Visoka tiraža tjedno valja: koja jela voli Čkalja, šta puši Nastasja Kinski, kakav gol dao je Katalinski, kolka usta ima Žaklina, tko koga u sebe prima. Visoka tiraža u slobodne sate, nage ljepotice za prosječne plate, prekinuti koitus je tema trenutno jača od goblena, jedino mjesto za susret snova našminkane dame i workera iz rova. Zatupljeno farbanje bez poreza što se gadnim punkerima sreza, poželjno je u ime higijene naturati u naše vrijeme - u slavu avangardnog morala naših kultur-generala.
Visoka tiraža - nepokretna masa.
Visoka tiraža - poslušna smo masa.
3. maj je Međunarodni dan slobode medija.
Naravno, mediji su slobodni da koriste sva sredstva dostizanja visokih tiraža u cilju sluđivanja narodnih masa. Kako su zdušno listom "slobodno" objavljivali spiskove i najave hapšenja korumpiranih nepodobnika, istovremeno i optužnice i presude, bavili se privatnim životima, genotipom i fenotipom poznatih i nepoznatih građana Srbije (podjednako), uvlakaštvom, hvalospevima, fingiranim napadima na Gospodare (kako bi se isteralo na čistac ono malo preostalih neupodobljeno mislećih lajavaca), prenosili i raznosili pogan i ružičastu zarazu - tako im se sada vraća. Od novoizabrane stare vlasti prvi su dobili po nosu, čak pre od etiketiranih parazita-upropastitelja ekonomskog raja zvanog Srbija. Doduše, ni svojevremeno uteritelj Šešeljevog zakona o informisanju, a današnji radikalno reformatorski premijer, nije mogao da prođe nepotkačen medijskim čudovištem koje je sam uzgajao i hranio - ogavno bavljenje Vučićevim privatnim životom (što je nedopustivo, bez obzira na američko baljezganje "javnost ima pravo da zna", jer nema: privatnost je privatnost bez izuzetaka - i tačka) samo je bumerang svih prethodnih gadosti koje su se po medijima godinama razvlačile na račun oponenata, nepodobnika, protivnika, izdajnika i plaćenika; kako pojedinaca tako i čitavih grupa. Foliranje da je to "žuta štampa" ne prolazi, jer su u Srbiji mediji požuteli i bez Đilasovih prstića.
Informacije i informativna delatnost su roba, biznis kao i svaki drugi na slobodnom tržištu, na kome količina donosi profit. Kvalitet? To postaje nebitno u moru istih, novine i TV stanice su tu da istim "koncepcijama" pokriju celo tržište, utole glad sluđenih narodnih masa za pikanetrijom tuđih života, samo da se maljčiki ne bi pogledali u ogledalu i suočili sa sobom, zapitali za sopstvene. Da, živote. Odatle je samo korak do pitanja zašto, zbog koga, za čije babe maslo.
A to je nedopustivo.
Domaći mediji su, zahvaljujući svim akterima naše kvazipolitike, pretvoreni u najbanalinije tržišno orijentisane dobošare aktuelnih vlasti i zainteresovanih investitora, bili oni toga svesni ili ne (svesni su, itekako, nego ostavljam minimalnu marginu zarad pojedinih novinara i kolumnista čije su karijere i egzistencija na svakodnevnoj klackalici škartiranja i etiketiranja parazitima). Logično, kada je i vlast tržišno orijentisana, vazda spremna na vansezonska sniženja i rasprodaje, pa i vezanu trgovinu zdravorazumski nespojivih artikala. Pa da, kada artiklima proglasite obrazovanje, kulturu, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, energetiku, komunikacije i druge strateške delatnosti od opšteg značaja za društvo, onda nije ni čudno u šta smo se to uvalili.
