Ovih dana se na stranicama dnevnog lista Danas odvija zanimljiva (...ehm...) polemika između istoričara umetnosti Nebojše Milenkovića, sa jedne, i poitičara Borisa Tadića, sa druge strane. Forma komunikacije: 20 pitanja (u rubrici "Lični stavovi") - 20 odgovora (autorski tekst u rubrici "Društvo"). Nebojša pita Borisa, Boris odgovara Nebojši.
Radi lakšeg praćenja toka svesti Q&A autorskih, ovde prenosim u originalnoj formi pitanja i odgovore (bez ostalih delova oba teksta, kao i komentare na njih), onako kako su objavljeni u Danasu.
Radi lakšeg praćenja toka svesti Q&A autorskih, ovde prenosim u originalnoj formi pitanja i odgovore (bez ostalih delova oba teksta, kao i komentare na njih), onako kako su objavljeni u Danasu.
1.
Odričeš li se višegodišnje kohabitacije s Koštunicom, kojom je praktično obesmišljeno insistiranje na otkrivanju političke pozadine ubistva dr Zorana Đinđića, na čemu je do poslednjeg dana insistirao advokat Srđa Popović?
Kohabitacija je posledica izborne volje građana. Odricanje od kohabitacije, kako ga Vi zamišljate, značilo bi ostavku svakog predsednika koji nije po volji vlade. Bilo bi korisno da razumete razliku između koalicije i kohabitacije. Istraga Đinđićevog ubistva nije bila u mojoj nadležnosti, a imala je moju punu političku podršku. Pojam političke pozadine ne postoji u pravnom sistemu nijedne države sveta, pa tako ni kao krivično delo. U tom smislu institucionalno je nemoguće sprovoditi "istragu političke pozadine".
2.
Odričeš li se "istorijskog pomirenja" sa Ivicom Dačićem i blanko aboliranja SPS-a od počinjenih zločina tezom o "dva bola" kojom ste frustraciju socijalista zbog gubitka Miloševića praktično izjednačili s bolom "demokrata" zbog ubistva Đinđića?!?
Alternativa koaliciji sa SPS-om je bilo prepuštanje države antievropskoj i šovinističkoj koaliciji Dačića, Šešelja i Koštunice. To znači da ta koalicija nije samo istorijsko pomirenje već i istorijska odbrana od prepuštanja Srbije u Šešeljeve ruke. Nikada nisam "izjednačavao bolove", a pogotovo ne Miloševića i Đinđića, već ih upravo razdvojio, ukazujući na to da svako ima svoj bol. Od osporavanja prava na bol političkom neistomišljeniku do ideje o neophodnosti njegove eliminacije je vrlo kratak put.
3.
Odričeš li se vlastitog osnivačkog udela u SNS-u i ekskluzivnog priznanja izrečenog u emisiji Nedjeljom u dva 28. oktobra 2012. da ste upravo vi pacifikovali čak i Srpsku radikalnu stranku njenim "reformisanjem", "evropeiziranjem" i "nacionalnim konsenzusom" koji ste uspostavili s Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem?!
Jedini osnivač SNS-a je Tomislav Nikolić. Uostalom, demantovanje da sam ja "stvorio SNS" godinama izostaje od strane SNS-a, upravo jer su svesni da se tom laži efikasno diskredituje bivša vlast pred svojim glasačima. Naravno, na korist ove vlasti. Pacifikovanje SRS nije pitanje osnivanja SNS-a, već pobede evropskog puta kao dominantne opcije u Srbiji. A ta pobeda je dovela do toga da čak i kada te stranke dođu na vlast, makar deklarativno moraju da zadrže EU kao ključni strateški cilj. Složićete se da je to ipak bolja opcija, nego da je danas predsednik Srbije Šešelj, koji bi i formalno prekinuo proces evrointegracija i opet otvorio Pandorinu kutiju novih zločina protiv čovečnosti.
4.
Odričeš li se prodaje Naftne industrije Srbije Rusiji kao povlašćenom kupcu – odnosno činu ekonomske veleizdaje trajnim energetskim potčinjavanjem zemlje, što je ozvaničeno Međudržavnim ugovorom koji ste s Dimitrijem Medvedevim potpisali 24. decembra 2008?
