Sloboda ili ništa!

 

DA LI VUČIĆU ODGOVARA BOJKOT IZBORA?

Vučiću, ali i čitavoj parapolitičkoj (zato što su im važnije pare nego politika) kasti, koja je najpre razorila a potom i zaposela i zarobila društvo, odgovara sve osim artikulisanja istinske, demokratske građanske alternative - tako da će i jedni i drugi (i uzurpator funkcije predsednika Republike i njegova kvazi-opozicija), učiniti sve da se to ne dogodi. Zato što bolju opoziciju od one koju trenutno "ima", nijedan dikator - pa ni ovaj - naprosto poželeti ne može.
Što se bojkota tiče, iako iznuđeno rešenje, on je trenutno jedini način na koji je moguće učiniti kristalno jasnom činjenicu da uzurpator odavno nema apsolutno nikakav legitimitet. Naravno, pravo pitanje ostaje šta raditi posle izbora? Bojkotovali ih ili ne - oni su ionako farsa pošto niti su slobodni, niti su demokratski a, realno, na njima zapravo i nemamo šta tj. koga da da biramo.
Precizno artikulisana i kredibilno vođena antiizborna, odnosno kampanja za bojkot morala bi rezultirati time da na izbore ne izađe polovična većina plus jedan građanin - na taj način uzurpator bi, što je i logičan ishod, na kraju pobedio samoga sebe. Istovremeno, to bi bila i mala - ali prva nakon dužeg vremena - pobeda društva koje naprosto vapi za drugačijom političkom retorikom u kojoj više ne bi bilo ovolikog prostaštva i podlaštva. A novu političku filozofiju, novi politički moral naravno, mogu da donesu samo neki novi ljudi - kako u postojećim političkim organizacijama tako i u onim koje tek treba da nastanu…
Verovati da je tako nešto još uvek moguće za mene znači ne odustajati od vlastitog društva.

NEMA ALTERNATIVE = NEMA PERSPEKTIVE

Priča o tome da li će izbori biti bojkotovani tj. ko će na njima učestvovati, u drugi plan potisnula je suštinsku stvar - a to je: ČEMU ili KOME izbori uopšte služe!? Šta se na njima bira? Koje ideje? Koja politička filozofija? Kakva vizija društva?
Takođe, zaboravilo se i da je suština predstavničke demokratije upravo u predstavljanju - odnosno reprezentativnosti. Ključni problem aktuelne vlasti i njene kvazi-opozicije je u tome što ni jedni ni drugi ne predstavljaju više apsolutno nikog osim vlastitih parapolitičko-kriminogenih kartela koji su potpuno zaposeli, razorili i oteli društvo. Zato građanima u ovom trenutku ne preostaje ništa osim da te izbore - odnosno one koji na njima ne delegiraju političke ideje već ucene, nastavak otimanja i opštu destrukciju - jednostavno bojkotuju.
Šta bi bio cilj bojkota - pre svega oduzimanje ili makar ozbiljno narušavanje legitimiteta i povratak (ma kako patetično zvučalo) narodnog suvereniteta. U razvijenim demokratijama - narod, odnosno građani jesu politički poslodavci. Oni određuju ko će voditi društvo na osnovu ideja koje su delegirali i poverenja koje su ljudi koji pretenduju na bavljenje javnim poslom svojim dosadašnjim činjenjem stekli. NADA i POVERENJE su političke monete, one su alati koji hrabre i menjaju društvo - ako njih nema, tada to društvo jeste na sigurnom putu sopstvenog nestanka.

O ZAROBLJENOM DRUŠTVU

Pita me prijatelj, častan čovek, da li je sada trenutak za kritiku opozicije?!
Pa evo, pokušaću da odgovorim javno:

Osnovni problem sa srpskom autokratijom danas, koja pokazuje sve veću ambiciju da preraste u otvorenu diktaturu, je upravo to što najdestruktivnija vlast koju smo do sada imali naspram sebe ima najnesposobniju i najneorganizovaniju opoziciju koju smo ikad imali. Dakle, u tome što ne postoji alternativa!
A, tu dolazimo i do "najspornijeg", tu alternativu, nažalost, nije uništio samo Vučić - ona se je samouništila i samourušila mnogo pre 2012.godine. Tačnije dolazak Nikolića/Vučića na vlast direktna su posledica urušene demokratije i izneverenih nada društva koje je od ovog tužnog skupa okupljenog na stepeništu Skupštine (uz izuzimanje Lazovića koji je tu, neznano kako zalutao i Trifunovića koji je zalutao sam po sebi) nažalost očekivalo previše. Ovo društvo, upravo zahvaljujući većini od njih, postalo je talac vlastite želje za promenama sa jedne, i endemske nesposobnosti da do tih promena zaista i dođe, sa druge strane. Uostalom, kako objasniti činjenicu da Vučić trenutno naspram sebe - čak i uz sve svinjarije koje je tokom pandemije pravio - nema iole kredibilnog političara opozicije koji bi mogao suštinski da ga ugrozi! Tačnije nema ga još od trenutka kada je ova parapolitička (zato što su im važnije pare nego politika) klika iz politike praktično oterala Sašu Jankovića - naravno, i Saša im je u tome zdušno pomagao, no o tome drugi put.
Da bi do istinskih promena i neophodnog buđenja društva zaista došlo - ovi ljudi za Srbiju mogu da učine više no bilo kog drugog. I to lakše no što se može čak i zamisliti - potrebno je samo da se sklone!
A evo i zašto:
Pre svega zato što su Aleksandra Vučića i njegovu vladavinu uopšte učinili mogućom!

