Jedna reč je, definitivno, obeležila prethodnu sedmicu.
Strah.
Amerika je u ponedeljak strahovala zbog oluje Sendi; u utorak su podivljala sumanuta Balkanska plemena strahovala od bliznakinja Klinton-Ešton; sreda je donela Noć Veštica Zapadnom svetu; u četvrtak su srBoslavni dušebrižni paranoidi strahovali da će vaskolika srBčad slaviti šizmatičko-veštičje praznike umesto Sv.Luke; petak je doneo dupli strah - Tomu & Džeriju od prisluškivanja, a Premijeru unutrašnjih poslova od... e, o tome tek po izboru Dragana Đilasa za inokosnog organa Demokratske Stranke.
Kao šlag na tortu strahovanja, ide celonedeljno nadgornjavanje u završnici predsedničke kampanje u SAD, koje su obeležili otvoreno laganje, u strahu kandidata od gubitka, te poplašivanje birača u strahu od nedobitka.
Stvarno, u čemu leži tolika primamljivost straha i plašenja, naročito bezrazložnog, nepotrebnog ili sasvim besmislenog. Postoji veliki broj faktora i pitanje je da li se na jednom blogu može dati kakav-takav odgovor koji bi mogao makar malo da rasvetli to pitanje, da pruži objašnjenje koje bi pomoglo da se lakše prevaziđu strahovi.
Da bi se to postiglo, treba razumeti sam strah: njegovu fiziologiju, psihologiju i sociologiju; uticaj na pojedinca i grupu. Posmatrati strah iz vizure onoga ko ga koristi i pospešuje, koji to čini jer se u osnovi i sam boji nečega.
Cilj ovog teksta nije razumeti strah i upotrebiti ga na drugima, manipulisati njima. To imate u svakom standardnom priručniku za spin-doktore, trgovačke putnike, Jehovine svedoke, osveštanje vodice pred slavu po stanovima, političke kampanje i malog Velikog brata iz svačijeg sokaka.
Cilj je razumeti strahove, razdvojiti ih na one sasvim razumne koji indukuju prirodnu odbrambenu reakciju opstanka radi, i one druge - totalno bezrazložne, iracionalne, veštačke, usmerene da parališu ili pogrešno usmere čoveka sa samo jednim ciljem: radi daljeg manipulisanja i prikrivanja strahova samog manipulatora.
Kada se ovo konačno shvati, strahovi prve grupe umanjuju se na daleko benigniji nivo zabrinutosti, ali i trezvenog sagledavanja činjenica o tome kako se dalje treba ponašati. Ovde slobodno možemo upotrebiti pojam evolucija, kao zajednički imenik događaja koji potom slede. Razotkrivanjem strahova druge grupe, i njihovim odbacivanjem, počinje revolucija.
Kada se ovo konačno shvati, strahovi prve grupe umanjuju se na daleko benigniji nivo zabrinutosti, ali i trezvenog sagledavanja činjenica o tome kako se dalje treba ponašati. Ovde slobodno možemo upotrebiti pojam evolucija, kao zajednički imenik događaja koji potom slede. Razotkrivanjem strahova druge grupe, i njihovim odbacivanjem, počinje revolucija.
Strah treba demistifikovati, kako bi prestali da ga se plašimo.
Fiziologija
Kao kod svih životinja, tako i kod ljudi, strah služi opstanku, i to mu je osnovna svrha. Kroz evoluciju su dalje išli samo oni primerci i vrste koji su uspeli da shvate čega i kako treba da se plaše da bi preživeli i preneli svoje gene na potomke.
Najkraći opis bi bio sledeći: Strah je sposobnost živog bića da prepozna opasnost, što će ga naterati ili da joj se suprotstavi ili od nje pobegne. To je tzv. "fight-or-flight response", reakcija udri ili beži. Sama akcija zavisi od prepoznavanja opasnosti i okolnosti u kojima se biće nalazi, tj. procene koju od dve akcije je najbolje preduzeti u cilju preživljavanja.