Niko drugi nije bio zainteresovan za kupovinu NIS-a, a gubici koje smo imali od te kompanije i u finansijskom i ekološkom smislu umnogome prevazilaze gubitke koji proizilaze iz uslova pod kojima je prodata. Ipak, do poslednjeg trenutka sam se borio da se promene uslovi, ali oni su bili već dogovoreni od strane Koštuničinog tima pregovarača. I na kraju, čitav sporazum je morao biti ratifikovan u parlamentu u kom je ogromna većina podržavala takav sporazum. Čak i da DS nije glasala za njega, on bi svakako bio izglasan formiranjem nove većine.
5.
Odričeš li se takozvane reforme sudstva iz 2009, kojom je praktično razorena mreža sudova u zemlji a koja je, samo za obeštećenja nereizabranim sudijama, Srbiju koštala 44 miliona evra?
Ni reforma sudstva nije bila u mojoj nadležnosti. Slažem se da je napravljeno nekoliko značajnih grešaka, ali i uz sve te propuste tadašnje sudstvo je funkcionisalo mnogo bolje nego danas i dalo i neke istorijske rezultate. Recimo, u vreme tog tako kritikovanog sudstva, prvi put smo u Srbiji imali višedecenijske presude za organizovani kriminal i Srbija je prvi put ostvarivala i globalne rekorde u toj borbi. Za prevazilaženje mana takve reforme bilo je potrebno vreme. Nažalost, nakon 2012. smo umesto poboljšanja, imali katastrofalno urušavanje.
6.
Odričeš li se cinizma vaše vlasti prema nezavisnim regulatornim telima – posebno prema gospođi Verici Barać i njenim donkihotovskim nastojanjima da do sudskih razrešenja dovede 24 sporne privatizacije?
U vreme mojih mandata je prvi put i pokrenuta izgradnja regulatornih tela i nezavisnih institucija, tako da svakako nisam mogao da budem ciničan prema tome. I izgradnja institucija je proces koji zahteva vreme, jer se tiče i sveobuhvatnog procesa promene naše političke kulture. To su sve aspekti koji bi, duboko verujem, bili finalizovani u našem trećem mandatu. Inače, komisija koju je vodila Verica Barać uopšte nije bila regulatorno telo, kako to pogrešno ističete, već konsultativno telo Vlade RS. A od spornih privatizacija samo jedna se desila u vreme naše izvršne vlasti i imala je oslobađajući sudski epilog.
7.
Odričeš li se (još uvek aktuelnih) izmena Zakona o javnom informisanju, koji ste svojim ukazom potpisali avgusta 2009, kojim ste delimično suspendovali kritičku ulogu medija u društvu, kao i patentiranja tabloidnog blaćenja političkih neistomišljenika, koje poslednjih godina doživljava svoje metastaze?
Tabloidno blaćenje političkih neistomišljenika je patentirano davno pre mojih mandata, o čemu svedoči i tabloidna priprema Đinđićevog ubistva. U vreme mojih mandata takvi napadi su bili zapravo na istorijskom minimumu. Čak je mnogo više bilo tabloidnih obračuna unutar vlasti nego sa političkim protivnicima. A što se pomenutog zakona o informisanju tiče, ja sam ga uslovno potpisao i nikada nije zaživeo u praksi. Logički je neodrživa Vaša tvrdnja da je zakon koji nikada nije ni bio primenjen mogao da trasira put tabloidnom blaćenju političkih neistomišljenika. Za takav zaključak nije potrebna neka velika pamet.
8.
Odričeš li se izgradnje prvih mini-hidorelektrana na reci Vlasini i donošenja (još uvek aktuelne) Uredbe o merama podsticaja za proizvodnju električne energije korišćenjem obnovljivih izvora energije iz 2009, kojim ste u korist povlašćenih proizvođača struje, a uz državne subvencije, ozvaničili ekocid nad našim rekama?
E, u slučaju izgradnje mini-hidroelektrana na reci Vlasini se apsolutno slažem sa Vama. Iako je uredbu koju ste pomenuli donela vlada, a ne ja, imam s tim u vezi političku odgovornost, jer je stranka koju sam vodio imala ključnu ulogu u toj vladi. Danas bih to pitanje otvorio u javnosti i zalagao se da se takvi projekti ne odbore, a pogotovo ne subvencionišu. Ni tada nisam to odobrio, niti sam bio upoznat sa katastrofalnim ekološkim posledicama takvih projekata, koji su tada, nažalost, bili trend u Evropi. Tek kasnije su se širom Evrope uvidele katastrofalne posledice po ekosisteme.
9.
Odričeš li se Mirka Cvetkovića, kao prvog premijera-fikusa koji je većinu sednica "svoje" Vlade održavao telefonski (mislim da nema potrebe navoditi ko se nalazio s druge strane telefona)?
