I Čovek stvori boga

I Čovek stvori boga po liku i obličju svojem.

- Ludvig Fojerbah

Na ovom svetu, jedinom koji (za sad) imamo, postoje stotine naroda sa hiljadama kultura koje sežu unatrag do praistorije, i za sve to vreme smo imali nebrojene religije i njihov uticaj. Bilo da ste pripadnik hindu, jevrejske, katoličke, šinto, budističke ili neke od milion drugih verskih zajednica, Svetski dan religije je svakako prilika da sopstvenu kulturu podelite sa drugima i iskoristite priliku da od drugih naučite nešto o njihovim kulturama.

Dan religije je prvi put obeležen 1947. godine u Portlandu (SAD), pod radnim naslovom "Svetski mir kroz svetsku religiju". Od tada se obeležavanje ovog dana, svake treće januarske nedelje, proširilo kuglom zemaljskom. Cilj obeležavanja ovog dana je širenje svesti i znanja o hiljadama religija koje danas postoje u svetu, kao i širenje tolerancije i razumevanja među njihovim sledbenicima.

Ovaj dan je posvećen učenju o religijama koje oblikuju svet oko nas, podizanju svesti o tome koliko ih zaista ima, a da se o tome ne govori mnogo u mejnstrim zapadnjačkoj kulturi. Odvojite toga dana malo vremena pa otvorite religijsku tabu temu: u šta to veruju ljudi oko vas - hiljade hindu bogova, hrišćanske denominacije proistekle iz jevrejske vere, bezbroj drugih vera.

I uvek imajte na umu: ovaj dan nije predviđen za preobraćenje drugih u vaša verovanja.

- Days of the year: Religion Day (17.01.2021)

Nemački filozof Fridrih Niče je u svom delu Sumrak idola (Götzen Dämmerung, aluzija  na Vagnerovu operu Götterdämmerung - Sumrak bogova, ragnarok ili smak sveta u nordijskoj mitologiji) napisao "Hrišćanstvo je metafizika obešenog čoveka", dok je hrišćane nazvao "propovednicima smrti" u Tako je govorio Zaratustra (Also sprach Zarathustra).
Ali, kvragu, šta je time pesnik hteo da kaže?! Koje je značenje ovih njegovih izjava?
Na prvi pogled, tvrdnje deluju previše smelo, čak i danas a ne samo u vreme kada su napisane, ali ovde je u igri filozofija daleko dublja od uobičajeno površnog prvog pogleda na svet. Da zagrebemo malo po toj površnoj površini, i zavirimo u dubine Ničeovih tvrdnji.

Vera je, zapravo, jedna forma metafizičkog uništenja, jer ama baš svaki put uspe da izneveri onoga ko veruje njenim obećanjima, tako što ih jednostavno - ne ispuni. Vera najčešće oslabljuje onoga ko je u sebi čuva tako što izda njegova svetovna čula, osećaj za stvaran svet oko sebe. Hrišćani jesu "propovednici smrti" zato što postavljaju veru u zagrobni život ispred iskustva življenja na human, ljudski način; to svi mi veoma dobro, iz iskustva, znamo. Na taj način oni glorifikuju smrt do te mere da se naprosto raduju kada neko umre. Kao da pričaju neki vic, mnogi hrišćani imaju običaj da kažu "O, tako sam srećan jer je osoba X sada sa Isusom. Isus će nas sve Iskupiti." Ali, čemu sad pa to "iskupljenje", da li je i zašto neophodno?!
I zbog čega su hrišćani čovečanstvu uvalili koncept "greha"?!

Možda baš u tom grmu leži zec hrišćanske krivice i samonipodaštavanja...

Postoji razlog za te i takve nazadne težnje kod hrišćana. Oni, zapravo, sebi onemogućavaju napredovanje na bilo kom polju i drže se svoje okoštale religije poput male dece. Stvorili su bezbroj pravila koja je jednostavno nemoguće ispoštovati. Niče u svojoj knjizi Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches) kaže: "Asketa od vrline čini ropstvo." Hrišćani su u potpunosti ovladali ropskom praksom asketizma. Ako nekog hrišćanina upitate, on će vam odmah reći da doslovno nijedan čovek nije bez greha i da samo Bog može činiti dobro. Tako postaje fizički nemoguće da čovek bude i sam dobar, da čini dobra dela, pa stoga mora da veruje u Boga kako bi "izlečio" tu navodnu manu u svom biću. U čemu je značaj nečega takvog? "Hrišćanstvo je metafizika obešenog čoveka" zato što se on mora odreći onoga što mu je najvrednije i jedino istinito: svog života. Ćovek se mora odreći svog zemaljskog bića i počiniti (doduše, veoma dugo i sporo) samoubistvo da bi mogao da bude pravi hrišćanin.

Kako bi osvojio nagradu večnog života, čovek mora poslušno da sledi Isusa. Dakle, hrišćanstvo funkcioniše tako što dehumanizuje čoveka oduzimajući mu njegovo biće i suštinu. To za cilj ima devalviranje čoveka tako što će ga žigosati kao manjkavo stvorenje i ubediti ga da su njegove lične želje ništavne u odnosu na one božje. Kao što roditelji znaju šta je najbolje za njihovu decu, tako Bog zna šta je najbolje za čoveka. Samo, svi mi dobro znamo koliko na ovom svetu ima i loših roditelja. Pa koliko, onda, na ovom svetu ima loših bogova?

Hrišćanstvo je od uživanja načinilo greh a od patnje vrlinu. Prihvatiti religiju, a naročito hrišćansku, znači pojeftiniti sopstveni život do obezvređenja. Međutim, ako to odbijete i prepustite se ovozemaljskim osećanjima, prigrlićete život.

Da li ćete prigrliti život ili ćete ga odbaciti, poput smeća? Na vama je izbor.

Život nema vrednost samo zato što mu je Bog dodelio, već zato što život svako od nas živi i doživljava na svoj način. Svako od nas treba da definiše sopstvenu moralnost i prilagodi je svojoj prirodi. Niče u Sumraku idola dalje kaže: "Da li mi, nemoralni, nanosimo vrlini štetu? Ne, ništa više nego anarhisti prinčevima. Samo zato što se na ove druge puca, oni zapravo još čvršće sede na svojim prestoljima i vladaju. Pouka glasi: moral je taj na koga treba pucati." Moral nije nešto što je (od Boga?) dato; on se pravi i oblikuje da bi se uskladio sa nečijom voljom.

Artur Šopenhauer, Ničeov prethodnik, reče: "Čovek može da uradi šta želi, ali ne može da želi ono što želi."

Kako se Ničeov koncept "volje za moć" uklapa u hrišćanstvo?

Radi se o filozofskom konceptu po kome moć, metafizički gledano, leži u osnovi svega. Na primer, ako kažemo da je nešto "istinito", to znači da ono ima moć. Kada kažemo "1+1=2", ta tvrdnja je istinita zato što ima moć - naime, algebarske izjave imaju moć određivanja matematičkih vrednosti. Nauku proučavamo zato što nam njene teorije nude moć predviđanja. Narodi i države su u istoriji stvarani da bi spojili moć mnogih ljudi u dominaciju nad drugima. I tako dalje u beskraj. I hrišćanstvo sledi volju za moći. Samo što je, metafizički, Bog izvor svih moći. Međutim, ako se čovek zapita "Pa gde je ta Božja moć, sila?" - on ne vidi ništa. Jer Božja moć je uvek nevidljiva i sveprisutna. Ona je svuda oko tebe i ne možeš je videti! Naravno, shodno svojoj prirodi, ove osobine predstavljaju suštu suprotnost svemu onome što znači biti moćan. Moć pretpostavlja vidljivost i određene osobine koje se ističu. Na primer, svaki put kada predsednik SAD drži javni govor, svima je jasno ko je on i da je to neko ko poseduje određenu moć. Ali kada sveštenici pričaju o Bogu - nikome ništa nije više jasno. Bog je najnejasniji koncept koje se može zamisliti i ništa što poseduje veliku moć ne bi moglo biti više nerazlučivo i dvosmislenije od toga.

To su se razlozi postojanja ateista i egzistencijalista. Naravno, u ovom tekstu je hrišćanstvo bilo kritikovano samo sa metafizičke i moralne tačke gledišta. Postoje brojne druge filozofske kritike vezane za ostale aspekte hrišćanstva, koje ovoga puta nisu bile uzete u razmatranje. Za ispravku te "greške" bila bi verovatno potrebna cela knjiga, daleko obimnija od ovog teksta.

- A Critique of the Metaphysics and Morality of Christianity (Reddit, 2017)

Logično bi bilo da svaki iskreni kreacionista pre poveruje u to da je čovek stvorio boga, nego obrnuto. I to osmog dana Postanja. Nekako je opipljivije i - da prostite - manje neverovatnije. Jer:

- Čovek bez boga je samo čovek.

