Amarkord (ital. Amarcord) je satirična drama Federika Felinija iz 1973. godine, nagrađena Oskarom za najbolji film na stranom jeziku. Dobrim delom je zasnovana na stvarnom životu Felinija i njegovoj ranoj mladosti u Riminiju, mada je on uvek negirao da su njegovi filmovi autobiografski. Film prati život pubertetlije Tite, okruženog plejadom živopisnih i ekscentričnih lokalnih likova u izmišljenom mestu Borgo San Đulijano na jadranskoj obali, u fašističkoj Italiji tridesetih godina prošlog veka. Felini pretvara svakodnevni život učmale provincije u cirkus društvenih rituala, adolescentskih želja, muških fantazija i političkih izvrdavanja.
Na samom početku filma vidimo sledeću scenu:
Sa dolaskom proleća, selo održava festival na kome pali simboličnu lomaču i slavi novi život. Ovo okupljanje na glavnom trgu je prvo od mnogih tokom čitavog filma. Svaki put kada se zajednica okupi, njeni živopisni članovi se prikazuju u punoj snazi, hvališući se svojim bizarnim, iščašenim ličnostima. Shodno lokalnom običaju, meštani slave dolazak novog leta pravljenjem lomače od starog nameštaja koju potom potpale. U trenutku kada seoska luda Đudicio (...) postavlja lutku Stare Godine u stolicu na vrhu lomače, neko iz gomile potpali istu i nastaje sveopšte ludilo i vriska, od koje se ne čuju krici i zapomaganje Đudicijevo koji je ostao zarobljen na vrhu lomače. Meštani igraju kolo, urlaju, lokalni slepac svira raštimovanu harmoniku, deca bacaju petarde, lokalni lider fašista sa balkona ispaljuje iz pištolja hitac za hicem uvis...
A Đudicio završi karijeru, ustoličen zajedno sa lutkom na vrhu plamene piramide.
 |
| Amarkord: Borgo 1931 - Novi Sad 2021 |
Đudicio (giudizio) na italijanskom znači sud, stav, gledište, presuda, mišljenje, mudrost, zdrav razum...
Izgleda da je zdrav razum ovdašnji - ne samo novosadski, već i onaj po ostalim palankama širom naše zemlje ponosne - karijeru završio poput ovog borgovskog tj. Felinijevog.
Na lomači.
Kradikalsko uznapredovalo ludilo, od pretvaranja predsedničkih i stranačkih prostorija u štale do sve većih lomača po trgovima, izgleda da se otrglo kontroli (ako je uopšte ikada i bilo na povocu). Grane i mladice badnjaka postale su cela stabla, pa potom i debla nagomilana u piramide koje sve više i više rastu. Posle balvana, na red dolaze knjige. Potom oni koji su ih pisali. Pa oni koji ih čitaju. Čak ni oni koji ih nisu čitali nisu sasvim bezbedni, kad taj plamen krene.
Dostigli smo tačku kada nema nikakve razlike između italijanske selendre i "Atine srbske". Tu su lomače, petarde, seoske lude i slepci, kolo, potpaljivači, pucnjava, motoristi, balkoni, fašisti... društveni rituali, adolescentske želje, muške fantazije i politička izvrdavanja.
U italijanskom žargonu, reč amarkord znači "sećam se". Ima dosta toga što se izdešavalo širom Evrope tih tridesetih godina prošlog veka, čega se svakako treba sećati. Ili - miliom ili silom - zaboraviti, kada je vučićevska Srbija u pitanju.
Šta je sledeće - Čovek od pruća?
No comments:
Post a Comment