A učinili su ga mogućim svim svojim koalicijama, kohabitacijama i istorijskim pomirenjima - počev od 2003. naovamo. Endemskom korupcijom, nameštenim tenderima, ciničnim odnosom kojim su se odnosili prema zahtevima Verice Barać da se ispitaju 24 sporne privatizacije, kohabitacijom sa Koštunicom koja je rezultirala nenačinjanjem teme političke pozadine ubistva Zorana Đinđića, kohabitacijom sa Željkom Mitrovićem kojom je započela medijska ekspanzija Pinka, kohabitacijom sa Aleksandrom Tijanićem, kohabitacijom sa Veljom Ilićem i svim ostalim kohabitacijama,...
Zbog počinjenog akta veleizdaje državnim ugovorom sklopljenim sa ruskom federacijom o prodaji NIS-a, zbog prodaje vojvođanske (državne) zemlje povlašćenim tajkunima, zbog privatizacije luke Beograd, zbog istorijskog pomirenja kojim je na političku scenu na velika vrata vraćen SPS - sa sve Dačićem, Palmom, Bajatovićem, i ostalim Krkodedićima, zbog donošenja (još uvek aktuelnog) zakona o medijima, zbog donošenja (još uvek aktuelnog) zakona o prinudnom izvršenju, zbog donošenja (još uvek aktuelnog) zakona o pravosuđu, zbog donošenja (još uvek aktuelnih) zakona o radu i zakona o štrajku kojima su potpuno suspendovana radnička prava a u korist privatnog kapitala, zbog uništenja domaće privrede uspostavljanjem "ekonomskog modela" subvencionisanja stranih investitora bez ikakvih obaveza tzv. druge strane prema radnicima i njihovim pravima, zbog uništenja bankarskog sistema prodajom gotovo svih domaćih banaka, zbog kadrovske politike i činjenice da Ana Brnabić nije prvi fikus na mestu predsednika vlade, baš kao što (Novosađani to najbolje znaju) ni Čičičičić nije prvi fikus na mestu gradonačelnika, zbog činjenice da tabloidna diskreditacija političkih protivnika nije patentirana 2012. kada je, svakako, metastazirala, zbog ličnih interesa političke oligarhije unutar tadašnjeg DS-a koja je neposredno uzrokovala famozne bele listiće (genezu procesa razaranja društva pre 2012. videti u knjizi "Divlje društvo - kako smo stigli dovde" sociološkinje Vesne Pešić dostupne na stranicama Peščanika), zbog neizvršene lustracije i urušavanja demokratskih institucija, zbog suspendovanja unutarstranačke demokratije uspostavljanjem principa "diktatura u stranci - demokratija u državi" koji je društvu uskratio mogućnost debate i istinskog političkog pluralizma, zbog nesuočavanja sa zločinima devedesetih, zbog sukoba interesa i nezakonitog gomilanja funkcija koja takođe nije patentirana 2012. (Pešićeva, recimo, na str. 314. kao glavnog "snajperistu" u bušenju nezavisnih institucija navodi Boška Ristića iz DS, tada predsednika skupštinskog odbora za pravosuđe koji je u vlastitom posedu u tom trenutku imao čak pet javnih funkcija!), zbog toga što Vučić nije prvi predsednik države koji antiustavno akumulira funkciju predsednika države i predsednika političke stranke, zbog neotvaranja dosijea i neizvršenih reformi službi bezbednosti, zbog kadrovske politike i tretiranja javnog sektora kao partijskog plena, zbog izbornih kupovina glasova javnim novcem, zbog načina na koji je "hendlovala" slučaj Miladina Kovačevića, zbog obesmišljavanja vojvođanske autonomije kao uvodnog čina njene "aktuelne" potpune suspenzije, zbog spomenika azerbejdžanskom diktatoru u Tašmajdanskom parku i urbanističke destrukcije naših gradova (po meri tzv. investitora) koja 2012. takođe samo metastazira, zbog ideje o pacifikovanju i evropeiziranju Srpske radikalne stranke odnosno direktnog saučestvovanja u formiranju SNS-a (između ostalog i protivzakonitim ustupanjem poslaničkih mandata SRS-a), zato što čak ni nakon uspostavljanja otvorene diktature ne samo da nisu reformisali svoje "stranačke" organizacije - već su vlastite parapolitičke interese potpuno nedredili interesima građana i društva - najpre diskreditovanjem a potom i potpunim urušavanjem i obesmišljavanjem prošlogodišnjih protesta protiv diktature. 
Naposletku, zbog gubitka poverena građana i iskazivanja potpune besvesti za interese društva u čijoj su destrukcij itekako uzeli aktivnog učešća.

Zar ne?

Novi Nebojša Milenković na Fejsbuku:

20.08.2019. Sloboda ili ništa - prvi deo

26.08.2019. Sloboda ili ništa - drugi deo
27.04.2020. O zarobljenom društvu

20/20

Ovih dana se na stranicama dnevnog lista Danas odvija zanimljiva (...ehm...) polemika između istoričara umetnosti Nebojše Milenkovića, sa jedne, i poitičara Borisa Tadića, sa druge strane. Forma komunikacije: 20 pitanja (u rubrici "Lični stavovi") - 20 odgovora (autorski tekst u rubrici "Društvo"). Nebojša pita Borisa, Boris odgovara Nebojši.
Radi lakšeg praćenja toka svesti Q&A autorskih, ovde prenosim u originalnoj formi pitanja i odgovore (bez ostalih delova oba teksta, kao i komentare na njih), onako kako su objavljeni u Danasu.