Mirko Cvetković je vrhunski ekonomski ekspert Svetske banke i sam je donosio odluke kao premijer i nikada se u njih nisam mešao. Percepcija javnosti o njemu je uzrokovana njegovim otklonom prema javnim nastupima. Međutim, upravo ta činjenica da, za razliku od Ane Brnabić, nije bio medijski premijer, govori o tome da nije bio "fikus".
10.
Odričeš li se "kadrovskih službi" i svih "proverenih kadrova" na čelu javnih preduzeća, državnih institucija, instituta, fondova, agencija, nacionalnih parkova (na raspolaganju sam ako zatrebaju primeri), čime je otvoren put uzurpaciji i razgradnji institucija, odnosno partijsko-državnoj korupciji, čije metastaze takođe živimo danas?
Sistem kadriranja u javnim preduzećima je uspostavljen decenijama pre mojih mandata i deo je naše političke kulture, a promene u tom domenu zahtevaju vreme, a u ovom slučaju i jasnu parlamentarnu većinu, koju nikada nisam imao. S obzirom na našu kulturu, uspeh je bio što se o tome uopšte podigla svest o neophodnosti takve, pre svega kulturološke, a potom i ekonomske reforme.
11.
Odričeš li se (još uvek aktuelnih) izmena Zakona o političkim strankama iz 2009, kojim je zacementirana "aktuelna" oligarhija i praktično onemogućen politički pluralizam (mislim na skoro nemoguće uslove za osnivanje novih političkih stranaka)?
Vašu tvrdnju da je u našem mandatu zakonski otežano formiranje novih stranaka demantuje sadašnjost u kojoj se stranke osnivaju više nego ikada. A ako ste mislili na povećan broj potpisa potrebnih za osnivanje političke stranke, tu nema idealnog rešenja, jer je istovremeno potrebno pospešiti pluralizam, ali i njegov kvalitet, koji podrazumeva sprečavanje toga da se stranke osnivaju pod uslovima zanatskih radnji, jer bi to dovelo do njihovog bujanja, koje uništava kvalitet demokratije.
12.
Odričeš li se nesprovođenja zakona o poreklu imovine i neuspostavljanja transparentnih i institucionalno jasnih odnosa između političkih stranaka i tajkunsko-investitorskih centara moći?
Upravo obrnuto, ja sam bio inicijator zakona o poreklu imovine i insistirao da se u njegovom sprovođenju krene prvo od mene lično. Do 2012. nisam nikada imao većinsku podršku u parlamentu za takav zakon. Što se tiče tajkunsko-stranačkih odnosa, po dolasku na mesto predsednika DS-a sam prekinuo takvu dotadašnju saradnju. Zbog toga sam tokom oba mandata bio izložen napadima upravo tih centara moći, koji su sve vreme finansirali moje političke protivnike iz SRS, a potom i SNS. Podsećam Vas i da sam prvi javno zahtevao da se pronađe pravni osnov za suspenziju poslovanja tajkunskih firmi preko of-šor kompanija, što bi obezbedilo transparentniju poresku politiku prilikom velikih transakcija i s toga sam vršio javni pritisak da kompanija Miroslava Miškovića plati porez za prodaju Maksija, što se nikada pre toga nije desilo u takvim transakcijama. Tako da sam poslednji na političkoj sceni kome biste mogli da uputite ovakvu kritiku.
13.
Odričeš li se ekonomskog modela državnog subvencionisanja tzv. stranih investitora, kojim se diskriminiše domaći kapital, a radnici dovode u položaj u kom su obespravljeniji više no što su to bili čak i kmetovi u feudalizmu – što ste i "ozakonili" (još uvek aktuelnim) Zakonom o radu koji ste svojim ukazom proglasili 15. marta 2005!?
Prvo, tokom ove vlasti je donet novi Zakon o radu, kome od početka upućujem najsnažnije kritike. Ni zakon Koštuničine vlade iz 2005. nije bio idealan, ali i da ga nisam potpisao, većina koja ga je predložila bi mi ga vratila i tada bih morao da ga potpišem ili da otvorim nesagledivu institucionalnu krizu u državi. A slažem se da privilegovanje stranih investitora subvencionisanjem nije pravedno u kontekstu činjenice da takve subvencije nisu dobijali i domaći investitori. Međutim, takav model je bio neophodan zbog dovođenja visokotehnoloških investicija u Srbiju, bez kojih nema viših stopa rasta i ubrzanog podizanja životnog standarda građana.