- Bog bez čoveka je ništa.

Eto, i to čovekokreacionističko Sveto pismo bi takođe moglo da počne Knjigom postanja:

1. U početku, čovek stvori boga. Bog beše po liku čovekovom, da ne zbuni one budalaste. Bog beše stvoren da objasni svet pun nagađanja i priča čiju netačnost beše lako dokazati.

2. Potom, čovek stvori nauku da činjenicama objasni stvari, što silno razljuti indoktrinisane.

3. Kako bi sebe sačuvali u mraku, indoktrinisani bombardovaše klinike za abortus i vikaše da im treba oružje teškog kalibra kojim ne loviše ništa, osim što ga nosaše sa sobom svaki put kad hođaše dućanu u pohode, po hranu.

Ostatak dopišite sami, po slobodnoj volji i moći.

Konačno, neko će se u celoj ovoj priči zapitati i "A gde je tu - politika?"

Pa, eno je, u Ničeovoj tezi o volji za moć - religijska varijanta.

Politika je nastala onda kada je Melkor raštimovao Iluvatarov hor Valara, i postao Morgot.

Politika je, takođe, nastala kada je prvo Lučonoša hteo da postane Pametniji od Najpametnijeg, a onda je Najpametniji izmislio Krstonošu kao opoziciju opozicionom Lučonoši. Zato što je pametan.

Ne, ne mislim na Vučića.

Ili... ipak mislim.

Jer on od sebe stvori boga.

Dresura (za kim zvoni skupštinsko zvono)

Klasično uslovljavanje (poznato i kao Pavlovljevo uslovljavanje) označava proces učenja prilikom kojeg se paralelno koriste jak biološki stimulans (hrana) i prethodno neutralan stimulans (zvonce). Tom prilikom neutralni stimulans izaziva određenu reakciju (lučenje pljuvačke) koja je ista ili slična onoj koju izaziva jak stimulans. Ruski psiholog Ivan Petrovič Pavlov se prvi detaljnije pozabavio ovom tematikom, pritom eksperimentišući na psima. Zajedno sa spontanim uslovljavanjem, klasično uslovljavanje je postalo osnova bihejviorizma, psihološkog učenja koje je bilo dominantno sredinom 20. veka. još uvek utiče na psihološku terapijsku praksu i proučavanje ponašanja životinja. Klasično uslovljavanje predstavlja osnovni proces učenja, a njegovi neuralni supstrati danas postaju sve lakši za razumevanje.
I očigledniji.

1. Religija - najefektnija prevara u istoriji ljudskog roda

Koja je svrha religije? Kako i zašto je ona uopšte nastala? Ovo su suštinska pitanja na koja svaki ateista očekuje odgovor, ne da bi se preobratio u taj arhaični koncept, već da bi nekako uspeo da razume one koji ga se i dalje drže.

Hajde da krenemo od teorije (po kojoj je Homo Sapiens poznat) o našoj sposobnosti da pravimo oruđa uz pomoć kojih uspevamo da vladamo okolinom; odatle sledi zaključak da je religija oruđe kao i svako drugo. Pre nego što neko uleti vrišteći "Ali religija nije francuski ključ!", da pojasnimo nešto: oruđa služe da što efikasnije postignemo neki željeni cilj, a religija upravo to radi. Jednostavno, to je stari trik koji kaže "Sledite moj skup vrlina, i bićete obilato nagrađeni; a ako odbijete da ih sledite, bićete doveka prokleti." Istu tu foru su koristili i sekularni vladari, samo modifikovanu za uši masa, još od prvih dana ljudske civilizacije, ali ni blizu meri u kojoj je to uspelo religiji. Sekularni vladari su svoja pravila morali da realizuju kroz opipljive mere kazni i nagrada, ali religija je sve to postizala (i mnogo više) a da nije morala ni prstom da mrdne. Svakako, ovo se ne odnosi na ljude koji su izgubili glavu ili delove tela zbog suprotstavljanja religijskim dogmama i pravilima, već na one koji pasivno i bez otpora prihvataju sve što im se servira. Preko svojih sledbenika koji doslovce prate trag od mrvica hleba, religija preskače brojne radnje za koje je inače potrebno dosta vremena i napora. Spolja gledano, to deluje zaista efikasno - tako što uzme neku koherentnu misao, izbaci je kroz prozor i zavlada određenim prostorom.
Bum - dobili smo instant uspešnog gazdu lokala!
Taj i takav "gazda" predstavlja tačku koju treba artikulisati i ponuditi drugačiju perspektivu, kroz činjenicu da religija obavezno kad tad mora izazvati neki rat. Ali zašto? Zato što su brojni majstori obmana to vekovima radili, podmetali i koristili istu prevaru menjajući je i prilagođavajući svom vremenu i prostoru. Još je bitnije kako su vladari, sveštenici i ostali to upotrebljavali zarad sopstvene koristi. Upravo ta činjenica je često postajala glavni razlog izbijanja krvavih sukoba.
Američki komičar Paton Osvalt je rečito objasnio kako započinju verski ratovi:
"Jedan tip skoči iz čamca na obalu, okrene se i uzvikne Hej, počujte blagovesti o Baklavi Nebeskoj! a drugi mu na to odgovori Kretenu jedan, to je bre kolač, sad ću da te ubijem!"
Ovo baca potpuno novo svetlo na svrhu religije. Ne samo da ćete pomoću nje ljude potčiniti svojoj volji i stilu života, već ćete ih naterati i da se pokrenu i ginu za vas. Za to vam neće trebati nikakvo opravdanje, osim parole "Moj Bog je veći od tvog Boga!" - i eto rata, u koji porodice, nesvesne stvarnih činjenica, šalju svoju decu da ginu "u Božije ime".

Idemo dalje.
Naredna (ne i poslednja) svrha je možda najpatetičnija. Recimo da su mnogi imali to iskustvo - upotreba religije kao neke vrste štita od realnosti i smrti. Na individualnom nivou, većina ljudi jednostavno ne može da podnese činjenicu da će umreti, prestati da postoji, ne vratiti se nikada više; to ih prestravljuje u toliko velikoj meri, da oni jednostavno moraju pronaći alternativni put kroz život - a religijski sistem verovanja im upravo to nudi. Umesto činjenice da će jednostavno umreti, baš se u zgodnom trenutku pojavilo to savršeno carstvo Nebesko, specijalno uređeno da ispunjava sve potrebe ljudskog roda.
Van konteksta, sve ovo zvuči kao delo nekog pisca za decu. Iskreno, tako zvuči i u kontekstu.
Ali, kakve sve to veze ima sa činjenicom da se ljudi i dalje grčevito drže svog "vjeruju"?
U današnjem društvu, gde je većina novosazdanih moralnih pouka ugrađena u nas same, religija više ne predstavlja toliko valjano oruđe. Međutim, ako se osvrnemo na sve do sad rečeno, poprilično je jasno da ona i dalje služi svojoj svrsi. Pogledajmo ono što se trenutno dešava u SAD: samo slepac ne može videti jednu vrstu komešanja koja se danas odigrava pred našim očima. Odakle to komešanje? Ono je posledica snažne polarizacije koja je nastala usled osećanja jednog dela pripadnika društva da je napadnut njihov način života. Dobrim delom je tom osećanju doprinelo korišćenje religije kako bi pojedinci bili privučeni određenim političkim stavovima; a kada napaljeni vernik poveže svoje religijsko sa političkim ubeđenjem, taj onda više ne menja ni jedno niti drugo, koliko god ga gađali racionalnim dokazima. To političarima omogućava sasvim lagodan put do izborne pobede, nakon koje sledi podjednako olakšan put da sve oko sebe ubede i u svoje daleko ekstremnije stavove.
Religija nije prestala da izaziva ratove, možda nikada i neće. Bliski Istok i neki delovi Afrike prašte od sukoba, u brojnim slučajevima zahvaljujući religiji. Ako neko pokuša da vas ubedi u to da umešanost SAD u bliskoistočne sukobe nema nikakve veze sa religijom, slobodno ga tresnite čime god stignete. Posred čela, radi što jačeg umjetničkog dojma.
Najočigledniji razlog što religija i dalje postoji jeste lični strah od smrti. Taj strah je teško objasniti na racionalan način. U dubinama ljudskog karaktera leži strah od nepoznatog, pa većina nas više voli svetlost od mraka. Smrt je definitivno deo tog nepoznatog, stanje iz koga je - kada jednom do njega stignemo - zaista teško javiti se drugima i ispričati kako je "tamo". Dakle, za većinu ljudi će religija i dalje predstavljati štit ispod koga se "mogu" sakriti od sopstvenog straha od smrti. Nažalost, taj štit ih ne može zaštiti od onoga zbog čega ga nose.