Domaći mediji su, zahvaljujući svim akterima naše kvazipolitike, pretvoreni u najbanalinije tržišno orijentisane dobošare aktuelnih vlasti i zainteresovanih investitora, bili oni toga svesni ili ne (svesni su, itekako, nego ostavljam minimalnu marginu zarad pojedinih novinara i kolumnista čije su karijere i egzistencija na svakodnevnoj klackalici škartiranja i etiketiranja parazitima). Logično, kada je i vlast tržišno orijentisana, vazda spremna na vansezonska sniženja i rasprodaje, pa i vezanu trgovinu zdravorazumski nespojivih artikala. Pa da, kada artiklima proglasite obrazovanje, kulturu, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, energetiku, komunikacije i druge strateške delatnosti od opšteg značaja za društvo, onda nije ni čudno u šta smo se to uvalili.
Shodno makijavelističkom stilu "razumevanja" Veberovih zapovesti, građanin mora da bude glup, nesrećan i overdozirano dezinformisano zadovoljan. Nikako stvarno zadovoljan - jer zadovoljni manje brinu da li će napraviti greške pa ih i ne čine, donose bolje odluke, kreativniji su, bolje sarađuju sa drugima, ne žale se na probleme već traže rešenja za njih. To zna svaki ozbiljan poslodavac, a u Srbiji je baš država to - najveći od svih poslodavaca. Zapravo, daleko je manje davalac poslova a daleko više davalac radnih mesta svojim poslušnicima sa partijskim knjižicama. To se ne sme javno reći, a i kada se reformski najavi, naravno da se odnosi na "one", tamo neke (drugove i drugarice?), nikako na nas i naše. Na Gospodara & gospodu...
Sve je to poodavno jasno onome ko kupuje novine da bi nešto pročitao i informisao se.
Nego, šta sa konzumentima? A takvih je najviše.
Informacija, onih pravih, u medijima je sve manje. Širom sveta podignuta je velika buka oko GMO hrane i tehnologija opasnih po telo, ali šta ćemo sa KMM - konzumentski modifikovanim medijima, podjednako otrovnim po um? U sumanuto potrošački orijentisanom globalnom društvu informacija je postala roba, i to potrošna, veoma sumnjivog kvaliteta i katastrofalno kratkog roka trajanja i pamćenja. Sve manje ima stvarnog informisanja, a sve više informera i informativnih razgovora, denunciranja, klevetanja pa čak i otvorenog plasiranja notornih laži.
Nekadašnji Šešeljev Zakon o informisanju i ponašanje uterivača istog eksplicitno govore o licemerju koje vlada u svim sferama našeg društva. Taj, nadasve diskriminatorski i po novinare duboko autocenzorski državni akt, bio je dobar dok je ta ekipa držala vlast. Potom su iskorišćene sve rupe i rupčage potonjih novoizglasanih medijskih zakona da se bivše opozicione partije i njihovi lideri (potom na vlasti) ogole i rasture do u sitna crevca, na jedan besramno otvoren divljački način, ne bi li se ekipa devedesetih ponovo uvalila u fotelje. I uvališe se. I brže-bolje počeše po starom, tamo gde su stali 7. oktobra 2000. godine, u vreme prevrata u vlasti ali i konačne likvidacije dnevnog lista Naša Borba.
"Ukoliko odredbe koje se odnose na rad novinara ostanu i u konačnoj verziji zakona, oni neće moći da objave čak ni pretpostavku koja bi, eventualno, mogla da uvredi treću osobu, ili da ugrozi njen integritet, a da ne budu pozvani na krivičnu i materijalnu odgovornost. Zakon propisuje da za istinitost objavljene informacije odgovara i lice koje daje informacije i autor informacije, pa su brojni novinari koji su prisustvovali prezentaciji zakona insistirali da se razjasni da li će oni odgovarati i ako informaciju, za koju se ispostavi da je netačna, saznaju na konferenciji za novinare.
Natasa Ćurčić, pomoćnik ministra za informisanje, precizirala je da je
novinar odgovoran za tačnost informacije samo onda kada se iz njegovog
priloga ne vidi ko je izvor informacija. Mada Ćurčić tvrdi da se u ovom slučaju
radi samo o pravilnom tumačenju zakona, novinari su bili sumnjičavi, jer imaju
bogato iskustvo sa raznim tumačenjima propisa i sa nezavisnim domaćim
sudstvom.
