Dan drž'AVnosti

Na Sretenje, Mečka susrete svoju Senku. 

Dana 2. februara po srBoslavnom računanju vremena (tj. tzv. 15. februara po CIANATOHAARPvatikanskom), naša Mečka je čak iz Minhena - direktno kroz Dveri Naše - ugledala svoju Senku u Orašcu. Dakle - biće još zime.

Ostaje nam samo da vidimo u koju će se to rupu Mečka vratiti: onu u Berlinu, Moskvi, Vašingtonu, Pekingu, Ankari, Abu Dabiju, Pjongjangu, Honijari, Antananarivu... ako su tamo uopšte voljni da je prime. Sve se više čini da - nisu.

Ma nema zime, naša Mečka će se uvek najbolje osećati tamo gde oduvek pripada: u Vučjoj jami, tom prvom i poslednjem uporištu sproću sopstvenih senki i kostura iz ormara, kome se povazdan rado vraća da napuni baterije dijagnoze.

Srbija je odavno pretvorena u jednu veliku Vučju jamu bez dna, u kojoj se Kurjaci međusobno gađaju Mečkama iz naših sokaka i njihovim senkama. Po glavama svih onih koji nisu u njihovom čoporu, naravno.

Čuj, ološ & stoka... pa još iz Minhena.

A u Srbiji ogledala pucaju, ali ne od mraza.

Od sramote.

I tako, prođe nas još jedan dan držAVnosti.

Možda ćemo uskoro menjati naziv tog crvenog slova u dan drž'AVnosti.

To zavisi samo od nas, od njega više ne.
I on to zna.

Talični i Falični

Talični Tom je brži od svoje senke.

Falični Alek je... nije.

E pa jbg, život nije strip - ne možeš pobeći od svoje senke, niti kostura u ormaru.

Neće moći, ne ide to tako.

O LOGICI I SOKRATOVIM METODAMA... I JOŠ PONEČEMU

Hajde da malo popričamo o sledećim tvrdnjama:

1. Talični Tom je veoma brz revolveraš, on ume da upuca svoju senku pre nego što ona potegne.
2. Gari Kasparov je veliki šahista, on ima naročitu sposobnost da u samo jednom potezu pomeri piona za čak tri polja.

Rekli bi smo da su obe tvrdnje nemoguće. Međutim, veoma je bitno uočiti suštinsku razliku između ove dve rečenice. U prvoj postoji empirijski problem, u drugoj je problem logičke prirode. Možemo to reći i ovako:

1. Prva rečenica je logički/gramatički moguća, ali empirijski je vrlo neverovatna (stvar nauke).
2. Druga rečenica je logički/gramatički nemoguća zbog postojećih pravila šahovske igre (pion može da se u jednom potezu pomeri najviše za dva polja, i to samo pri otvaranju), tako da tu uopšte nema mesta empirijskom/naučnom istraživanju (ne)mogućeg.

Prva rečenica zavisi od tačke posmatranja, druga od unapred dogovorenih pravila.

Neki ljudi smatraju da je fensi preskakati logiku. Čisto sumnjam da je tako. I da li je uopšte moguće kršiti zakone logike? Možemo reći da je kršenje zakona logike doslovce analogno kršenju pravila u šahu (doduše, nije baš lako govoriti o logici u pravom smislu, iz razloga koje je teško objasniti). Ako nekada budete igrali šah, da li ćete se zapanjiti ukoliko vaš protivnik pomeri piona za tri polja? Teško da ćete takvim potezom biti impresionirani, ali on će vas svakako iznervirati. Ali, šta ako igrate šah protiv Boga i on pomeri piona za tri polja, kako ćete onda reagovati? Da li je to, u stvari, način da vam on pokaže koliko je moćan?
Filozofi, naročito oni koji se drže analitičke tradicije, izgleda da često smatraju kako je njihov zadatak odbrana logike ili ispravne upotrebe jezika. Reklo bi se da je to pomalo problematično gledište. Odbrana logike uvek podrazumeva određena pravila, ali koja su to pravila koja filozof treba da brani? Možda zvanična pravila šaha, ili pravila koja su naučnici uspostavili o tome kako treba koristiti jezik u naučnim istraživanjima? Odgovor bi bio - ne. Pre bi se reklo da filozof mora prihvatiti pravila sa kojima se slaže onaj kome se obraća.
Podsetimo se sada Sokratove metode: on je ljudima postavljao pitanja, a njihove odgovore koristio da postavlja sledeća (bez ikakvih potpitanja sa svoje strane). U tome leži suština čiste filozofije - poput "neiznuđene sile", što bi Habermas rekao. Ovo je još jedan dokaz zašto se filozofija smatra "dijaloškom".
Da vidimo šta Vitgenštajn ima da kaže na ovu temu:

