Friday, 31 July 2009

Ćaskanje sa Igorom Marojevićem


Neka ova nedelja ostane bez postova na temu lokalne politike. Svima vama poklanjamo transkript razgovora koji smo vodili sa piscem Igorom Marojevićem, tokom njegove (privatne) posete Negotinu.

davitelj: S.S.Skala
poligon: klub ENTER, Negotin

subota, 18.07.2009. godine


***
Reci nam nešto o samim počecima tvoje zainteresovanosti za pisanje, i uopšte o opredeljenju da postaneš pripovedač.
Na mene su posebno uticale dve knjige: "Putovanje na kraj noći" Luja Ferdinanda Selina i "Gubitnik" Tomasa Bernharda. Kada sam ih pročitao, konačno sam dobio potvrdu da baš i nisam lud čovek, iako su tako na neki način tvrdili vojni psihijatri kad su me oslobađali. Bilo mi je u svakom slučaju bitno što sam otkrio da su značajni pisci zapisali, naravno u dubljem obliku, misli kakve su se meni motale po glavi i potajno me brinule. Jako me utešilo saznanje da postoji nešto znatno drugačije od književnosti u okviru tog nekog fakultetskog programa, pošto sam ja, sticajem okolnosti, studirao Srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu. Postoji nešto što je književnost koja udara u centar za tugu, u vitalne funkcije i organe, i prosto sam otkrivši takvu književnost, pročitavši romane Bernharda i Selina, rekao sebi da ću se baviti knjigama, čitati i eventualno pokušati da napišem nešto. I da, ako samo to dobijem od književnosti, biće mi dovoljno. Onda sam pokušao da napišem nešto, taj prvi roman (Obmana Boga) koji nije ispao najbolje moguće, pa sam kasnije za špansko i portugalsko tržište radio njegovu potpuno novu verziju koja je dosta zrelija u odnosu na prvu. U tom trenutku se to tako sklopilo na zadovoljavajući način za mene ali, na svu sreću, i za Stubove kulture.

Reklo bi se da si pripovedač "iz otklona". Šta je uticalo da teme kojima se baviš, vanvremenske i pomalo tabu za srpsku javnost, budu takve kakve jesu - jesu li ti uzori muzika, odrastanje i sam život pre devedesetih?
Pa, nekako rano sam shvatio da tamo gde je većina tu po pravilu nije i istina. Nekako sam išao za manjinom, zastupao negativne stavove, mišljenja. Prosto, to mi je bio nekakav prirodan poriv. Bivajući u manjini bliže si istini, počev od toga što manje ljudi razmišlja i ima formiran ukus - možda pet odsto ljudi koje poznajem ima izgrađen sopstveni ukus, bez obzira koji to bio. Ja sam krenuo tako, možda i mehanički negativno, ali uzgredno sam video da je neka istina koja mene interesuje blizu toga. Počev od toga što sam se, od Biblije, našao znatno bližim Starom Zavetu jer je pun pokolja i osude – nažalost, ljudske suštine – dok je Novi Zavet za mene jedna slatka i gorka laž. Mislim da je u suštini čovek, bez obzira šta mu sve nude razna tehnološka pomagala, i dalje većinom negativan. Samim tim je neophodna neka negativna poetika da bi to rasvetlila. Bez obzira što ljudi vole priče sa srećnim krajem, meni su mnogo bliže one, negativne kakve su na kraju krajeva pisali i moji nekada omiljeni pisci, Bernhard i Selin. E sad, mogu da koketiram sa tom većinom, u smislu da ponudim neki happy end koji nije pravi srećan završetak, nego relativan kao u „Parteru“ ili čak ironičan ili ciničan kao u „Žegi“. Ljudima je dovoljno da prepoznaju bilo kakav happy end pa da pomisle kako je to nešto superpozitivno. Zanimljiva je na primer ta potreba kod ljudi koji su devedesetih živeli više nego loše a sada žive samo loše i u ovoj tranziciji im nije jasno šta se oko njih dešava, ali ne žele koliko-toliko rasvetljujuću priču nego lažne priče sa srećnim krajem kao u latinoameričkim serijama. Ja ne mogu da pređem na stranu "pozitivaca" ali mogu da podrivam, da subverzivno napravim taj neki pseudo happy end. Na taj sam ustupak spreman ali moja će poetika ostati u suštini alternativna. Mi koji slušamo rok muziku, znamo da postoji element subverzije u vidu Depeche Mode, The Cure, The Smiths, grupa koje su imale ogromne hitove, pseudopozitivne pesme koje su ipak u suštini korespondirale sa manjinom. Takav koncept me interesuje, margina je off i inferiorna pozicija ako uopšte postoji, umesto boravka na margini treba podriti ili, čak, oplemeniti mainstream. Naravno da mi to što sam iz manje kuće prešao u „Lagunu“ donekle olakšava tu vrstu angažmana.

