ArtTerorizam#20

(Skalina prePoruka)

Čovek je jedino biće koje se smeje i koje može biti smešno. Ali ...
Čovek je jedino biće koje se:
- užasava smrti
- ubija svoje bližnje
- traži smrt

(citati preuzeti iz filosofskih
i medicinskih enciklopedija)

Sve svete knjige (a za ljude-knjige, sve knjige su svete), što će reći sve religije, Frojdova (sada već unižena) psihoanaliza, moderno kućno i kliničko lečenje (ili pre njegov pokušaj), društvene nauke i narodna (ne)mudrost govore nam u već vapijući i promukli glas da u čoveku leže Dobro i Zlo.
Poput dve hemisfere mozga, oni su tu. Šta će vremenom preovladati, dominirati i više se koristiti, uticaće mnogi činioci. Od samih gena, odrastanja, uslova spoljne sredine, uticaja, vremena, veka i mesta i mnogih drugih, drugačijih ili sličnih prauzroka (tzv. naravno), pa čak i od snova.
Priča i bajka pred spavanje, ako se to još radi. U moje vreme jeste, i omiljena "priča" koju mi je pričala mati bila je ona o "Baš Čeliku", ali draga mi je bila i "Lepotica i Zver". No, vratimo se našim stranama. Dobru i zlu. Naš stari, ljuti ali veoma nežnog srca, brkajlija Fridrih Niče ovako je to formulisao, počevši od antičkog, empirijskog shvatanja čoveka da je u njemu dionizijski i apolonski koncept vrednosti i shvatanja.
Ali, za tako briljantan um poput njegovog, i to je na žalost bilo nedovoljno.

Šta je majmun za čoveka?
Podsmeh ili bolni stid.

Fridrih Niče
(Tako je govorio Zaratustra:
knjiga za svakoga i ni za koga)

KO JE BRE TO?
Čika Fridrih Vilhelm Niče (Nietzsche, Friedrich Wilhelm) rođen je 15. X 1844. u Rekenu, Saksonija (tadašnja Pruska), a umro je 25. VIII 1900. (iste godine kada i Oskar Vajld) u Vajmaru, Tiringija.
Rana smrt ljubljenog muža i oca malog Fridriha za Francisku Niče, rođenu Eler (1826-1897) koja je bila (samo?) osamnaest godina starija od svog sina i koja je rano postala udovica, bila je velika trauma. Nedostatak očinske figure rezultirao je da Fridrih bude uzoran dečak, veran majci. Dok je sazrevao, on se rado identifikovao sa majkom (odatle možda uzrok pederastije i homoseksualizma) povremeno se izražavajući kao majčin vršnjak ili nešto kasnije i čak stariji brat, preuzimajući podsvesno i imaginarno očevo zaštitničko mesto i ulogu, budući da se Franciska Niče nikada nije preudala, preminuvši samo tri godine pre svog voljenog i tragičnog sina. Tokom godina, u kojima se pojavilo njegovo ludilo, najverovatnije prouzrokovano sifilisom, pred našim očima sa ove povesne distance on stoji skoro kao korektno obučeni bračni drug pored svoje majke. Da bi rastrgli nedoumice koje se mogu javiti mišlju o, kako vidimo iz štampe u naše doba, sve popularnijem incestu, kod odnosa Ničea sa svojom majkom se ne radi o tome, već o duhovnom odnosu, što se da videti iz prepiske, brzojava i retkih susreta.

Iako bez oca, još će mali Fridrih biti večiti izgnanik obitelji koju će pored majke činiti i njegova sestra, direktno odgovorna za popularnost bratovljeve filosofije kod nacista. Najpre je on u detinjstvu štićenik škole u Pforti, potom student u Bonu i Lajpcigu. Biće najmlađi profesor u povesti obrazovanja u Bazelu, a kada nastupi njegov telesni krah, lutaće najčešće po Švajcarskoj, Francuskoj i Italiji, po njihovim gradovima, banjama, tražeći spas, mir za svoje nepodnošljive napade glavobolje. Naime, Niče se tih godina selio prostom matematikom: u proleće i leto u severnije i nešto svežije krajeve ovih triju zemalja, a u jesen i zimu obično na jug Francuske ili Italije (u gradove kao što je npr. Venecija), sve vreme pišući, stvarajući. Naravno.

Međutim, malo je poznato da je Niče svoj sifilis "zaradio" u kući za muškarce, u koju idu muškarci. U to vreme, verovatno i danas u Zapadnoj Evropi, postojali su bordeli, javne kuće, kupleraji, koje su činili pored žena i muškarci. Znači, posebne kuće koje su u svojoj ponudi, na meniju imale i muškarce. Obično su to bili mladići, ponekad i dečaci, neretko isfeminizirani, ali bilo je i drugih "ponuda". U jednoj od takvih kuća koju će posetiti i NIče, krenuće i njegova bolest i pad. Ovde napipavam i drugu temu, a opet u svetlu nedavnih događaja kod nas i tzv. Parade (ne)ponosa.