2. Pavlovljevi bogovi - religijsko uslovljavanje


Za kim zvona zvone?

Zvona su među prvim stvarima koje vam padnu na pamet kada pomislite na crkvu. Ona pučanstvu daju do znanja da je neki crkveni obred u toku ili tek što nije počeo, izazivaju misli o crkvi i Isusu čak i kod onih koji nisu vernici. Sve to je poznato kao pojava nazvana "uslovljeni odgovor", koji nije od juče usađen u naše umove, utisnut u našu psihu i kulturu.
Hrišćani su počeli da koriste zvona tokom 4. veka nove ere, i ona su vrlo brzo postala popularna. Sa povećanjem broja naseljenih mesta, crkve su sve češće zauzimale centralnu lokaciju u njima, odakle su slale svoj zvonarski poziv na bogosluženje, venčanja, sahrane. Što je crkva bila bogatija to su i njena zvona bila raskošnija i brojnija. U savremeno doba, zvona u sve većoj meri bivaju zamenjena zvučnicima iz kojih se, u programiranim vremenskim terminima, čuje snimljeni zvuk zvona. Bez obzira na to odakle dopiru, izgleda da smo i mi sami programirani da na zvona reagujemo poput Pavlovljevih pasa. Međutim, zvona imaju daleko dublji uticaj na nas, u odnosu na kereće balavljenje na zvuk zvonceta. Ponekad se desi da naizgled bezrazložno dobijemo osećaj nekakve krivice, čim začujemo zvuk crkvenih zvona. To se ne dešava samo vernicima, već i onima koji su promenili svoja ubeđenja i gledišta - zato što je nivo uticaja koji crkva na nas vrši skliznuo u oblast podsvesnog.
Zvona svakako jesu zgodan trik, ali crkva to uslovljavanje sprovodi duže vreme i taj biznis joj do sada dosta dobro ide. Dovoljno je samo videti kako se vernici odnose prema pojmovima sekularizma i ateizma tj. prema ljudima koji se takvima izjašnjavaju. Iako se sve manje ljudi otvoreno izjašnjava kao vernici, i sve manje ih ide u crkvu, oni se još uvek ustežu da se izjasne kao ateisti, a neki i dalje zadržavaju nepoverenje prema njima. Razlog tome krije se u crkvenom uslovljavanju usađenog nepoverenja prema određenim idejama i pojmovima. Možda će neko reći "A ne, ja nikada nisam bio religiozan i mene nisu mogli da religijski uslove" - i tu će napraviti grešku: to uslovljavanje je toliko dugotrajno i duboko usađeno, baš kao i naš odgovor na njega, da prožima našu celokupnu kulturu. Eto, koliko ljudi zaista zna pravu istoriju i pozadinu jedne sasvim uobičajene stvari kao što je tradicionalo venčanje? Ako dobro porazmilsimo o mnogim drugim stvarima, koje na prvi pogled nismo dovodili u vezu sa religijskim uslovljavanjem, onda moramo biti iskreni prema sebi i priznati da osim usađenog ne postoji nikakvo drugo opravdanje za brojne "tradicionalnosti". Sve vreme nas uče da su određene stvari "normalne" ili "ispravne", pa smo jednostavno prestali da ih preispitujemo i odlučujemo o tome da li one zaista zaslužuju da se prema njima odnosimo kao do sada.

Takav mentalni sklop nije nigde izražen u tolikoj meri kao u američkom političkom sistemu. Svaka predizborna kampanja se tamo na kraju pretvori u nadgornjavanje ko je među kandidatima najveći hrišćanin. Niko više ne vodi brigu o biračkim spiskovima, političkim programima i finansiranju kandidata, već svi hoće da znaju ko u koju crkvu i koliko često ide, i da li će nešto preduzeti povodom "onog muslimanskog socijaliste koji zauzima mesto u predsedničkoj kancelariji"! Da, da, o Obami se radi. Tolika količina idiotizma vas jednostavno parališe i zamrzne u besmislenom razmišljanju da li je Obama musliman ili nije, umesto pitanja da li je socijalista koji će u američkom društvu zaista sprovesti neke od socijalističkih mera. Većina onih koji ga mrze, to izgleda ne čini zbog njegove politike ili prošlosti, već zbog toga šta radi nakon nužde... i kojom rukom. Takvi uopšte ne veruju da je on to za šta su im rekli da im je potrebno. Razlog potrebi da nam se govori šta je to što bi trebalo da želimo, leži u činjenici da jedna grupa žarko želi da ostane na vrhu piramide vlasti.
Naravno da je moguće da postoji i nešto drugo što je možda daleko korisnije po nas, ali uslovljeni smo da prema tome osećamo averziju - uzmimo kao primer standardni stereotip "beli hrišćani protiv crnih muslimana".
A da ponovo porazmislimo o neuslovljenoj jednakosti?
Svi smo uslovljavani i obučavani za nešto. Eto, opet u Americi, većina ljudi je vaspitana da se kreće desnom stranom pločnika dok hoda, na isti način kao što voze automobile po putevima i ulicama. U školi, svi staju u red dok izlaze iz učionice, a nastavnici tom prilikom od nas traže da i po izlasku ostanemo u redu i idemo desnom stranom školskih hodnika; dugo nakon završetka škole, i dalje osećamo potrebu da budemo u redu i držimo se desne strane. To uslovljavanje jeste korisno jer nam omogućava da se bez problema međusobno mimoilazimo na jedan uređeniji, i stoga efikasniji način. Od vezivanja sigurnosnog pojasa do izbegavanja vožnje u pijanom stanju, mi smo u konstantnom procesu uslovljavanja i programiranja. Razlog, zbog koga je bitno razumeti da smo programirani, leži u činjenici da nisu sva uslovljavanja korisna po nas. Takvo programiranje može usaditi bezmalo svaku ideju u vaš um, bez obzira na njenu valjanost. Kao i kod svih ideja, moramo stalno preispitivati sebe da li svaka od suptilnih sugestija koje nam usađuju u umove zaista vredi:

Da li postoji stvarni razlog da poštujemo saobraćajna pravila?
- Naravno, jer ćemo u suprotnom ometati redovan protok saobraćaja i zbuniti sve ostale učesnike.
Da li postoji stvarni razlog da nekoj osobi verujemo samo na osnovu nekih etiketa koje nosi na sebi kao hrišćanin, musliman, jevrejin, hindu - ili čak ateista?
- Naravno da ne postoji, jer svako od nas može tvrditi bilo šta o sebi, ali samo naša dela mogu da dokažu koliko vredimo.

Pravi razlog zbog koga crkva tako često svoje sledbenike priziva sebi je sledeći: mora ih stalno podsećati na određene stvari, inače će ih oni zaboraviti i podleći pritiscima "mračnog spoljašnjeg sveta". A to je svet u kome su homoseksualci, ljudi drugih nacionalnosti i oni koje svoje živote žive na potpuno drugačiji način - samo ljudi poput vas, i ništa više. Sve su to samo različiti ljudi koji se trude da kako-tako prođu kroz život i niko od njih ne želi da drugima pravi probleme. Dakle, kada vam pop kaže da su "homoseksualci nesreća čovečanstva", i vi dopustite da to utiče na vašu percepciju i ponašanje (poput glasanja da ti dvolični "dobri hrišćani" osvoje vlast i krenu da ugnjetavaju manjinske grupe kroz zakone zasnovane samo na religijskoj ideologiji i ničemu više), onda ste sami za to krivi. Krivi ste jer poričete drugom ljudskom biću one iste slobode u kojima sami uživate. U suštini, vi tako poručujete da su oni manje vredni ljudi, a tim putem se u istoriji već išlo i svi dobro znamo gde se stiglo i po kojoj ceni. Trebalo bi da umemo bolje od povlađivanja tom i takvom idiotizmu.

A onaj prokleti pop uporno bije u zvona, dok psima uporno curi pljuvačka pri samoj pomisli na komad mesa ili ispijanje krvi njihovog Gospoda. Retko ko od njih shvata da se oni zapravo hrane slobodom i snovima svoje ljudske braće. Ili je to u pitanju, ili su se možda svi već navikli na ukus Zelenog Sunca.

3. Za kim zvoni skupštinsko zvono


Probajte da u svemu do sada napisanom, umesto reči "religija" i "religijski" stavite "politika" i "politički". Probali ste? Jel' da - razlike uopšte nema, sve je i dalje isto. To je tako zato što religija, politika, trgovci i svi ostali manipulatori ljudskim životima koriste istu tehologiju uslovljavanja - do konačnog usađivanja u podsvest.