Koliko je na tebe uticao Borhes?
On je dao jedan novi pripovedni model, i omiljena od svih priča na svetu mi je „Uljez“ iz „Brodijevog izveštaja“ ali kao na pisca Borhes nije na mene previše uticao. On je fingiranjem i fragmentiranjem stvarnosti u svojim narativa načinio maltene pripovedačku revoluciju i to je u jednom vremenu bilo maltene zakon. Međutim, preuzimanje tog nekog njegovog pseudodokumentarnog načina nije više u duhu vremena, pred nama je jedna nova paradigma, koju teoretičari ne mogu da formulišu - narativnost se vraća na tu linearnu varijantu, i veće poverenje ponovo ukazuje stvarnosti, možda zato što je ona sa svojim sudarom svetova i informacija postala fantastička sama po sebi.
Na primer, kod nas imamo sudare patrijarhalnog, tehnološkog, novog, prozapadnog, prosrpskog... - sve to često samo u jednoj osobi. Vidim ljude koji su svojevremeno krenuli u odlaske u crkvu, u četovanje, u praćenje pornografije – valjda da bi načinili gustu mrežu socijalnih kontakata odustali su od opredelenja i ukusa i pustili da se nespojive stvarnosti sudare u njima.

U jednoj od priča iz zbirke "Mediterani" moto je i Kišovo književno delo. Koji je tvoj stav prema Kišu? Da li misliš da je on pre vešt plagijator i manipulant, nego književnik u rangu najboljih evropskih pripovedača, neko kome se svojevremeno smešila i Nobelova nagrada za književnost?
Mislim da je i jedno i drugo preterano reći. Kiš je s jedne strane imao herca da uđe u polemiku sa gomilom neprosvećenih književnika, što je platio životom, svojom preranom smrću. Sa druge strane, Kiš je po mom mišljenju, u tim kao svojim najznačajnijim romanima bio pod preteranim uticajem francuskog novog romana. Mada, postoje njegove knjige koje nisu dovoljno cenjene, na primer "Mansarda", jedna divna postmoderna melodrama, napisana pre svog vremena (1963), u kojoj je on poetički potpuno predvideo sve ono što će se potom dešavati u zrelom postmodernizmu. Takođe, „Mansardom“ je u srpskoj književnosti revitalizovao žanr melodrame. Po poetičkoj promeni koju je doneo – a za šta je od svih njegovih proza zaslužniji polemički esej „Čas anatomije“ – Kiš je za srpsku književnost ono što je Borhes za svetsku. Sad, postoji problem onih pisaca koji mehanički oponašaju Kiša, ne shvatajući njegovu poetiku. U svakom slučaju, učinio je mnogo za nas, potonje srpske pisce. Da mi ne bismo danas to morali da radimo, objasnio je kroz polemike razliku između plagijata i parodije te pastiša i tako redom.
Moram da kažem da meni mnogo više od Kiša znači na primer Rastko Petrović, koji je poetički otkrio pagansku, prećutkivanu a vrlo bitnu stranu srpskog bića. On je jako bitan u smislu što je razotkrio taj pseudohrišćanski paganizam koji je jako prisutan i danas, ali je jako malo autora imalo snage da se uhvati u koštac sa time. Miodrag Bulatović je pak takođe jedan od najautentičnijih srpskih pripovedača, zahvaljujući načinu na koji je obradio crnogorski ruralni krajolik pojedini Latinoamerikanci i Španci su tvrdili da je bio jedan od preteča hispanskog magijskog realizma. Uopšte, naši krajevi, nebitno da li Negotin i njegova okolina, ili Crna Gora, već kao građa su srazmerno maltene bogatiji od latinoameričkog magijskog realizma. Ali, ovi naši pisci koji su se bavili ruralnim u selu su po pravilu nalazili ne samo građu nego i estetski putokaz, pa ima gomila te naivno-realističke proze, a Miodrag Bulatović i Rastko Petrović su izuzeci. Sa druge strane, neki koji su kao ekstremno urbani uvrede se na sam pomen sela, što je ekstremna glupost. U svakom slučaju, možda nemamo dobru književnost ili dovoljno pisaca koji bi bili ohrabreni da autentično obrade tu stvarnost, ali oduvek na nivou materijala raspolažemo pravom riznicom pomerene stvarnosti. Osim toga, i što se tiče književnosti prisutna je negativna selekcija, kao i u svemu u društvu. Kako smo imali loše političare na čelu države, loše ministre, tako su birani pogrešni pisci, literate koji su bili i jesu iza svog vremena. Bitno bi bilo da mlađi pisci imaju malo više muda, da se ne plaše da će izgubiti infrastrukturne pozicije koje nisu ni stekli. Jadno mi je kada vidim kako se prodaju, i to ni za šta konkretno, nego za puku nadu, a vidim da danas i mladi pisci većinom nerado napadaju. Tu u pozitivnom svetlu moram da pomenem „Beton“ iako ne delim baš sva njihova mišljenja. Treba udariti onoga ko pravi štetu, treba reći loše, negativno o ljudima koji rade loše. Treba, na kraju krajeva, pisati ono što ti se sviđa bez obzira na sve, jer nikada ne znaš ko će te podržati ako ti iskreno ne nastupiš.

