TöniSNS

Bajka o Ludom Vođi i Nemačkom kralju svinja.

In vivo.

Uslovi idealni.

Tri praseta na Kopaoniku i Vuk na vodi

Ima jedna bajka, skoro pa legenda, koja je na Životinjskoj farmi mnooogo omiljena: ona o Tri prasca i Vuku. Praseća vlast je godinama rado prepričava i citira kao dokaz sopstvene porkos-pameti i dovitljivosti.
I trajnosti, naravno.

U toj bajci, pardon - legendi, Vuk-Prezira-Dostojan se nameračio da Tri praseta istera iz svojih kućica u koje se posakrivaše, ne bi li ih - onako, tradicionalno - na kolcu pod sačem spremljene, smazao reš pečene. Prvom prascu je za tren oka razbucao slameni objekat u Savamali, duvajući i puvajući. Koristeći istu tehnologiju rušilačke novogradnje, Vuk - to đubre jedno opoziciono - je duvopuvajući razrušio Drugom prascu železničku stanicu od pruća. Ne znajući gde će, šta će, prva dva prasca u borbi za goli život pobegoše svom Trećem bratu, u njegov višespratni objekat od cigala povrh Kopaonika. Samo nekoliko trena nakon što su uspeli da uteknu u taj objekat svoga brata, za njima se na pragu istog pojavi strani plaćenik i špijun Vuk, koji odmah pristupi duvanju i puvanju. Prvi put se ne desi ništa, pa se on zaduva i zapuva još više. I drugi put - ćorak. On se još brže, jače i bolje naduva i napuva, dunu i punu ka objektu i... niks. Jokmore. Objekat od cigala - ni makac. A u njemu prasci već slave izbornu pobedu, časte se kupusom iz džakova sa glasačkim listićima koje jedino uspeše da spasu iz svojih prethodno razrušenih em popaljenih objekata. Ona baraba od Vuka je i dalje bio uporan, nadimao se, duvao, puvao - sve dok se nije usrao. Tada konačno uvide da od rušenja objekta od cigala na vrhu Kopaonika neće biti ništa, pa povika onima unutra: "Alobre, svinje jedne, dosta je bilo zajebavanja! Da ste odmah pristupili pregovorima sa mnom oko duvopuvajućih uslova, inače ću da vam bojkotujem objekat. Jasno, a?! Jebo vas Orvel koji vam dade idejni projekat i upotrebnu dozvolu..."

Bajka tj. legenda kaže da je Vuk, tako čekajući na pregovore, na kraju umro od gladi iako je pojeo samog sebe, jer tu ionako više nije bilo ničega za pojesti. Dok je on gubio vreme na praseće objekte, celokupnu njegovu imovinu kod kuće razgrabiše mu Vučići.

Naravoučenije: svinje ne možete nadmudriti niti zajebati - kad se jednom dočepaju objekta od čvrstog materijala.

Ima još...

Život demantuje bajke & legende.

Svinje, kada su konačno shvatile da je Vuk zaista riknuo, shvatiše i to da bez njega neće moći da vladaju jer neće imati čime da plaše ostale živuljke na farmi. I tako, odlučiše da im ova bajka tj. legenda bude doživotni izborni program, a da - predizbornog marketinga radi - uvek neko od njih izvuče najkraću slamku i u tu svrhu odglumi Vuka: nadima se, duva, puva, pljuje, vatru bljuje, slini, balavi i bulšituje, preti rušenjem... kako bi svinje i dalje bile i ostale na vlasti.

U objektu od čvrstog materijala, naravno.

Ali, šta ako objekat nije od cigala, već od nekih savremenih komponenti?
Pa ništa, biće opet kriv za sve onaj Vuk, koji se prvo usrao pa onda riknuo, dok su mu imovinu raznosili Vučići.

A šta ako je od karata?
Ništa. Karte su tu da se mešaju.

Tenis bonus pax in domus

Prvo zemlju pretvoriš u Životinjsku farmu, u kojoj komanduju svinje.