Ne trebaju vam silni primeri iz daleke i bliske prošlosti, dovoljan je današnji cirkus u Skupštini Srbije pa da dobijete još jednu eksplicitnu potvrdu priče o uslovljavanju. Ovde je već bilo reči o glasanju poslanika vladajuće većine shodno dirigentskoj zvonjavi Maje Gojković, kada ih ona pritiskom na taster zvona obaveštava da li treba (i kako) ili uopšte ne glasati. Danas su se u tolikoj meri zaneli, u svom divljačkom nepoštovanju institucije u čijim klupama sede, da nisu ukapirali tačnu poruku Maje "Zvončice" Gojković koja ih je upozoravala da se smire i prekinu sa bukom prilikom izjašnjavanja o Dnevnom redu; pomislili su da ih poziva na glasanje, pa su listom, kao hipnotisani, dali većinskih 148 glasova jednom od opozicionih predloga za izmenu dnevnog reda.
Podrazumeva se da je to glasanje potom bilo poništeno, iz tehničko-dreserskih razloga. Zato što je 148 manje od 126, što znači da nemamo kvorum pa poništavamo i ponavljamo glasanje. Žmig - i tačka - žmig.
Sve mi se više čini da Maja Gojković nekome šalje poruke morzeovom azbukom, tim silnim žmigovima i tikovima.

Njihovo svakodnevno redovno lučenje pljuvačke na svaki pokušaj opozicionih poslanika da dođu do daha, a kamoli do reči, ovoga puta prešlo je granicu ludila. Kradikalski poslanici su konačno dovedeni u stanje apsolutne uslovljenosti, kada su spremni da urade bilo šta što se od njih zahteva (i više od toga), čak i na zvuk zvona bicikla koji prolazi ispod skupštinskih prozora.
Nemojte se čuditi ako se jednoga dana iz skupštinske mehane zaori pesma "Naš Vučić je veći od vašeg Vučića"! uz povike "Živeo štit prema našem strahu od političke smrti i vraćanju među prost narod!"
Način na koji danas funkcioniše SNS prešao je iz političke u religioznu sferu, gde je sasvim jasno ko je vrhovno božanstvo te crkve, kome se svi oni mole za spas od pada sa vlasti. SNS je odavno postala oruđe za postizanje određenog cilja, čak i pre zvaničnog osnivanja. Takođe, tu je i zvono kao obavezan element političkog religijskog uslovljavanja, kao i činjenica da su sledbenici SNS-crkve (ehm, ideja o partijskoj crkvi nije nova niti originalna, ima tome već osam decenija) apsolutno izdresirani da - ako zatreba - uđu u otvoreni ratni sukob sa malobrojnim poslanicima kakve-takve opozicije.
Sada je jasno zašto On ne dozvoljava uključene mobilne telefone na sednicama Vlade i predsedničkim konsultacijama: ne samo da više nije siguran kako bi ministri i njegovi savetnici odreagovali na zvuk telefonske zvonjave, već nije siguran više ni u sopstvenu reakciju istom prilikom. A šta ako mu umesto pljuvačke, refleksno na zvuk zvona krene ruka sama od sebe, pa potpiše ukaz o amnestiji Miškovića, lex specialis o vraćanju neustavno otetih penzija u potpunosti (čak i porodicama preminulih oštećenih penzionera), uredbu o potpunoj slobodi svih medija, nalog za hapšenje svih stvarno odgovornih za pad vojnog helikoptera, predsednički ferman o poništenju svih lažnih diploma, svilen gajtan za mangupe u njegovim redovima, nalog za iseljenje ruskog "humanitarnog" centra iz Niša nazad odakle je došao, višegodišnju robiju za sva lica umešana u prestoničke lopovluke (od Savamale i BGH20, preko novogodišnje rasvete i fontane, pa do prekopavanja i preoravanja Beograda uzduž i popreko), lični zahtev poslanicima da odmah izglasaju smenu Maje "Zvončice" Gojković jer vređa dostojanstvo svih poslanika i građana sa biračkim pravom, kao i nalog za isključenje iz članstva SNS i ukidanje svih poslaničkih privilegija oduzimanjem poslaničkog mandata i imuniteta.
A šta ako mu Vulin digne krvni pritisak za oktavu više, nekom novom aferom u koju su uključene ujna i strina umesto tetke, pa počne da mu zvoni u ušima, a on refleksno potpiše ostavku na mesta predsednika Republike i SNS, i tako iznenadi sve pa i samog sebe (jer on jeste znao kako će da okonča - ali ne baš tako).
I zato, isključite telefone jer Maja više nema kontrolu nad Parlamentom - ako je uopšte ikada i imala. Vreme je za nove, sada već redovno vanredne parlamentarne izbore.

Stvarno, za kim je danas zvonilo skupštinsko zvono?

Cory Harper: Religion - humanity's most effective con

Casper Rigsby: Pavlov's gods - religious conditioning
Građanski krug: Pavlov's cats and dogs (post #1092, 08.11.2016)

Veromatematika

Hajde da pogledamo šta kaže kreacionistička nauka o postanku prvih nalik Mu dvonožaca, u ovim krajevima poznata i kao kleronauka:

Sila božanska + prah zemaljski = Adam

Sila božanska + Adam - rebro = Eva

Katehizis ništa ne kaže o noćnom vađenju organa (što čupanje rebara jeste) jer to nije bitno za ovi eksperiment, tako da ga možemo odma' bačit.

Ali, šta na to kaže neka druga nauka, npr. matematika?

Sila božanska = Adam - prah zemaljski

Adam - prah zemaljski + Adam - rebro = Eva

kvalitativna analiza:

Adam (bez rebra) + Adam (bez praha zemaljskog) = Eva

kvantitativna analiza:

Adam + Adam = Eva + rebro + prah zemaljski

2 x Adam = Eva + rebro + prah zemaljski

ujbt...

Došli smo do jednačine primalnog greha, koji se dogodio sedmog dana - noć na osmi, i to dobrano pre prvobitnog (onog sa jabukom): Dva sina božanska napraviše kćer božansku, uz rebro i prah zemaljski kao nusproizvod.
Čekbremalo... pa gde je tu logika?!

logička analiza:

(Sila božanska + prah zemaljski) + Sila božanska - rebro = Eva

2 x Sila božanska = Eva - prah zemaljski + rebro

Da li je onda bio potreban dupli Napor božanski kako bi nastala kći božanska?

Idemo dalje:

Eva = 2 x Adam - rebro - prah zemaljski

Eva = 2 x Sila božanska - rebro + prah zemaljski

2 x Adam - rebro - prah zemaljski = 2 x Sila božanska - rebro + prah zemaljski

2 x Adam - 2 x prah zemaljski = 2 x Sila božanska

Adam - prah zemaljski = Sila božanska

Vratili smo se na početak jednačine.

Šta smo, dakle, na ovaj način dokazali:

1. Da je Bog stvorio Adama primenivši svoju silu na gomilu zemlje?

2. Da je zbog apsolutne logičnosti celog niza jednačina, sve u njemu dokazano tj. tačno pa i to da je Eva nastala od dva Adama, uz gomilu zemlje i jednu koštanu alatljiku (rebro) kojom su potom svo troje mogli da započnu prve zemljoradničke radove (lat. geo-orgije)?

3. Kako smo na matematički način prikazali logičnost ove priče, zar ne bi logično bilo da je Adam isto što i Bog, ali samo bez gomile zemlje? Da su Otac i Sin isto, ali da je jedan veleposednik a drugi najobičniji gologuzan i bezemljaš Edenski? Da li je Otac razbaštinio Sina zbog jedne fukse koja je marisala jabuke, ili zato što je stvaranjem dotične Eve nehotice morao da nastane još jedan Adam, kako formula pokazuje i dokazuje (shodno identičnosti početne i završne jednačine u nizu)?

Ako je Eva nastala od dva Adama, jednog bez zemlje i drugog bez rebra, sa kojim je onda rodila Kaina i Abela?

Logika nas upućuje na zaključak da su Adam Bezemljaš i Adam Bezrebraš jedno te isto fizičko lice, jer deca Adamova imaju sjebana završna rebra u paru, a ne samo sa jedne strane. Međutim, problem sa ovom tvrdnjom je sledeći:

Čovek nema samo jedno rebro sa falinkom, već dva para tzv. vitih rebara, koja se razlikuju od ostalih po svojoj "nedovršenosti" (nisu spojena sa grudnom kosti ili njenim hrskavičavim nastavkom). Kleronauka upravo to koristi kao dokaz da je priča o noćnoj ekstrakciji rebra i stvaranju Eve istinita, ali ne kaže da li je onda i Evi nedostajalo jedno rebro, i ako jeste - sa koje strane tela?