Neko vreme si živeo u Španiji, pretežno u Barseloni. Kakvi su tvoji utisci odande? Kakav je njihov odnos prema strancima, prema ljudima sa Balkana?
To je multikulturalan grad u punom smislu te reči, ne kao ono kao kad čuješ da su Vojvodina, Bosna ili Crna Gora multikulturalne jer imaju toliko i toliko desetina nacija, od kojih je pola praktično samoizolovano. Ovde se radi o tome da ljudi bez obzira na poreklo daju doprinos sredini, budu integrisani i da očuvaju početnu pripadnost ako im je do toga. Dakle, Barselona jeste multikulturalna sredina. Sa druge strane, multikulturalizam je u praksi gotovo nemoguć projekat, ali je dobar kao teorijski okvir, kao što će vernici da uvek nađu u deset Božjih zapovesti dobar okvir koji je nemoguće ispuniti, tako je i sa multikulturalizmom, ali na sekularnom nivou.
Barselona mi znači veliko iskustvo koje sam stekao, jer ne samo da sam tamo živeo nego sam se i integrisao u tu književnu sredinu, dramsku i književnu, moj komad „Nomadi“ prvo je igran tamo a tek četiri godine kasnije, u mom prevodu, pod naslovom „Tvrđava Evropa“, prihvatilo ga je neko srpsko pozorište. Ja sam se vratio u Srbiju ali sam sačuvao špansku rezidenciju i kad mi dosadi ova srpska stvarnost, a posle otprilike tri meseca baš se zasitim, mogu da odem tamo. To mi mnogo znači, što ne znači da nema loših strana, raznih gluposti, nacionalizma, predrasuda, nasleđenog provincijalizma - malo šta je Raj i ne treba ga praviti ni od Barselone.

Upoznao si i Roberta Bolanja, čileanskog imigranta koji je postao gotovo katalonski pisac ...
On je bio Latinoamerikanac koji nije prihvatio špansku nacionalnost. Kada sam ga upoznao nije bio tako bitan, kao što je to postao pošto je umro, što samo ukazuje na jedan nerazuman princip da pisac samo treba da umre pa da postane mnogo cenjeniji. Ja sam ga odmah prevodio, pošto sam osetio svoju poetiku negde sličnom njegovoj. Eto, takav pisac čiji su narativi praktično svrgnuli magijski realizam s trona latinoameričke književnosti morao je da umre, u 51. godini, da bi bio prihvaćen. Drago mi je što sam pre toga radio na promociji njegovog dela, i što eto nije bilo potrebno da umre da bi se u Srbiji znalo za njega.
Rekao si da si došao na ideju za svoj roman "Parter" prilikom povratka iz Barselone. Kako vidiš tu hamletovsku nedoumicu, otići ili ostati? Kako, kao slobodan umetnik, gledaš na predstojeću dugo očekivanu viznu liberalizaciju, obzirom da celog života putuješ?