Niče nije bio ono što bi danas mogli nazvati "čistim pederom", "pederčinom". Ili "furundžijom". On, kao i mnogi u to vreme dekadentne ali i napredne, prosvetiteljske Evrope, smatrao je da odnos muškarca sa muškarcem nije ništa pokudno, svakako ne nemoralno ili bolesno, već da je to čista, prava ljubav, ukoliko je naravno ima, da je taj odnos duh Stare Grčke, jedini muški, junački, i da on u sebi sadrži Eros i tzv. apolonski koncept vladanja duhom, dok je ljubav prema ženi za njega bila nešto mlako, za pičkice i wussyje, i nosilo je destruktivnu dionizijsku stranu okrenutu Tanatosu i mračnim stvarima.
To je mislio Niče, ali zašto? Ako krenemo da se bavimo analizom njegovog duhovnog stanja u odsjaju ludila praćenog jakim izlivima besa, lako ćemo doći do objašnjenja. Iako odrastajući van doma, po internatima, kućama za samce itd. njegov uži krug porodice bez oca činile su žene. Majka i sestra na prvom mestu, a potom i dve tetke. Nailazeći na nerazumevanje kod akademski obrazovanog germanskog sveta po pitanju svojih ideja koje je pošto-poto hteo da objasni kao i bolest koja je tinjala, uticali su da on u ženama vidi kradljivce duha i postane mrzitelj žena. Rodila se mizoginija i, nadaleko upamćena i od žena ali i muškaraca, misao:

Odlaziš ženama - ponesi bič!

Nervno oboleo, on ne samo da je odstupio od pijetetske protestantske porodične tradicije, kao i uopšte kasnije od hrišćanske, on svoj život nije mogao više da integriše u svoje odnose sa majkom, porodicom, ženama. Kao slobodan mislilac, kao neko ko je ubio Boga, kao bezobzirni kletnik hrišćanstva, on je ispao iz porodičnih okvira. Za njega, Antihrista, ostala je jedino samoizolacija u nekomunikaciji. U nastupu gneva, postupanje majke i sestre prema njemu tumačio je kao neskriveni pokušaj ubistva.

Kada se Ničeu približila Lou Andreas Salome, slobodna i intelektualno briljantna osoba, obrazovana, jevrejskog porekla, i kada se stvorila mogućnost smisaone i intelektualne veze, majka ga je ekskomunicirala kao "bruku za grob njegovog oca" i "uvredu porodice"; bilo je to 1883. godine. Za njega je to bio najgori prekor koji je mogao da dobije i smatrao se žrtvom morala. Otuda njegove nevolje sa ženama. U surovom obračunu, koji je zabeležio u "Ecce Homo" i uputio čitalačkoj javnosti, on za sva vremena želi da uništi svoju sestru Elizabet koja je, ispostaviće se kasnije, zaista bila antisemita, i kaže:

Ukoliko tražim najdublju suprotnost u sebi, nerazvratničku niskost instinkta, tada uvek nalazim svoju majku i sestru - sa takvim prostacima biti u srodstvu predstavljalo bi huljenje mog Božanstva. Odnos prema meni, koji imaju moja majka i sestra, do ovog trenutka pokreće u meni neizrecivu odvratnost: ovde postoji potpuna paklena mašinerija, sa nepogrešivom sigurnošću za trenutak, kada me mogu do krvi povrediti ...
Priznajem da su najdublje primedbe prema "večnoj zahvalnosti" odnosno moje istinske paklene misli, uvek moja majka i moja sestra ... makar smo sa svojim roditeljima u srodstvu ...

F.Niče

Mislim da te netrpeljivosti usmerene prema ženama, naročito u poznijem periodu pisanja i bolesti, ne bi bilo ili bi bilo posve drugačije da nije bilo tog izazvanog ludila. On će se u tom poslednjem periodu svog života poistovećivati sa Dionisom pa će se u pismima ili tzv. "pisamcima iz ludila" potpisivati tim imenom. Dionis.

Njegova dela su: Rođenja tragedije (1872), Rane meditacije (1876), Ljudski, tako ljudski (1878), Vesela nauka (1882), Tako je govorio Zaratustra (1883-1885), S onu stranu dobra i zla (1886), Genealogija morala (1887), Evo Čoveka - Ecce Homo (1888), Sumrak idola (1888), Antihrist (1888), Dionisovi ditirambi (1899) kao i Volja za moć (prvobitno Esej o obrtanju svih vrednosti) zbirka rukopisa koje je uredila Ničeova sestra i po njegovoj smrti prvi put objavila 1901. godine.


