Slepci

Šta bi bilo kad bi beogradska opština uzela tramvaje u svoje ruke?

Odmah bi bio postavljen direktor sviju pruga sa platom od 10000 dinara, šef odeljenja električnih tramvaja s platom od 8000, tri sekretara po 4000, šest pisara sa po 2000, osam praktikanata sa po 1000 dinara i četiri momka sa 1000 dinara. To je u glavnoj upravi.

Sad dolazi Vračarski odeljak: šef, dva sekretara, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda Palilulski odeljak, pa Savski, pa Dorćolski itd.

Zatim Glavna blagajna: Blagajnik, dva podblagajnika, tri pisara, četiri praktikanta, pa onda sporedne blagajnice u svakom odeljku.

Dalje: Glavni marveni depo, Vračarski itd. u svima odeljcima, pa onda lekar sa pomoćnicima. Šef prodaje bileta, računoispitač, magacioner, kontrolni odbor sa dijurnama.

Štamparija za štampanje bileta: Upravnik, blagajnik, faktor, računoispitač, pomoćnik i drugo potrebno osoblje.

Sad tek dolaze kočijaši, kondukteri, revizori, a već razume se inšpektor sviju pruga sa naročitim zgradama i potrebnim osobljem.

Za svaka kola imali bi smo bar 2 konduktera što se po kolima motaju i tri četiri koji nisu ni došli.

Čim ko ima nekog, evo ga tu.

- Čuješ, molim te, hoću da te molim za jednog mog rođaka. Siroma puki, a dobar je, pa da ga primiš.

- Nemam gde, brate!

- Pa makar na tramvaju nešto, gledaj, Boga ti, pa ti neću zaboraviti.

- The, najzad, nek dođe sutra, šta da mu radim, daću mu odmah 60 mesečno. Je l' dosta?

- Dosta, samo nek ima koliko toliko.

Ne bi prošlo ni pola godine, a napisana bi bila molba da država da subvenciju tramvajima, da bi se ova korisna ustanova mogla održati u prestonici.

Evo, to bi bilo. A kad bi država upravljala, onda treba samo duplo računati broj osoblja.

Radoje Domanović (1905)

Te 1905. godine, Beogradom (još uvek sveže opasuljenom nakon Majskog prevrata dve godine ranije) drmali su Pašićevi radikali, i to čvrstom (crnom) rukom. Baš kao i celom Srbijom. Oni isti radikali, koji su dvadesetak godina pre toga tražili obaranje vlasti koja u Serbiju uvodi železnicu, jer im Gvozdeni Konj plaši krave zbog čega ove daju manje mleka. Otprilike nešto poput Dodika danas, koji se plaši zapadnih vakcina jer izazivaju sterilitet kod mužjaka međeda i ženskih stabala bukve.
Na kraju su i Gvozdenog Konja i tramvaje na konjsku vuču (tadašnje, za neke, najsavremenije čudo tehnike u kasabi prestoničkoj dok naskroz nije došla 'lektrična struja) preuzeli i zajahali oni isti Gvozdeni Magarci kradikalski, koji i dalje, danas - 116 godina nakon Radoja Domanovića - plaše, jašu, sisaju i muzu Beograd (baš kao i celu Srbiju), i ne pada im na pamet da izgube vlast na bilo koji način. Naročito ne na normalan.

Aman, gde ste još videli normalnog kradikala, pa da očekujete to isto od Vesića?!
Hajte, molim vas gos'n Domanoviću, pa nismo... 

Ustvari, izvinite.
Jesmo.

Još uvek.

Slepcima danga na čelu ne smeta.