ArtTerorizam#14

Gle, zvezda repatica!

(Faust)

Još jedna devica koju siluju, siluju ...

(Vagner)

Faust.

(Žil Laforg)

Ja nisam sentimentalan nego melanholičan,
iz moje nostalgije izbija teskoba.

(Mirko Kovač)

Oduvek me je fascinirala ženska senzibilnost. Bilo je tu neke drevne emotivnosti, koja se sa sve većom ulogom žena u javnom i društvenom životu samo još više izoštrila.
Obrađujući temu po temu, knjigu po knjigu, ovde u ArtTerorizmu, danas sam hteo, dragi čitaoci, da vas uputim na potpuno drugi kolosek.
Verovatno ste čuli za tzv. "žensko pismo", i zapitali se šta je to. Prosto rečeno, to su žene, koje iz svog ugla, bez imalo milosti (prema ikome) pišu vrlo, vrlo zanimljivo. Bilo da je reč o erotici, seksu, smrti, otuđenju, groznom materijalnom svetu, novcu. Što mi reče jedna od njih, pesnikinja Ana Ristović u privatnom razgovoru, druženju za šankom uz božanstveno Traminer vino, u gradu Pančevu: "Jedino što me opseda kao umetnika, pesnika, jesu seks i smrt". Briljantno.
Znajući da postoji izvestan broj ženskinja i žena, gospođica (gospodični) i gospođa, koje čitaju ovaj blog, a i sam imam vrlo visoko mišljenje o ženama kao stvaraocima i seksualnim objektima - sve ostalo je manje važno, što reče Niče: "Ideš ženama u pohode, ponesi bič!" (njega su nervirale sestre, majka i tetka), i danas stoje visoko na skali kreativnosti. Pomenuću tek neke (ostale - ne ljutite se, doći ću i do vas): Anica Savić-Rebac, Milena Pavlović-Barili, Anais Nin, Patriša Hajdersmit, Lidija Lanč, Kim Gordon, Björk, Peti Smit, Sjuzi Sju, Pi Džej Harvi, Izabel Iper, ali i prevodilac Aleksandra Mančić, Biljana Đorović (urednik i voditelj radio emisije "Atlantis" - duhovnog i spiritualnog leksikona civilizacije), Ljiljana Pekić, Ljiljana Bogojevna-Sedlar, Radmila Lazić, Sanja Domazet, Gordana Ćirjanić, Vladislava Gordić-Petković, Ljubica Arsić ...
Jedna od njih je svakako i

En Biti
ONO ŠTO BEŠE MOJE
(izabrane priče)

izdavač: Rad, Beograd
edicija: Reč i misao, knjiga 445
godina: 1994


WHO IS IT?
En Biti (Ann Beattie, 1947) spada u najplodnije, najzanimljivije stvaraoce novog eksperimentalnog realizma, koji bi se mogao nazvati drugim talasom postmodernizma (mi smo u trećem). Napisala je zbirke priča: Izobličenja (1976), Tajne i iznenađenja (1978), Kuća u plamenu (1979), Tamo gde me budeš našao (1986), Ono što beše moje (1991); romane: Studeni zimski prizori (1976), Uklapanje (1980), S ljubavlju (1986), Slikajući Vila (1989). Najpre je krenula da objavljuje u časopisu Njujorker.

Smelo eksperimentisanje sa formom i temama, fantastični realizam koji nastavlja najbolju tradiciju Evrope gurnuo ju je u društvo najboljih pripovedača američke književnosti zajedno sa Rejmondom Karverom, Džonom Bartom, Tomasom Pinčonom, Vilijamom Gesom, Džonom Apdajkom, Keti Aker, Vilijamom Barouzom ... Ista atmosfera zbunjenosti i nesnalaženja u svetu koji ovi autori doživljavaju kao nešto nestabilno i nepredvidljivo, lični stav kao odbrambeni sistem pojedinca, intelektualnog tipa. Ali, za razliku od Hjuberta Selbija, Ginzberga ili Barouza, ova spisateljica se obraća građaninu, a ne marginalcima, autsajderima, ovisnicima o psihoaktivnim supstancama, koji su neretko i sami akteri dela već pomenutih pisaca. Njeni junaci iz generacije koja stasava u vreme ubistva Dž.F.Kenedija (22.11.1963) na kraju optimizma i naivnosti, potrošenog kredita velike pobede nad Japanom i nacističkom Nemačkom, što će se u umetnosti/književnosti odraziti traumatičnim pomacima i dezorijentacijom. Snažna intelektualna previranja, aktivizam (koji se tek danas kod nas budi) usled masovnog pokreta za građanska prava, seksualne manjine, reakcije na početak rata u Vijetnamu, rezultirali su begom u umetnost od haotične stvarnosti. Takvi su i njeni junaci, takva je i stvarnost u povestima En Biti, siva anksiozna svakodnevica sa škrtim svedočanstvima minimalističke proze. Cinični pogled na svet sa temama svakodnevnog životnog miljea svoje generacije, glavna je odlika njene proze.