Da nisam proveo četiri i po godine napolju, bio bih prilično nesrećan jer u ovim godinama ne bih imao jedno relevantno iskustvo. Da se ne bavim jezikom, i to srpskim, nikad se ne bih vratio, ali kad sam u Barseloni počeo da živim i da budem upućeniji na španski nego na maternji jezik, bio sam počeo da gubim sinonime. Da sam ostao, srpski mi ne bi bio dovoljno dobar da bih i dalje pisao prozu na srpskom, a španski mi nikada ne bi bio dovoljno dobar da bih pisao prozu na njemu. Da sam ostao, mogao bih da pišem možda drame, ili nešto u maniru dadaističkog zamuckivanja.
Što se tiče vizne liberalizacije, ona se precenjuje i potcenjuje. Hrvati to imaju već sedamnaest godina a mi ćemo tek sada dobiti, kao i Makedonija i Crna Gora. S druge strane, potcenjuje se, jer je to jedino što može da donese neki boljitak ovom društvu. Stranci i dalje neće dolaziti u velikoj meri da žive ovde, što bi nam bilo neophodno, ali kada dođe do vizne liberalizacije u Beogradu će se instaliratii razne jeftine avio-kompanije pa ćete moći za dvadeset evra da putujete u neki evropski grad. Mislim da je to jedino, u situaciji kada je naš podmladak putovao u neku od zemalja EU u stopi od 30%, a da se najkonzervativnji likovi još i hvale time, što može da donese, ma koliko malo, prosvećenje ovoj nažalost strahovito zapuštenoj naciji. To će aktuelnoj garnituri doneti možda još deset godina na vlasti, biće tu raznih zloupotreba, ali Beli šengen je na žalost danas jedina jako pozitivna stvar koja ovde može da se dogodi.


Kiš je rekao da se nama, na ovim prostorima, istorija ponavlja u svom najgorem obliku. Iako postoji određena distanca u odnosu na periode kojima se bave "Žega" (vreme posle I Svetskog rata) i "Šnit" (II Svetski rat), oni su nam se zaista ponovili u ovom našem skorašnjem ludilu.
Ja uvek pišem o stvarnosti, o problemima koje vidim oko sebe, s tim što ponekad ne mogu da direktno pišem o njima jer mi za njihovu obradu nedostaje vremenska distanca. Konačno, "Limeni doboš" Gintera Grasa je pisan četrnaest godina posle Drugog svetskog rata, a Selinovo „Putovanje“ isto toliko posle Prvog, a u pitanju su možda najubedljiviji romani o Prvom odnosno Drugom svetskom ratu. O ovdašnjim ratovima devedesetih ili o trenutnoj tabloidizaciji u Srbiji ja sam tako odabrao opšti okvir iz prošlosti. Tako se pitanje porekla, kao jedne od najbitnijih koje lokalna poslednja decenija prethodnog veka nameće, pretresa u „Žegi“ čiji najveći deo radnje je smešten u rat zelenih i belih u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca a roman-tabloid je podnaslov romana „Šnit“, koji govori o Zemunu 1941 – 1944.
U "Šnitu" postoji i ljubavni trougao, u koji je uvučen i kreator Hugo Bos. Da li smatraš da je svaka prava ljubav istovremeno i nemoguća? Da li je taj ironični happy end samo tako moguć?

U tom nekom muško-ženskom smislu uvek vreba neko aktivno zasićenje, neki splin, što jako otežava ljubavi u toj nekoj klasičnoj formi. Jeste ona moguća, ali sve teže s obzirom na sve opcije koje se nude, takođe, te mi se ljubavni trougao ne čini kao nešto što je potrebno ili nepotrebno već kao toliko realno da o tome treba pisati izvan ikakvih tabua. Posebno što ljubavni trougao postoji u raznim oblicima, i na nivou aluzije. Toliko ima ljudi koji rade posao koji ne vole, koji imaju hobije koje vole – već tu nalazimo primer za svojevrsni ljubavni trougao u koji takav čovek stupa.