1.

Odričeš li se višegodišnje kohabitacije s Koštunicom, kojom je praktično obesmišljeno insistiranje na otkrivanju političke pozadine ubistva dr Zorana Đinđića, na čemu je do poslednjeg dana insistirao advokat Srđa Popović?

Kohabitacija je posledica izborne volje građana. Odricanje od kohabitacije, kako ga Vi zamišljate, značilo bi ostavku svakog predsednika koji nije po volji vlade. Bilo bi korisno da razumete razliku između koalicije i kohabitacije. Istraga Đinđićevog ubistva nije bila u mojoj nadležnosti, a imala je moju punu političku podršku. Pojam političke pozadine ne postoji u pravnom sistemu nijedne države sveta, pa tako ni kao krivično delo. U tom smislu institucionalno je nemoguće sprovoditi "istragu političke pozadine".

2.

Odričeš li se "istorijskog pomirenja" sa Ivicom Dačićem i blanko aboliranja SPS-a od počinjenih zločina tezom o "dva bola" kojom ste frustraciju socijalista zbog gubitka Miloševića praktično izjednačili s bolom "demokrata" zbog ubistva Đinđića?!?

Alternativa koaliciji sa SPS-om je bilo prepuštanje države antievropskoj i šovinističkoj koaliciji Dačića, Šešelja i Koštunice. To znači da ta koalicija nije samo istorijsko pomirenje već i istorijska odbrana od prepuštanja Srbije u Šešeljeve ruke. Nikada nisam "izjednačavao bolove", a pogotovo ne Miloševića i Đinđića, već ih upravo razdvojio, ukazujući na to da svako ima svoj bol. Od osporavanja prava na bol političkom neistomišljeniku do ideje o neophodnosti njegove eliminacije je vrlo kratak put.

3.

Odričeš li se vlastitog osnivačkog udela u SNS-u i ekskluzivnog priznanja izrečenog u emisiji Nedjeljom u dva 28. oktobra 2012. da ste upravo vi pacifikovali čak i Srpsku radikalnu stranku njenim "reformisanjem", "evropeiziranjem" i "nacionalnim konsenzusom" koji ste uspostavili s Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem?!

Jedini osnivač SNS-a je Tomislav Nikolić. Uostalom, demantovanje da sam ja "stvorio SNS" godinama izostaje od strane SNS-a, upravo jer su svesni da se tom laži efikasno diskredituje bivša vlast pred svojim glasačima. Naravno, na korist ove vlasti. Pacifikovanje SRS nije pitanje osnivanja SNS-a, već pobede evropskog puta kao dominantne opcije u Srbiji. A ta pobeda je dovela do toga da čak i kada te stranke dođu na vlast, makar deklarativno moraju da zadrže EU kao ključni strateški cilj. Složićete se da je to ipak bolja opcija, nego da je danas predsednik Srbije Šešelj, koji bi i formalno prekinuo proces evrointegracija i opet otvorio Pandorinu kutiju novih zločina protiv čovečnosti.

4.

Odričeš li se prodaje Naftne industrije Srbije Rusiji kao povlašćenom kupcu – odnosno činu ekonomske veleizdaje trajnim energetskim potčinjavanjem zemlje, što je ozvaničeno Međudržavnim ugovorom koji ste s Dimitrijem Medvedevim potpisali 24. decembra 2008?

Niko drugi nije bio zainteresovan za kupovinu NIS-a, a gubici koje smo imali od te kompanije i u finansijskom i ekološkom smislu umnogome prevazilaze gubitke koji proizilaze iz uslova pod kojima je prodata. Ipak, do poslednjeg trenutka sam se borio da se promene uslovi, ali oni su bili već dogovoreni od strane Koštuničinog tima pregovarača. I na kraju, čitav sporazum je morao biti ratifikovan u parlamentu u kom je ogromna većina podržavala takav sporazum. Čak i da DS nije glasala za njega, on bi svakako bio izglasan formiranjem nove većine.

5.

Odričeš li se takozvane reforme sudstva iz 2009, kojom je praktično razorena mreža sudova u zemlji a koja je, samo za obeštećenja nereizabranim sudijama, Srbiju koštala 44 miliona evra?

Ni reforma sudstva nije bila u mojoj nadležnosti. Slažem se da je napravljeno nekoliko značajnih grešaka, ali i uz sve te propuste tadašnje sudstvo je funkcionisalo mnogo bolje nego danas i dalo i neke istorijske rezultate. Recimo, u vreme tog tako kritikovanog sudstva, prvi put smo u Srbiji imali višedecenijske presude za organizovani kriminal i Srbija je prvi put ostvarivala i globalne rekorde u toj borbi. Za prevazilaženje mana takve reforme bilo je potrebno vreme. Nažalost, nakon 2012. smo umesto poboljšanja, imali katastrofalno urušavanje.

6.

Odričeš li se cinizma vaše vlasti prema nezavisnim regulatornim telima – posebno prema gospođi Verici Barać i njenim donkihotovskim nastojanjima da do sudskih razrešenja dovede 24 sporne privatizacije?

