ArtTerorizam#11

- uvod -

Pljujem na svoj život. Odričem ga se. Ko nije bolji od svog života?

Anri Mišo

Ubijeni ide ispred ubice
Smrti okrenuo leđa
A gleda joj u lice
To je ta paklena međa ...

anonimni
student filosofije

Pišući o gotovo tabu temama, događajima i likovima, jedna stara a iznova nova (poput istorije koju nismo savladali) - što dokazuje da je za sva vremena, ва вјеке вјекова što bi kazali današnji dušopaćenici, tema sama od sebe nametnuta iako je (što se mene tiče) u stvarnosti u nas uvek prisutna bila.

Franc Kafka. Naravno i "Proces".
U svetlu novih otkrića, "iščaranih" zahvaljujući najsavremenijoj elektronskoj tehnologiji, a posle mnogo muka, Roland Roje i njegovi saradnici su iskoristili pristup značajnoj arhivi Kafkinih rukopisa i došli do frapantnog otkrića, gotovo čuda. Original "Procesa" se zapravo može čitati u najmanje šesnaest verzija (sic!). Sva izdanja na srpskom (i jezicima ostalih/bivših) do ove najnovije (izdanje KOV, Vršac 2009. god.) u prevodima Jovice Aćina, Branimira Živojinovića, Ranka Sladojevića i drugih bili su samo (ili zapravo) izvori i verzije Maksa Broda. On je, ne poštujući Kafkinu posmrtnu želju da sva njegova dela spali, a ne želeći da mu prijatelj i REMEK DELO (kakvo je Kafkino) ostanu zaboravljeni, sam priređivao, konstruisao, intervenisao i objavljivao. Ponegde čak i završavao. Dakle - dopisivao. To je bio slučaj sa "Procesom". Sa "Amerikom". Ko zna sa čim sve.
Istraživač, omađijani pripovedač, esejista i prevodilac, zaljubljenik u Kafkino delo, retkost kakve nema na svetu a naše "faune flora" Jovica Aćin, preveo nam je i predstavio i taj spis. On, koji se do sada služio Pazlijevim originalom (Malkolm Pazli, engleski germanista koji je zaslužan za prvi do tada poznati original) kao osnovom i Rojsovim kao potkom, ovim prevodom doprineo nam je da pomislimo da smo bliži cilju. Da smo na kraju "Procesa" - ne, to je nemoguće, jer koliko osećam on je poput Borhesovog "Vrta koji se račva". Taman pomislite da ste na kraju, iza ove krivine, sigurni ste da je tu, sada, pred vama izlaz, stvori se nova staza. Novi lavirint. Novi užas ili za nas uzbuđene čitaoce Kafkinog dela novi spas, nova sreća.
Nije nepoznanica da je "integralni" tobož verodostojni, pa zašto ne reći i novi vrt, ta verzija "Procesa" dosta tamnija, mračnija (što bi kazali naši roditelji), od verzije kakve se sećamo svi mi koji smo nekad čitali "Proces".

Kad smo kod sećanja, ne mogu se oteti utisku nostalgije poslednje dve decenije a ne pomenuti da je već toliko spominjani Jovica Aćin priredio, našao, preveo i objavio "Snovi F.Kafke - Dnevnik Snova F.K.", "Dnevnici 1910-1923" i "Pisma Mileni" a pre tačno tri godine i novopronađene crteže Franca Kafke pod nazivom "Šetnja po krovu - Sabrani crteži F.Kafke", u izdanju Geopoetike.
Brod je zaslužan i za ispunjenje Kafkine želje, naravno ne za života i ne o uništenju dela. Naime, Kafka je želeo tokom svog kratkog života da objavi u jednoj knjižici tri priče ("Ložač", "Preobražaj/Metamorfoza" i "Presuda") pod nazivom "Sinovi". Tu svoju želju nije ostvario. Nakon nemačkog izdavača i mi ispunjavamo zanemareni piščev naum da navedene tri povesti budu čitane zamišljenim redosledom i u istim koricama. Jovica Aćin nam te dobro nam poznate 1999. godine to i omogućuje. Izdavač je bio (danas pojeden od proždrljivih ekonomskih zlih sila) Rad iz Beograda, edicija "Reč i misao" koja je u tom trenutku proslavljala pet decenija više nego uspešnog rada. Danas bi to bilo već šezdeset godina. Te divne, vredne i svakako korisne, cenjene izdavačke firme, preduzeća - više nema. Prepoznatljiva po svojim izdanjima i odabiru istih, ali i po svojoj formi, niko me ne može ubediti da je poslovala sa gubitkom, da je otišla u stečaj i da su je morali prodati. I u ovom "slučaju" je neko umešao prste. Tamne prste da zamute vodu, učine sebi ćar preko naše grbine, pleća ljudi koji su utkali sebe u istu.
Ali, poput mnogih drugih stvari u nas, nismo na vreme otvorili oči. Mogli smo i trebalo je da znamo, vrag kad-tad dođe po svoje. Preduzeće.
Ono što izroni iz groba sa ove naše strane, strane (kao)živih, otvori i ovde raku, rupu ili poput Pandorine kutije nešto što iziskuje pitanje, traži odgovore ...