Kako funkcioniše ovaj elektrohemijski proces u mozgu? Da, u mozgu, jer strah ne postoji van organizma, na čulnim završecima (senzorima) ili u bilo kom drugom delu tela - osim u glavi.
Kada određena stresna situacija (stimulus) "okine" naše receptore (čula - vid, sluh, dodir), prva i obavezno podsvesna reakcija organizma jeste strah. Sam mehanizam straha, način na koji se formira ta senzacija i njen smisao koji od nas potom zahteva delanje, odvija se dvostruko - kraćim i dužim putem, koji se zajedno završavaju reakcijom "udri-ili-beži".
Kraći put:
Duži put izgleda kao promišljenija varijanta. U impuls uključuje koru mozga (interpretacija nadražaja) i hipokampus (gde se formira kontekst, uključujući i druge bočne čulne nadražaje), da bi potom zajedno sa pređašnjim iskustvima straha (pohranjenim u Amigdali) krajnji rezultat bila komanda hipotalamusu za konačnu reakciju - udri/beži, ili odustani od reakcije (nema opasnosti).
Amigdala je ključna karika u ovom lancu komandovanja, tj. donošenja odluke kako će organizam reagovati na nadražaj opasnosti.
Odbrambena telesna reakcija podrazumeva i sledeće karakteristike: rast nivoa adrenalina u krvi, povećanje krvnog pritiska i šećera u krvi (suva usta), pojačan tonus mišića (napetost), osećaj jeze (krv se povlači iz manjih krvnih sudova koji se skupljaju, u veće koji se šire da bi što više snabdevali ključne mišiće - odatle osećaj hladnoće), nakostrešenost (mikromišići vezani za svaku dlaku na telu se grče, i izazivaju ispravljanje dlaka), zenice oka se maksimalno šire (da uhvate što više svetlosti), manje važni organski sistemi (varenje, imunosistem itd.) se bukvalno isključuju dok ne prođe opasnost.
Za sva živa bića (tj. životinje i ljude) je karakteristička tzv. grimasa straha, koja je skoro identična kod svih vrsta. Suštinske razlike su takoreći zanemarljive.
Neka moderna istraživanja ukazuju na "mogućnost" prenošenja straha i drugih reakcija (emocija) putem feromona, tj. čulom mirisa. Ovakve tvrdnje još uvek nisu naišle na dovoljan broj pokazatelja koji bi mogao da ih naučno potvrdi. Vidi se da ti istraživači nikada nisu osetili atmosferu kolektivnih JNA spavaona posle pešadijskih marševa ili pasulja za večeru. Ne strah - nego strava jedna.
Najkraći opis bi bio sledeći: Strah je sposobnost živog bića da prepozna opasnost, što će ga naterati ili da joj se suprotstavi ili od nje pobegne. To je tzv. "fight-or-flight response", reakcija udri ili beži. Sama akcija zavisi od prepoznavanja opasnosti i okolnosti u kojima se biće nalazi, tj. procene koju od dve akcije je najbolje preduzeti u cilju preživljavanja.
Kako funkcioniše ovaj elektrohemijski proces u mozgu? Da, u mozgu, jer strah ne postoji van organizma, na čulnim završecima (senzorima) ili u bilo kom drugom delu tela - osim u glavi.
Kada određena stresna situacija (stimulus) "okine" naše receptore (čula - vid, sluh, dodir), prva i obavezno podsvesna reakcija organizma jeste strah. Sam mehanizam straha, način na koji se formira ta senzacija i njen smisao koji od nas potom zahteva delanje, odvija se dvostruko - kraćim i dužim putem, koji se zajedno završavaju reakcijom "udri-ili-beži".
- stimulacija - Talamus - Amigdala - Hipotalamus
- stimulacija - Talamus - Kora mozga - Hipokampus - Amigdala - Hipotalamus
Duži put izgleda kao promišljenija varijanta. U impuls uključuje koru mozga (interpretacija nadražaja) i hipokampus (gde se formira kontekst, uključujući i druge bočne čulne nadražaje), da bi potom zajedno sa pređašnjim iskustvima straha (pohranjenim u Amigdali) krajnji rezultat bila komanda hipotalamusu za konačnu reakciju - udri/beži, ili odustani od reakcije (nema opasnosti).
