Friday, 11 September 2009

ArtTerorizam#18


ŠTA ČITAM A ŠTA MI SE DOGAĐA

(Skalina prePoruka)


Bog je mrtav!
Niče
Niče je mrtav!!
Bog
ARTTERORIZAM JE ŽIV!!!
Skala

Većina blaženih u svom neznanju, najviše sebi (a ponajmanje drugima) bogougodnih ljudi ponajpre danas (mada ni u prohujalim vekovima to nije izuzetak), veruju da su talentovani ljudi, ljudi od pera i pisma, nauke i škole, umetnici, zanesenjaci i pesnici, da su svi oni Sveci i poštenjačine, oličenje morala i ljudskosti. Ali, ne! U kalu večitog materijalizma oni su pre ogledalo opšteg stanja, unutrašnji govor na licu samospoznaje. Ukratko (i ovo zapamtite), to su pre bitange i vucibatine. Neradnici, kako bi ih nazvao otac uplašenog Franca Kafke.
Ali, ljudski je i prirodno grešiti a (verujte u ovo) ljudi misle grešno češće i "dublje".
Spisatelji nisu izuzetak. Pa imate Marinetija u Italiji koji je čvrsto podržavao Musolinija i verovao u FAŠIZAM (kao i u sopstveni pokret - Futurizam), kao nešto novopotrebno, neophodno u vidu progresa industrijske revolucije; Ezru Paunda, državljanina SAD koji je, takođe, (kao latinofil) prigrlio fašizam; Luj Ferdinanda Selina u Francuskoj, odličnog pripovedača, mislioca, ljubitelja umetnosti i nacistu Ernesta Jingera; filosofa Martina Hajdegera; G.K.Česterstona; nobelovca Kamilo Hose Selu i Salvadora Dalija u Španiji, koji su bili miljenici generala Franka i njegovog teror-režima; Kurcio Malapartea, koji je čak bio gost ustašama i poglavniku im (!) Anti Paveliću; veliki Ivan Meštrović i mnogi, mnogi drugi ...
Ni naš, previše javni život nije bio pošteđen sličnih primera. Doduše, kod nas se pre radilo o revanšizmu novopridošlih snaga. Pa su tako u Titoizmu (nakon rata) i socijalizmu (nakon Titoizma), bili prećutkivani pisci i izvrsna dela stvaralaca poput Milana Kašanina, Dragiše Vasića, (ministra prosvete u vladi Milana Nedića) Velmar-Jankovića, Rastka Petrovića, Sime Pandurovića itd. I danas, u naše vreme, imamo sumnjive i mutne likove kakav je već tuženi zmijotaložni, kraljevski vinogradar iz Poljoprivredne škole Bukovo u Negotinu, koji neće učestvovati na 44. Mokranjčevim Danima. Dobrica (da li je?) Ćosić.
Veći deo ovih stvaralaca je zaista ostavio velika i divna, večna dela za sobom a to što su grešili, pa jebiga - šta sad?! Učite se na njihovim greškama.
Jedan od njih, koga nismo pomenuli, a o kome će biti reč je i norvežanin

Knut Hamsun
ŽENINA POBEDA
"Sklaven der Liebe" (u originalu "Robovi ljubavi")

izdavač: Prosveta Niš
edicija: Mala biblioteka - nobelovci
godina: 2003


KO JE TO?
Knut Hamsun (Knut Hamsun Pedersen, 1859-1952), nesumnjivo je jedan od najvećih norveških pisaca, ako ne i najveći. Nobelovu nagradu je dobio 1920. godine, tako da je u doba II Svetskog rata bio itekako poznat i svakako popularan.

Bio je dete seljačkog porekla (i seljaci znadu da pišu - vidite samo ove naše) i prve godine svog života je proveo na izdvojenim Lofoten ostrvima. Najpre je učio obućarski zanat, i tada je u 19. godini života krenuo i da piše. Ćitavu deceniju je radio kao sezonski radnik, a u SAD je zarađivao kao kondukter u tramvajima Čikaga i radeći kao nadničar na farmama u Severnoj Dakoti.
Formalno obrazovanje nikada nije stekao a o fakultetskom da i ne govorimo. Za njega bi mogli reći da je samouk. Pa opet, ostavio je pozamašan književni opus. Pisao je uglavnom romane i pripovetke.

Njegova poznata dela su: "Misterije", "Glad", "Pan", "Plodovi zemlje", "Viktorija" a pred kraj života napisao je autobiografiju "Na zaraslim stazama".
On je oslobodio norvešku literaturu stega suvoparnog realizma, od stremljenja ka neumerenom ali "sivom i dosadnom" naturalizmu. Njegov slobodni, spontani i lirski impresionizam, uticao je na mnoge evropske pisce, počev od Maksima Gorkog u Rusiji, preko Štefana Cvajga, Artura Šniclera, Tomasa Mana do Isaka Baševisa Singera i mnogih, danas nama bližih postmodernista. Njihova ležernost u pripovedanju, poput neobavezujućeg razgovora uvlačila je čitaoca u događaje bez pomisli na odbranu i osvajala širom Evrope. Njegova potraga za odgovorom na pitanje šta je u biti čoveka, dobro ili zlo? Šta je u istom promišljeno, a šta iracionalno, budilo je u ljudima želju za otkrivanjem sopstvenog svojstva bitisanja, dovodeći u sumnju i već ostvarene i bujne egzistencije. Njegova dela proučavaoci književnosti su nazivali "Petim jevanđeljem modernizma", stavljajući ga u rang sa delima kao što je "Tako je govorio Zaratustra" Fridriha Ničea.

