Wednesday, 15 July 2009

ArtTerorizam#13

ŠTA ČITAM A ŠTA MI SE DOGAĐA
(Skalina preporuka)

Oko za oko, zub za zub.
(Mojsijev zakon)

Bolje ih čekajte sa noževima u njihovim kućama, nego sa kašikama u svojim.
(Prorok Muhamed)

Činite drugima ono što želite da i oni vama čine.
(Isus Hristos)

Brat bratu najdublje oči vadi.
(srpska poslovica)

Naša stvarnost se odlikuje bezvrednim informacijama. Površnost je pandan trudu. Izdavačke kuće zadužene za knjige, postale su najbolji učenici Gebelsove škole propagande. Što su bezvrednije to su glasnije, više ih ima u etru.
Dejstvo te politike možemo videti na svakom koraku. Očigledno mu je teško odoleti jer kako onda objasniti da i oni ne tako naivni padaju na nju. Pa dobro, reći će neko, to je "rov" lakšeg otpora. Ja bih to nazvao lenjošću. Lenjost uma.
Sva ta "zanimljiva i šarena", laka literatura, bogate opreme, što nam se gura pred oči, razne epske (predkosovskog ciklusa, ne?!) i neepske fantastike, patetični "orlušinski letovi", mrljavi književni prostor, kao da imamo švedski standard, živimo u Skandinaviji ili ne daj Bože na samom Islandu.
Tako, ono što se ne reklamira za našu javnost ne postoji. Ona je tako letargična, pospana (kao na bendžosima) da nema snage da imalo zagrebe. Oguli svoje krhke nokte. Dok većina skuplja fosile koji se nakon čitanja gotovo u prah pretvore, ne vidi prave rubine, safire i bisere savremene srpske proze. Tu oko nas, pored nas su živi i (nadam se) zdravi, mladi pripovedači i prozaisti, naši savremenici kakve bi poželele i mnogo veće kulture i nacije no što je naša. Za neke se doista još uvek ne zna, ali verujte mi da svako ko se uhvati u koštac sa delom nekog od njih, nimalo se neće pokajati. Oni su naša sadašnjost a i budućnost. Navešću neke, spisak (naravno) nije potpun:
Igor marojević, Mirjana Novaković, Jovica Aćin, Laura Barna, Vladimir Pištalo, Nemanja Mitrović, Aleksandar Gatalica, Laslo Blašković, Vladimir Tasić, Zoran Ćirić, Vladan Matijević, Jelena Lengold, Danijel Kovač, Saša Ilić, Srđan V. Tešin, Sava Damjanov, Ljiljana Đurđić, Mileta Prodanović, Vule Žurić, Enes Halilović, Borivoje Adašević, Slobodan Tišma, Sreten Ugričić, Dejan Ognjanović, Jelena Bogavac, Nenad Jovanović, Mihajlo Spasojević, Ivan Potić, Milen Alimpijević, Ilija Bakić, Uglješa Šajtinac ... A tu su i tri amigosa koja su galopom uletela sam vrh srpskog književnog prostora: iz Amerike, bosanskohercegovački pisac Aleksandar Hemon, uvek duhoviti hrvatski pripovedač iz Herceg-Bosne Miljenko Jergović i lucidni, zanimljivi, takođe hrvatski pjesnik i prozaist Boris Dežulović iz Splita, sa sadašnjim prebivalištem u Beogradu, o kojem će tek biti reči.
U tu grupu spada svakako i ...