Bitijeva se, zasluženo, predstavlja kao glasnogovornik tzv. baby boom generacije, emotivno osiromašene, otuđene i nesređene, u potpunosti nesposobne da se suoči sa životom i prilagodi svojoj (danas) užasnoj sredini (kao i kod nas - zato me i tako fascinira). Mnoge momente i situacije njene proze pronaći ćete u našoj današnjoj, bolesnoj stvarnosti.
Nju još nazivaju i "ženski Čehov", onaj koji piše za tužne da se nasmeju i za vesele da zaplaču. Njen izraz je veoma jezgrovit, iako na izgled lišen slikovitosti, ali vrlo ukusan, gde se više računa na čitaočevu intuiciju nego na imaginaciju, više daju znaci, naznake, nego što se dočaravaju slike.

MOŠA/ZANIMLJIVOST
Knjiga "Ono što beše moje" predstavlja izabrane priče koje daju jasnu sliku Bitinog pripovedanja. Njena suptilna proza odiše setom, "mirisom terpentina", svih mirisa koje osećamo dok smo mladi, dok nam još uvek neke stvari izgledaju nemoguće. Njeni junaci su intelektualci, tzv. srednja klasa (koja je kod nas na žalost nestala početkom devedesetih i još uvek ne postoji - nedam se ne zauvek), žene i muškarci, blazirani njujorčani o čijim tugama, zadovoljstvima ali i strahovima govori sa puno ironičnog uživanja. Svi oni, naoko smireno, poput njenog minimalizma pripovedanja, i razumno pokušavaju da se suoče sa svim tajnama i iznenađenjima koja im život donosi, ali se na koncu pokazuju potpuno nespremni za promene, rizike i žrtve koji se moraju (tu nema pogovora) podneti zarad unutrašnjeg mira.
Ali, avaj!

Dekadentni, svi njihovi napori su jalovi, bilo da se radi o slobodnim ženskinjama, zrelim za svaku vrstu spolnog življenja i odnosa, muškarcima, nesretno udatim ženama koje pokušavaju da zanemare neverstvo ili uzajamnu netrpeljivost preispitujući uspomene iz mladosti ili detinjstva, uvek biraju sopstveni već poznati Pakao, beže od sudbine, kismeta, od sreće i od sebe, birajući na izgled rajsku sigurnost i toplinu - ali, zbog tih sebičnih motiva, bivaju potpuno suprotno, osuđeni na bolnu i zbunjujuću samoću. Kao što reče Holi, jedna od junakinja (pripovest "Plejbek") njenih priča:

U muškarcima nikada nećemo naći spas.

Verovale su da hoće, ali lošim izborom, tvrdoglavošću, svojom (često) nespremnošću, verujući da će taj neko pored, zauvek biti tu, izgubile su ono najbolje, ono što su imale i za čim će celog života patiti. Ali, u prvom trenutku u to nisu htele da veruju.
I sama svesna razarajućeg egoizma u delanju i ponašanju svojih junaka, En Biti se trudi da se ne ogreši o liniju njihovog bola, ni o objektivnost pripovedanja. I zaista, kod Bitijeve patetike nema. Iako je njen ton uvek negde između sentimentalnosti i ironije, tragedije i groteske, skandala na pomolu, a ritmičnost njenog fragmentarnog, na parčiće, iskaza otkriva istrzanost njihovih misli, radnji kao i pritajenu histeriju. Spisateljica pribegava efektu "cake" ili nedorečenosti, govoru fragmenata i tu je ona opet bliska Karveru. Takođe, u prozi Bitijeve gotovo uvek nedostaje centralna tema (zbog toga je vrlo nezahvalna za prepričavanje, a tako podesna i fina za čitanje), karakterizacija likova (izum koji je u anglosaksonskoj, ali i u književnosti uopšte patentirao veliki i grobljima drag Edgar Alan Po) i vremenska perspektiva (sve njene povesti su toliko univerzalne da se mogu dešavati bilo kada), dakle bitna obeležja tradicionalnog kanona (koje naravno, kao u životu, treba rušiti i rušiti), premda su njen jezik i tematika naoko striktno realistički. Posebno opisi i delanje junaka. Atmosfera je ta koja narušava često na prvi pogled spokoj i bezbrižnost njenih junaka. Kao kajanje nakon neverstva ili lošeg seksa (ako je to zaista moguće).

