pretprošlih izbora. Taj projekat se i danas nalazi u nekoj fazi poluilegale - o projektu nema kvalifikovanih stručnih informacija. S vremena na vreme pojave se dosta površni novinarski tekstovi s pohvalama investitorima i panegiricima genijalnom projektantu. Pojavile su se i neke elektronske animacije, kao i slike nekih političara koji sa udivljenjem gledaju ono što ne razumeju. Ali ono što političari ne razumeju, razumeju profesionalni urbanisti, već na prvi pogled. Nekoliko marginalija koje slede govore o onome što se, na prvi pogled, vidi u ponuđenom projektu Beograd na vodi. Nalazim da su to teme za vrlo ozbiljan stručni razgovor.

1. Kontekst

Savski amfiteatar se prostire od Gospodarske mehane do Kosančićevog venca i obuhvata levu i desnu stranu Save koje treba integrisati. Projektom Beograd na vodi obuhvaćen je mali deo Savskog amfiteatra, koji se tretira autonomno kao fragment ukupnog prostora Amfiteatra, što nije dobro. Iz ponuđenog rešenja vidi se da se zadržava Zarićev (tramvajski) most, da se ne planira most u Nemanjinoj ulici. Predstava okolnog prostora je netačna, jer nije "podignuta" iz geodetske podloge pa sadrži netačne gabarite, odnosno volumene objekata, što otežava orijentaciju u prostoru.

2. Reka

Sava je međunarodni plovni put kome se mora obezbediti minimalna širina od 120m između stubova planiranih mostova i najmanje 12m visine mosta iznad nivoa velike vode. Širina Save u zoni Savskog amfiteatra je oko 200m. Zbog krivine reke matica je bliža desnoj obali, koja je vekovima izložena bočnoj fluvijalnoj eroziji. Dublji deo korita je bliži desnoj obali reke. Neke od intervencija u okviru projekta Beograd na vodi bitno menjaju karakter toka reke, što će imati značajan uticaj na njeno korišćenje.

3. Mostovi

Planirani pešački most postavljen je nisko iznad vode sa mnogo stubova, odnosno lukova sa malo raspona. Ovakva koncepcija mostova ukida Savu kao plovni put. Zarićev (tramvajski) most se zadržava, most u produžetku Nemanjine ulice za koji postoji urađena tehnička dokumentacija se ne predviđa. Ovaj most je bio predviđen za motorni saobraćaj.

4. Kula

Planirana kula oko 50m ulazi u rečno korito Save iz potpuno nejasnih razloga. Jedini razlog za to može biti želja da se ostvari originalnost po svaku cenu. Ovakva pozicija kule izazvaće poremećaj protoka vode - uspor uzvodno od kule i ubrzanje protoka u profilu kule. Pozicija kule će otežati manevar brodova i barži. Pojaviće se veliki problemi fundiranja kule, odbrane od leda i drugo, jer Sava pod Beogradom nije potok u Provansi. Oblik kule je neoriginalan tj. on je imitacija londonskog "krastavca". Kula će apsolutno dominirati slikom i siluetom Beograda, odnosno osporiće dominaciju Hrama svetog Save u slici i silueti grada. Planirana kula će isto kao i crna Beograđanka biti deo običnog poslovnog servisa Beograda, odnosno biće simbol ničega.

5. Razvoj

Planirano je između 1,5 i 2,0 miliona m2 poslovnog prostora. Računajući sa 15m2 po zaposlenom to je 100 do 130 hiljada radnih mesta u jednoj smeni, odnosno 200 do 260 hiljada radnih mesta u dve smene. Ako 1/3 toga popune nezaposleni Beograđani ostalih 130 do 160 hiljada radnih mesta popuniće se imigracijom u Beograd, odnosno redistribucijom stanovništva unutar Srbije. Prosečna porodica u Srbiji ima tri člana, što znači 390 do 480 hiljada novih stanovnika u Beogradu. Beogradu već nedostaje 100 do 120 hiljada stanova, a za imigrante treba izgraditi još oko 150 hiljada stanova. Sve ovo znači dalje pražnjenje Srbije, odnosno stvaranje u Srbiji dva geta - geta Beograd i geta Srbija. Posle realizacije projekta Beograd na vodi priča o ravnomernom regionalnom razvoju Srbije može biti namenjena samo maloumnim građanima.

6. Šoping mol

Šoping molovi velikog kapaciteta koji zahtevaju hiljade i desetine hiljada parking mesta najbolje je da se grade na periferijskim lokacijama uz pristupne autoputeve a ne u centru grada na najskupljem gradskom građevinskom zemljištu.