Neke druge nauke, u kaurskim krugovima poznate kao anatomija i genetika, kažu da bi njihova deca morala da naslede miks fizičkih karakteristika oba roditelja, zato što kreacionizam važi samo za Adama i Evu ali ne i za ceo ljudski rod koji je od njih potom nastao... prirodnim putem, jelte. Tvorac im je lepo rekao "idite, i množite se", što u prevodu sa nebeskog jezika glasi: "Adame, jebite se bre više, dovde ste mi došli sa vašim sranjima koja mi oduzimaju vreme predviđeno za kontemplaciju o tome kojom bi brzinom Jabuka razdora pala na zemlju da je ova tvoja prethodno nije maznula, i kako sad da predupredim Dekarta da se ne zajebava sa onim matricama." Nigde, u bilo kojoj od monoteističkih verskih knjiga, ne piše da je Bog primenio svoju silu na stvaranje ljudi, već samo na Adama i Evu. Doduše, piše da jeste primenjivao Silu - ali striktno na uništenje dece svoje dece i povremeno na spašavanje onih od kojih je potom tražio da mu žrtvuju svoj porod.

Ako su po gornjim jednačinama Tvorac i Adam (i Eva) isto, a razlikuje ih samo imanje koje jedan ima a drugi ne, ili rebrena falinka, onda su garant deca Sinova namerno dodatno očerupana za još tri rebra, kako ne bi podsećala ni na Oca ni na Sina.
Samo... to nigde ne piše u spisima kreacionističke nauke, baš kao ni mnogo toga drugog a očiglednog.

Princip koji kaže da je Bog isto što i Adam bez zemlje, a da je Eva isto što i Adam bez rebra, važi u još jednom slučaju: "Kreacionistička nauka je poput redovne nauke, samo bez nauke."
Baci kosku, čovekoliki Gleda-Meseče.

***

Jeste li primetili da je jedina konstanta u svim jednačinama - Eva? Za razliku od ostalih stavki, samo se ona ne množi ili deli, sabira i oduzima. Bez nje cela gornja matematika u potpunosti gubi svoj smisao. Kada bi se to učilo u školama, onda ne bi bilo potrebe za uvođenjem raznih nauka bez nauke.
Ma šta kažete, prijo, to stvarno već postoji negde?
Iš, anatema! Iš!

Čorbas' pasulj volem, sas Adamovo rebarce suvo
Eva ga kuva, da te Bog sačuva

Nije baš formula, ali može da prođe svaku proveru.

Kleronacionalizam kao ideologija

Čudno partnerstvo u krevetu

Kada pričamo o ideologiji, to se najčešće odnosi na religiju i filozofiju. Međutim, prečesto zaboravljamo na ostale "izme" koji obitavaju u carstvu ideologije. Jedan od najagresivnijih i najupornijih od te sorte je nacionalizam. Da ne bude neke zabune - nacionalizam jeste ideološki princip. Mnogi previđaju notornu činjenicu da su religija i nacionalizam u velikoj meri povezani. Te dve ideologije, koje bi inače trebalo da se međusobno nadmeću, tokom vekova su se poput sijamskih blizanaca prilepile jedna za drugu tako da danas teško možemo pobrojati više od nekoliko primera gde religija nije imala nikakvu ulogu u nekoj nacionalističkoj eksploziji.

Konstantin je učinio hrišćanstvo zvaničnom religijom Rimskog carstva u vreme velikih iskušenja pred kojima se našla vlast u imperiji. Mnoštvo različitih religija - uključujuči paganske, judaizam, hrišćanstvo i zoroasterizam - bilo je veoma rasprostranjeno širom Carstva. Svaka od tih religija imala je sopstveni skup pravila i verskih "zakona". Zbog toga su sledbenici tih religija u jednom trenutku došli u sukob sa zakonima Rimskog carstva, naročito kada se uzme u obzir da je Imperija praktikovala u popriličnoj meri sekularan način upravljanja državom. I tako, sa određenom merom sigurnosti se može reći da je Konstantinovo prihvatanje hrišćanstva bilo, makar jednim delom, čin usmeren ka objedinjavanju i jačanju Rimskog carstva pod jednim verskim "redom".

To svakako nije bio prvi takav slučaj u istoriji; čini se da je to tradicija koja vuče korene još iz najranijih civilizacija. Čak i ona prva, plemenska društva, bila su podjednako izgrađena oko plemenskog vođe i "svetog čoveka" - a ponekad je taj "sveti čovek" istovremeno bio i plemenski vođa. Moguće je da ovaj odnos religije i vlasti predstavlja jedan od najjačih temelja civilizacije - ali, kako ćemo videti u nastavku teksta, to je temelj sazdan od živog peska.

Nebesa se rone

Istorija je puna lekcija koje treba naučiti. Jedna od najvećih je da teokratije uvek dožive neuspeh. Naravno, one mogu potrajati neko vreme, ali na kraju se uvek uruše. Glavni razlog leži u tome što one ne nude fer i ravnopravan nivo upravljanja celokupnom stanovništvu. Surova je istina da, kada religijska mašina radi, uvek će neko biti ostavljen na cedilu.

Religija je prihvatila neke veoma agresivne ideje koje, kada se crkva dokopa vlasti ili krene da se bavi politikom, dovode to dugotrajne nepravde i nejednakosti. Jedna od glavnih među tim idejama jeste ona o muškoj superiornosti. Takve religije su sačinili muškarci za muškarce i cilj im je da služe muškarcima. Kada takva "pro-muška" religijska ubeđenja utrče u vlast razumno je zaključiti da pravda i jednakost za žene tu neće imati svoje mesto. U neka davna vremena, žene su mirno sedele i to trpile, ali ti dani su davno prošli. Danas žene imaju svoja prava koja koriste i brane ih, i svet je to u globalu prihvatio.

Ukoliko je nekome potreban primer koji pokazuje koliko je pogrešno petljanje religije u vlast, neka onda pogleda šta se dešava sa onim narodima čije su vlasti prihvatile šerijatski zakon. Te nacije su duže vremena u previranju i građanskim nemirima, "pate" od građanskih ratova i čestih smena režima. Međutim, ono što najviše govori o karakteru vlada u tim zemljama je da one moraju da koriste silu ili pretnju nasiljem kako bi ostale na vlasti. Iako se neuspesi takvih režima stalno iznova ponavljaju, oni se i dalje vraćaju istom u uzaludnoj nadi da će narednog puta bolje odraditi posao.
Kako ono beše glasi definicija ludila: Ponavljati jedno te isto sranje bezbroj puta u iščekivanju drugačijeg ishoda? Doduše, ovo bi u potpunosti takođe mogla da bude i definicija gluposti.

I bog i vlast su podjednako veoma zainteresovani za vaše genitalije

I tako, došli smo do onoga što ste svi napeto iščekivali - seks.

Pročitao sam doktrine gotovo svih glavnih religija, i u samo nekoliko izuzetaka nisam otkrio koliko je izgleda bog puno zabrinut za to šta ljudi rade sa svojim genitalijama. Ono što je dodatno uznemirujuće, jeste činjenica da je bog mnogo više okupiran time šta žene rade sa svojim genitalijama nego šta muškarci rade sa svojim. Čitajući te doktrine, postaje očigledno sledeće: ili je bog jedna seksistička svinja, ili su priče o bogovima napisali muškarci koji su u to ugradili sopstveni seksistički i mizogini pogled na svet. Jedna od tih ideja danas ima nekog smisla, ali ostale deluju poprilično idiotske. Pošteno rečeno, ukoliko verujete da je svemoguće vandimenzionalno biće jedan seksistički muški voajer, koji izgleda voli da kibicuje samo "zdravu" pornografiju - onda je sasvim moguće da u vašoj glavi nije baš sve kako treba.

Stvaran problem po ovom pitanju je pokušaj vernika da ove neverovatno glupe ideje ubace u sferu politike i iskoriste ih kako bi diktirali seksualni život većini ljudi. Čak i u SAD, čija je nacija navodno izgrađena na principima sekularne vladavine, ima vernika koji smatraju da njihova ideologija treba da uređuje šta će ostali raditi sa svojim telima. Od homoseksualnosti pa do kontracepcije i abortusa, religiozne mase imaju potrebu da zabadaju svoje noseve u stvari drugih, tamo gde im uopšte nije mesto. Da budemo iskreni, mnogo je onih kojima je dosta tih besmislica i žele da religija bude izbačena iz vlasti. Na kraju krajeva, religija je imala svoje šanse da vrši vlast i one su sve na kraju neslavno prošle.

Uvek će biti nasilno ono društvo u kome vladaju praznoverice, verska zatucanost, nedostatak obrazovanja i nacionalizam. 