Vladimir Kecmanović
TOP JE BIO VREO

izdavač: Via Print, Beograd
godina: 2008

KO JE TO?
Vladimir Kecmanović rođen je 1972. godine u Sarajevu, gde je završio osnovnu i srednju školu, proveo detinjstvo. Kao većina pripadnika srpske nacionalnosti (ili onih koji su se barem tako osećali) napustio je rodni grad neposredno pre nego što su krenuli da zuje snajperski hici, puščani rafali i da padaju bombe. Otišao je u Beograd.
1997. diplomirao je opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu, takođe u Beogradu. Još 1990. godine njegova "Histerija" dobila je nagradu "Ivo Andrić" na jugoslovenskom (tada) konkursu lista "Oslobođenje" za najbolju kratku priču. Za roman "Feliks" 2007. dobio je nagradu SANU "Branko Ćopić". Roman "Top je bio vreo" najpre (za sinopsis) je dobio stipendiju fondacije "Borislav Pekić", nagradu koju su dobili svi značajni autori i dela od kraja devedesetih do danas u nas, a prošle godine po vrlo velikom broju kritičara književnih i nagradu za knjigu godine, nagradu "Meša Selimović".
Do sada je objavio više pripovedaka, kao i romane: "Poslednja šansa" (1999), "Sadržaj šupljine" (2001), "Feliks" (2007) i "Top je bio vreo" (2008).
Gostujući početkom ove godine u emisiji "Utisak nedelje" autora i voditelja Olje Bećković, zajedno sa kolegama, poznanicima, piscima Vladimirom Arsenijevićem i Borisom Dežulovićem, izjavio je da ne smatra da je Republika Srpska genocidna tvorevina i da je zbog toga treba ukinuti. Naprotiv. I nema problema sa tim.

MOŠA/ZANIMLJIVOST
Kada topovi progovore, reči zaćute. Kao da nam ova mudrost otvara memljiva i upišana vrata romana. Kecmanović je (najzad) napisao sagu o svom rodnom gradu sa emocijom koja je toliko velika da se ne vidi, kao da je razbijena u bezbroj komada. Zato je i ovaj roman veliki i nemilosrdan. Prema svima. Kao što su svi i bili.
Nekada Olimpijski grad, grad svih nacija i vera, otvoreni grad, sada je grad užasa i stradanja. Rat koji se vodio na našim prostorima, u našem okruženju, bio je tako gnusan (a zar nisu svi?), monstruozan (a zar nije svaki?), okrutan (zar rat može biti drugačiji?) kakav možemo naći još samo u knjigama o starim civilizacijama, bratoubilački, verski, građanski i mitski poput onih u antičkoj Grčkoj. Sarajevo je pravi primer svega toga. Grad koji je od svih najviše kažnjen i najviše propatio. Grad u kome su svi živeli zajedno, sve konfesije bile prisutne, iznenada je zanemeo i magla poput gustog dima nadvila se nad njim. Magla i miris baruta koji se evo već četrnaest godina, koliko ima od kraja rata, još uvek ne diže. Tamo još uvek rat traje. Tamo, na području nekada BiH, rat još uvek traje. Istina, trenutno nije oružani, ali se ni to ne isključuje.
Ko je to rekao?

Odmah na početku romana, autor nas svojim minimalističkim, genijalnim, surovo preciznim i oštrim rečenicama, uvodi u priču o jedanaestogodišnjem dečaku (kome, kao i njegovim roditeljima, nikada nećemo saznati ime), njegovim roditeljima koji proklinju sebe što nisu otišli iz grada kada su to mogli, što su ostali jedna od dve porodice Srba u zgradi. Okruženi komšijama muslimanima, komšijom Jožom i suprugom mu Šteficom, čiji je sin Zdenko u zloglasnom Hrvatskom Vijeću Obrane. Tu je i nesrećni Vlaja, koji nema ni kučeta ni mačeta, koji je nabavio štap i šepa. Koji će se uvući svakome u dupe samo da sačuva sopstveno. Na sve njih danonoćno padaju granate sa okolnih brda. Jedna od tih granata ubiće roditelje našeg junaka, a on će ostati nem. Tek tu nas autor uvodi u pravi pravcati užas. Užas pun straha, nemira, maskirnih uniformi, Zelenih beretki, jauka i zapomaganja. Jer, što će reći Zlaja, jedan od likova, branioc grada, švercer koji radi sa svakom dobrom rajom:

Ko nikad nije imo muda da se pobije - sad kolje.
Ko nikad pićke vidio nije - sad siluje.