Najpre, KO JE FRANC KAFKA?
Da, ko je?
Kakva je to ljudsko-kosmička univerzalnost "Procesa" da nas i danas proganja? Nakon II Svetskog rata, Holokausta, istrebljenja, Novog svetskog poretka, staljinizma, pada Berlinskog zida, NATO pakta, Al Kaide i svetske monopolske borbe protiv terorizma, naših versko-građanskih sukoba, paljenja i klanja, proizišlih iz rimske divide et impera. Zavadi pa vladaj!
Šta sa tim jevrejskim piscima? Literaturom. Šta je to jevrejski spisatelj?
Kao što rekoh, dugo skrivana, gurana pod tepih istina ili delo, poput prošlosti, kostura iz ormana ispada zahtevajući odgovore.
Krenuću, poput svih nelogičara - sa kraja.

Šta to kvalifikuje nekog pisca da bude "jevrejski"? Da li to što je jevrejske religije? A šta ako je ateista? Ili, možda to što je iz Izraela? Ili to što je autor jevrejskog porekla, koji se u svojim delima u većoj ili manjoj meri bavi temama koje su povezane sa jevrejskom tradicijom, istorijom, religijom, kulturom uopšte. Naizgled problem jevrejskog identiteta uopšte, a posebno u kulturi i književnosti, postoji u svim sredinama, nacijama, gde na različitim jezicima pišu i objavljuju "jevrejski pisci". Otvaranje ovog pitanja identiteta pokreće niz drugih pitanja, problema (raka) vezanih za jevrejsku književnost. Političke i rasne predrasude, zavere, tolerancije i netolerancije, prožimanje evropskih kultura, običaja i tradicije. Odgovori su svakako različiti ali pravog, utemeljenog, jedinstvenog i za sve sasvim zadovoljavajućeg - nema. Upravo zato, jer je problem jevrejskog identiteta u književnosti, literaturi, ali i na ukupnom društvenom planu, problem neraskidivo povezan, podjednako i kao politički i kao psihološki. Sartr je kazao "Jevrejin je čovek koga drugi ljudi drže za Jevrejina ..." i još "Njegov život je samo dugo bežanje od drugih i od sebe sama ..."

Da li je danas baš tako? Nismo li onda svi mi zdravomisleći, kulturološki raznovrsni - jevreji? Progonjeni. Od strane nezdrave mase koja radi na turbo-folk, idiotskih direktora Domova (ne)kulture, kvazitelevizije, korupcije u odvratnim institucijama, stupidnih i jalovih organa i poluga (šipki) vlasti ... i još, uf, koliko toga ...
Dobro, Kafka je jevrejin, na njega ćemo se vratiti ali tu su i drugi. Štefan Cvajg, Valter Benjamin, Martin Buber, Bruno Šulc, Isak Baševis Singer, David Grosman koji je relativno skoro gostovao u Beogradu i koji živi u Izraelu, to su samo neki od jevrejskih spisatelja, a i to je vrh evropske misli i pripovedanja.
Ili kod nas Judita Šalgo, Oskar Davičo, David Albahari, Filip David, tzv. polujevrejin Danilo Kiš. Da ne nabrajam tek slikare i druge umetnike i njihov značaj na polju inovacije, drugačijeg pristupa i razumevanja.
Da li svi oni nose frustraciju klasičnog antisemitizma iz kojeg poput bisera izranjaju njihova dela? Ili se tu radi o čisto materijalnim mogućnostima i težnji inferiornih za onim što će tužni Niče nazvati "voljom za moći", ili je pak to čista zavera vladara iz senki, NWO, masonerije, javnih i tajnih loža, tribina i galerija.
Jesu li baš svi oni disidenti, naročito danas, osuđeni na izgnanstvo, marginalizam, neintegrisanost u društvo. Uostalom, imamo i Pojas Gaze, izbeglički logor Džabrahila, Hebron, Hamas, Fatah ... Istina, Jaser Arafat je preminuo, ali tamošnja situacija je lakmus papir naših odgovora. Vi sami, dragi čitaoci, svako od vas, mora naći odgovor na to pitanje. Ali temeljno, bez predrasuda, površnosti, instant informacija. Što se mene lično tiče, ja taj problem nemam.