Onda mesecima pričaš da na tu istu farmu dovodiš "nemačkog kralja svinja".

Naravno, lažeš pa cepaš.

Još naravnije, napraviš sedmostruku servis grešku, pogodiš u mrežu a lopta padne nazad na tvoju stranu terena.

Najnaravnije, sam sebi dodeliš (opet) poen, gem, set, meč.

Jer ti si zakon, teren, aut linija, oko sokolovo, pravila igre i igra sama.
Svaku Đokovićevu pobedu proglasiš za lično tvoju, jer Srbija to si Ti.
Svaki Đokovićev poraz (preko svojih dobošara) proglasiš za ustaše.

Tenis...

Lepo kaže narod ovdašnji:

Dobar tenis, mir u kući.

Još jedna od starosrBskih sentenci koju su pokvareni latini maznuli i izokrenuli.

Svinje jedne, pokradoše nam sve bisere a nama ostaviše blato i magarce.

I tenis.

I pačka.

Neću više nišpa da čujem.

Gde su otišle divlje svinje?

Kako stoje stvari, ovdašnje pučanstvo je poprilično informisano i "informisano" o svemu što se tiče divljih svinja koje već nekoliko dana kuliraju prestonicom Srbistana. Da li je zaista tako?

Elem, znamo da su divlje svinje zapaćene na Velikom ratnom ostrvu "koje je njihovo prirodno stanište" (kako objavljuje jedan od domaćih medijskih dnevnih retardoida). Znamo da su u poslednjih nedelju dana nabujale reke izazvale poplave u dvadesetak opština širom Vilajeta, i da se najveći deo tih voda slio u Savu i Dunav. Znamo da su obe narasle reke krenule da plave Veliko ratno ostrvo. Znamo i da je Sava krenula da plavi nasip i deo gradilišta BgH20, ali to nema veze sa ovim slučajem. Možda.

Znamo da su već nekoliko dana organizovane igre vijanja divljih prasića po novobeogradskim parkovima, kao i da su odrasle divlje svinje izazvale nekoliko saobraćajnih incidenata, u kojima je bilo i stradalih. Svinja, ne ljudi (što, u ovom cirkusu, predstavlja veliku dozu sreće). Znamo da je najmanje jedna divlja svinja zalutala na Kalemegdan i pokušala da glumi divokozu. Znamo i da je jedna divlja svinja stigla u strogi centar Beograda, na Obilićev venac, gde je pala sa petog sprata javne garaže i stradala u pokušaju da pobegne od parking-servisa.

"Znamo" da je u noći između subote i nedelje (8/9 jun) bio organizovan lov na divlje svinje na prostoru oko zgrade nekadašnjeg SIV-a na Novom Beogradu. Društvene mreže su objavile da su se tokom noći "čule sirene policijskih vozila, ali i rafalna paljba" - koja teško da može imati bilo kakve veze sa standardnim lovačkim puškama i ostalim alatljikama koje se tradicionalno koriste u lovu na divlje svinje (poput čopora besnih terijera dresiranih za lov na divljač & slično). Službena saopštenja nadležnih govore suprotno, da "nije bilo nikakve pucnjave" ali da policija jeste obezbeđivala akciju "hvatanja i transfera u rezervat" divljih svinja u organizaciji lovačkih društava, uz veterinarsku asistenciju. Da nije bilo upotrebe vatrenog oružja, već pušaka sa strelicama za uspavljivanje. I da ta akcija traje još od prvog dana kada su se divlje svinje pojavile na ulicama Beograda.

OK, recimo da automatska paljba nije ništa novo niti neuobičajeno u novobeogradskim noćima.

Međutim, problem nije u znanju - sa i bez apostrofa.
Problem je u nekoj budali koja se dosetila da nastani divlje svinje usred Beograda. Na ostrvu, koje nije adekvatno obezbeđeno ni od bega divljih svinja preko vode (jer su one odlični plivači) ali ni od poplavnih talasa od kojih bi svako pobegao sa ostrva, a ne samo spomenuti papkari.