Ubacio si u svoj roman "Šnit" lik Huga Bosa, modnog kreatora. Teoretičari mode kažu da je SS uniforma, koja je njegovo delo, najerotičnija uniforma ikad sašivena. Ali, ne da izazove erotske primisli, već erotizovani strah od smrti, takozvanu "krematorijumsku jezu". Šta možeš da kažeš o tome?
SS uniforma je građena po maketi, po skandinavskom ženskom modelu: široka ramena, podignut struk. I kada je puštena u pogon takva odeća, natalitet u Nemačkoj je strahovito porastao. Bitan je taj erotski momenat, kod crnih uniformi. Hugo Bos je svakako znao šta radi. Uopšte, sa modne i ikonografske strane nacizam je bio složen projekat. Međutim, ideološki je, naravno, bio nakaradan i poguban.

Da li se u tvom novom romanu "Parter", u kome se baviš muško-ženskim odnosima, obračunavaš i sa otuđenošću koja je prisutna i u našoj stvarnosti?
Ja generalno gledam da se ne obračunavam, nego da skeniram i podrivam. Imam ja kao građansko lice negativan odnos, nije to problem, ali se trudim da on u prozi bude prisutan kao samo jedna od mogućnosti tumačenja. Prosto, ako se nekom ne sviđa, ili ako neko ne želi da prepozna taj problem, taj impliciran negativni odnos prema nečemu, jednostavno rečeno – i to mi je super. Pretpostavljam da će takav čitalac u „Parteru“ prepoznati neku vrstu melodrame. U svakom slučaju gledam da ne nudim konačna rešenja.
A što se konkretno tiče otuđenosti, to je svakako bitan problem. Još su marksisti kritikovali alijenaciju, ali je ona osamdesetih godina prošlog veka definitivno postala mejnstrim. Konačno, devedesetih će humanizam ispasti iz političkog govora. Ali meni nije, kad se o pisanju „Partera“ radi glavni problem ta otuđenost već nespremnost ljudi da budu iskreni prema sebi i da priznaju sebi sopstveno otuđenje i, na kraju krajeva, sopstvene traume. Govorim kao pisac o onom što sociologija i antropologija teško da danas u Srbiji mogu da skeniraju, o uglovima koje može da adekvatno zahvati jedino proza. Kada sam došao iz Barselone u Beograd prvi put posle godinu i po dana odsustva da sredim neke papire pa da se vratim, meni je tada Beograd delovao stravično - došao sam u jedan mračan grad koji nisam prepoznao. Kao što to verovatno danas ja ne primećujem, niko nije primećivao da je malo ko u Beogradu iskuliran nego da je većina otuđena i mrgodna. „Parter“ hoće da progovori o takvim problemima, u kakvima takođe nalazimo tragove otuđenja.

Koliko su frustracije iz devedesetih uticale na današnje jalove odnose, impotenciju koja je kod muškaraca sve prisutnija, i na voajersko-pornografski stav kod mladih i uopšte kod naše javnosti?

Pročitao sam jednu anketu i ona mi se mnogo dopala, gde 33% Srba kaže da je impotentno u nekoj varijanti. Iskren da budem, imao sam i ja kao sasvim mlad takvih problema, i svi moji prijatelji su ih imali, kao nešto sasvim normalno, dešava se... Ali da u jednoj mačo sedini, herojskoj ili pseudoherojskoj, u svakom slučaju epskoj, jedan nezanemarljiv procenat junaka prizna tako nešto... I šta li je tek onda prava istina? Zainteresovala me je ta disproporcija između projektovane muške moći i realne nemoći tvrđeg pola.
Naravno da uzrpoci za polnu i svaku drugu impotenciju sežu u ovdašnje devedesete. Tada smo izgubili ratove, hteo to da prizna neko ili ne. Prosto, isterani smo kao nacija sa nekih teritorija, da li svetskom zaverom što mnogi vole da kažu, ili našom glupošću... Ja sam uvek sklon da nama i sebi pripišem krivicu pre nego drugima... U svakom slučaju, izgubili smo ratove - momci, muškarci, kao lovci, oni su odjednom time postali osujećeni. Plus što je zbog teških ekonomskih prilika lovcima postala otežana nabavka hrane. I sad kako mačista da ostane mačista u okolnostima u kojima je poražen kao lovac i ratnik. Gotovo svuda po Srbiji video sam samo to: s jedne strane je kolektivni poraz, a sa druge strane nespremnost konkretnih mužjaka da priznaju poraz zajednice i sebe lično. I šta onda ostaje? Prazna bahatost s jedne i polna impotencija s druge strane.