7. Tehnički parametri

Svaki urbanistički projekat pa i ovaj projekat ostvaruje se ne samo finansijskim nego i teničkim sredstvima. Projekat ove vrste ne može se predstavljati samo kompjuterskim animacijama nego i tehničkim parametrima koji potpuno nedostaju.

Kao relativni stručnjak, koji se urbanizmom bavi preko 40 godina iz navedenih činjenica izvodim sledeće zaključke:

1. Ljudi uključeni u projekat Beograd na vodi pokazuju ozbiljan diletantizam tj. pokazuju da ne znaju ni gde su ni šta rade.

2. Očigledno je da srpski model demokratije podrazumeva da svako radi ono što ne zna.

3. Demokratija je po definiciji poštovanje procedura i javnost tih procedura. U slučaju ovog projekta sve odredbe zakona i podzakonskih akata, Generalnog urbanističkog plana (GUP-a) i dr. su poništene ili proizvoljno tumačene.

4. Postoji potreba svake nove vlasti u Srbiji da se obeleži i zapiše u urbanu strukturu Beograda nekim stvarnim ili lažnim simbolom, bez obzira na cenu. Primeri su Adski most, želja za izgradnjom žičare između Tvrđave i Ratnog ostrva i slično. Za neuspele urbanističke i druge investicione zahvate u Beogradu i Srbiji treba uvesti lustraciju u političko-pravni sistem. Lustracija za Adski most sprovedena je voljom građana u proteklim izborima.

5. Eliminacija domaće pameti i znanja ima cenu. To pokazuje primer mosta kod Beške koji je ugovoren za 36 miliona evra, a izvođač traži skoro 100 miliona evra; to pokazuje i Adski most i niz drugih investicija u Beogradu i Srbiji.

6. Eliminacija domaće pameti i znanja pokazuje provincijalni kompleks naše vlasti, koju je precizno definisala narodna poslovica "U tuđeg tatka, slađa patka". Potrebno je proučiti rezultate stavljanja domaće pameti i znanja van upotrebe, tj. koliko košta uvođenje u razne investicione poslove firmi i ljudi koji ne poznaju ni grad, ni problem, ni prostor, ni političko-pravni sistem.

7. Treba sagledati ogromne socijalne posledice te politike. Tako, na primer, sve naše tehničke fakultete treba proglasiti za fakultete za školovanje podizvođača, kao sledeći korak porobljavanja domaće tehničke pameti. Treba na odgovarajući način promeniti nastavni i školski sistem, a studenti zajedno sa diplomom treba da dobiju i pasoš.

Na kraju, poseban komentar, odnosno predlog da se uvede nova revolucionarna demokratska praksa i da se ta praksa ozakoni novim Zakonom o planiranju i izgradnji. Svaki javni posao podleže primedbama. One mogu biti pametne i glupe, zlobne i prijateljske, umesne i neumesne, argumentovane i neargumentovane. Tvorci projekta Beograd na vodi očekuju samo pohvale. Na mnoge primedbe raznih vrsta i nesmislene i smislene, odgovor je bio samo jedan - imate li vi 3 milijarde evra? Kao star čovek shvatio sam društvenu suštinu ovog odgovora - ne može svako da ima pravo na mišljenje o ovom projektu, naročito fukara koja nema 3 milijarde evra. Duh primedbe je uvođenje ekonomskog cenzusa za pravo na mišljenje. Ja lično imam oko 300 hiljada evra u nekretninama, biblioteci, hemeroteci, fototeci, fonoteci i drugo. To je jedan desetohiljaditi deo od 3 milijarde evra. Za toliko sam i primedbovao.

Branko Bojović, dipl.inž.arh.