Šta je, taj i takav, imao u glavi kada je to uradio - da napravi oglednu varijantu Životinjske farme, kojom umesto domaćih vladaju divlje svinje? One iste, kojima je prirodno stanište šuma, a ne ostrvo čija je najviša tačka jedva nešto iznad nivoa dve najveće reke u ovoj Zemlji. Ostrvo, koje je u stvarnoj (a ne naprednoj) istoriji bezbroj puta bilo plavljeno.

Ili je možda namera bila da tu bude rezervoar sveže krtine za budžovanske krkanluke? Ko će još da se muči, k'o nekad, kada se u lov na divlje svinje išlo vojnim i policijskim helikopterima, sa heklerima i PVO topovima. Naročito po Karađorđevu i oko Vukovara.

Nije šala, kada u ovoj i ovakvoj Srbiji danas, u samo par dana na jednom mestu imate divlje svinje, poplave i Brnabićkinu šumu, pa su vam posle krivi ološ-građani i linčsilovanjenasilje-opozicija.

Ako nije bilo pucnjave i ubijanja divljih svinja, šta se to onda čulo baš iz pravca lokacije za koju u zvaničnom saopštenju kažu da je bila poprište "humanog hvatanja & transfera"?

Ako nije, zašto se onda oglasila Zelena Stranka sa svojim saopštenjem, u kome od nadležnih gradskih službi traži da objave broj divljih svinja koje su obitavale pre ovog desanta sa Velikog ratnog ostrva, sadašnje brojno stanje, gde je razlika (ako je ima) i šta je sve preduzeto da se ovaj cirkus okonča i više ne ponovi.

Umalo da zaboravim - pa i ti Zeleni su garant neka linčsilovanjenasilje-opozicija!

Sad je sve jasno.

Tradicija svinjskih šetnji užim i širim centrom Beograda nije od juče.

Nekada su domaće svinje i prasići pijačnim danima šetane Pozorišnim trgom (danas Trg Republike), kao na slici iz 1927. godine, nekada one riju po smeću na autobuskoj okretnici na Konjarniku, a nekada samo proplivaju ispod Brankovog mosta, između splavova i potopljenog keja sa novobeogradske strane. Kao što smo već rekli, to nema nikakve veze sa aktuelnim poplavama i Beogradom na vodi. Jasno? Jasno.

Srbija jeste - po ko zna koji put pokazano i dokazano - Životinjska farma od države, kojom upravljaju svinje. Domaće ili divlje, sa betonskih trgova, raspevanih fontana ili iz šume - u potpunosti je nebitno.

***

A odgovor na pitanje iz naslova, gde odoše divlje svinje?

Pa, saznaćemo i to ubrzo. Šta god da se ovih dana - i noći - zaista dešavalo po ulicama Beograda, samo obratite pažnju na to da li će se u medijima uskoro pojaviti neka vest o epidemiji izazvanoj trihinelom iz zaraženog mesa divljih svinja.

I naročito obratite pažnju na to - ko je zaražen. Možda ćete biti konsternirani kada (ako) budete čuli imena, a možda i nećete. Sve zavisi od onih apostrofa informisanja i znanja.

Za domaće svinje smo već utvrdili da znaju da lete; za divlje, sada, da plivaju. Šta je sledeće?

Urbicid

U nekim od država bivše Jugoslavije izraz URBICID se koristi u kontekstu ekonomskih i kulturnih prilika u postkomunističkom periodu, odnosno tim se izrazom opisuje kako deindustrijalizacija do koje je došlo usled "tajkunske" privatizacije, tako i "poseljačenje" gradova u kojima su skorojevićki tajkuni nametali turbo folk i kič umesto "urbane" visoke kulture.

- Wikipedia

Sledi prevod dela teksta iz eseja "O urbicidu", autora Martina Kauarda.