• Stvari će biti onakve kako izaberete. Samo treba reći kakve želite da budu - sačinite verbalnu sliku, ilustrujte je po svom izboru, i tako ćete napraviti skicu. Ostaje samo pitanje "Šta i kako dalje s tim?"

Ovde je Vitgenštajn dobrano u skladu sa Sokratovom metodom. On pita svog sagovornika da odluči o pravilima, tako da ih slušalac sam postavlja. Na primer, ako želite da igrate šah tako da je dopušteno pomeranje piona za tri polja, neka tako i bude - pa vi onda nastavite da vodite debatu o šahu po tim pravilima.

Henri Džonstoun takođe pokušava da objasni zašto filozof treba da igra po pravilima slušaoca:

• Pošto ne možemo prosuditi valjanost nekog filozfskog argumenta bilo pozivanjem na dokaze ili na unutrašnju konzistenciju, ostaje nam jedino da se pozovemo na konzistentnost sa namerom originalnog podnosioca tog argumenta. Opšta šema "ad hominem" argumentacije je da ona predstavlja odgovor na prethodni argument što pokazuje da taj prvi argument "poništava sopstvenu svrhu".

Ako se podrazumeva da šah igramo po važećim pravilima, u čemu je onda smisao podsećati nekoga da piona sme da pomeri samo jedno ili dva polja, ako on to ionako već zna? Uglavnom, nije neophodno da u tome postoji određena poenta. Međutim, ona postaje neophodna ukoliko dospete u ozbiljan problem - npr. da li će vaš protivnik pomeriti piona za tri polja, sa F5 na F8, i tako ga zameniti za kraljicu. Tada ćemo ga svakako podsetiti na to da piona sme pomeriti samo za jedno polje unapred, i da će mu za taj njegov "naum" trebati najmanje tri poteza i da ćete za to vreme vi imati dovoljno vremena da to sprečite.
Pomalo je čudno uobičajene šahovske probleme nazivati filozofskim, ali ti problemi su zapravo veoma slični. Vitgenštajn je rekao da se "posao filozofa sastoji od sklapanja podsetnika za određenu svrhu". Metode koje koriste šahisti su dobrano iste. Razlog zašto šahovske probleme ne treba smatrati filozofskim je u tome što šahovske možemo svrstati u "normalni diskurs" dok filozofski spadaju u "abnormalni diskurs" (po Kunu i Rortiju).
U strogom smislu, termini "izvesno", "moguće" i "nemoguće" su bez ikakvog sadržaja za empirijske naučnike. Zašto? Zato što ništa nije izvesno, ništa nije nemoguće, i sve jeste moguće. Odgovor na svako pitanje može biti dat pre nego što ono bude postavljeno, tako da sam odgovor nema nikakvu funkciju. Međutim, nauka ipak upotrebljava ove izraze, i to zato što se oni koriste u drugačijem smislu (možda i ne sa namerom). Reči "izvesno", "moguće" i "nemoguće" dobijaju drugačije značenje u jezičkoj igri empirijske nauke, u odnosu na značenje koje imaju u jezičkoj igri logike. Evo primera:
- jezička igra logike (npr. u matematici)

izvesno = izvesno

moguće = moguće

nemoguće = nemoguće

logički zakon = neophodnost

- zajednička jezička igra empirijskih nauka (ili običnog jezika)