U vreme mojih mandata je prvi put i pokrenuta izgradnja regulatornih tela i nezavisnih institucija, tako da svakako nisam mogao da budem ciničan prema tome. I izgradnja institucija je proces koji zahteva vreme, jer se tiče i sveobuhvatnog procesa promene naše političke kulture. To su sve aspekti koji bi, duboko verujem, bili finalizovani u našem trećem mandatu. Inače, komisija koju je vodila Verica Barać uopšte nije bila regulatorno telo, kako to pogrešno ističete, već konsultativno telo Vlade RS. A od spornih privatizacija samo jedna se desila u vreme naše izvršne vlasti i imala je oslobađajući sudski epilog.

7.

Odričeš li se (još uvek aktuelnih) izmena Zakona o javnom informisanju, koji ste svojim ukazom potpisali avgusta 2009, kojim ste delimično suspendovali kritičku ulogu medija u društvu, kao i patentiranja tabloidnog blaćenja političkih neistomišljenika, koje poslednjih godina doživljava svoje metastaze?

Tabloidno blaćenje političkih neistomišljenika je patentirano davno pre mojih mandata, o čemu svedoči i tabloidna priprema Đinđićevog ubistva. U vreme mojih mandata takvi napadi su bili zapravo na istorijskom minimumu. Čak je mnogo više bilo tabloidnih obračuna unutar vlasti nego sa političkim protivnicima. A što se pomenutog zakona o informisanju tiče, ja sam ga uslovno potpisao i nikada nije zaživeo u praksi. Logički je neodrživa Vaša tvrdnja da je zakon koji nikada nije ni bio primenjen mogao da trasira put tabloidnom blaćenju političkih neistomišljenika. Za takav zaključak nije potrebna neka velika pamet.

8.

Odričeš li se izgradnje prvih mini-hidorelektrana na reci Vlasini i donošenja (još uvek aktuelne) Uredbe o merama podsticaja za proizvodnju električne energije korišćenjem obnovljivih izvora energije iz 2009, kojim ste u korist povlašćenih proizvođača struje, a uz državne subvencije, ozvaničili ekocid nad našim rekama?

E, u slučaju izgradnje mini-hidroelektrana na reci Vlasini se apsolutno slažem sa Vama. Iako je uredbu koju ste pomenuli donela vlada, a ne ja, imam s tim u vezi političku odgovornost, jer je stranka koju sam vodio imala ključnu ulogu u toj vladi. Danas bih to pitanje otvorio u javnosti i zalagao se da se takvi projekti ne odbore, a pogotovo ne subvencionišu. Ni tada nisam to odobrio, niti sam bio upoznat sa katastrofalnim ekološkim posledicama takvih projekata, koji su tada, nažalost, bili trend u Evropi. Tek kasnije su se širom Evrope uvidele katastrofalne posledice po ekosisteme.

9.

Odričeš li se Mirka Cvetkovića, kao prvog premijera-fikusa koji je većinu sednica "svoje" Vlade održavao telefonski (mislim da nema potrebe navoditi ko se nalazio s druge strane telefona)?

Mirko Cvetković je vrhunski ekonomski ekspert Svetske banke i sam je donosio odluke kao premijer i nikada se u njih nisam mešao. Percepcija javnosti o njemu je uzrokovana njegovim otklonom prema javnim nastupima. Međutim, upravo ta činjenica da, za razliku od Ane Brnabić, nije bio medijski premijer, govori o tome da nije bio "fikus".

10.

Odričeš li se "kadrovskih službi" i svih "proverenih kadrova" na čelu javnih preduzeća, državnih institucija, instituta, fondova, agencija, nacionalnih parkova (na raspolaganju sam ako zatrebaju primeri), čime je otvoren put uzurpaciji i razgradnji institucija, odnosno partijsko-državnoj korupciji, čije metastaze takođe živimo danas?

Sistem kadriranja u javnim preduzećima je uspostavljen decenijama pre mojih mandata i deo je naše političke kulture, a promene u tom domenu zahtevaju vreme, a u ovom slučaju i jasnu parlamentarnu većinu, koju nikada nisam imao. S obzirom na našu kulturu, uspeh je bio što se o tome uopšte podigla svest o neophodnosti takve, pre svega kulturološke, a potom i ekonomske reforme.

11.

Odričeš li se (još uvek aktuelnih) izmena Zakona o političkim strankama iz 2009, kojim je zacementirana "aktuelna" oligarhija i praktično onemogućen politički pluralizam (mislim na skoro nemoguće uslove za osnivanje novih političkih stranaka)?

Vašu tvrdnju da je u našem mandatu zakonski otežano formiranje novih stranaka demantuje sadašnjost u kojoj se stranke osnivaju više nego ikada. A ako ste mislili na povećan broj potpisa potrebnih za osnivanje političke stranke, tu nema idealnog rešenja, jer je istovremeno potrebno pospešiti pluralizam, ali i njegov kvalitet, koji podrazumeva sprečavanje toga da se stranke osnivaju pod uslovima zanatskih radnji, jer bi to dovelo do njihovog bujanja, koje uništava kvalitet demokratije.

12.

Odričeš li se nesprovođenja zakona o poreklu imovine i neuspostavljanja transparentnih i institucionalno jasnih odnosa između političkih stranaka i tajkunsko-investitorskih centara moći?