Amigdala je ključna karika u ovom lancu komandovanja, tj. donošenja odluke kako će organizam reagovati na nadražaj opasnosti.
Odbrambena telesna reakcija podrazumeva i sledeće karakteristike: rast nivoa adrenalina u krvi, povećanje krvnog pritiska i šećera u krvi (suva usta), pojačan tonus mišića (napetost), osećaj jeze (krv se povlači iz manjih krvnih sudova koji se skupljaju, u veće koji se šire da bi što više snabdevali ključne mišiće - odatle osećaj hladnoće), nakostrešenost (mikromišići vezani za svaku dlaku na telu se grče, i izazivaju ispravljanje dlaka), zenice oka se maksimalno šire (da uhvate što više svetlosti), manje važni organski sistemi (varenje, imunosistem itd.) se bukvalno isključuju dok ne prođe opasnost.
Za sva živa bića (tj. životinje i ljude) je karakteristička tzv. grimasa straha, koja je skoro identična kod svih vrsta. Suštinske razlike su takoreći zanemarljive.
Neka moderna istraživanja ukazuju na "mogućnost" prenošenja straha i drugih reakcija (emocija) putem feromona, tj. čulom mirisa. Ovakve tvrdnje još uvek nisu naišle na dovoljan broj pokazatelja koji bi mogao da ih naučno potvrdi. Vidi se da ti istraživači nikada nisu osetili atmosferu kolektivnih JNA spavaona posle pešadijskih marševa ili pasulja za večeru. Ne strah - nego strava jedna.
Određena iskustva straha se prenose na potomke, koliko god to izgledalo pomalo fantastično: jednostavno, ljudi i sva ostala živa bića imaju urođen određeni broj primalnih strahova, od davnina. Svi se striktno tiču prirodnih opasnosti, nijedan politike.
Psihologija
Posle fiziološke, odbrambene reakcije, daljim svesnim delovanjem, izbegavanjem ili suprotstavljanjem strahu, tj. odustajanjem od akcije usled nepostojanja opasnosti - strah postaje emocija.
Naučna istraživanja pokazuju da je veličina Amigdale u korelaciji sa emocionalnom inteligencijom i sposobnošću društvene prilagodljivosti (umrežavanja).
Definitivno, bez prisustva straha živa bića ne bi opstala. Međutim, postoje izuzeci.
Odsustvo straha (afobija) i bola (analgezija) mogu se javiti u određenim situacijama kada strah za život drugog bića (jednog ili više njih) pređe prag "sebičnog" straha za sebe; ovakvo (neprirodno) stanje naziva se "borbeni trans" i može se indukovati veštačkim putem (ritualima, ritmičkim pevanjem, plesom, raznim supstancama, ultrastresnom situacijom) što ultimativno vodi kolektivnom identitetu (npr. kod vojnika u ratu, majke čije je dete u opasnosti i slično). Na ovu temu vršeno je mnogo eksperimenata in vivo na ljudima, ne samo u laboratorijama i ne samo na dobrovoljcima.
Strah, kao prirodna reakcija, prečesto je zloupotrebljavan za poigravanje strahom kao emocijom.
Dokazano je da psihopate imaju drastično umanjen osećaj straha, što je vrlo često rezultat emocionalne nestabilnosti i društvene neprilagođenosti (neprilagodljivosti?) - a opet u vezi sa volumenom Amigdale.
U psihologiji postoji podela strahova na:
1. realne (urođene i stečene)
Definitivno, bez prisustva straha živa bića ne bi opstala. Međutim, postoje izuzeci.
Odsustvo straha (afobija) i bola (analgezija) mogu se javiti u određenim situacijama kada strah za život drugog bića (jednog ili više njih) pređe prag "sebičnog" straha za sebe; ovakvo (neprirodno) stanje naziva se "borbeni trans" i može se indukovati veštačkim putem (ritualima, ritmičkim pevanjem, plesom, raznim supstancama, ultrastresnom situacijom) što ultimativno vodi kolektivnom identitetu (npr. kod vojnika u ratu, majke čije je dete u opasnosti i slično). Na ovu temu vršeno je mnogo eksperimenata in vivo na ljudima, ne samo u laboratorijama i ne samo na dobrovoljcima.