Uvod: Fenomen urbane destrukcije (odlomak)

Usred nasilja koje je pratilo raspad Jugoslavije, sudbina njene arhitekture i građevina privukla je veliku pažnju. U većini slučajeva, ta briga se odnosila na kulturnu baštinu. Nasrtaji na Dubrovnik, Stari most u Mostaru, džamiju Ferhadija u Banja Luci predstavljaju primere takvog nasilja širom Bosne i Hrvatske. Međutim, u pozadini toga se odvijala daleko šira kampanja rušenja širom cele bivše Jugoslavije. Po gradovima Bosne i Hrvatske (potom i Kosova), i "obična" gradska arhitektura (kuće, prodavnice, trgovi, parkinzi) se našla na udaru sveopšteg i namernog uništavanja.

Jedna grupa istraživača, koja se bavila ovim problemom, tvrdila je da ovakve napade treba smatrati posebnim oblikom političkog nasilja. Tu grupu su pretežno činili arhitekte i naučnici, koji su tvrdili da su razorene građevine same po sebi predstavljale mete, te da zbog toga njihovo uništavanje ne treba svoditi na druge, postojeće konceptualne kategorije koje su korišćene u cilju razumevanja nasilja koje je pratilo raspad Jugoslavije. Bogdan Bogdanović, arhitekta i nekadašnji gradonačelnik Beograda, tvrdio je da je razaranje Vukovara zapravo osveta "mrzitelja grada i gradskog" koji su nastojali da zatru urbanost uništavanjem gradske (urbane) okoline. Slično tome, arhitekte koje su se bavile urbicidom Mostara i Sarajeva, u svojim katalozima su ukazivali da razaranje gradskih sredina oba grada predstavlja nasilje koje trebati smatrati nasrtajem na urbanost i, shodno tome, posmatrati kao poseban fenomen.

Ovaj poseban vid nasilja nad gradskom okolinom nazvan je "urbicid". Koncept urbicida je bio dvostruko efikasan u diskurzivnoj ekonomiji raspada bivše Jugoslavije. Sa jedne strane, zbog jezičke sličnosti sa pojmom "genocid", urbicid se može povezati sa brojnim pretpostavkama na kojima se bazira svrstavanje nečega u genocid. Zbog toga, upotreba termina "urbicid" naglašava težnju tog razaranja ali i navodnu logiku istrebljenja koje je išlo paralelno sa nasrtajem na gradske sredine širom bivše Jugoslavije. Sa druge strane, bez obzira na spomenutu jezičku sličnost sa drugim kategorijama političkog nasilja, uvođenje nove i nepoznate terminologije ukazalo je na hitnu potrebu istraživanja i razumevanja do tad nepriznate forme političkog nasilja. Po Deluzu i Gatariju, novi izrazi su iskorišćeni kako bi se istakla potreba za novim pravcima ramišljanja o toj temi. I zaista, ti "koncepti su stvoreni i primenjeni kao funkcija problema za koje se smatralo da su slabo shvaćeni ili loše postavljeni" kroz postojeću konceptualnu terminologiju. Može se, dakle, tvrditi da je do tad nepoznata koncepcija urbicida uvedena u razne diskusije na temu nasilja u kontekstu raspada Jugoslavije, kako bi se ukazalo na to da je problem nasilja nad građevinama i gradskom sredinom bio loše postavljen, shodno već postojećim konceptualnim kategorijama.

Bez obzira na neupućenost posmatrača i učesnika sukoba koji su obeležili raspad Jugoslavije, u koncept urbicida, taj pojam zapravo nije neologizam. Zaista, koncept urbicida i šireg zanimanja za fenomen destrukcije urbane sredine možemo pratiti unazad kroz dvadeseti vek u raznim tekstovima na temu grada. Međutim, popularnost urbicida u vezi sa ratovima u Jugoslaviji oživela je zanimanje za fenomen razaranja gradske sredine i razne, iako marginalne, pokušaje koji su činjeni u cilju njegovog razumevanja.