Upravo obrnuto, ja sam bio inicijator zakona o poreklu imovine i insistirao da se u njegovom sprovođenju krene prvo od mene lično. Do 2012. nisam nikada imao većinsku podršku u parlamentu za takav zakon. Što se tiče tajkunsko-stranačkih odnosa, po dolasku na mesto predsednika DS-a sam prekinuo takvu dotadašnju saradnju. Zbog toga sam tokom oba mandata bio izložen napadima upravo tih centara moći, koji su sve vreme finansirali moje političke protivnike iz SRS, a potom i SNS. Podsećam Vas i da sam prvi javno zahtevao da se pronađe pravni osnov za suspenziju poslovanja tajkunskih firmi preko of-šor kompanija, što bi obezbedilo transparentniju poresku politiku prilikom velikih transakcija i s toga sam vršio javni pritisak da kompanija Miroslava Miškovića plati porez za prodaju Maksija, što se nikada pre toga nije desilo u takvim transakcijama. Tako da sam poslednji na političkoj sceni kome biste mogli da uputite ovakvu kritiku.

13.

Odričeš li se ekonomskog modela državnog subvencionisanja tzv. stranih investitora, kojim se diskriminiše domaći kapital, a radnici dovode u položaj u kom su obespravljeniji više no što su to bili čak i kmetovi u feudalizmu – što ste i "ozakonili" (još uvek aktuelnim) Zakonom o radu koji ste svojim ukazom proglasili 15. marta 2005!?

Prvo, tokom ove vlasti je donet novi Zakon o radu, kome od početka upućujem najsnažnije kritike. Ni zakon Koštuničine vlade iz 2005. nije bio idealan, ali i da ga nisam potpisao, većina koja ga je predložila bi mi ga vratila i tada bih morao da ga potpišem ili da otvorim nesagledivu institucionalnu krizu u državi. A slažem se da privilegovanje stranih investitora subvencionisanjem nije pravedno u kontekstu činjenice da takve subvencije nisu dobijali i domaći investitori. Međutim, takav model je bio neophodan zbog dovođenja visokotehnoloških investicija u Srbiju, bez kojih nema viših stopa rasta i ubrzanog podizanja životnog standarda građana.

14.

Odričeš li se (još uvek aktuelnog) Zakona o prinudnom izvršenju koji ste svojim ukazom proglasili 5. maja 2011, kojim su građani Republike Srbije i njihova imovina praktično isporučeni zlovolji, odnosno zverstvima privatnih izvršitelja?

Do kraja mog mandata primena zakona o izvršitelja nije ni zaživela i svakako bi nakon 2012. godine, nakon suočavanja sa ovakvim efektima, zahtevao njegovu promenu.

15.

Odričeš li se suspendovanja unutarstranačke demokratije i sopstvenog "principa" po kom diktatura u stranci vodi do demokratije u državi – kao i (zlo)upotrebe funkcije predsednika Republike u izbornim kampanjama vlastite stranke (što poslednjih godina takođe doživljava svoje metastaze)?

Prvi sam predsednik DS koji je inicirao da se uvede neposredno glasanje svih članova stranke za najviše stranačke funkcije. Međutim, uprkos toj statutarnoj mogućnosti, predsedništvo je demokratskim glasanjem odbilo da se takvi izbori održe te 2010. godine. To samo po sebi opovrgava Vašu tezu o tome da sam suspendovao unutarstranačku demokratiju. Taj model neposrednog glasanja su odbili i Đilas i Pajtić nakon 2012. i tek je primenjen izborom Dragana Šutanovca. U kampanji 2012. godine nisam ni bio na mestu predsednika države, tako da nisam ni mogao da imam funkcionersku kampanju koju mi pripisujete. Što se tiče mog navodnog principa koji pominjete, nikada ništa slično nisam ni rekao ni pomislio i izneli ste notornu laž.

16.

Odričeš li se obesmišljavanja priče o borbi protiv sukoba interesa i vlastitih kadrova – recimo Boška Ristića kao DS-ovog predsednika skupštinskog odbora za pravosuđe koji je, pred izbore 2012, u vlastitom posedu imao čak pet javnih funkcija?

Potpuno se slažem da je koncentracija javnih funkcija politička zloupotreba i takve anomalije su, nažalost, uvek bile i ostale prisutne. I to je deo naše političke kulture koja mora da se menja. Snosim svoj deo odgovornosti što to nije urađeno u vreme mog mandata.

17.

Odričeš li se Vuka Jeremića i njegove ratoborne diplomatije prema regionu, odnosno državnog pokroviteljstva nad Miladinom Kovačevićem nakon prebijanja američkog studenta Brajana Štajnhauera, baš kao i vašeg ministra Velimira Ilića, političkog pajtosa Milorada Dodika i ostalih političkih siledžija koji nikad nisu naišli na vašu jasnu institucionalnu osudu. Naprotiv!

18.

Odričeš li se Jelene Trivan?

19.

Odričeš li se Nebojše Krstića?

Uvek sam javno govorio o svojim kadrovskim greškama, za razliku od svih drugih, koji o tome nikada nisu govorili, a imali su ih i više nego ja. Te kadrovske greške bi svakako bile ispravljene da smo pobedili na izborima 2012. Što se tiče Dodika i Ilića, oni nikada nisu bili moji kadrovski ili ljudski izbori. Dodik je bio izbor građana Republike Srpske, a ja sam imao i ustavnu obavezu da sa njim sarađujem. A Velimir Ilić nije bio moj koalicioni partner, već Koštuničin.

20.

Ako se svega ovoga odreknete - šta će vam uopšte preostati, gospodine Kluni?!

Na ovo pitanje bih mogao da Vam opširno odgovorim ukazujući na velike uspehe koje smo postigli, ali ako biste pitali mene. A budući da ste ovaj put to pitanje postavili "gospodinu Kluniju", ne bih da odgovaram u njegovo ime. Usput, pristojnost je pitanje elementarne socijalne estetike.