Da li si kao pisac, obzirom da ti je poslednji roman ljubavni, ikada voleo i koliko puta?
Svakako se ni iskustvom ni stavom ne držim one "voli se samo jednom". To je čuvena glupost.
Da li je tvoj junak Luka Razić, povratnik iz inostranstva, i njegova nesposobnost da se uklopi u milje koji je do nedavno bio njegov, problem svih nas zdravomislećih u ovoj našoj prilično bolesnoj stvarnosti, ili - ne leži li problem u samoj stvarnosti, a ne u nama?
Sigurno je da leži u nama. Naša je stvarnost onakva kakvom smo je stvorili. Ako smo bili nesposobni da je popravimo, trebalo bi to sebi da priznamo. Meni je bitno da se suočim s time i da pokušam nešto da uradim, ne na neki revolucionaran način, nego bez ikakvih pouka, ali sa jednom minimalnom svešću o tome da bi ljudi malo trebalo da preuzmu odgovornost. Ja preuzimam odgovornost i tako što pišem „Parter“, skeniram kako kažeš bolesnu stvarnost, ali ne kao aktivistički pisac, literata angažovan u tom smislu reči. Ja ne zastupam nikakav proorijentir. Ne zastupam nikakve dobrote. Ne zastupam religioznost. Ne zastupam ni anarhizam. Ne zastupam ni humanizam, niti ikakvu renesansu. Ako nešto zastupam, to je individualizam, eventualno ohrabrujem čitaoca da ostane sa sobom dobro. Tek individua može da na zdrav način uđe u vezu i jedino ako je veza spoj dveju individua, može da se nada nekakvom opstanku.

Kako gledaš na to da pojedini intelektualni krugovi, pogotovu književni, nisu lustrirani i da osim vas par mlađih pripovedača, imamo poprilično jadnu književnu scenu sa jalovim idejama, bez rešenosti da se pogleda istini u oči i uhvati se u koštac sa temama koje nas okružuju?
Pa, ja mislim da iza svega stoji jedan strahoviti, veliki, pre svega ljubak - kukavičluk, koji je razvijan sistematski u društvu (o bilo kom sistemu da se radilo). Prosto, mnogo je smejurije na javnoj sceni u tom smislu, mnogo smo imali lažnih disidenata, potom su došli lažni kritički i misleći umovi skloni nepotizmu. I sad dolazimo do te nemogućnosti lustracije, u jednom društvu koje je jalovo, ne može da hoda, koristi štake ili štap (kao ja sada). Ovo društvo nema kapaciteta gotovo ni za šta, pa ni za lustraciju. Jedino što mi se sviđa, u kulturi i književnosti sad govorim, to je činjenica da postoje neki ljudi koji bi objektivno mogli da deluju nenormalno, u smislu da ne traže podršku društva da bi radili onako kako treba, u duhu svog vremena i individualistički, iako to nije nešto što ovde ikome treba. Takvi su održali ovu kulturu. Ja ne moram biti u toj grupi, bitno je da vidim da ima nekoliko takvih ljudi. Pokušaću da učinim da takvih ljudi bude više, to jest da dam podršku tim ljudima na različite načine, da nas bude što više, nas koji barem mislimo u duhu vremena. Kolliko se sviđamo jedni drugima, to je manje bitno, važno bi bilo da zastupamo neku legitimnu poetiku i tako da se spontano stvori neko paralelno tržište. Tako šta bi bilo potrebno jer ovde se sistematski gaji ta anahronost, i prosto kao što imamo mlade koji glasaju za kandidate koji zastupaju politiku po devetnaestovekovnim principima, mlade koji ne govore jezike, koji ne putuju, tako imamo i mlade kritičare koji razmišljaju isključivo impresionistički, i mnogo više savremenih srpskih pisaca XIX i XX veka nego savremenih srpskih pisaca XXI veka.