Strah, kao prirodna reakcija, prečesto je zloupotrebljavan za poigravanje strahom kao emocijom.
Dokazano je da psihopate imaju drastično umanjen osećaj straha, što je vrlo često rezultat emocionalne nestabilnosti i društvene neprilagođenosti (neprilagodljivosti?) - a opet u vezi sa volumenom Amigdale.
U psihologiji postoji podela strahova na:
1. realne (urođene i stečene)
- panika (reakcija "na prvu loptu", sama spoznaja o opasnosti)
- strah (reakcija suprotstavljanja ili bežanja, mogućnost spasa)
- užas (reakcija usled spoznaje o nemogućnosti spasa)
- strah (reakcija suprotstavljanja ili bežanja, mogućnost spasa)
- užas (reakcija usled spoznaje o nemogućnosti spasa)
2. iracionalne
- fobije (apsolutno ne postoji stvarna i konkretna opasnost, imaginarna situacija u sadašnjosti ili budućnosti koja nije utemeljena na iskustvu da bi mogla da se svrsta u "pravi" strah)
Strah se može veštački indukovati, steći, nametnuti. Teorijski, ali i praktičnim eksperimentima, moguće je nametnuti i usaditi strah od (doslovce) bilo čega.
Ponekad, strah čak "služi" potiskivanju u podsvesno drugih emocija, poput besa ili povređenosti. Naravno, ova svojevrsna piramida emocija je apsolutno rotirajućeg karaktera, pa se tako i strahu može desiti da bude potisnut u podsvesno ukoliko ga nadjača neka od drugih, pomenutih emocija.
Isto tako, moguće je i otarasiti ga se, potisnuti, prevazići ga privikavanjem na "opasne" situacije i ponajviše edukacijom, tj. sagledavanjem i razumevanjem istih. Mnogi bezrazložni strahovi nastaju i prenose se prvenstveno iz neznanja i neobaveštenosti, hrane se odbijanjem činjenice da se prevazilaženje strahova uči. Uostalom, kao i sve drugo u životu.
Strahom su se bavili psiholozi, psihijatri, umetnici. Teorija i praksa straha doživljava svoj prvi pravi procvat u drugoj polovini XIX veka. Naravno, nemoguće je zaobići Frojda, Junga ili Gezu Csatha.
Možda jedan od najpoznatijih primera naučnog istraživanja straha, predstavlja slučaj "Mali Hans: Analiza fobije jednog petogodišnjaka" Sigmunda Frojda.
Slučaj je obrađen 1909. godine, i ticao se dečaka (pravo ime mu je bilo Herbert Graf, potonji ugledan operski producent) koji je očigledno patio od jako usađenog Edipovog kompleksa, manifestovanog u tome da je, stalno zamišljajući svog oca kao čovekolikog konja (jedan od simbola muškosti, tj. njenog nedostatka usled supresije - po Frojdu), usadio sebi užasavajući strah od tih životinja. Debele zasluge za ovakvo stanje pripisuju se dečakovoj majci koja mu je kao trogodišnjaku pripretila: "Ukoliko nastaviš da se stalno diraš dole, stalno pričaš o tome, i pitaš me da li i ja to imam, dovešćemo doktora koji će ti to odseći!"
Supresija seksualne identifikacije, nastala usled represije, pretnje od strane subjekta privlačnosti.
Ne znam za vas koji čitate, ali mene poslednja rečenica neverovatno podseća na odnos građana Srbije, tj. birača, i njihove političke kvazielitističke klase pijavica i secikesa.
- fobije (apsolutno ne postoji stvarna i konkretna opasnost, imaginarna situacija u sadašnjosti ili budućnosti koja nije utemeljena na iskustvu da bi mogla da se svrsta u "pravi" strah)
Strah se može veštački indukovati, steći, nametnuti. Teorijski, ali i praktičnim eksperimentima, moguće je nametnuti i usaditi strah od (doslovce) bilo čega.