Dečak, junak ovog bolnog ali svakako zanimljivog i korisnog romana, poput sablasti, nem i zbog toga povlašćen (iako je neprijateljskog soja, "pašće ćetnićko") kreće da se šunja, sve dalje i dublje po sarajevskoj zbilji. Žena, komšinica Tidža (Hatidža) koja je uzela dečaka sebi na staranje i koja je jedina pila kafu sa njegovim roditeljima, ne može ga zaustaviti. Ona, koja se brine o svom mužu Hasanu, Hasan-Gorbačov kako ga svi zovu, i sinu Kenanu, Kenanu-debilu kako ga naš junak zove, i koji samo što nije postao punoletan i spreman za borbu. Ona, pravdoljubiva, srčana i sama će povesti pravi pravcati privatni rat protiv komšinice Ševale i muža joj Fuada zbog njihove mržnje prema dečaku i Srbima. Sve dok i sama ne izgubi sina, Kenana-kretena. Tu je ona ravna antičkim tragedijama, Medeji, verovatno gubeći svu veru u svog Boga. Autor nam to ovako opisuje:

Komšinica Tidža je otvorila oči. I komšinica Munevera i ljudi u uniformama pomogli su joj da se pridigne. Komšinica Tidža je sjela na pod. I gledala, kao da ne vidi. I nije se tresla. Sjedila je skamenjena, kao kip. Izborano lice komšinice Tidže nije bilo iskrivljeno u grimasu bola. Bilo je nepomično. I blijedo - kao leš. Bljeđe od mrtvog, Kenanovog lica. Oči komšinice Tidže nisu bile crvene. I u njima nije bilo suza. Bile su mrtve. Mrtvije od začuđenih Kenanovih očiju. Samo je sjedila. I gledala - kao da ne gleda. Dugo. jako dugo. Onda je pogledom prešla preko ljudi u sobi. Kao da u sobi nikoga i ničega nema. Čak ni golih zidova. A onda joj se pogled zaustavio na meni. Gledala me je, kao da me ne poznaje. Trenutak. Dva. I onda je otvorila usta. I rekla: "Sklon'te mi ga s oćiju."
Glasom koji kao da nije bio njen. Niko joj ništa nije odgovorio. Niko se nije ni pomjerio. A tuđ glas komšinice Tidže: "Sklon'te ga, da ga ne gledam."


Iako nam Kecmanović ovim romanom ne kazuje ništa novo, dok se prisećamo slika i reportaža iz 92-93-94-95 sa područja Sarajeva i okoline, on majstorski (poput neponovljivog B.Pekića i sličnih velikana pisane reči) pripoveda i vodi jednu trilersku tragidramu sa svim elementima balkanskog horora. Takođe nam možda i otkriva srž sukoba i mržnje kroz razgovor komšije Nikole, drugog preostalog Srbina iz zgrade koga malo-malo muslimani hapse i odvode da kopa rovove na prvoj liniji fronta, i komšinice Munevere koja im je donosila hranu tiho i neprimetno, koja i pre rata nije izbijala iz džamije i čija je majka i pre rata pričala loše o Srbima. Nikola će reći da njega spasava od gladi žena koja kojoj su porodicu u onom prošlom ratu pobili njegovi, a njemu njeni. Dok će ona na rastanku reći i ovo:

Mene u ovom ratu vaši nisu iznenadili. Od njih ništa bolje nisam ni očekivala. Iznenadilo me je što moji nisu ništa bolji. U to do ovog rata nisam htjela povjerovat.

Tako je rekla Munevera, koja i pre rata nije izbijala iz džamije.
I verovatno je tu srž trule kosti problema, nerazumevanja. Što svako misli da je onaj drugi gori a on bolji od tog drugog. Sve dok svi sve svoje jame i rake u sebi i crnoj natopljenoj krvlju zemlji ne pokopamo, pogledamo jedni drugima u oči, rat se u nama neće završiti. Nego će u budućnosti, poput ovog, aveti prošlosti izaći iz nas.
Naš junak će prepušten samom sebi otići kod komšija Nikole, koji će ga zamoliti da se brine o njegovoj supruzi Mitri koja je živi kostur, utvara koja od početka rata, granatiranja, nije izašla iz stana, a ima tome već dve godine, i Milanu, sinu njegovog prijatelja koji, poludeo i prestravljen, dan provodi skrivajući se u ormanu, a noći sa jorganom preko glave. U snovima prelazi reku i spasava se iz sarajevskog Pakla.
Tako će i biti sve dok Ahmo, nasilnik i kriminalac, vođa jedne od mnogih pijanih do zuba naoružanih bandi protuva što tobož sebe nazivaju braniocima grada, Zelenim ljiljanima, koji noću poput vihora uleću u što prazne, napuštene, što pune ukućana - srpske stanove po Sarajevu, izvodeći kojekakvu raciju, a onda - tup! Sledi optužba za slanje signala četnicima na brdima ili pronađeno podmetnuto oružje, a nekad ni to nije potrebno već samo upadnu, odvedu i zauzmu stan. Tako su i dečakov stan zauzeli, koji je komšinica Tidža, istina, branila sve dok sama od snajpera nije izgubila sina. Komšiju Nikolu i pronađenog Milana iz ormana, na mestu će ubiti, zaklati, a komšinicu Mitru silovati. Nju, živog leša, koja će ječati jedva čujno, kao da sanja ružan san.

