I Čovek stvori boga

I Čovek stvori boga po liku i obličju svojem.

- Ludvig Fojerbah

Na ovom svetu, jedinom koji (za sad) imamo, postoje stotine naroda sa hiljadama kultura koje sežu unatrag do praistorije, i za sve to vreme smo imali nebrojene religije i njihov uticaj. Bilo da ste pripadnik hindu, jevrejske, katoličke, šinto, budističke ili neke od milion drugih verskih zajednica, Svetski dan religije je svakako prilika da sopstvenu kulturu podelite sa drugima i iskoristite priliku da od drugih naučite nešto o njihovim kulturama.

Dan religije je prvi put obeležen 1947. godine u Portlandu (SAD), pod radnim naslovom "Svetski mir kroz svetsku religiju". Od tada se obeležavanje ovog dana, svake treće januarske nedelje, proširilo kuglom zemaljskom. Cilj obeležavanja ovog dana je širenje svesti i znanja o hiljadama religija koje danas postoje u svetu, kao i širenje tolerancije i razumevanja među njihovim sledbenicima.

Ovaj dan je posvećen učenju o religijama koje oblikuju svet oko nas, podizanju svesti o tome koliko ih zaista ima, a da se o tome ne govori mnogo u mejnstrim zapadnjačkoj kulturi. Odvojite toga dana malo vremena pa otvorite religijsku tabu temu: u šta to veruju ljudi oko vas - hiljade hindu bogova, hrišćanske denominacije proistekle iz jevrejske vere, bezbroj drugih vera.

I uvek imajte na umu: ovaj dan nije predviđen za preobraćenje drugih u vaša verovanja.

- Days of the year: Religion Day (17.01.2021)

Nemački filozof Fridrih Niče je u svom delu Sumrak idola (Götzen Dämmerung, aluzija  na Vagnerovu operu Götterdämmerung - Sumrak bogova, ragnarok ili smak sveta u nordijskoj mitologiji) napisao "Hrišćanstvo je metafizika obešenog čoveka", dok je hrišćane nazvao "propovednicima smrti" u Tako je govorio Zaratustra (Also sprach Zarathustra).
Ali, kvragu, šta je time pesnik hteo da kaže?! Koje je značenje ovih njegovih izjava?
Na prvi pogled, tvrdnje deluju previše smelo, čak i danas a ne samo u vreme kada su napisane, ali ovde je u igri filozofija daleko dublja od uobičajeno površnog prvog pogleda na svet. Da zagrebemo malo po toj površnoj površini, i zavirimo u dubine Ničeovih tvrdnji.

Vera je, zapravo, jedna forma metafizičkog uništenja, jer ama baš svaki put uspe da izneveri onoga ko veruje njenim obećanjima, tako što ih jednostavno - ne ispuni. Vera najčešće oslabljuje onoga ko je u sebi čuva tako što izda njegova svetovna čula, osećaj za stvaran svet oko sebe. Hrišćani jesu "propovednici smrti" zato što postavljaju veru u zagrobni život ispred iskustva življenja na human, ljudski način; to svi mi veoma dobro, iz iskustva, znamo. Na taj način oni glorifikuju smrt do te mere da se naprosto raduju kada neko umre. Kao da pričaju neki vic, mnogi hrišćani imaju običaj da kažu "O, tako sam srećan jer je osoba X sada sa Isusom. Isus će nas sve Iskupiti." Ali, čemu sad pa to "iskupljenje", da li je i zašto neophodno?!
I zbog čega su hrišćani čovečanstvu uvalili koncept "greha"?!

Možda baš u tom grmu leži zec hrišćanske krivice i samonipodaštavanja...

Postoji razlog za te i takve nazadne težnje kod hrišćana. Oni, zapravo, sebi onemogućavaju napredovanje na bilo kom polju i drže se svoje okoštale religije poput male dece. Stvorili su bezbroj pravila koja je jednostavno nemoguće ispoštovati. Niče u svojoj knjizi Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches) kaže: "Asketa od vrline čini ropstvo." Hrišćani su u potpunosti ovladali ropskom praksom asketizma. Ako nekog hrišćanina upitate, on će vam odmah reći da doslovno nijedan čovek nije bez greha i da samo Bog može činiti dobro. Tako postaje fizički nemoguće da čovek bude i sam dobar, da čini dobra dela, pa stoga mora da veruje u Boga kako bi "izlečio" tu navodnu manu u svom biću. U čemu je značaj nečega takvog? "Hrišćanstvo je metafizika obešenog čoveka" zato što se on mora odreći onoga što mu je najvrednije i jedino istinito: svog života. Ćovek se mora odreći svog zemaljskog bića i počiniti (doduše, veoma dugo i sporo) samoubistvo da bi mogao da bude pravi hrišćanin.

Kako bi osvojio nagradu večnog života, čovek mora poslušno da sledi Isusa. Dakle, hrišćanstvo funkcioniše tako što dehumanizuje čoveka oduzimajući mu njegovo biće i suštinu. To za cilj ima devalviranje čoveka tako što će ga žigosati kao manjkavo stvorenje i ubediti ga da su njegove lične želje ništavne u odnosu na one božje. Kao što roditelji znaju šta je najbolje za njihovu decu, tako Bog zna šta je najbolje za čoveka. Samo, svi mi dobro znamo koliko na ovom svetu ima i loših roditelja. Pa koliko, onda, na ovom svetu ima loših bogova?