MOŠA/ZANIMLJIVOST
Da se ne lažemo, iako problematičan, Niče je jedan (pored drugih, takođe) od najuticajnijih mislilaca svog doba, koji je svojim delima, svojom analizom ukorenjenih motiva i vrednosti koje predstavljaju temelje zapadnjačke religije morala i filosofije, uticao na brojne generacije teologa, filosofa, psihologa, pesnika, romanopisaca i dramaturga. Iz epohe romantizma iz koje je proizašao, on je prokrčio put nihilizmu, egzistencijalizmu, fenomenologiji, modernizmu i postmodernizmu. Mi, laici iz ovog doba i ove tačke gledišta, ne možemo ni pojmiti koliki je njegov značaj i zašto je on veliki filosof i pisac.
Kao sin luteranskog pastora, rano je odabrao čime će se baviti. Kao dvadesetčetvorogodišnjak postaje profesor klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu. Upoznaje Riharda Vagnera, dosta starijeg, i u njegovim operama i kroz druženje sa njim vidi potencijal za sveobuhvatno obnavljanje zapadne civilizacije, što mu je najpre i bio cilj. Tada nastaje "Rođenje tragedije", koje predstavlja jednu od najdubljih analiza klasične grčke drame. Međutim, uvidevši da je Vagner uvlaka, nitkov koji ne gine za svoje delo, kome je važniji pun stomak i žene nego umetnost, delo, razgnevljen raskida to prijateljstvo 1876. godine. Čak je hteo da štampa i delo "Niče protiv Vagnera", ali je naknadno odustao iako je spis postojao. Tada se okreće romantičarskoj perspektivi i pesimizmu kao i uticaju Artura Šopenhauera. Piše i druga dela, a zbog poznate duševne i fizičke boli primoravaju ga da napusti mesto profesora 1878. godine, što (na žalost) i čini.

Nastavlja da piše okrećući se nauci i progresu u jeku novih tehnoloških i drugih otkrića, čak će i mlađani Sigmund Frojd imati prilike da se dobro, vrlo dobro, izbliza upozna sa Ničeovom filosofijom. U zrelijem periodu, i najproduktivnijem, usredsređuje se na poreklo i ulogu vrednosti u ljudskom životu. Život ne poseduje, niti mu nedostaje istinska vrednost, već je on vrednovan i takve se procene mogu tumačiti kao simptomi stanja u kome se nalazi osoba koaj takve vrednosne stavove iznosi, smatra on. A onda, iznosi viziju "natčoveka" (übermensch) koji će naročito kasnije izazvati brojne polemike. On natčoveka vidi kao biće koje je strasno vezano za sve radosti življenja, koje kipti životnom snagom i bez ikakvog moralističkog zazora svima otkriva svoju "Volju za moć". Vrhunska radost samostalnog življenja koje ne štedi reči prezrenja za vrlinu koja se naziva skromnost, jer mu se čini da ta "vrlina" svrstava ličnost u stado (sve suprotno od poimanja nemačkih nacista).

Mnogo je sporova oko toga šta je stvarno NATČOVEK. Nacistički natčovek je snažan, izbrijan poput metroseksualaca, konzervativan, intelektualac jalovih ideja čiji se duhovni progres završio u antičkoj Grčkoj. Ali, Pesnika Ničea treba čitati pažljivo, a on kaže:

... ostanite verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama!

A o čemu je Führer govorio? Niče ne gradi idola ljudima, nego ih poziva da svako u sebi samom učini napor da napusti status bednog i poniženog bića. On traži buđenje samopoštovanja i samopouzdanja čoveka. A klica je volja, smisao stvaranja, što bi ukratko moglo da znači da Niče od nas zahteva da stvaramo i tako se ostvarimo kao Übermensch! A ne da uništavamo, kao neki.

Što se tiče hrišćanstva, on u njegovom moralisanju i popovanju, u skrušenosti, vidi "volju za moć", za vladanjem, zamaskiranu slabošću. Zato i govori o hrišćanskoj religiji kao najgoroj, najpodlijoj a sebe naziva Antihristom koji objavljuje da je Bog mrtav!
Međutim, njegov najveći nervni slom 1889. godine označiće i kraj njegove plodne spisateljske karijere.
Nacisti će, kako smo videli, izvrgnuti njegovu misao i filosofiju, zadivljeni i upoznati preko Ničeove vrlo antisemitski raspoložene sestre a potom i njenih kćeri. Oni preziru demokratiju jer kao i većina drugih pokreta, institucionalno zarobljava čoveka čineći ga ovcom.

Sa Ničeom nije moglo drugačije, a što se tiče moje lične opsesije njime, za to sam zahvalan mom građanskom odrastanju i obrazovanju u nekom drugom vremenu, u ovoj istoj zemlji, kao i prevodiocu, esejisti, kritičaru i pripovedaču Jovici Aćinu, koji je među prvima preveo "Antihrista", ali i druga Ničeova dela.

23. IX 2009.

vražje godine

NG. Skala

p.s.
Postoji i romansirana biografija po kojoj je snimljen i film 2008. godine "Kada je nIče plakao", ali nije ništa posebno interesantno, kao što bi (i jeste) trebalo biti.