Časopis "Izgradnja", br. 68 (2014), 3-4, str. 167-168

***

Na forumu SkyscraperCity otvorena je 15. oktobra 2013. godine diskusiona tema pod nadasve subverzivnim nazivom "Beograd na vodi". U proteklih šest meseci se tamo dalo pročitati svega i svačega na zadatu temu, podjednako ozbiljnih i neozbiljnih, stručnih i pristrasnih komentara. Gornji tekst g. Bojovića osvanuo je na tom forumu 23. aprila ove godine, i osim konkretne primedbe vezane za iznete brojke po pitanju nedostajućeg broja novih stanova za buduću plimu "vodenih kadrovika", teško da ima ozbiljnijih primedbi na iznete stavove autora. Doduše, u vezi tih stanova, Bojović iznosi ličnu procenu zasnovanu na broju moguće potrebnih novozaposlenih na prostoru budućeg biznis-prostora u Savskom amfiteatru i (planirano) gravitirajućoj mu Prestonici, dok mu kritika spočitava poslednji popis koji je urađen tako kako je urađen. Pitanje je šta tačno znači "116438 praznih/nenastanjenih stambenih jedinica u Beogradu", ako u taj broj ulaze "prazni" stanovi ljudi iz unutrašnjosti koji uglavnom imaju neprijavljene stanare (studente, prijavljene po popisu u mestu stanovanja), stanovi koji se iznajmljuju u poslovne svrhe (takođe neprijavljeni) ali i prazni i neprodati stanovi poput onih u naseljima tipa Belvil (teško da će novozaposleni "sa vode" pohrliti da baš tamo kupuju papreno skupe stanove). Da je Bojović diletant, ili ne zna šta priča, teško da bi mu onda Inženjerska komora Srbije objavljivala tekstove u nekom od svojih biltena i časopisa, kao što je to slučaj sa "Izgradnjom" koja izlazi još od 1947. godine, čiji su urednici stručnjaci iz oblasti arhitekture i građevinarstva, klasifikaciju radova vrši Narodna biblioteka Srbije, i koju je nadležno ministarstvo svrstalo 2009. godine u rang "vodećih naučnih časopisa". Kako god, forumaška diskusija se raširila na (trenutnih) 68 stranica, i ukoliko ste zainteresovani možete pogledati čega sve ima na temu Beograda na vodi i pratećih akrobacija.
Na tom istom forumu, u fusnoti koja prati objavu Bojovićevog teksta, piše da je on već bio objavljen i to 22. aprila ove godine, i - ekspresno skinut, banovan sa interneta (trenutno ga ima na sajtu AAS). A to već predstavlja problem, i to poznat, već viđen i poput onog sa cenzurom zajebancije na temu feketićkog Spasioca.
Kome i zašto smeta ovaj tekst?

Nekome kome je žestoko stalo do patke koja ide preko Save, ali i do debele guske - podjednako.
Možda su to oni kojima je srcu miliji građevinarski stil socrealizma, poznat i kao "konstruktivizam" (važi podjednako za stambene i oficijelne zgrade, kao i za spomenike), njegov zapadnjački sabrat "brutalizam", tj. jednim imenom "militantni modernizam". Čuveni stil gradnje koji predstavlja svojevrsno nasilje nad očnim nervom, poput onoga koje doživite svaki put kada zađete među novobeogradske blokove. Monolitno do bola, baš kao i svaka vlast ovdašnja, koja bi stalno sebi da pravi piramide za života.
A možda im je, baš zahvaljujući spomenutom provincijalnom kompleksu vladavine, draži i urbicid? Danas, kada su im ratovi kao argument izbijeni iz ruku (usled čega otpada opcija genocida, poput one u slučaju Sarajeva, Vukovara ili Dubrovnika), ostaje im stara i proverena varijanta samouništavanja i urušavanja - kulturocid i policid, praktikovani u Srbiji paralelno sa aktivnostima preko Save i Drine tokom devedesetih godina ali i danas, nesmanjenom žestinom.
Na provereno dobitnu formulu, koja glasi "Dinkić + regioni + razvoj + investicije + subvencije + Vučić + šeici + (hiljade) milijardi zelembaća + Čović + srBovanje", ne vredi više gubiti vreme.

Interesantno, ali nigde nisam naišao na to da je neko primetio još jednu iz gomile gluposti, po pitanju projekta Beograd na vodi. Obratite dobro pažnju na sliku koji svi vrte, na kojoj dominira BG-Kula. Probajte da je zamislite u 3D projekciji, zarotirajte kako bi je ispravno usmerili po stranama sveta, pa potom uporedite sa mapom tog dela Beograda.

Samo u usijanim glavama koje zapenušano veličaju tu budalaštinu i oduševljavaju se slepački na stupidne crteže sa fejsbuk zidova šupljoglavih pećina i tabloida, Sunce može da bude na poziciji sever-severoistok. Svakome ko je ikada učio nacrtnu geometriju, nije bežao sa časova geografije za V razred, ili je bio u izviđačima, stvar je očigledna i jasna: Sunce ne izlazi ili zalazi na tom mestu, niti mu je to "nizak" zimski dnevni položaj. Beograđani znaju da Zvezda izlazi iz smera Karaburme i Zvezdare (istok), shodno ovoj mapi, a zalazi u smeru centralnih novobeogradskih blokova (zapad). Na Severnoj hemisferi je tako od postanka Sveta i to neće moći da izmene Gospodari i Bin Zajebi, koliko god se trudili da svet postave po svojoj meri i okrenu ga naglavačke.
Takvi kakvi su, nisu dorasli Hičkoku niti je njihov trip nalik njegovom filmu.