Velika Zadužbina

Ukoliko ste zapeli da proživite život zasnovan na nekoj religijskoj doktrini, uradite to u svakom slučaju. Nemam nameru da bilo koga u tome sprečavam, a mislim da ni većina ostalih ljudi nema nameru da vam to brani. Međutim, kada mi kažete da ja svoj život moram da provedem po pravilima doktrine koju ste vi izabrali, onda smo svi u velikom problemu. Kada pozovete izabrane zvaničnike da na osnovu vaših religijskih ubeđenja pogaze slobode ostalih građana, onda ste stvarno napravili problem. Stvar je jasna: ukoliko pokušate da svoju religiju uglavite u vlast - loše vam se piše.

Samo sekularna vlada može ponuditi stabilne i ravnopravne osnove svim ljudima. To je jedini sistem vladavine koji nudi pravednost i jednakost svim građanima. Razlog je jednostavan: "Ne možeš da služiš dva gospodara", kao bi to vernici kazali. Onaj ko boga i odanost njemu stavi iznad svega, teško da može služiti u najboljem interesu čovečanstva ili društva u celini. Takvi su sebi izabrali gospodara kome će služiti i sve ostalo je marginalno i sporedno. Oni neće služiti u najboljem interesu celog naroda, već će pre služiti samo sopstvenom interesu koji se - gle čuda! - poklapa baš sa interesima koje navodno ima i njihov bog.

Ako ne možete da stavite dobrobit celog čovečanstva iznad sopstvenih verskih ubeđenja, onda nemate šta da tražite u politici. Sve dok se ceo svet ne pokrene ka tom cilju, previranja i sukobi između nacija i unutar njih samih će se nastaviti. Religija je imala i propustila svoju šansu - vreme je za drugačije temelje nove zadužbine sveta.

Casper Rigsby: You cannot serve two masters (Atheist Republic, 18.01.2014)

***

Srbija: Vlada odlazećeg premijera Aleksandra Vučića odobrila više od pola miliona evra za izgradnju crkve SPC u Crnoj Gori, uz blagoslov dolazećeg predsednika Aleksandra Vučića. 

BiH: Federalna vlada rebalansom, umjesto 200 izdvojila 315 tisuća konvertibilnih maraka za crkvu u Rodoču.

Hrvatska: Od 2003. do 2014. godine Kaptol je od države dobio 6 milijardi kuna. Sve ostale vjerske zajednice poput srpske pravoslavne, židovske i islamske, dobile su ukupno 202,8 milijuna u istom periodu.

Znamo, nažalost, kako to izgleda kada nacionalizam i religija krenu da se bave politikom: nekada rade zajedno, nekada nacionalizam izmisli svoju crkvu a nekada crkva izmisli svoj nacionalizam. U svakom od tih slučajeva stradaju oni koji se u to ne uklapaju; ponekad u manjoj, ponekad u daleko većoj meri - ali svakako stradaju.

Neko će se možda naljutiti, naravno, ali spojem ove dve ideologije se na kraju ovek ugazi u govno fašizma.

Bez izuzetka.

Dobar, Loš, Zao

Da li Dobro i Zlo zaista postoje?

Šta su to Dobro i Zlo (Loše)?

Napomena: obratite pažnju na razlikovanje padeža i priloga u poprilično epigramskom eseju koji sledi.

Neki zaista uporni ljudi smatraju da se svi rađamo sa dovoljno mentalnog kapaciteta uz pomoć koga umemo da razlučimo šta je ispravno a šta pogrešno. Neki drugi - naročito religiozna pastva - tvrde kako svi imamo urođeni mentalni kapacitet prepoznavanja dobra i zla - ili, možda je bolje reći, Dobrog i Lošeg. Ali, šta je Zlo, taj potpuno subjektivni izraz biblijske tame i nejasnosti? Bez sumnje da taj pojam ima, za npr. religiozne osobe, jedno potpuno sebi svojstveno značenje.

Svi znamo koji je smisao pojmova "dobro" ili "loše". Ali "zlo", taj krunisani kralj Logosa, nesumnjivo sedi na svom uzvišenom tronu, vekovima držeći preteću motku u jednoj i pehar pun otrova u drugoj ruci. Vekovima, zasigurno, ali ne i - nasuprot uvreženom mišljenju - od samog osvita ljudskog roda. Bez obzira na sve, zlo ipak ima poprilično transparentnu istoriju. U kulturama kod kojih se oseća veliki uticaj Manihejske i Avramističke religioznosti (judeohrišlam), zlo predstavlja antagonističku (dualističku) suprotnost dobru: dobro će prevladati nad zlom, što je glavna tema u Bibliji. Bog, koji je sam po sebi dobro, odnosi pobedu nad Đavolom, koji sam po sebi zlo. U kulturama koje su pod uticajem budističke duhovnosti, dobro i zlo predstavljaju antagonističke (dualističke) suprotnosti; taj dualizam mora/može biti prevaziđen kada se dobro i zlo, kao dve suprotnosti koje u stvarnosti ne postoje, spoje u jednu prazninu (sunyata) tvoreći tako jedinstvenu unutrašnju harmoniju.

Šta to neko delo ili osobu čini dobrom ili zlom (lošom)?

U stvari, da li dobro i zlo zaista postoje?
Odgovor je i da i ne.

Zlo ne postoji; dakle, niko u sebi nije zao.

Međutim, dobro postoji: vidimo ga u ljudskim delima, u prirodi - npr. kada se rodi beba, kada se smeje, sam njen osmeh koji je nevin i čist - sve to baca zrak svetlosti koji se probija i kroz najmračnija mesta u životu (na koja smo, mi matorci, previše navikli). Kada cveće cveta, ili kiša toliko pada da nam bašte budu krcate obiljem plodova, kada pomognemo nekome da se otrgne ovisničkih navika, kada Sunce grane na istoku za novi dan, kada ulijete nadu onima koji su na nju odavno zaboravili, kada pružite pomoć onima kojima je potrebna, kada usvojite dete ili pomognete starima da nađu svoj mir - gde god oko sebe da pogledate, videćete dobrotu. U stvari, vi jeste dobri, zato što dobro jeste urođeno.

Loše, kao logička suprotnost dobru, takođe postoji. Nije urođeno svojstvo biti loš; to se, za razliku od dobra, uči. Niko nije rođen loš. Loše je ubistvo, zlostavljanje, rat, nevernost, ugnjetavanje. Loše je kada nekome kažete da će otići u pakao zato što je gej/biseksualac, ateista/agnostik/sekularan/slobodnomisleći, jer ima različite filozofske stavove ili misli, zato što je drugačiji. Loše je sve ono što remeti život.

Ali ništa od toga ne predstavlja zlo, niti je urođeno.

Ko odlučuje o tome da li je neko ili nešto dobro ili zlo (loše)?

O tome odlučujemo mi sami, i niko drugi.

Znamo šta je dobro i šta loše - posmatranje, obrazovanje i sam život tome su nas naučili. Patetična religioznost... bolje neka odstupi, sa svojom moralnom opačijom, uz pomoć koje su milioni pristojnih ljudi lišavani sopstvenog integriteta i ljudskosti. Jednostavno, uticaj religije na ovaj svet postao je previše naporan.
Duhovnost je superiorna u odnosu na religiju, jer ona ne zahteva preobraćanje ili podrivanje. Duhovnost je jednostavno to što jeste, radi ono što inače treba da radi: leči i podmlađuje naš um, telo i dušu, povezuje nas sa multiverzumom iz koga smo potekli. Sa druge strane, religija od čoveka traži pretvornost i prevrtljivost, ali zauzvrat ne pruža ruku u pomoć. Religija je - tako očajnički i beznadežno samožigosana - uporna u nastojanju da nas ubedi kako Zlo postoji, iako znamo koliko to nije istina. "Stalno pokušava da nas ubedi u to koliko smo svi nišči bez Nebeskog Diktatora", kako to kaže Hičens.
Zlo ne postoji; dakle, nikako ne dopustite religiji da vas ubedi u to da ste samo beznačajni i nesrećni grešnici, koji žude za oslobađanjem.
Na kraju, mala digresija: Dobro i Zlo ne predstavljaju logičke suprotnosti, ali Dobro i Loše to jesu. Naša savest je mera naše moralnosti, i treba je vrlo pomno i stalno osluškivati.