Hrišćanstvo je od uživanja načinilo greh a od patnje vrlinu. Prihvatiti religiju, a naročito hrišćansku, znači pojeftiniti sopstveni život do obezvređenja. Međutim, ako to odbijete i prepustite se ovozemaljskim osećanjima, prigrlićete život.

Da li ćete prigrliti život ili ćete ga odbaciti, poput smeća? Na vama je izbor.

Život nema vrednost samo zato što mu je Bog dodelio, već zato što život svako od nas živi i doživljava na svoj način. Svako od nas treba da definiše sopstvenu moralnost i prilagodi je svojoj prirodi. Niče u Sumraku idola dalje kaže: "Da li mi, nemoralni, nanosimo vrlini štetu? Ne, ništa više nego anarhisti prinčevima. Samo zato što se na ove druge puca, oni zapravo još čvršće sede na svojim prestoljima i vladaju. Pouka glasi: moral je taj na koga treba pucati." Moral nije nešto što je (od Boga?) dato; on se pravi i oblikuje da bi se uskladio sa nečijom voljom.

Artur Šopenhauer, Ničeov prethodnik, reče: "Čovek može da uradi šta želi, ali ne može da želi ono što želi."

Kako se Ničeov koncept "volje za moć" uklapa u hrišćanstvo?

Radi se o filozofskom konceptu po kome moć, metafizički gledano, leži u osnovi svega. Na primer, ako kažemo da je nešto "istinito", to znači da ono ima moć. Kada kažemo "1+1=2", ta tvrdnja je istinita zato što ima moć - naime, algebarske izjave imaju moć određivanja matematičkih vrednosti. Nauku proučavamo zato što nam njene teorije nude moć predviđanja. Narodi i države su u istoriji stvarani da bi spojili moć mnogih ljudi u dominaciju nad drugima. I tako dalje u beskraj. I hrišćanstvo sledi volju za moći. Samo što je, metafizički, Bog izvor svih moći. Međutim, ako se čovek zapita "Pa gde je ta Božja moć, sila?" - on ne vidi ništa. Jer Božja moć je uvek nevidljiva i sveprisutna. Ona je svuda oko tebe i ne možeš je videti! Naravno, shodno svojoj prirodi, ove osobine predstavljaju suštu suprotnost svemu onome što znači biti moćan. Moć pretpostavlja vidljivost i određene osobine koje se ističu. Na primer, svaki put kada predsednik SAD drži javni govor, svima je jasno ko je on i da je to neko ko poseduje određenu moć. Ali kada sveštenici pričaju o Bogu - nikome ništa nije više jasno. Bog je najnejasniji koncept koje se može zamisliti i ništa što poseduje veliku moć ne bi moglo biti više nerazlučivo i dvosmislenije od toga.

To su se razlozi postojanja ateista i egzistencijalista. Naravno, u ovom tekstu je hrišćanstvo bilo kritikovano samo sa metafizičke i moralne tačke gledišta. Postoje brojne druge filozofske kritike vezane za ostale aspekte hrišćanstva, koje ovoga puta nisu bile uzete u razmatranje. Za ispravku te "greške" bila bi verovatno potrebna cela knjiga, daleko obimnija od ovog teksta.

- A Critique of the Metaphysics and Morality of Christianity (Reddit, 2017)

Logično bi bilo da svaki iskreni kreacionista pre poveruje u to da je čovek stvorio boga, nego obrnuto. I to osmog dana Postanja. Nekako je opipljivije i - da prostite - manje neverovatnije. Jer:

- Čovek bez boga je samo čovek.

- Bog bez čoveka je ništa.

Eto, i to čovekokreacionističko Sveto pismo bi takođe moglo da počne Knjigom postanja:

1. U početku, čovek stvori boga. Bog beše po liku čovekovom, da ne zbuni one budalaste. Bog beše stvoren da objasni svet pun nagađanja i priča čiju netačnost beše lako dokazati.

2. Potom, čovek stvori nauku da činjenicama objasni stvari, što silno razljuti indoktrinisane.

3. Kako bi sebe sačuvali u mraku, indoktrinisani bombardovaše klinike za abortus i vikaše da im treba oružje teškog kalibra kojim ne loviše ništa, osim što ga nosaše sa sobom svaki put kad hođaše dućanu u pohode, po hranu.

Ostatak dopišite sami, po slobodnoj volji i moći.

Konačno, neko će se u celoj ovoj priči zapitati i "A gde je tu - politika?"

Pa, eno je, u Ničeovoj tezi o volji za moć - religijska varijanta.

Politika je nastala onda kada je Melkor raštimovao Iluvatarov hor Valara, i postao Morgot.

Politika je, takođe, nastala kada je prvo Lučonoša hteo da postane Pametniji od Najpametnijeg, a onda je Najpametniji izmislio Krstonošu kao opoziciju opozicionom Lučonoši. Zato što je pametan.

Ne, ne mislim na Vučića.

Ili... ipak mislim.

Jer on od sebe stvori boga.