Danas

- 02.06.2020. Nebojša Milenković:Dvadeset pitanja za kineskog Klunija

- 06.06.2020. Boris Tadić: Dvadeset odgovora na dvadeset Nebojšinih pitanja

***

Komentari na oba teksta se množe iz minuta u minut, kako na stranicama Danasa tako i na najpoznatijoj srpskoj tarabi (Fejsbuk). Kako god, ubeđen sam da svako od nas (pa i oni koji pročitaju ovaj blogpost) ima sopstvenih 20 odgovora na 20 odgovora. I bezbroj pitanja, pride.

Jer, u pitanju je elementarno poimanje stvarnosti, istine, i naročito sopstvene odgovornosti, kao preduslov svake pristojnosti.

Otisak Nedelje 28.09.2014.

UTISAK, A NIJE NA LISTI

Kada sam juna 2013.godine osnovao Facebook grupu pod nazivom Bojkotuj Utisak nedelje. Nemoj da gledaš. Ne komentariši. Pozovi prijatelje da i oni učine isto to!, u prigodnom proglasu/obrazloženju za njeno pokretanje napisao sam:

Već dvadeset godina konstatujemo kako ovom zemljom vlada ista rotirajuća kasta političara na vlasti i u opoziciji. Već dvadeset godina javni prostor oblikuju samozvani analitičari i jedni te isti političari bez iole ličnog i intelektualnog integriteta ili pak elementarnog poštenja i morala.

- I jedni i drugi svoju javnu prisutnost i (političko) postojanje duguju činjenici da je u Srbiji eliminisana SVAKA alternativa - tačnije, da se alternativi u startu onemogućava pravo na javno postojanje i (političku) vidljivost i artikulaciju.

Formiranje novih političkih stranaka praktično je onemogućeno zakonom - pojavljivanje vanstranačkih ličnosti koje ne pristaju na ovu vrstu mimikrijske demokratije onemogućeno je njihovom trajnom lustracijom iz Utiska nedelje i njima sličnih "otvorenih ekrana".

Emisija koju gledamo već dvadeset godina u svojoj suštini ima upravo "ideologiju" zasnovanu na ideji da alternativi u Srbiji jednostavno ne sme da se omogući šansa za postojanje i bilo kakvo javno artikulisanje. Zato su, sasvim smišljeno i proračunato, iz nedelje u nedelju i njeni gosti uglavnom jedni te isti političari, analitičari, i njima slični... među kojima se, šatro, simulira dijalog, glumi neslaganje - a sve u cilju održavanja postojećeg statusa quo koji jednako odgovara svima pošto su ovde na vlasti zapravo svi: i vlast, i opozicija, i analitičari, i komentatori, i Olja Bećković...

Na jednoj strani postojimo mi koji ih uredno gledamo, pratimo i komentarišemo - na drugoj su oni koji se sjajno zabavljaju svesni kako pristajemo da budemo marionete u igri koju plaćamo vlastitom budućnošću (izostankom iste) osećanjem poniženosti i gomilom govana koja nam se iz istih kuhinja svakodnevno uredno servira. Zato, za početak: Bojkotuj Utisak nedelje. Ne gledaj. Ne komentariši. Pozovi prijatelje da i oni učine isto! Nastavak sledi!...

Nastavak, odnosno druga, delatnija faza ove društvene i medijske akcije - zamišljena kao organizovani pritisak usmeren ka onima koji se u navedenoj emisiji reklamiraju a zatim i ka televiziji koja istu emituje - izostala je pošto nisam uspeo da okupim kritičnu masu potrebnu za njenu realizaciju. Svejedno, navedeni razlozi i obrazloženje čini mi se itekako stoje.

Svaka ružičasta televizija ima svoje (vlastite) Zvezde Granda

U svetlu aktuelnih nagađanja o budućnosti naše najgledanije i najdugovečnije političke talk show emisije - bilo da je u pitanju cenzura uredništva B92 (i još ponekog, svakako), kako tvrdi Olja Bećković, ili medijski spin same autorke i eventualno opravdanje njenog (budućeg) prelaska na TV Pink - ono što svi previđaju je to da naše društvo, kakogod da se ova burleska završi, zapravo neće izgubiti apsolutno ništa. Tačnije, ništa što već nije izgubljeno. Naime, realnost je ta da - izuzev nekolicine veb portala, anestezirajućih društvenih mreža i jednih i po novina zanemarivo malog tiraža - u ovoj zemlji jednostavno ne postoji kredibilna kritička javnost sposobna da bilo šta pomeri, ili makar za pedalj pomakne iz medijskog i političkog mulja u kom se decenijama davimo. Odgovornosti što su stvari takve, svojim dvadesettrogodišnjim javnim postojanjem, ne bi smela da bude lišena ni gospođa Bećković. Naprotiv!