Jeremiah Fitzwilliam

(Atheist Republic, 14.05.2014) 

+

Otprilike ovako, na jedan uprošćen način, deci treba objašnjavati razliku između pojmova Dobar, Loš i Zao na časovima predverničke obuke i građanskog nevaspitanja. I ne samo deci, jer su upravo roditelji prva karika u lancu učenja Lošeg i podmetanja Zla, pa tek onda za njima slede svi društveno-politički faktori kvarenja primalne Dobrote dece - potonjih građana. Ukoliko tzv. odrasli ne mogu (čitaj: ne žele) ni ovoliko da razumeju o postojanju dihotomije dobar-loš i nepostojanju antipod-zla, onda su zaista dobro savladali čas učenja lošeg i kvarenja budućnosti (sopstvene, ali i svoje dece).
Postoji jedan poseban sloj ljudi, koji, pored toga što je u životu susretao i naučio neke od loših stvari, ima naročit talenat da dodatno i ubrzano uči lošu naviku podmetanja lažne dileme oko "dva zla" svaki put kada im se zaljulja guzica u fotelji - u koju su više zalegli nego zaseli, pa im se više nikada ne ustaje (čak ni kada pritisne fiziologija). Taj sloj čini kasta nedodirljivih biznismena i političara visokog ranga, ali i čitava bulumenta sitnih politikanata koji jedinu svrhu svojih i tuđih života vide u pentranju na neku tarabu ili zid, na kojima piše "vlast" i sa kojih mogu da posmatraju one dole makar sa pedalj-dva uzvišenosti. To su uglavnom potpune neznalice, lica kojima je stručnost apsolutno strana a stručni ljudi direktna pretnja po opstanak - naravno, ne životni već na funkciji, ali oni su naučili i to, da je za njih funkcija zapravo sam život, i ništa drugo ne dolazi u obzir. Ti i takvi ništa drugo ne znaju, jer su naučeni i navučeni na to da budu nesposobni za normalan život i rad u okviru svojih stvarnih znanja i sposobnosti. To su oni, koji skoro uvek uspeju da iskvare bilo koji sistem, firmu, politiku, državu i samo društvo. Dakle - sposobni su da uče i druge "lošem" koje su sami već naučili. Obične ljude ćete najlakše učiti lošem tako što ih naplašite nekim zlom; što je zlo više umotano u mistiku i neki od šarenih religijskih kolačarskih papira, to je netransparentnije i teže za razumevanje (čak i kada tu nema mnogo onoga što treba razumeti). Oni će vam, kada (im) zagusti, uvek i bez izuzetka podmetnuti priču o tome da morate birati između dva zla, većeg ili manjeg (naravno), i da ćete vi zapravo biti to zlo koje je odgovorno ukoliko pobedi ono drugo zlo protiv koga je trebalo da glasate za prvo zlo. Previše tu ima "zla" za jednu tako prostu i očiglednu stvar: neznalice se pred izbore toliko useru od straha usled mogućeg gubitka jasli na koje su svikli, da prosto odlepe i to svoje ludilo potom neverovatno vešto, uz upotrebu svih mogućih sredstava i obavezno državnih para, raznose naokolo.
Od vas, običnih, traži se da budete i ostanete dobri, kada zatreba ćutite i žmurite ili glasate za njih koji su, eto, naučili i uradili i neke loše stvari, ali neće više - majkeim. I oni sami su, jelte, nekada bili dobri pa počinili nešto loše; međutim, ukoliko vi-dobri ne uradite njima-lošima po volji, onda nećete postati i vi-loši, već vi-zli. Tako vam je to u ovoj igri. Da bi vam stvorili privid neminovnosti takvog ishoda, podmetnu vam kantar sa dva zla, zavežu oči i priprete mačem, obavezno nagaze na knjige zakona kako vam ne bi palo na pamet da neku od njih otvorite i pokušate da pročitate ono što unutra piše. Ukoliko ste kojim slučajem vernik ili član partije (dakle, svikli na takvu terminologiju i koncepciju), ili ste ime na spisku za otkaz sa posla, ili se bojite batinaša koji će vam polomiti noge na putu od kuće do biračkog mesta, ili vam je dete naprasno prestalo da bude dobar đak, ili ste infidel, kaurin, ili... Jasno je: bićete vi-zli, osim ukoliko ne počnete poput njih-loših da učite prave stvari.
Dakle, od jedne sasvim prirodne, proste i jasne situacije - dobro ili loše - biće vam nametnut apstraktni zli balon od sapunice, napraviće vas budalama i neprijateljima, posvađati vas međusobno - i nastaviti po starom.

Apsolutno tačno, taj zna znanje koje je tako dugo i pomno izučavao.

***

Dođu tako neka vremena, predizborna, koja sve više liče na krstaške ratove - ili si s nama ili si zlo, a zlo će biti pobeđeno tako što ćeš ti malo da žuljaš masan konopac. Za početak. Izbori ili verski ratovi, svejedno, uvek se na udaru prvi nađu ateisti ili oni koji ne žele da glasaju ni za koga od loših, bezobrazno traže samo dobre iako im se lepo nudi da izaberu jedno od dva zla. Ti i takvi zlo-pokvarenjaci su po svim performansama isti, ali neverovatno lako se naljute kada im se to kaže, jer su vam već lepo objasnili da su jedni manje a drugi veće zlo i šta sad tu vi pametujete i govorite da su isti?! Da su verske organizacije sve iste, da se od politike pravi religija a od partija crkve, te da se verski i politički sukobi uvek vode samo oko jedne stvari - oko tržišta duša ili teritorija.
Dakle, oko para.
Strašno je kada od jednog čoveka drugi načine sve: partiju, crkvu, politiku i boga. Takvog je najteže maknuti kada odlepi (a on to obavezno uradi), i to ne zbog njega samog koliko zbog onih koji su od njega to napravili kako bi imali iza čega da se kriju dok kradu, pritom uvlačeći sve oko sebe u to vrzino kolo koristeći dihotomiju dobro/loše i lažni antagonizam dobro/zlo.
Posebno je neverovatno koliko se nesvesnih jadnika prima na njih-loše, i naprosto utrkuje ko će pre da odradi prljav posao nacipalanačkog anatemisanja i eliminisanja neupodobljenih, umesto da ološ koji je sve to zakuvao sam prlja ruke. Jadnici prodaju i sebe i druge zarad sitnih tantijema, kafanskih terevenki, obećanog seksa, posla ili par tapšanja po glavi. Pristanu da i sami uče loše umesto da mu se suprotstave. Razlog je jednostavan: tako su ih kod kuće naučili onda kada je trebalo da uče, pa se posle kroz život samo nadograđivalo. Doduše, postoji jedan mali broj onih kojima je dozlogrdilo da budu dobri, nešto im je u glavi kvrcnulo, pa su se prepustili prividu života. To važi za sve, ne samo za palanačku politiku.
Zaboravili su Dobro u sebi, prepustili se Lošima samo da ne bi bili proglašeni Zlima. Zažmurili na postojeće u strahu od apstraktnog, pa seli da uče naglavačke. Aman...

To ipak može samo 3-u-1 nebeski narod: istovremeno Dobar, Loš i Zao - koliko god da je ovo poslednje apsolutno besmisleno.

Nasilje, al' domaće

O Zloupotrebi:

"Nemojte imati nikoga prečeg, do Mene.

Od mene Svevidećeg ne možete se sakriti,

Jer znam šta vam je na umu.

I budite mi stoga pokorni.

O, vi nedostojni!

Okrenete li mi leđa, ja ću vas kazniti!

I zarad vas sve ću učiniti,

Jer volim i ja vas."

Tronožac srBske kvazitradicije počiva na stubovima koji se zovu "srBski domaćin", "srBska crkva" i "srBska kruna", tj. Tatko, Sveti Otac i Otac Nacije (vlast ne mora neizostavno da bude monarhistička, važno je da se ponaša tako - a ponaša se). Zapravo, uopšte se ne radi o nekakvom trojstvu - tronogom ili trorogom, svejedno - jer su to samo tri ljušture jednog te istog autoritarnog totalitarizma, koji se tradicionalno praktikuje na svim nivoima od vrha do dna Palanke, od porodice do države. Zbog toga ovde imamo popove politikante, svemoćne i svevideće političare-vlastodršce, glave porodice koji se ponašaju kao očevi nacije a ne sopstvene dece.

Uvod u ovaj tekst dođe nekako višenamenski: može da oslikava odnos muža i žene, oca i dece, popova i pastve, gospodara i naroda, političara i građana sa pravom glasa na izborima, medija i njihovih konzumenata - spisak opcija je poduži. Imali smo prilike, decenijama unazad, da svaki od tih odnosa u praksi doživimo. Zatim smo tu troglavu praksu jednog te istog zla proglasili tradicijom i posrbili je, istovremeno posrBivši sami sebe.