14.
Odričeš li se (još uvek aktuelnog) Zakona o prinudnom izvršenju koji ste svojim ukazom proglasili 5. maja 2011, kojim su građani Republike Srbije i njihova imovina praktično isporučeni zlovolji, odnosno zverstvima privatnih izvršitelja?
Do kraja mog mandata primena zakona o izvršitelja nije ni zaživela i svakako bi nakon 2012. godine, nakon suočavanja sa ovakvim efektima, zahtevao njegovu promenu.
15.
Odričeš li se suspendovanja unutarstranačke demokratije i sopstvenog "principa" po kom diktatura u stranci vodi do demokratije u državi – kao i (zlo)upotrebe funkcije predsednika Republike u izbornim kampanjama vlastite stranke (što poslednjih godina takođe doživljava svoje metastaze)?
Prvi sam predsednik DS koji je inicirao da se uvede neposredno glasanje svih članova stranke za najviše stranačke funkcije. Međutim, uprkos toj statutarnoj mogućnosti, predsedništvo je demokratskim glasanjem odbilo da se takvi izbori održe te 2010. godine. To samo po sebi opovrgava Vašu tezu o tome da sam suspendovao unutarstranačku demokratiju. Taj model neposrednog glasanja su odbili i Đilas i Pajtić nakon 2012. i tek je primenjen izborom Dragana Šutanovca. U kampanji 2012. godine nisam ni bio na mestu predsednika države, tako da nisam ni mogao da imam funkcionersku kampanju koju mi pripisujete. Što se tiče mog navodnog principa koji pominjete, nikada ništa slično nisam ni rekao ni pomislio i izneli ste notornu laž.
16.
Odričeš li se obesmišljavanja priče o borbi protiv sukoba interesa i vlastitih kadrova – recimo Boška Ristića kao DS-ovog predsednika skupštinskog odbora za pravosuđe koji je, pred izbore 2012, u vlastitom posedu imao čak pet javnih funkcija?
Potpuno se slažem da je koncentracija javnih funkcija politička zloupotreba i takve anomalije su, nažalost, uvek bile i ostale prisutne. I to je deo naše političke kulture koja mora da se menja. Snosim svoj deo odgovornosti što to nije urađeno u vreme mog mandata.
17.
Odričeš li se Vuka Jeremića i njegove ratoborne diplomatije prema regionu, odnosno državnog pokroviteljstva nad Miladinom Kovačevićem nakon prebijanja američkog studenta Brajana Štajnhauera, baš kao i vašeg ministra Velimira Ilića, političkog pajtosa Milorada Dodika i ostalih političkih siledžija koji nikad nisu naišli na vašu jasnu institucionalnu osudu. Naprotiv!
18.
Odričeš li se Jelene Trivan?
19.
Odričeš li se Nebojše Krstića?
Uvek sam javno govorio o svojim kadrovskim greškama, za razliku od svih drugih, koji o tome nikada nisu govorili, a imali su ih i više nego ja. Te kadrovske greške bi svakako bile ispravljene da smo pobedili na izborima 2012. Što se tiče Dodika i Ilića, oni nikada nisu bili moji kadrovski ili ljudski izbori. Dodik je bio izbor građana Republike Srpske, a ja sam imao i ustavnu obavezu da sa njim sarađujem. A Velimir Ilić nije bio moj koalicioni partner, već Koštuničin.
20.
Ako se svega ovoga odreknete - šta će vam uopšte preostati, gospodine Kluni?!
Na ovo pitanje bih mogao da Vam opširno odgovorim ukazujući na velike uspehe koje smo postigli, ali ako biste pitali mene. A budući da ste ovaj put to pitanje postavili "gospodinu Kluniju", ne bih da odgovaram u njegovo ime. Usput, pristojnost je pitanje elementarne socijalne estetike.
Danas
- 02.06.2020. Nebojša Milenković:Dvadeset pitanja za kineskog Klunija
***
Komentari na oba teksta se množe iz minuta u minut, kako na stranicama Danasa tako i na najpoznatijoj srpskoj tarabi (Fejsbuk). Kako god, ubeđen sam da svako od nas (pa i oni koji pročitaju ovaj blogpost) ima sopstvenih 20 odgovora na 20 odgovora. I bezbroj pitanja, pride.
Jer, u pitanju je elementarno poimanje stvarnosti, istine, i naročito sopstvene odgovornosti, kao preduslov svake pristojnosti.
No comments:
Post a Comment