Na primedbu da se iz zakona ne može videti da li postoji neka zaštita i za
novinare, ministarka Radmila Milentijević je odgovorila da njih štiti istina, kodeks
novinarskog ponašanja i javnost i preporučila da ne treba biti toliko nepoverljiv prema sudijama."
"Prvo je bila Borba, pa Naša Borba, da bi na
kraju postala, možda, Njegova Borba ili Njihova Borba. U svakom slučaju,
u svim fazama kroz koje je prolazila novina, u novije vreme, reč borba podjednako je dobro definisala stanje i u samom listu. On ni u
svojim zvezdanim trenucima nije bio lišen briga i problema, jer mu mnogi
nisu bili naklonjeni. Izazvao je sumnju već 1986. godine kada se,
dolaskom Staše Marinkovića za glavnog i odgovornog urednika, otarasio
državnog novinarstva. Vlada Ante Markovića želela je da novinu postavi
na moderne osnove transformišući je u deoničarsko društvo. Dušan Mijić
je tada postao najveći deoničar.
Udari srpskog režima na Borbu počeli su ubrzo, ne samo preko tužilaštva
nego i preko štamparije i njenih zdravih snaga koje su u dva-tri maha
odbile da štampaju izdajničke novine. Ni Mijić sa svoje strane nije štedeo truda da u novinama razvije virus raspada. Smenjivao je i
postavljao urednike po kriterijumu lojalnosti. Najzad je Dušan Mijić
ostao sam.
Redakcija, kako je i sama napisala u obraćanju javnosti, nikada nije
postavljala, niti je želela da postavi pitanje vlasničkih prava Dušana
Mijića, a nije ni mogla da utiče na poslovnu politiku poslodavca. Mijić
se služio svakojakim smicalicama da ograniči njena prava, ali se
Redakcija tome nije suprotstavila na pravi način. Dok se ona tu i tamo
borila za plate i honorare, pa čak i štrajkovala (što Mijić danas naziva samoupravljanjem), on je predano radio na uništavanju osnova na
kojima počiva list. Njegovo poslovanje sa listom i privatnom firmom bilo
je netransparentno, a velika ulaganja se nisu opravdala povećanjem
uticaja i čitanosti. U takvog vlasnika Evropska unija je prestala da
veruje, pa mu je uskratila finansijsku pomoć.
Iako je Dušan Mijić najodgovorniji za zlu sudbinu Naše Borbe, propast
tog projekta simbolizuje i umor, nezainteresovanost, neorganizovanost,
zatvorenost i egoizam onih koji sebe doživljavaju kao demokrate i
nezavisne. U zemlji u kojoj saopštenja za štampu i kolumne predstavljaju
vrhunac aktivizma, normalno je što nestaju novine, stranke, sindikati,
skupštine i ljudi.
Jos 1995. godine Republika je u analizi slučaja Naša Borba, u kojoj su
učestvovali i novinari tog, sada možda bivšeg lista, pokazala iz kojih će se unutrašnjih organa bolest proširiti na ceo organizam. Stvarnost
nije, nažalost, opovrgla ni delić te studije. Niko, međutim, nije hteo
da čuje zvona koja su zvonila na uzbunu. A tamo gde ne postoje zakoni,
pravila, akcionarstvo i partnerstvo, gde ćute sindikati i gde se kriju štrajkovi, na kraju ipak sve zavisi od sponzora i vlasnika. I zato
pitanje: koje su sledeće novine na redu."
Tri suđaje Naše Borbe, shodno Zakonu o informisanju i zakonitostima naopakog tržišta koje važi za sve pa i medije u Srbiji, bili su: savezni ministar informisanja Vučić, republička ministarka istog Milentijevićka i većinski vlasnik Mijić. Sprega politike, sile, prostačkog poimanja kapitalizma (privatizacije, neoliberalizma?), rovarenja službi, ćutanja javnosti i čitalaca pretvorenih u konzumente, trpljenja i straha zaposlenih - sve je to došlo glave verovatno jedinom srbijanskom slobodnom mediju u punom smislu tog pojma.