Jer, u sarajevskom Paklu ima svakakvih i na obe strane:

Neki su papani, što bi samo rokali iz topa. I još gore, po brdima, priča se, seru protiv onih koji trguju. Neki su idioti koji samo maltretiraju i kolju. Ko ovi Ahmini kreteni. Ali ima i normalne raje.

reći će Amer, dečakov drug iz škole, čiji je brat sa svojom ekipom glavni švercer, branioc grada ali od te normalne raje, što ne prođe dan da se ne čuje motorolom sa svojim do rata nerazdvojnim prijateljima Srđanom i Mićom, koji su negde na brdu. Iznad.
Monolog je, kao oblik pripovedanja, najčešći i to naročito unutrašnji, ne samo zbog junaka koji je nem i koji će progovoriti kada prepliva reku i popne se na brdo, već je i simbol, oznaka jedne strane, pripadnosti. Neprijatelj. Prijatelj.
Roman će se završiti (ili ostati nedovršen za neko drugo vreme, kao da će autor sačekati da vidi šta će biti sa našom zbiljom) tako što će dečak stići do brda, do onih drugih i zahtevati da puca iz topa.

I pucao sam. Pucao ...

OVAJ ROMAN
i da nije proglašen za knjigu godine, svakako vredi da se pročita. Zbog pripovedačkog dara autora koji na originalan i jedinstven način gradi tekstualnu tvorevinu u kojoj ćete uživati, neretko i nasmejati crnohumornoj atmosferi u pravoj pravcatoj kaljuzi pakla i mučilaštva. Njega preporučuju književni kritičari i novinari, kao što su: Bojana Belčević, Stevan Pantić, Teofil Pančić, Slobodan Vladušić, Vasa Pavković, Vesna Trijić, Bojan Bosiljčić, Milan Crevar ...
Ja vam preporučujem da uz ovaj roman slušate bendove In Slaughter Natives i Sophia.

negde sa brda Bukova
15. VII 2009.
Skala
...
p.s.
Pitanje za poznavaoce Skalinog lika i (ne)dela:

Koju igračku-oružje Skala drži na slici gde je i sam dečak, a koje je bilo omiljeno u sarajevskom ratnom grotlu?

4 comments:

Anonymous said...

Vidi,vidi...

Anonymous said...

Ja znam-to je samostrijel!Omiljeno orudje heroja.Diva

LALE said...

... jok, samokrijes.
Zaista, interesantna stvar: hrišćani nad mrtve postavljaju krst a muslimani nišan. Na engleskom se nišan (onaj na snajperu) kaže "crosshair" - da ne prevodimo bukvalno, ali u sebi sadrži reč "krst".
Krst i nišan.
Tako užasno i neraskidivo povezani.

Reminder said...

Rat nikad nije prestao i nikad neće prestati. Svet funkcioniše sve dok ima ratova i borbi. Jer da bi se nešto izgradilo prvo mora da se poruši. Da bi se Feniks uzdigao iz pepela najpre treba pepeo da postane. Jer iz smrti se rađa život iz uništenja preporod. Iz rata mir. A mir je najveći i najsuroviji rat.
U ratnom sukobu dobro se zna odakle vreba neprijatelj i od koga se treba čuvati. U miru ne zna se odakle neprijatelj vreba i ne zna se ko je sve neprijatelj.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...