izvesno = vrlo verovatno, bez sumnje verovatno

moguće = niti je nesumnjivo verovatno niti nesumnjivo neverovatno, već je u određenoj meri verovatno
nemoguće = veoma neverovatno (nesumnjivo neverovatno)
zakon prirode / naučni dokaz = veoma jaka hipoteza
To vam je kao kada se neko zapita da li je moguće da Talični Tom zapuca pre nego što njegova senka potegne svoj pištolj, gde bi implicitno pitanje zapravo glasilo: "Da li je u određenoj meri verovatno da on to može učiniti, ili je nesumnjivo neverovatno?"
Problem mnogih filozofa je u tome da insistiraju na (jezičkim) pravilima po kojima niko i ni na koji način ne želi da igra. Za njih je to "igra poznavanja pravila i davanja instrukcija o njima", iako bi u stvari to više trebalo da bude "igra igranja po zadatim pravilima".
Razlika je suštinska, a ne semantička.

***

Falični Alek obožava da citira razne filozofe, zato što je pametan. Međutim, on nije filozof jer ne igra po pravilima slušalaca iako zahteva da svi osim njega budu slušaoci i ne pitaju ništa.

Falični Alek obožava da često koristi "ad hominem argumentaciju" kao odgovor na svako neugodno pitanje, napadajući onoga ko pita ili nekog njegovog imaginarnog nalogodavca koji ga na to tera, tako "dokazujući" da je pitanje besmisleno i bez ikakve svrhe, tj. da na njega nema svrhe odgovarati.
Falični Alek, takođe, obožava da igra šah sa decom, penzionerkama i prolaznicima, pravi "šahovske" aluzije na račun političkih protivnika, ali i na račun sopstvene dvorske svite satelita i supozitorija koji ga okružuju i ispunjuju. Tako želi da svima jasno stavi do znanja da na šahovskoj tabli postoji samo jedan kralj (koji po potrebi menja boju kada igra međunarodne mečeve), a da su svi ostali samo pioni (to važi čak i za konja koji se odaziva na "Krle22"). Sa druge strane, on ne podnosi da igra crnim figurama na domaćoj sceni, zato što ga one podsećaju na senku. Zbog toga, kao beli, briše sve sa table ne štedeći ni svoje.
Falični Alek naročito obožava da "u trku" donosi zakone i pravila igre kako bi on i njegovi mogli da ih ne poštuju, jer se tako više ne zna po kojim se pravilima igraju sve igre i igrice koje oni igraju. Igrajući igru donošenja i poznavanja pravila, oni izbegavaju igru po pravilima, pritom glumeći filozofe.

U životu, baš kao i u šahu, moguće je na neigranje po dogovorenim pravilima odgovoriti istom merom, ali onda to više nije ta igra niti se igrači razlikuju; zapravo, uopšte više nije igra, već nešto sasvim drugo. Problem sa takvim "igrama" i igračima, koji se empirijski uvek javljao kroz istoriju, jeste taj da zaista ne možeš biti brži od svoje senke niti je se možeš rešiti.
I da senka (baš kao i kosturi iz ormara) uvek - pre ili kasnije, ali obavezno - uzvrati.

p.s.
Šta mislite, zašto je veća verovatnoća da Falični Alek slučajnu partiju šaha izgubi od nekog deteta, pre nego od nekog penzionera ili (nedajbože) aktivnog šahiste?
Ili izbore.

Shadowplay

Igra senki

Ka centru grada gde se svi putevi sreću, čekajući tebe

Do dubina okeana gde sve nade tonu, u potrazi za tobom

Išao sam kroz tišinu ne krećući se, čekajući tebe

U sobi sa prozorom u uglu nađoh istinu

U igri senci glumim svoju smrt, jer ništa drugo ne znam

Dok su ubice, u četiri reda postrojene, na sredini igrale

Mirisa k'o hladan čelik, krenuše da se telima spoje

U neverici, samo, gledam kad ta rulja ode

Učinio sam sve, sve što sam želeo

Dopustio da te iskoriste za sopstvene ciljeve

Ka centru grada u noći, čekajući tebe

Ka centru grada u noći, čekajući tebe

(Ian Curtis, 1979)

Macbeth

Život je samo iluzija, senka koja hoda, očajan glumac

Što se šepuri i strepi, u iščekivanju svoga časa na sceni

Jer potom, niko više neće čuti za njega.

Tu priču idiot pripoveda, od buke i besa satkanu,

Lišenu svakog smisla.