Ponekad, strah čak "služi" potiskivanju u podsvesno drugih emocija, poput besa ili povređenosti. Naravno, ova svojevrsna piramida emocija je apsolutno rotirajućeg karaktera, pa se tako i strahu može desiti da bude potisnut u podsvesno ukoliko ga nadjača neka od drugih, pomenutih emocija.
Isto tako, moguće je i otarasiti ga se, potisnuti, prevazići ga privikavanjem na "opasne" situacije i ponajviše edukacijom, tj. sagledavanjem i razumevanjem istih. Mnogi bezrazložni strahovi nastaju i prenose se prvenstveno iz neznanja i neobaveštenosti, hrane se odbijanjem činjenice da se prevazilaženje strahova uči. Uostalom, kao i sve drugo u životu.
Strahom su se bavili psiholozi, psihijatri, umetnici. Teorija i praksa straha doživljava svoj prvi pravi procvat u drugoj polovini XIX veka. Naravno, nemoguće je zaobići Frojda, Junga ili Gezu Csatha.
Možda jedan od najpoznatijih primera naučnog istraživanja straha, predstavlja slučaj "Mali Hans: Analiza fobije jednog petogodišnjaka" Sigmunda Frojda.
Slučaj je obrađen 1909. godine, i ticao se dečaka (pravo ime mu je bilo Herbert Graf, potonji ugledan operski producent) koji je očigledno patio od jako usađenog Edipovog kompleksa, manifestovanog u tome da je, stalno zamišljajući svog oca kao čovekolikog konja (jedan od simbola muškosti, tj. njenog nedostatka usled supresije - po Frojdu), usadio sebi užasavajući strah od tih životinja. Debele zasluge za ovakvo stanje pripisuju se dečakovoj majci koja mu je kao trogodišnjaku pripretila: "Ukoliko nastaviš da se stalno diraš dole, stalno pričaš o tome, i pitaš me da li i ja to imam, dovešćemo doktora koji će ti to odseći!"
Supresija seksualne identifikacije, nastala usled represije, pretnje od strane subjekta privlačnosti.
Ne znam za vas koji čitate, ali mene poslednja rečenica neverovatno podseća na odnos građana Srbije, tj. birača, i njihove političke kvazielitističke klase pijavica i secikesa.
Sociologija i filozofija
Sociologija i filozofija, kao nauke, takođe poznaju problem straha. U stvari, poznaju ga itekako.
Možda jedan od prvih, ali istovremeno i najznačajnijih radova u toj oblasti, predstavlja rad "Levijatan" Tomasa Hobsa, u kome se po prvi put javlja pojam kasnije nazvan "Hobsijanski strah". O njemu je već bilo reči na ovom blogu, u okviru serije tekstova "Ogledi o liberalizmu".
Hobs u svom delu tvrdi da je osnovno stanje ljudskog roda i društva strah, koji on naziva ratom. Strah jednih od drugih, rat svakog sa svima. Pre Hobsa, Makijaveli tvrdi da strah leži u korenu svega, naročito u glavama glupih i zadovoljnih, ali ne i srećnih građana. Politika je "alhemija zla", koja služi nikada kompletnom ukidanju straha samim strahom. Za razliku od Makijavelija, koji strah vidi i kao posledicu (političke) veštine (zla), Hobs u strahu sagledava njen uzrok. Društveni poredak, po njemu, nije težnja dobru nego puko (ali i sistemsko) bežanje od zla, usled straha od smrti - te "posebne strasti ljudskog roda".
Hobs posebno ističe veliku moć straha kao velike bede čoveka, i njegovu upornu istrajnost u opasnosti od nasilne smrti (po Hobsu, to je osnovni ljudski strah ali istovremeno i najjača sila u ljudskom životu). Strah je jedino mesto u koje se čovek može sakriti, od sveta i od straha samog. Naravno, pogrešno, može se od straha kriti i u moći - zasnovanoj baš na strahu.