MOŠA/ZANIMLJIVOST
Hamsun je zaista bio omiljen u svim krugovima i čitalaca i kritike sve do te 1945. godine. Jer, još tridesetih godina, kada piše tzv. trilogiju romana "Pan", "Viktorija" i "Glad", on iznosi i ono što bi danas tumačili kao izrazito desničarski pogled na svet. Iako je bio pripadnik građanske Evrope, imao je odbojnost prema kulturi Zapada (u čemu su prednjačili materijalizam i industrijalizam SAD i Engleske), i gotovo prema svim vidovima progresa za koji je smatrao da je dekadentan, da uništava mogućnost harmonije našeg odnosa sa prirodom. Zato on u tim delima prikazuje čoveka kao "bolesno čedo grada" koje teroriše industrija metropola, izgradnja, odvikavajući ga od toga da uživa u svom prvobitnom prostoru - prirodi. U gotovo svim njegovim delima, glavni junaci su asocijalni, marginalci koji svojim životima opravdavaju individualizam kao najispravniji put čovekovog opstanka.

Takvi pogledi, kao i zastupanje filosofije povratka prirodi kao najčistijem obliku egzistencije, bili su i više nego dovoljni da mu 1943. kancelar i führer Adolf Hitler i njegov ministar propagande i obrazovanja Jozef Gebels dođu na noge i uruče mu nagradu Nemačke za izuzetan doprinos svetskoj književnosti. Što bi se reklo, nije se on priklonio nacistima već su njegove ideje i stavovi približili Hitlera i naciste njemu.
Za vreme rata, kao i većina u Norveškoj i uopšte (zašto to ne reći) u Skandinaviji, uzima učešće u vladi Kvislinga angažujući se kao ministar prosvete.

Naravno da, kada su nacistička Nemačka i njen nemali broj saveznika izgubili rat, svi "peru ruke Pilatske", pa tako i Hamsuna hvataju za gušu i sude mu kao izdajniku, kolaboracionisti - saradniku okupatora. Međutim, zbog starosti i bolesti, sve optužbe protiv njega biće povučene. Ali, tek tada nastaje prava hajka. Licemeri, kakvih ima svuda i kakvi samo ljudi mogu i biti, donose njegova dela, njegove knjige i bacaju mu u dvorište ili spaljuju na trgovima, previše mizerni da bi ga linčovali. Tobož razočarani njegovim političkim stavovima koje su i sami za vreme rata što javno na ulici, što u svojim domovima podržavali. Poput užarene lavine, magme koja vatrenim jezikom guta sve pred sobom, njegova nazovi sramota širi se po čitavoj Evropi. Njegova dela su nepoželjna i više se ne štampaju. On će tih narednih sedam godina provesti u psihijatrijskoj bolnici, smeštenoj negde daleko na selu u vidu nekakve farme. Zdrav ali skrajnut. Tu će napisati "Na zaraslim stazama", autobiografiju u kojoj nema ni trunke kajanja, a verujem da ni ne treba biti, za razliku od pravog licemera Gintera Grasa.

Tek nakon njegove smrti, on kao podsetnik na nečistu prošlost za žive, ponovo postaje interesantan, pobuđuje i neka nova moderna interesovanja i opet poput užarene reke čita se i prevodi diljem Evrope i Sveta, pa i tamo gde je nacizam ostavio najviše krvavih tragova, kao što su SSSR, Poljska, Čehoslovačka, Nemačka, Jugoslavija ...
Da se razumemo, Knut Hamsun je veliki majstor pisane reči i svako ko pročita bilo koje njegovo delo istinski će uživati. I zbirka priča "Ženina pobeda" je dokaz te tvrdnje.
Tu je šest priča gde je žena oličenje lepote, bujnosti i strasti, pravi predstavnik božanske prirode ali i prepredena i lukava, vešta i poput umetnosti obmanjiva i neuhvatljiva - u svakoj od priča nasamari muškarca.
On kao veliki poznavalac ljudskog duha i srca, analizira svu kompleksnost junaka, zdravlje, bolesti ili nastranosti, na šta je čovek sve spreman kada ga zavede magija neodoljivih žena i kakav sve može biti u ljubavi, gde važi ona stara "U ratu i u ljubavi je sve dozvoljeno". Ne zaboravite na to. Kao što će junak u priči "Glas života" reći sebi nakon provedene veoma strasne i vlažne noći sa mladom udovicom:

Dugo sam sedeo i razmišljao. Jedan čovek ima ženu, ona je trideset godina mlađa od njega, on je godinama i godinama bolestan i jednog dana umre.
I mlada udovica odahnu.


Knut Hamsun ("Glas života")

u Rujnu 09. IX 2009. godine
a pre fudbala i piva
napisao S.S.Skala
u Nitogenu, država Anarhija

3 comments:

Anonymous said...

Najbolji!

LALE said...

Bogumi, Skala postaje sve opasniji po kvazimentalitet palanački.
Pitanje je koliko ga razumeju, ali obzirom da baš ovaj tekst direktno bije u vavjek široke mase stada serbskoga (na koje se umnogome odnosi podjednako kao i na norveško) prosto neću da poverujem da nema pogođenih.
More, puna hitna!
Prostrelne čeone rane kroz mozak.

Feuer!

Anonymous said...

Sieg Heil Skala!A.,A.



Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...