(William Shakespeare, 1606)

Alegorija pećine

A sada, rekoh, uporedi našu prirodu sa ovim stanjem. Zamisli da ljudi žive u nekoj podzemnoj pećini, i da se duž cele pećine provlači jedan širok otvor koji vodi gore, prema svetlosti. U toj pećini žive oni od detinjstva i imaju okove oko bedara i vratova tako da se ne mogu maći s mesta, a gledaju samo napred, jer zbog okova ne mogu okretati glave. Svetlost im, međutim, dolazi od vatre koja gori iznad njih i daleko iza njihovih leđa.

Između vatre i okovanih vodi gore put, a pored njega zamisli da je podignut zid kao ograda kakvu podižu mađioničari da iznad nje pokazuju svoju veštinu.

Zamišljam, reče on.

Zamisli uz to još da pored tog zida ljudi pronose razne sprave, i to kipove ljudi i drugih životinja od kamena i drveta, kao i sve moguće tvorevine ljudske umetnosti, ali tako da one iznad zida štrče, i da pri tom, kao što to obično biva, pojedini od njih u prolazu razgovaraju a drugi ni reči ne govore.

Tvoje je poređenje neobično, reče on, a neobični su i tvoji zatvorenici.

Slični su nama, rekoh. Zar misliš da oni vide nešto drugo osim svojih senki i senki drugih ljudi, koje svetlost vatre baca na suprotan zid pećine?

(Platon, Država VII knjiga)

***

Stanovnici Platonove pećine svet posmatraju kao igru senki. Za njih ta igra ne predstavlja čak ni senke stvarnosti, jer osim senki oni za drugu stvarnost i ne znaju. U tome leži razlog potpunog odsustva želje da se pobegne iz pećine. Ukoliko bi se, ipak, neko odvažio da iz tog mraka pobegne i izađe na svetlost, privikavši se na nju, stvarnost (a ne senke) sagledao bi na pravi način. A kada bi se okrenuo i pogledao unatrag, ka onima u pećini, video bi naizgled nesputane zarobljenike koji nepomično hodaju okovani samo senkom iluzije.

Dakle, koji je vaš izbor: Vlada senki ili Vlada u senci?

Ima li ikakve razlike između te dve Pećine, u kojima važi samo filozofija crno-belih senki sivila, gde je kontrast umesto komplementarnosti jedini smisao, koncepcija i srž politika kojima se vode, prolivajući gadosti jedni na druge, polivajući sve oko sebe.

Jedina senka, iluzija, koja bi mogla da neuke lažno asocira na Yin/Yang filozofiju, jeste laž da u Naprednjaka ima demokratije tj. da su Demokrate progresivne, tj. da je i jednima i drugima stalo do sluđenih i obnevidelih Pećinara. Unutar njih takvih nema onih "tačkica" drugih, kao što ni linija koja ih razdvaja nije krivudava već prava i tanka da tanja ne može biti. Zapravo, tačkasta je.

Izbor između dva zla & naopaka nije izbor.

"Oni su se smejali meni zato što sam drugačiji, a ja sam se smejao njima zato što su svi isti", svojevremeno je rekao Čarls Bukovski.

Oni i dalje uporno odbijaju da shvate realnost: domaći birači, a ne glasači, žele da konačno biraju glasajući za boljeg umesto za manje zlog ili suprotno-istog, lošeg glumca što nervozno iščekuje još jedan bis, repete za još jednu od svojih očajnih izvedbi. Ne žele druge, već drugačije. Ostaviti narodu izbor između nametljivih akademskih naturščika sa jedne, i poturenih sposobnjakovića-naivaca sa druge, predstavlja čist bezobrazluk. Najblaže rečeno.

Pećina će ostati pećina, i tako će biti sve dok Pećinari sami ne izađu iz nje, ili se neko od onih spolja ne vrati i unese svetlo da razveje mrak, umesto da beskonačno cupka na ulazu dodajući sebe postrojenim senkama.

p.s.
Ilustracije u ovom tekstu su životno delo južnokorejskog umetnika Daehyun Kima, serijal crno-belih slika pod nazivom "Moonassi".

Moonassi.com
Design Faves: Beautifully meditative black-and-white Korean illustrations