Otud bi i aktuelna uznemirenost dela javnosti činjenicom da Utisak nedelje uskoro možda više neće biti delom identiteta B92, imala nekog smisla samo u situaciji kada bi taj identitet uopšte postojao - tačnije, kada bi proizvodio bilo kakav meriv društveni učinak. Uostalom, zašto bi građani bili zabrinutiji za identitet B92 od menadžmenta navedene medijske kuće? Po meni, ta vrsta uznemirenosti - a zašto ne i protesti i organizovani pritisak - morala bi biti usmerena prevashodno ka javnim servisima. Na kraju, da li će se Utisak nedelje ubuduće emitovati na jednoj ili na drugoj ružičastoj televiziji sasvim je nebitno. Kao što ovde između političkih stranaka odavno više ne postoji bilo kakva suštinska razlika (izuzev činjenice da su jedne na vlasti dok druge tu vlast priželjkuju a treće čežnjivo sanjanju) tako, podjednako, ta razlika ne postoji ni između ovdašnjih televizija. Ili, kako primećuje pisac Dragan Velikić: u zemlji u kojoj oni koji misle svojom glavom nikada nisu bili dobrodošli - svi ćemo jednom biti zvezde "Granda".

Utisak - a nije na listi

Pod pretpostavkom da smo se saglasili oko toga kako navedena emisija odavno više nema nikakav društveni uticaj niti svrhu - da li onda njenim preseljenjem sa jedne tabloidne televizije na drugu, malčice tabloidniju, možda nešto gubi medijska kultura? Da li neskriveni cinizam njene autorke iskazivan prema gostima koji joj nisu po volji, ili pak latentna arogancija koju pokazuje prema gledaocima (bilo da su u pitanju redovni “pacijenti” koji se uživo uključuju u emisiju, ili onima ispred TV ekrana) jesu nešto za čim bi onaj pristojniji deo Srbije (koji teži tome da sebe identifikuje pridevom građanski) trebao da žali? Naposletku, ukoliko već ne pokreće značajne društvene teme, ne podstiče pristojan i argumentovan dijalog, ne razvija alternativno mišljenje, polemičnost ili javne debate, ne afirmiše toleranciju niti (političku i opštu) kulturu - tada i Utisak nedelje nije ništa drugo do možda najuočljiviji simptom onoga što u ovom društvu ne postoji čak ni na nivou statističke greške. Reč je, naime, o nepostojanju kredibilne javnosti.

Odavno već samo “šačica” interesno povezanih lica ovde nije svesna činjenice da je Srbija  postala zemlja u kojoj su političke stranke glavni neprijatelji demokratije - a da su ovdašnji mediji (uz tek par časnih izuzetaka) zapravo najveći protivnici javnosti. A pošto hroničan nedostatak i izostanak kredibilne javnosti ne proizvodi ništa drugo osim stanja političke (i svake druge) apatije i beznađa - tada bi, rekao bih, sasvim logično i prirodno bilo i to gospođa Bećković vlastiti deo odgovornosti za navedeno odsluži upravo na Pinku.

Naravno, za višestruko veći honorar od dosadašnjeg.

- Mislite o tome!

p.s.

Istovremeno, obaveštavam vas da ovim tekstom, bar što se mene tiče, grupa Bojkotuj Utisak nedelje. Nemoj da gledaš. Ne komentariši. Pozovi prijatelje da i oni učine isto to!  gubi dalje razloge za vlastito postojanje te će, u narednim danima, ista biti ugašena.

Tekst povodom "slučaja" Utisak nedelje - ujedno i najava skorog zatvaranja ove Facebook grupe.

Srdačno vaš,

Nebojša Milenković

Facebook, 28.09.2014.

&

Telegraf, 28.09.2014. 13:37

Ne kaže se 'oko pedesetak', već 'oko pedeset' ili samo 'pedesetak'. Nema veze, to je ionako domaće slobodno novinarstvo koje slobodu podrazumeva samo kao slobodu nepoznavanja gramatike sopstvenog jezika. U naslovu kažu da su ti 'četnici' napali policiju i učesnike Prajda na uglu Beogradske i Njegoševe ulice. U tekstu, međutim nigde ne spominju učesnike. Naravno, da bi 'četnici' gađali učesnike kolone, koji su se kretali ulicom Kneza Miloša, morali bi da vežbaju bacanje kamena s ramena najmanje prethodnih 25 godina mada bi im i dalje to bila slaba vajda bez satelitskog navođenja.

Pedesetak... zaista, gde se dedoše oni silni huligani od prethodnih godina i zabrana Prajda? Da nisu i oni malo, tj. malo više teledirigovani iz istog komandnog centra, te Vrhovne Otadžbinske Komande?

Kako god bilo, Gospodar je dopustio Prajd (zapravo nije ga dopustio, već ga na sinoćnoj sednici nekakvog organa bezbednosti nije zabranio) kako bi pripadnici političke estrade mogli da se slikaju zajedno sa onim građanima Srbije kojima su do juče branili slobodu kretanja beogradskim ulicama, ali i da bi mogao ispod žita da organizuje manju vojno-policijsku paradu, izvadi kordone iz soški, razdrnči ih i prošeta Beogradom. 

Telegraf, 28.09.2014. 14:48

Sat kasnije, Telegraf pušta novu vest, koja se direktno dotiče građevinskog objekta iz Nebojšine objave. Ovoga puta radi se o "grupi od 30 huligana" koji su u rano nedeljno popodne zasuli bakljama i dimnim bombama kordon policije koji je čuvao zgradu B92, ispred koje je bio najavljen protest novinara i građana za 21h. Dakle, iz ove vesti se nameću sledeća pitanja:

1. Da li to u Beogradu ima 30 huligana i dvadesetak četnika koji svima sreću kvare, u zbiru "oko pedesetak"? Da li od ugla Njegoševe i Beogradske pa do Bulevara Zorana Đinđića ta ekipa nesrećnika može stići čak i pešice za sat vremena?