Spominjao si nastavak svog petoknjižja tzv. etnofikcije, koje si započeo "Žegom" i nastavio "Šnitom". Ako se ne varam, sledeća tema koja te okupira je progon vojvođanskih Nemaca posle II Svetskog rata. Kada se ta knjiga očekuje?
U narednih nekoliko godina, još uvek pripremam građu. Znam samo da će knjiga biti napisana u maniru omladinskog bildungsromana o genocidu.
Kako ti se sviđa ovde u Negotinu?
Ovo je nova sredina za mene, sa dosta nekih magijskih, ako hoćeš i magijskorealističkih elemenata, i pošto pišem etnofikciju u kojoj parodiram magijski realizam, ja sam odlučio da kada budem došao ponovo, pogledam neke filmove Ivice Ramovića koga sam upoznao, vidim neke stvari i lokalitete, Rajac i Vratnu. Svakako će se u nekom obliku u okviru Etnofikcije naći i nešto od vlaške magije. Inače ljudi pričaju da je Negotin pasivan grad, ali video sam da ima dosta ljudi, stvara se neki metež, gužva, „roljo“ kako kažu Španci, žene su dobre, to je OK. Kažu da je ovako malo živahno zato što je leto. Meni se to što sam video svidelo, mada kažu da se u januaru vidi koliko je sve propalo - to nisam video. Kao pisac imam potrebu da ovde dođem ponovo, i nadam se da ćemo, kada Zvonko Karanović i ja krenemo na turneju Laguninih pisaca, doći ovde jer hoćemo da manjim gradovima posvetimo pažnju. Meni nije ispravno da Beograd drži pola punktova u kulturi. Na turneju ćemo krenuti iz Kruševca, tu je i Niš, a ja sam trenutno na predturneji na kojoj promovišem „Parter“ po manjim gradovima. Moj privatni boravak u Negotinu iskoristio sam da se upoznam sa lokalnim piscima, ići ću 27. u Sremsku Mitrovicu, 29. u Niš da vidim šta se dešava (doći će neki moji fanovi, ljudi koji su zainteresovani) - to je sve moja predturneja. I u slučaju samostalne predturneje, i kolektivne turneje, hoću da idem ljudima na noge, da vidim kako žive, kako stvaraju, da vidim da li tu ima nekih mojih poetičkih saveznika, da li postoje ljudi koji misle slično, i, naravno, gde ima građe za Etnofikciju. Prosto, treba imati vremena za takve stvari.

Kako si rekao, svi nacionalisti su se povezali ...
To je problem nas individualaca, što se ostavljamo bilo kakve unije. Ne mora ni da bude nikakve formalne unije, ostanimo individualci ali razmenjujmo tekstove, čitajmo se, ne moraju svi da imaju isto mišljenje, dovoljno je da zastupamo duh vremena, dvadesetprvovekovne vrednosti. To nije nikakvo grupisanje, već nešto najnormalnije, kao kao kada napraviš neko strukovno umetničko udruženje, predviđeno za rešavanje socijalnog i zdravstvenog – zajedništvo na tom nekom nivou. Prosto, verujem da će ovaj boravak u Negotinu meni poslužiti za tako nešto, a nadam se i vama. Nešto ćemo valjda uraditi.
facebook group
facebook profile
Laguna - profil

6 comments:

Reminder said...

Šta li sam ja slušao celo veče ? A trudio sam se da budem skoncentrisan na intervju. Ovako, kad čitaš, sve dobija neku drugačiju dimenziju.
Ipak je bilo dobro veče. ;)

Reminder said...

#Lale
Nisi baš morao da razotkriješ ona moja bela slova. Trebalo je još neko da se upeca.

LALE said...

sorry

Diogen 8 said...

ReMiljane,skoncetrisi se na citanje Igorovih knjiga...

Diogen 8 said...

A sta kazete za ovaj gotovo novi tekst?

LALE said...

Pa da, kada smo već kod toga - ovaj post je izmenjen 6. avgusta. Tekst koji čitate je redigovan stari, od strane Igora Marojevića lično.
Da ispoštujemo autorovu želju.
U suštini, nema nekih bitnih razlika osim konkretizovanja odgovora na par pitanja. Smisao je ostao isti.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...