Rosa Parks Day

Dogodilo se na današnji dan...

1. decembra 1955. godine, krojačica i NVO aktivistkinja Roza Parks ulazi u autobus gradskog prevoza u Montgomeriju, Alabama. U to vreme, autobusi su imali jasno obeležena sedišta "samo za belce" i "samo za crnce" - bilo je to obavezujuće pravilo koje je važilo za sve. Roza ulazi na prednja vrata i seda na jedno od prednjih sedišta, zajedno sa još troje njih. Svi imaju boju kože koja se ne poklapa sa bojom sedišta...

Incident izaziva sam vozač autobusa, a ne putnici, koji je uporan da ih istera u "obor za farbane". Troje njih odustaje od rasprave i odlaze na kraj autobusa, ali ne i Roza, koja se samo premestila na sedište do prozora. Na nesreću, ovo nije prvi put da joj se tako nešto dešava: dvanaest godina ranije, ratne 1943. godine, ista situacija i - isti vozač autobusa. Ona tada izlazi iz autobusa, odbija da pređe u crnački deo, sebi obećava da nikada više neće ući u autobus za čijim je volanom Džejms Blejk (koji je, inače, samo radio svoj posao tako što maltretira putnike koji redovno plaćaju prevoz).
U stvari, Roza nije sela u neodgovarajući deo autobusa; onaj "za bele" se brzo napunio, pa je nekoliko njih stajalo, zbog čega je Blejk ustao sa vozačevog sedišta i segregacionu rampu pomerio iza Roze. Jbg, nije red da viša rasa stoji dok niža sedi, iako je tu prva došla.

Potonji sled događaja je uglavnom poznat: rasprava, odbijanje da se sedište ustupi, gunđanje putnika, ubeđivanje i pretnje, hapšenje. Suđenje.
Cirkus.

Tehnički gledano, Roza Parks je bila uhapšena zato što jeste sela u deo predviđen "za obojene", što nije omelo sudiju da je optuži za remećenje javnog reda i mira, i posle 30 minuta suđenja kazni sa 10 dolara + 4 dolara sudskih troškova. Roza je odmah izjavila žalbu na tu presudu, čime je i zvanično krenula u borbu za ukidanje segregacionih rasnih zakona koji su tada važili u SAD. Paralelno sa tim, započeo je masovni bojkot gradskog prevoza u Montgomeriju, u čemu su podjednako učestvovali građani svih nijansi kože.
Godinu dana kasnije, ukinuti su posebni odeljci u svim vozilima gradskog prevoza u Montgomeriju, Alabama.

Roza Parks je ubrzo postala (i ostala) ženska ikona borbe za jednaka prava svih građana i građanki Amerike. Lično je poznavala i sarađivala sa Malkolmom X i M.L.Kingom - onaj prvi joj je bio lični favorit, koga je smatrala najvećim borcem za prava obojenih.

"Nikada se nemojte bojati svojih dela, ukoliko su ona ispravna."

"Rasizam je još uvek tu, prisutan. Ali na nama je da pripremimo svoju decu za ono što ih u životu čeka, i da ga, puni nade, konačno pobedimo."

"Tokom svih ovih godina sam naučila da odlučnost umanjuje strah. Spoznaja o tome šta treba učiniti, u potpunosti ga razvejava."

Roza Luiz Mekoli Parks je rođena 4. februara 1913. u Taskidžiju (Alabama), a umrla 24. oktobra 2005. godine u Detroitu (Mičigen). Doživela je ispunjenje većine ciljeva borbe kojoj je posvetila ceo svoj život.

Pravi, tradicionalni, srBski domaćin sebi nikada ne bi dopustio ovako nešto. Kod nas cigani nikada nisu morali da sede na kraj autobusa, zajedno sa prasićima, umesto međ' Belom Srbijom. Palanački fašisti tolerišu sve boje osim crvene. E sad, što cigani izabraše baš tu boju za svoju, pa još '41. godine... Šta'š, gazda gradskog prevoza je tad bio Švaba, beše neko javno-privatno partnerstvo između Ljotićnedićevaca d.o.o. i Esesovaca GmbH.

Eto, nikada - baš NIKADA - se nije desilo da stariji putnik prvo šamara, čupa kosu, pa potom i nokautira devojčicu pogrešne boje, kojoj mlađa sestra sedi u krilu pride, jer nije htela da ustane napirlitanoj gospođi ispravne boje zbog čega je dama u bundi morala stojećki da pojašnjava ostalim putnicima kako je ta deca "pipaju za dupe", što je predstavljalo sasvim dovoljno opravdanje za pesnicu i rikošet-udarac dečijom glavom u prozorsko staklo.

Nikada, osim u autobusu 27E GSB-a. Onom državnom, ne Krstićevom.

Palanački fašizam ovdašnji je povazdan bio poznat po apsolutnoj toleranciji prema svojim Blejkovima, ali ne i Parksima.