...

Palanački stil rukovođenja društvom (pardon - socmenadžment), nepoznanica zvana cena gradnje mauzoleja po Dolinama kraljeva širom Srbije, pitanje svrsishodnosti besomučnog dunđeraja, dehumanizovano salivanje zelenih površina štampanim betonom, pokolj drvoreda i parkova, uništavanje starih gradskih jezgara srbijanskih varoši koje sve više liče na gradove duhova iz špageti vesterna - opšti je trend i nije ekskluziva samo republičkih i (beo)gradskih vlasti. Više od dvadeset godina na sceni je decentralizacija sa betonizacijom, tj. bidžopalmizacija Srbije u praksi. Imao je i Negotin svojevremeno svoju "javnu raspravu na internetu" oko izgradnje loksodroma u centru, pre 7-8 godina; tu je i sumanuto postavljanje kružnih tokova po gradu i okolnim selima (ovisno o tome ko u datom trenutku glumata predsednika opštine, tj. iz koje je "mesne zajednice" doskakutao u fotelju); naravno da postoji nepoznanica zvana "konačna cena" radova (da se ne mučimo prošlošću, pitanje je da li Dačić, Tončev i lokalne komunjare zaista znaju koliko će na kraju koštati poslednje ludilo zvano "nova zelena pijaca", spomenik za života generaciji lokalnih političara koja je upropastila sve čega se dotakla); naravno, i lokalna pamet se ne da meriti sa onom prekobrdnom, opet je Tončev znao bolje od lokalnih podizvođača njemu poverenih radova (pa čak i onih nepotrebno komplikovanih, poput postavljanja nove kanalizacione mreže i priključenja na nju).
U Negotinu su se, poput Beograda, uvek javljali strani izvođači i lokalni podizvođači, baš kao što je vazda bilo zabranjeno spominjati glavne nadizvođače koji izvode besne gliste po džepu građana. Kako stvari stoje, posle nedavnih lokalnih izbora - i dalje će.

A naslov ovog blogposta - pitate se šta bi to moglo biti?
Nemački pojam einstürzende neubauten obično prevode na engleski kao collaps in new buildings. Draži mi je domaći prevod koji govori mnogo više, kako o pojmu tako i o nama samima: rušilačka novogradnja.
Baš kao i konstruktivizam/brutalizam, ovaj pojam donekle odslikava sam um arhitekte, ali daleko više razotkriva neumlje dunđera naše stvarnosti i aljkavost kolektivnog duha besmisla. Važi podjednako za sve: arhitekturu, istoriju, zakone, državu, društvo. 
I živote maljčika.

Čitalište:

Akademija arhitekture Srbije: Diletantizam kao urbanizam - Beograd na vodi
SkyscraperCity: Beograd na vodi
Udruženje inženjera građevinarstva, geotehnike, arhitekture i urbanista "Izgradnja"
Savez inženjera i tehničara Srbije - časopisi
Homedit: London Gherkin – an unusual eggshaped building
Plovput: Propisi o unutrašnjoj plovidbi
Dunavska strategija: Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama
Europa.rs: Popis 2011. Srbija, knjiga 22 (broj i površina stambenih jedinica) tabela 2
Frederic Chaubin: Cosmic communist constructions photographed
Roman Bezjak: Socialist modernism
Distractify: The 38 most haunting abandoned places on Earth
Bored Panda: Haunting images of abandoned places
Deserted Places (blog): 25 abandoned former Yugoslavia monuments
Business Insider: These Yugoslavian monuments look like relics from an alien civilization
Jan Kempenaers: Spomenik 2006-2009 publication + work + exhibition
Milutin Mitrović: Nedorasli (Peščanik, 29.12.2013)
Wikipedia: Brutalist architecture
CLOG: Brutalism
Alexander Clement: Brutalism (post-war British architecure)
Owen Hatherley: Militant modernism
Wikipedia: Urbicid
Wikipedia: Policid
Wikipedia: Kulturocid
Wikipedia: Counterurbanization (kontraurbanizacija)
Nebojša Popov: Srpska strana rata (Republika)
Project MUSE: Urbicide reconsidered
dr Milan Prodanović: Balkanski urbicid (Monitor, 11.06.2010)