Stavljanje porodice, pastve i građana u istu ravan beskonačnog ništavljenja, pokreće mašinu palanačkog nihilizma koja melje sve što joj upadne u levak za topovsko (i popovsko) meso, i što se više zahuktava, to sve više poput crne rupe usisava oko sebe svakoga ko se statično kreće, radi ne radeći ništa, živi bez života i umire bez smrti, ko je srećan zato što je nesrećan, ko nikada nije siromašan dokle god su svi oko njega takvi isti. Palanka je svuda moguća, ali ovde je bez nje nemoguće.

Zato što smo tako udobno oguglali.

Zbog čega danas po školama imamo ovo:

Religioznost ni po kom osnovu ne predstavlja bezuslovni temelj dobrote; međutim, baš ta ista religioznost je donela mnogo glavobolja i još više glavonestajanja onima koji su bili sa pogrešne strane Milosti Nebeske. Religioznost je duboko lična i privatna stvar, i njenim kolektivnim nametanjem - naročito maloletnoj deci u školama - ona to u potpunosti prestaje da bude. Ne treba nam veći dokaz o sprezi "tri stuba", od toga da država propisuje kriptoobaveznost izbornog predmeta "veronauka" (lično nije isto što i objektivno, pa shodno tome ne može da bude ni nauka) tj. dokle god roditelji odlučuju u ime dece da li će pohađati to čudo ili izmišljeni kontrateg nesrećno nazvan "građanskim". Problematično je bilo i ostalo odlučivanje roditelja, koje se apsolutno povodi za aktuelnim pomodnim i politikantskim trendovima. Pravi, iskreni vernik neće poslati dete na učenje crkvene dogme (jer je to nemoguće van zvaničnih verskih škola), koja se ne uči već podmeće deci u osnovnoj školi. To, što neki od nastavnika "građanskog" pa i stvarnih naučnih predmeta ponekad - i jednom je previše - na početku časa traže od učenika da se prekrste i pomole, predstavlja radnju koja je nedopustiva ne samo pravilima prosvetne službe, već i drugim "ozbiljnijim" zakonima ove neozbiljne države. Sloboda veroispovesti svakako ne podrazumeva naturanje "svoje" ili bilo koje druge religioznosti, kako deci tako i odraslima. A upravo se to čini deci koja u svom učitelju ili nastavniku vide uzor uporediv sa roditeljima. Kada vam tako nešto rade od malih nogu, sve vreme pokvareno nudeći kao negativan tj. antiprimer "druge" religiozne i naročito ateiste, podmetanjem kleromonarhističkih i fašističkih simbola paralelno sa besomučnim kontramantranjem o "komunjarskom zlu" (koje je i samo bilo forma necrkvene religije - dakle, deco: konkurencija), zauzvrat od vas očekuju da u odraslom dobu nećete praviti nikakvih problema i hoćete praviti novu generaciju svojih klonova. Takvih.

Onih, kojima nasilje nad ženama, inovernicima, političkom opozicijom i svim ostalim "drugima" i drugačijima ne predstavlja nikakav problem, jer ako ste naučeni da nešto ne vidite, onda to za vas ne postoji. Nebitno je da li se dešava upravo sada, tu, na korak od vas ili preko sedam gora i sedam mora. Kod ove vrste trovanja razdaljina ne predstavlja nikakav problem, jer - u našoj palanci problema nema.

Poznato?

Kada stvari okreneš naglavce, kako su kod nas okrenute, pa državu proglasiš porodicom a Gospodara (i njegovu politikantsku svitu dvorskih budala) domaćinom, plus sve to okadiš tamjanom uz tax-free metohe, onda nije čudo što nam je ovako kako nam je. Umesto da krenemo od Čoveka, pa izgradimo Društvo u kome su religioznost, ateizam, pripadnost političkim partijama, apolitičnost, kriminal, nasilje, nacija - samo niše tog društva, mi ćemo jednu ili par probranih i obavezno zaglupljujućih niša proglasiti Jedinom Istinom i od nje stvoriti fantazmagorični palanački svet u kome je ne-postojanje svrha postojanja, ne-življenje Život sam a svaki tren besmisla duži od večnosti. Jer, Palanka samo tako može opstati. Problem predstavlja činjenica da se i samo to opstajanje u svom fundamentu kosi sa besmislom palanačkog nihilizma, čime objavljuje smrt palanaštva. Palanka, kojoj je taj samrtni trenutak zapravo vrhunski trenutak njenog "življenja", to zna i zato odlaže fatalnu dozu trovanja u beskraj jer jedino tako može da opstane.

Zato ćete sada, posle prevelikog zaleta Dušebrižnika iz SIZ-a Nebeskog, neko vreme slušati skaske o smanjenju broja časova katehizisa, pa čak i o ukidanju te "predverničke obuke". Naravno, oni drugi će zdušno, po dogovoru i komandi graknuti kontra tog "necivilizacijskog čina" koji "zabija kolac u samo srce srBske tradicije, vere, porodice, države..." blablatrućser. I dok se tako svi zabavljaju, na mala vrata će provući zakon o izjednačavanju građanskih i crkvenih brakova - misli se na brakove sklopljene u opštini i crkvi, jer građanski je zapravo onaj koji nije sklopljen ni kod jednih ni kod drugih. Crkve neće finansijski mnogo izgubiti smanjenjem broja časova (pitanje je i koliko imaju od toga). Zauzvrat, dobiće gratis prihode od dokumentacije koju su do sada izdavali samo matičari, venčanja ćete plaćati samo jedared od sad pa na dalje i ubuduće, ali kada znamo kako izgleda trenutno učešće domaćih verskih organizacija u fiskalnom sistemu Srbije, neizostavno se postavlja pitanje: zašto smanjuju jedan od izvora osnovnih prihoda lokalnih samouprava dok sa druge strane povećavaju prihode neprofitnoj organizaciji u čije knjigovodstvo ne smeju ni da privire, niti pokazuju trunku namere da to učine?

Zbog glasova birača koje kontrolišu crkve.

Mislite da će nekome polagati račune o svakom dinaru koji tako naplate? Svakako, baš kao što listom plaćaju parkiranje ispred crkava. Za razliku od Leskovca, gde parking-servis još uvek funkcioniše, u Negotinu se poodavno udovoljava razmaženim teistima da se "ne naplačuje parking vernicima koji nedeljom dolaze u crkvi moliti se", kako je taj potez 2010. godine obrazložio nekadašnji drugospodin Privremeni Organ od Pužova, baš kao što je i njegov pobratim Magistar za Osmi Padež potom priključio bez ikakvih naknada pravoslavnu crkvu na opštinski sistem centralnog grejanja. Troškove, naravno, snose svi - bez obzira da li im deca pohađaju kleronauku ili građansko zamajavanje.

Aktuelni danajski dupli pas između ministarstava obrazovanja, državne uprave, finansija i ko zna koga sve još, poznata opsena "malo ti uzmem, sve ti dam", samo je još jedna u nizu prevara koju nam ova vlast svakodnevno servira u sve većim porcijama i sve kraćim intervalima. Potrebno je obezbediti glasove za izbore koji će nas sve ponovo "iznenaditi" već za nekoliko meseci, jer Pater+Papa+Premijer u Jednom nema nameru da iz ruku ispusti uzde koje tako grčevito steže. Naprotiv, namerava da ih još više skrati.

Važno je jedino, kao i uvek, da budete i ostanete potpuno zbunjeni i sluđeni njihovim kompletnim ponašanjem, konstantno prestravljeni u neznanju kakvo će ludilo smisliti sledeće, da ne pitate jesu li oni zaista normalni, da li imaju ispravne zdravstvene kartone i odakle im pravo da za vaše pare rade to što vam rade. Da ih ne pitate, i pritom insistirate na odgovoru, koje su to sile Nebeske i Ovozemaljske njima dozvolile da sprovode čitav spektar aktivnog i pasivnog nasilja i zloupotreba nad vama i vašom decom, imovinom i budućnošću. Da sprovode nasilje nad vašim Životom.

Ma nema veze, samo neka je u krugu porodice.

Ako i jeste nasilje, barem je naše. Tradicionalno.

***

Kada je Domaćin na vlasti, njemu je država poput sopstvenog dvorišta u kome sve i svako ima svoje ime, mesto i svrhu u lancu ishrane. Dom tog Domaćina uvek štiti Svetac, čiju naklonost kupuje hraneći svečeve poslanike svojim ukućanima. Tako je od pamtivjeka bilo i dovjeka će biti.

"To, što i kako mi radikali vladamo, to je izraz narodne volje a ne nas, izvršne vlasti, i oko toga nema sumnje." (Nikola Pašić)

Pitajte Dverinje koje po školama širom Srbije predaje "građansko" (o da, ima ih daleko više nego što pretpostavljate), šta misle o ovoj Pašićevoj rečenici i koliko bi je puta bolje ovaplotili nego kradikali koji danas vladaju.