Tu je element koji svakako ne smemo zanemariti, a to je ALKOHOL. Svi njeni junaci uglavnom piju, oni se ne opijaju niti im je to cilj, ali kao u svakoj živoj svakodnevici intelektualno-građanskog tipa, žene pri susretu sa prijateljicama piju džin, votku, martini, vino ili pak pivo (sve je više danas žena koje uživaju u pivu - verujte mi) dok muškarci standardno konzumiraju viski, pivčugu, ređe vino, i ono je tu tek sredstvo koje će stvarnost učiniti manje stresnom, manje dosadnijom, kao da će ih ono ohrabriti, dati smer da učine pravu stvar. Pa zašto i danas veliki deo građanskog društva konzumira alkoholne proizvode? Možda je za to odgovoran osećaj kajanja? Iako je nauka dokazala da pijanstvo podstiče depresiju.
Ali, i "klin se klinom izbija" (alkoholičarska poslovica).
Ono što je takođe draž Enine proze, njenih protagonista krhotina tuge, prikrivenog očaja, jeste i to što zaista kao i u samom životu, nikad nismo u prilici da njene junake vidimo u objektivnom svetlu, onakve kakvi su nasamo, već se izvor naše spoznaje o njima svodi na ispovest njih samih (kao na fejsbuku), svedočenju drugih (sve u zavisnosti od simpatija) a i jedno i drugo je izvitopereno i nepouzdano, svedeno na subjektivno obojene opaske ili ilrelevantne detalje. Tako, u povesti "Kao staklo", junakinja nakon par popijenih pića (viski), ohrabrena, na dan Sv. Valentina, odlazi ispod prozora svog bivšeg dečka/muža, usput slučajno na ulici kupi "Hamleta" i recituje Ofelijinu pesmu, njišući se tamo-amo. Ali, pre nego što će on izaći, ščepati je snažno za ruku, izvesti je iz dvorišta i jako zalupiti vrata za sobom, psujući sebi u bradu, ona zna da nije to trebala da uradi, da on neće želeti da ona bude njegova Valentina, jer je pijana i opasno zaudara na viski. Ali, ipak, to je jače od nje.
Postoji niz takvih i sličnih momenata, potpuno iskrenih, gde će gotovo svaki čitalac pronaći sebe i neku svoju anegdotu. Naročito što se tiče nekih muško-ženskih momenata. Naravno da knjiga nije "Sex&City" - bolja je, ili slične limunade postanalnoseksualne ere, gde intelektualizmu van modnih časopisa nema mesta, iako se najveći broj povesti odigrava u New Yorku, više je Ass&Pitty, kako bih ja to nazvao. Jer, što se tiče umetnosti i teorija društva kroz stvaralački akt, po meni ceo XX vek je bio "Vek oralnog doba". Tome u prilog govori celokupna naša stvarnost, tehnologije, industrija, kulminacija fetišizma - ali, to su već teme za neku drugu knjigu.


OVA KNJIGA
se čita kao što se pije ambasadorski, ekstra kvalitetan viski sa ledom, pomalo, gutljaj po gutljaj, čekate da se led otopi i sam postane deo viskija.
A osećaj je kao seks sa partnerom koga znate, ali koga dugo, dugo niste imali, a hteli ste, želeli.
Uživajte.

Pozdrav od Skale,
koji je od iduće nedelje
na (ne)zasluženom odmoru
25. VII 2009.