Aleksandar Vučić je danas Gospodar povratka u budućnost Srbije. One, iz zlatnih vremena besnila devedesetih. Aktuelni predsednik reformisanih i unapređenih radikala.
Radmila Milentijević, američka spisateljica iz Vlaškog Dola kod Azanje, povremeno napiše pokoji članak za domaće krep-novine predstavljajući se kao istoričarka sa NY Siti koledža (btw, po zvanju je ekonomista). Ukratko - uživa, ne boji se smanjenja penzije u dolarima. Umesto pejsmejkera, na srcu joj slika Slobe i Mire. I na čelu.
Dušan Mijić, agroinženjer iz Sombora, direktor londonskog Emac Capitala za Zapadni Balkan (investicioni biznis primarno fokusiran na tržište tranzicionih zemalja jugoistočne Evrope). Politički, poput prethodnika, hiperangažovan kao predsednik pokrajinskog odbora LDP za Vojvodinu i predsednik političkog saveta (po odlasku Vesne Pešić iz stranke). Pravi agroliberal, baš po meri reformatora.
Dušan Mijić, agroinženjer iz Sombora, direktor londonskog Emac Capitala za Zapadni Balkan (investicioni biznis primarno fokusiran na tržište tranzicionih zemalja jugoistočne Evrope). Politički, poput prethodnika, hiperangažovan kao predsednik pokrajinskog odbora LDP za Vojvodinu i predsednik političkog saveta (po odlasku Vesne Pešić iz stranke). Pravi agroliberal, baš po meri reformatora.
Ne, ovde ništa ni sa čim nema veze, pa ni sloboda sa medijima. Istraživačko novinarstvo svedeno je na resavsku školu prepisivanja agencijskih priopćenja promidžbenicima, smuljanih po partijskim biroima za informisanje pa potom prosleđenih na dalje uvaljivanje pučanstvu, tj. konzumentima. Čisto dilovanje, svakome po malo za ličnu upotrebu a zapravo nikome ništa. I svi srećni, naduvani, zaglupljeni i zaslepljeni, bez osećaja krivice - jer nije bilo posedovanja kritične količine. Droge ili informacija, to više nije bitno.
Srbija je to, bre.
***
3. svibanj je Dan oslobođenja Rijeke (1945) od fašističke okupacije. Na prošlogodišnjoj trećemajskoj proslavi, bilo je rečeno i to: "Antifašizam je dio riječkoga identiteta". Tačno, baš kao što to isto važi za Paraf i tamošnju punk-scenu, neodvojivu od Rijeke, luke, brodogradilišta, workera, luzera, multikulturalnosti i otvorenosti - najstariju i najoriginalniju u nekadašnjoj nam rahmetli Eseferjot.
Visokotiražni mir je pesma sa prvog albuma Parafa (Dan je tako lijepo počeo,1980), napisana 1979. još za Titova života. I šta ćemo sad, trideset pet godina kasnije, kada je i dalje aktuelna? Pa ništa. Ko je tada shvatio, shvatio je. Ko nije, nikada neće.
Valter Kocijančić nije onomad u tekstovima svojih pesama zajebavao Tita i njegove, da bi potom njegovi bez Tita na ovaj dan uz antifašiste hvalili i poludele "heroje" Trećeg balkanskog rata, a da sve to uredno i bez izostanaka proprate tamošnji mediji. Naravno, podjednako slobodni kao i ovi u Srboslavnoj Džamahiriji. Svakome je njegova borba dala to što zaslužuje, i obavezno po nosu.
Ovaj maj je tako lijepo počeo, uz svevremenski Paraf.
Tiraž bonus pax in domus.
No comments:
Post a Comment