2. Šta će kordon ispred B92 u to doba, kada je protest zakazan tek za uveče, a Prajd je kilometrima daleko? Ko je procenio da je taj protest "bezbed(o)nosno nebezbedan", pa postavio policiju ispred? Čime je B92 zaslužila tu počast?

3. Da li su Olja Bećković i njen Utisak nedelje zaista toliko opasni po režim, pa huligani moraju (kao) da napadnu a policija (kao) da brani TV stanicu koja autorku i emisiju izbacuje iz programske šeme?

4. Zašto je uopšte zakazan, pa (kao) zabranjen protest ispred jedne privatne televizije, što B92 svakako jeste? Zašto nikada nije bilo protesta ispred TV Pink? Šta je gore - izbacivanje Utiska nedelje iz programske šeme, ili sistematsko trovanje javnosti punih 20 godina? Koja je razlika između te dve privatne medijske kuće?
5. Zašto nije zakazan protest svih udruženja novinara i građana ispred jedine dve medijske kuće u Beogradu, koje su svojim ponašanjem tj. programom to zaslužile: javnog servisa Srbije tzv. RTS i javnog servisa grada Beograda tzv. StudioB, oba u državnom, a ne privatnom vlasništvu? Da li ćemo, koliko sutra, zbog cene hleba (ili bureka) organizovati protest ispred privatnh pekara, ili ispred državnih mlinova koji valjaju skuplje brašno lošijeg kvaliteta?

Iz B92 poručuju da je ovo napad na promociju tolerancije, a ne na programsku šemu. Naravno. 

Protestni skup je, i pored popodnevnih vesti kako je zabranjen zbog napada huligana, ipak održan kada i gde je bio zakazan, u 21h ispred zgrade B92, i to u "nestranačko-građanskoj" organizaciji dvojice narodnih poslanika. Naravno.

Kao što nećete gledati TV Pink ukoliko vam se ne sviđa program, isto ćete uraditi i sa B92, RTS ili STB. Razlika je u tome što se za ove državne prisilno naplaćuje pretplata (direktno, ili iz republičkog i gradskog budžeta preko poreza i taksi). One prve nećete gledati osim ako ne uplatite nekom kablovskom operateru ili na buvljaku kupite čuvenu rumunsku "antenu za Pink, sa pločicu".

Nestranačko-građanski narodni poslanici treba da organizuju protest zbog cenzure i laži koje država naplaćuje preko javnih servisa koji finansiraju svi građani, i protest zbog porodične i lične privatizacije vrha vlasti i službi javne i tajne bezbednosti, pa će se onda iznenaditi ko i u kolikom broju će im tek tu doći. U stvari, iznenadiće se svi - i oni koji glume opoziciju, i ovi što glumataju vlast.

Mislite i o tome.

***

Vučićev brat je danas jedini al' stvarno dobio batine od policije. Hteo je da prođe kroz kordon tamo gde se ne sme. Ako to nisu smeli četnici i huligani, onda nije smeo ni on - ionako pred zakonom nema razlike između njih. A i inače nema razlike. Odbio je da policajcu pokaže lične isprave, verovatno kenjao u stilu 'znaš ti bre ko sam ja' (Kalabić?) i slično. I posle im je svima kriv đavo kada kordonu refleksno proradi istrenirana rutina živaca.
Samo Vučiću, Stefanoviću i Veljoviću ovo može da bude jasan dokaz o prekoračenju ovlašćenja, kada policajac uradi tačno ono zbog čega su ga u srednjevekovnom oklopu  poterali na ulicu. Taj trojac je "zaprepašćen snimkom prebijanja", ali biće sve u redu "jer se žandarmerija izvinila".
Naknadno je utvrđeno da je batine zajedno sa Vučićevim bratom dobio i brat Siniše Malog (Domali?). Njemu se do sada još uvek niko nije izvinio. Jbg, nivo je nivo, nije isto biti Visoki ili Mali. Sve brat do Brata, mali do Maloga, moj do Mojega.

Wolfbrothers

Vučić izjavljuje da se žandarmerija "izvinila njegovom bratu, i da je ta priča završena". U kom svojstvu osoba, koja se u javnosti tituliše kao premijer, ima pravo da sprečava istragu povodom 'jasnog prekoračenja ovlašćenja', i otkad je izvinjenje dovoljno da državno nasilje bude amnestirano, čak i u zemlji poput Srbije u kojoj je država privatizovana do bola, od strane male kaste pobesnelih razmaženih kvazipolitičara i bizMismena? Kada se to Vučić nekome izvinio za sve ono što je radio tokom devedesetih, naročito za nasilje koje je u vreme njegovog ministrovanja bilo praktikovano nad medijima?

Ko je bre njemu bilo šta oprostio ili zaboravio? Ili verovao.

Dakle, Jakovljeviću, ipak je Đura čovek od reči, a ti ćeš i dalje da radiš za naše. Jasno? Jasno.

Vi, koji verujete da je Stenli Kjubrik režirao lažno sletanje na Mesec, sigurno verujete i da je Zoran Šijan režirao ovo danas. Zar ne?

Ako mislite kako je normalno da u subotu gledate utakmicu Shalke04 u Gelzenkirhenu, u nedelju ujutru skakućete po tekijanskom blatu ili gacate po grabovičkoj baruštini, pa isto popodne u zgradi Vlade mrsomudite o obesnom burazeru i neštrojenim žandarima, onda zaista imate veliki problem.
Onaj u ogledalu - a nije na listi.