Ovo obnavljanje zanimanja za destrukciju urbane sredine dodatno je pojačano percepcijom da je posthladnoratovska era svedočila nastanku jedne nove i neobične veze između rata i grada. U literaturi koja se bavi evolucijom oblika ratovanja u posthladnoratovskoj eri - i naročito navodnom revolucijom u ratovanju i transformacijom hladnoratovske doktrine kopneno-vazdušnog vojevanja - oseća se potreba za jačim povezivanjem rata i grada. (...)

- Martin Coward: Urbicide Reconsidered (Project Muse, vol.10/2, 19.07.2007)

Ako je "rat nastavak politike drugim sredstvima" (po fon Klauzevicu), a urbicid "osveta mrzitelja grada" (po Bogdanoviću), onda nije teško pretpostaviti odakle je krenula ratna politika razaranja gradskih sredina tokom raspada Jugoslavije. Radi lakšeg iznalaženja odgovora na ovo ne baš toliko teško pitanje, krenimo obrnutom logikom - da je politika nastavak rata drugim sredstvima, tj. da je "gradomržnja" ono što povezuje sva tri stadijuma razaranja gradskih sredina i kulture koju sa sobom nose: 1) politika osamdesetih 2) ratovi devedesetih 3) politika nakon dvehiljadite (naročito od 2014. do danas).

Turbo-antiurbanizam, začet u politici osamdesetih, usavršavan u ratovima devedesetih, vratio nam se svom silinom posred čela u poslednjih desetak godina koje nam su se "desile". Da se ne pravimo nevešti - toga je bilo svuda širom bivše Jugoslavije, i na svakoj od zaraćenih strana. Ali mi, ili barem najveći broj vas koji ovo čitate, živimo u Srbiji i trebalo bi da nas se na prvom mestu tiče sopstveno a ne tuđe Ludilo. Danas su na vlasti upravo oni isti koji su urbicid osmislili i potom ga praktikovali. Vratili su se kući, u gradove iz kojih su onomad sopstvene frustracije izneli na tenkovima. Ponestalo im je tuđih zgrada i urbanih sredina za rušenje, pa su se okrenuli nazad, ka "mržnji prema sopstvenom gradu i gradskom". Urbanom. Po drugim zemljama ex-Jugoslavije su rušili i ubijali u ime svoje mržnje, a ne u ime svog naroda, i to treba jasno i glasno stalno ponavljati. Sve dok nisu počele da padaju stvarne žrtve njihovog razaranja beograda i ostalih palanki širom naše zemlje ponosne, mogli su da se vade na foru srbovanja i patriotske brige za sudbinu srpskog naroda. Počev od razaranja celog jednog kvarta Sava-male, preko svih potonjih bombardovanja građevinskim mašin(k)ama, pa do smrti noćnog čuvara i pogibije skoro dvesta građevinskih radnika za nekoliko poslednjih godina, stvari treba nazivati samo jednim, i pravim imenom: urbicid se vratio kući.

Patriotska pljačka je slobodno mogla da se nastavi, jer je ruka sve vreme bila i ostala na kundaku pištolja, gorljivo spremna da reaguje čak i na samu pomisao spominjanja reči "kutura". Grad prokleti, to leglo kulture, treba konačno uništiti. Da li će u tome uspeti (u čemu su zaista daleko dogurali), zavisiće samo od nas a ne od njih. Oni su svoje pokazali, između ostalog i stvaranjem ove podele na "sebe" i "nas ostale".

Miloš Divljak (Facebook)

Smeće, svinje, ovce, magarci, okretnica linije 31 na Konjarniku, pešački prelaz Mitrović-Džuniora u neposrednoj blizini mrtve prirode sa slike, novogodišnja rasveta leti, neprohodne ulice zimi, raspevana fontana koja curi, raspukli magistralni vodovi vodovoda, kanalizacije i grejanja, besmisleni nestanci struje, štampani beton, mlatišumarstvo i drvoseča, bombardovanje Sava-mahale buldožerima zemlja-zemlja, čardak-gradnja vikendica i hacijendi po krovovima stambenih zgrada, ruiniranje stare Železničke stanice, eutanazija gradskog prevoza, čekajući Metroa, predizborne migracije biračkog tela, antidemonstrantsko prekopavanje Trga Republike, Beograd pod vodom, Beograd ni na nebu ni na zemlji... 