Analitičari Hobsovog dela smatraju da politička sfera predstavlja najdublji nivo pakla u kome obitava i manifestuje se Hobsijanski strah.
Možda jedan od prvih, ali istovremeno i najznačajnijih radova u toj oblasti, predstavlja rad "Levijatan" Tomasa Hobsa, u kome se po prvi put javlja pojam kasnije nazvan "Hobsijanski strah". O njemu je već bilo reči na ovom blogu, u okviru serije tekstova "Ogledi o liberalizmu".
Hobs u svom delu tvrdi da je osnovno stanje ljudskog roda i društva strah, koji on naziva ratom. Strah jednih od drugih, rat svakog sa svima. Pre Hobsa, Makijaveli tvrdi da strah leži u korenu svega, naročito u glavama glupih i zadovoljnih, ali ne i srećnih građana. Politika je "alhemija zla", koja služi nikada kompletnom ukidanju straha samim strahom. Za razliku od Makijavelija, koji strah vidi i kao posledicu (političke) veštine (zla), Hobs u strahu sagledava njen uzrok. Društveni poredak, po njemu, nije težnja dobru nego puko (ali i sistemsko) bežanje od zla, usled straha od smrti - te "posebne strasti ljudskog roda".
Hobs posebno ističe veliku moć straha kao velike bede čoveka, i njegovu upornu istrajnost u opasnosti od nasilne smrti (po Hobsu, to je osnovni ljudski strah ali istovremeno i najjača sila u ljudskom životu). Strah je jedino mesto u koje se čovek može sakriti, od sveta i od straha samog. Naravno, pogrešno, može se od straha kriti i u moći - zasnovanoj baš na strahu.
Analitičari Hobsovog dela smatraju da politička sfera predstavlja najdublji nivo pakla u kome obitava i manifestuje se Hobsijanski strah.
I tako, konačno smo došli do onoga što nas sve najviše svrbi - do politike.
O strahu i politici, u drugom delu, koji sledi.
***
Kao kraj ovog, prvog dela priče o strahu, citiram Ajnštajna:"Ako su ljudi dobri samo zato što se plaše kazne, pa za to još očekuju i nekakvu nagradu - onda ništa, izvinite. Žao nam je."
Čitaonica:
- How fear works? (HowStuffWorks.com)
- Fear (Wiki)
- Amygdala (Wiki)
- 33 powerful ways of overcoming fear (33 moćna načina za prevazilaženje straha)
- Emotions can seem tricky (Emocije su ponekad varljive, dr. Jim Hutt)
- How fear works? (HowStuffWorks.com)
- Fear (Wiki)
- Amygdala (Wiki)
- 33 powerful ways of overcoming fear (33 moćna načina za prevazilaženje straha)
- Emotions can seem tricky (Emocije su ponekad varljive, dr. Jim Hutt)
Sigmund Frojd i razni radovi na temu Edipovskog kompleksa:
- The Masculine Heart
- After psychoterapy: Freud and Oedipus complex
Holah (sajt za one koje zanima psihologija):
- The Freud page
- Freud (Little Hans study)
- Little Hans: Evidence for the Oedipus complex (case study)
- The Masculine Heart
- After psychoterapy: Freud and Oedipus complex
Holah (sajt za one koje zanima psihologija):
- The Freud page
- Freud (Little Hans study)
- Little Hans: Evidence for the Oedipus complex (case study)
- Hobbesian Fear (o Hobsijanskom strahu - uvod)
- Ogledi o liberalizmu - 2. deo: Makijaveli i plodnost zla (Građanski Krug)
- Ogledi o liberalizmu - 3. deo: Hobs i nova politička veština (Građanski Krug)
- Brainy quotes on Fear (izreke poznatih o strahu 1)
- Ogledi o liberalizmu - 2. deo: Makijaveli i plodnost zla (Građanski Krug)
- Ogledi o liberalizmu - 3. deo: Hobs i nova politička veština (Građanski Krug)
- Brainy quotes on Fear (izreke poznatih o strahu 1)
No comments:
Post a Comment