Vreme sporta i razonode

"Dok ne postanu svesni, neće se nikad pobuniti, a dok se ne pobune, neće moći da postanu svesni."

Ova rečenica kao da je prepisana iz nekog partijskog udžbenika. Razume se, Partija je tvrdila da je oslobodila prolove ropstva. U stvari, o prolovima se znalo veoma malo. Nije bilo ni potrebno znati mnogo. Sve dok su radili i razmnožavali se, ostale njihove aktivnosti su bile nevažne. Težak fizički rad, briga o kući i deci, sitne svađe sa komšijama, filmovi, fudbal, pivo i iznad svega kocka ispunjavali su njihov duhovni horizont. Držati ih pod kontrolom nije bilo teško. Među njima se uvek kretalo nekoliko agenata Policije misli, šireći lažne glasine i likvidirajući ono malo pojedinaca za koje se smatralo da mogu postati opasni; ali nije bilo ni pokušaja da se zadoje ideologijom Partije.

Nije bilo poželjno da prolovi imaju čvrste političke poglede. Od njih se tražio jedino izvestan primitivni patriotizam na koji se moglo osloniti kad god bi zatrebalo privoleti ih na duže radno vreme ili smanjenje sledovanja. čak i kad su postajali nezadovoljni, kao što se ponekad dešavalo, njihovo nezadovoljstvo nije vodilo nikuda jer su ga, nemajući opštih predstava, mogli usredsrediti samo na sitne pojedinačne trzavice. Veća zla po pravilu nisu primećivali.

Čak se i obična policija retko mešala u njihove poslove.

- Džordž Orvel "1984"

Stadioni nisu dizajnirani za "kulturno obrazovanje" potlačenih, već za njihovu "pacifikaciju" (depolitizaciju) i idiotizam. "Sport je najjeftinija duhovna hrana za (radne) mase koja ih drži pod kontrolom" - ovo je najtačnija sociološka (politička) definicija sporta do koje je, posle Prvog svetskog rata i tadašnjih revolucionarnih pokreta u Evropi, došao "otac" modernog olimpizma Pjer de Kuberten. Sport postaje način uništavanja klasne svesti i prebacivanja borbe sa političke na sportsku arenu. Stadioni nisu hramovi kulture već lomače za spaljivanje nezadovoljstva potlačenih. To je ono što određuje njihov izgled: stadioni su savremeni koncentracioni logori za ljude lišene građanskih i ljudskih prava.

Utakmica je povod za davanje oduška čoveku sve više lišenom svojih prava, i ne odražava ljudsko "zlo" već patnju i očaj. Sportski spektakli su način pretvaranja kritičkog i ka promenama orijentisanog potencijala ljudi lišenih prava u agresiju usmerenu prema tzv. "protivnicima" - koji pripadaju istoj klasi potlačenih - i način izazivanja sukoba između njih. To je osnova na kojoj se formiraju navijačke grupe: umesto da svoje nezadovoljstvo okrenu prema vladajućem poretku, mladi ga okreću ka drugim navijačkim grupama, koje su takođe žrtve neljudskog poretka. "Navijačke mase" su oblik degeneracije radničke omladine, dok je fanatizam navijača oblik degeneracije njene kritičke svesti. Simboli i slogani pod kojima se mladi okupljaju ne govore o slobodi, bratstvu, miru, saradnji, ljubavi: oni su fašističkog karaktera.

- Ljubodrag Duci Simonović "Sport i drama"

📺⚽🍺💰

Iako su Orvelove, de Kubertenove i Simonovićeve reči bezmalo identične - i sve izgovorene pogleda okrenutog Zapadu - razlika između njih trojice je poput one između neba i zemlje.

Džordž Orvel je vizionarski upozoravao Zapad, na osnovu ličnog iskustva kako u Španskom građanskom tako potom i u Drugom svetskom ratu, šta će se desiti bude li (prvenstveno britanska) intelektualna elita nastavila da koketira sa Staljinovim budalaštinama.

Pjer de Kuberten je toliko duboko zabrazdio u vreme Olimpijade u Berlinu 1936. da su se nakon nje on i Hitler "gađali" međusobnim ljubavnim čestitkama, slaveći i hvaleći sportsko jačanje duh(ova) nacije... "Kraft durch Freude" kao nacistička verzija olimpizma, po prepodobnom Gebelsu.

Šta tek reći o filozofu, pravniku i sportisti Ljubodragu Simonoviću Duciju - a ne spomenuti svevremensku zaljubljenost u Slobodana Miloševića, dan-današnje bljuvotine na račun ubijenog Zorana Đinđića ("i šta još ostaje da izmisle posle parastosa Đinđiću, parastos Hitleru?"), gostovanja samo po medijima angažovanim na nacionalnim radovima, prozivanje Vučića striktno kao lopova i izdajnika jer je prodao Kosovo i Srbiju, "nemci hoće da nam otmu Vojvodinu uz pomoć autonomaša koji su najgora fašistička banda kao u Ukrajini... kao što je radio Đinđić (koji je upropastio privredu u Srbiji)... ništarije smrdljive", "Klinton je zabranio da se do 2030. pojave dokumenta, Kenedija je ubilo osmoro ljudi", "Soroš, Soroš... šta rade radnicima danas te bitange kapitalističke", "Rusija će imati u Srbiji vojnu bazu da štiti i sebe i nas"... i još bezbroj kilotona baljezgarija po internet portalima patridiotske provenijencije. Kao da su Drainac, Jonić, Micić i Justin Popović ustali iz groba pa sa Ducijem, držeći se svi međusobno za uši, odigrali Olimpijsko kolo u pet krugova, crnih da crnji ne mogu biti. Sve gorenavadeno, pa i ono o sportu, u toj glavi spada u nametnuto zlo "zapadnih vrednosti". E, al' zato u Rusiji... intelektualna elito srBska.

Džaba zlato, kad Duciđokovićšapićšpanovići & ostali medaljodarodAVci sve to bacaju u blato.

Ergo, važna je samo zabava za prolove - na sportskim terenima, i naročito van njih.

Konstatacija na račun sporta, bez obzira na autora, kao alatke u tehnologiji potlačivanja - stoji.

Ubeđen sam da bi Mirko Đorđević, da je živ, danas rekao - mrtva trka između "sporta" i "crkve".
Baš kao što je i mrtva trka između navijača i botova/sendvičara, ko je veći terenski bašibozuk kradikala.