O, da - prestonica Kradikalstana. 

Nakon pada kradikalske vlasti, jedan od nimalo lakih zadataka biće vraćanje velikog početnog slova beogradu.

I ne samo njemu.

lektira:

- Urbicide (Wikipedia)

- Nebojša Popov: Tragovima jedne knjige II (Republika, br.290/291, 31.08.2002)

- dr Milan Prodanović: Balkanski urbicid (Monitor, 11.06.2010)

- Einstürzende Neubauten (Građanski krug, 25.04.2014)

Krilate svinje

Svaki režim u Srbiji, koji je vladao ovako...

... odlazio je ovako .

Retko koji nije.

Prosto je neverovatno koliko to obožava svinjski trijatlon:

1.preskakanje

2. iskakanje

3. preletanje

Svaki put isto.

Šta im je?

***

Pitaćemo se koja je hullja za sve ovo kriva, i osvrtati tražeći krilate svinje.

Jer svaka budala zna da i psu treba dom, da se skloni od krilatih svinja.

- Pigs on the wing (Pink Floyd, Animals)

Meso

Nekada smo sve morali da radimo sami, ručno - da koljemo, sečemo, vadimo utrobu, panglujemo, deremo, meljemo i punimo, na čengele kačimo. Čista manufaktura, onako kako su nas nekada učili naši dedovi, očevi i Vjerice! I šta sad, da li je moguće da u Srbiji i dalje ima onih, koji pod dejstvom tračeva strane agenture velikih sila sa suprotne strane sveta od istočne, nikako neće da prizanju da je Srbija po prvi put napredovala kao nikada u svojoj istoriji, da sada više niko ne radi ručno jer se klanje i sve ostalo privatizovalo, automatizovalo, industrijalizovalo i višestruko multipliciralo u obimu poslovanja, zahvatu tržišta i prihodima. Industrija klanja je jedan od ekspresnih investicionih autoputeva džidipija Srbije, kao jedne od najuspešnijih u ovoj grani, i to do samog svetskog vrha - pa čak i dalje od toga, ako treba. Jer, u Srbiji je danas sve moguće, i to nam priznaju čak i naši tradicionalni partneri u ovom poslu, poput Turske i da ne nabrajam dalje. I zato, sa ovog divnog mesta, posred isparenja od iznutrica, poručujem svim domaćim i inim mrziteljima Srbije: napredak srpskog naroda nećete zaustaviti! Danas koljemo po dvesta iljada godišnje, a sutra, ako treba - i milion ćemo! Nema više čekanja u redu, traka rešava sva uska grla! Naši prijatelji ne smeju da čekaju na nas, jer tržište ima svoja surova pravila a mi smo firma tj. zemlja od profesionalnog renomea!

I tačka.

firma Krstić & Sin: za razliku od ćaće, sin je zanat vežbao
u gvožđari nekog indusa koji je vlasnik mesare u Londonu

Eto, i tata... i sin bi.

Dobro, gasi te kamere a ti možeš da mu vratiš električnu testeru, sad sam na bezbednoj udaljenosti.

deder, dečko, pusti tu testeru pa da se rukujemo,
što bi rekli moji veliki prijatelji - ruka ruci, investiraju turci

Dugački brat je, prilikom posete fabrici mesa "Srem" u Šidu, odvalio najmanje dve antiteze (dvomisli):

1. ova firma godišnje preradi 200.000 svinja, a napredovala je zahvaljujući sporazumu sa Turskom

2. firma je od državne u stečaju postala uspešna privatna, a danas država može i više

Konačno vam je (valjda) jasna razlika između radikala i kradikala: jedni bi da i dalje zadrže državnu manufakturu, drugi bi da još više mogu državnu privatizaciju.

Plus turci.

Od ovoga stvarno ume da zaboli glava.