"Proces" bez obzira na najnovija otkrića, po svemu sudeći biće još dugo, dugo aktuelan. Naročito u nas, kod nas, iz nas. Koliko je samo nevidljivih sudija koji odlučuju o našoj i ovako žalosnoj sudbini. Koliko nevidljivih ali i vidljivih porotnika. Nije li u ovom viznom eci-peci-pec olakšanju i pokušaju u istom, Holandija, tj. njena Vlada, Vlada te fine zemlje naš - porotnik? Koje su sve to presude, klevetanja, optužbe i tužbe na nama? Za neke znamo, za neke saznamo čim izađemo negde vani, a za neke po svemu sudeći tek ćemo saznati. Hapšenja, što politička što ekonomska tu za one sa dugim prstima nisu novina ili presedan ali jesu, kao ona iz filma, da se u zatvor ide kao u kafanu. I treba. Za takve. Samo, to je drugi "slučaj", pardon - "Proces".
Uporno postavljano pitanje kada će se otvoriti zapečaćena arhiva BIA, DB, SUP, MUP, UDBA, OZNA, Miloševih pandura i dalje ostaje bez odjeka.
Kao da nem pita gluvog, da prostiš ...
Sve dok ne raščistimo sami sa sobom, drugi će nam tikve o glavu razbijati. Kao ministar policije, napuderisani papagaj Dačić koji ponavlja kako još nije vreme. A kada će biti, pitam ja. Verovatno nikad dok se on pita. Mogli su to da urade Slovaci, Česi, Poljaci, Mađari, Baltičke zemlje, gotovo celi SSSR pa i prilično teški Rusi, Slovenci (za Hrvate ne znam, oni ionako nikad nisu ništa krili, šta i kog hoće), samo mi ne možemo. Jer nije vreme.
E pa vreme je i treba sad, dok su svi servisno-uslužni, da obijemo te zabravljene arhive i ma koliko bilo čemerno pročitamo šta to tamo piše. O nama. O onome što je bilo. Možda o onome što će tek biti. Možda ćemo time sprečiti neko buduće zlo koje će svakako doći ako ostanemo tupi. Tupi i glupi.

Zvjeri, naime, ne možemo umaći sve dok živimo u zvjerskim vremenima.

Goran Babić

Cela misterija koja se ciklično ponavlja, ali i javlja oko samog Franca Kafke, simpatično postavlja pitanje ko je On? Sva ta fantomska igrarija tera nas da se prevarimo i iskusimo efektivan šok. Da ne znamo kada je "Proces" pisan i ko ga je napisao, pitali bi ko je Kafka? Jesam li ja Kafka? Ne, ja sam previše sirov za to filigransko mučenje. Energija sa sečivom, dominacija sa suptilnošću. A ovde je prisutniji mazohizam skoro pa kao kod Šulca. Da li je Lale - Kafka? Ne verujem, iako imaju sličnosti, ali ovaj prvi slabo sanja a i ne piše o tome. Opsedaju ga druge jame, ne Vavilonske - više komunalne.

Nije li omađijani (i ja njim) Jovica Aćin zapravo sam Kafka koji kao dobri mistifikator nameće samosvojni spisateljski lik kroz lik i delo Franca Kafke, pokušavajući zaludno da izgubi sopstveni identitet. Verujte, novi prevod Kafkinog "Procesa" će vas opčiniti, osetićete krik naše egzistencije u XXI veku. Kao da se srećete sa nepoznatim delom. Shvatate da je ovo o Kafkinom identitetu svakako šala, ali ne tako daleko od zbilje. Ne od nemogućeg. Zar nam se ne javljaju već likovi i dela zaogrnuti plaštom misterije, zakukuljeni maskom simbola i tema koje obrađuju, nepoznate čak transseksualne prošlosti. Mislim da nam budućnost sve više zbog naše zatrpanosti nepotrebnim informacijama donosi upravo takve pojave. Još samo da im dela budu vredna. Poput Kafkinih je nemoguće, ali barem približno.
Pošto je ovo bio samo uvod u takvu književnu gromadu da nisam mogao odmah preći na delo, knjigom "Sinovi: Tri povesti" Franca Kafke pozabavićemo se u sledećem broju. Što bi pisalo u stripovima, bilo da je Dilan Dog, ili češće Marti Misterija i Mister No:

NASTAVIĆE SE ...

iz afričkog Negotina
na samom početku jula
S.S.Skala