ArtTerorizam#19

Uvođenje istočnjačke mudrosti u Evropu i restauracija paganstva u čistijem obliku, to je moj cilj.

Edvard Aleksandar
ALISTER KROULI
(1875-1947)

DEUS EST HOMO

Kada četiri umorna i dosta stara (što nije samo po sebi toliko loše) kauboja ujašu u popločanu varoš gde stoluju Gorgone, Sujeverje i Bela Kuga, ni najmilija muzika ne može oterati osećaj gorčine i prezira.
Krenuću od Prvog, najstarijeg, da bih došao do Petog, ovdašnjeg i prvog među Drugima (a takvo mu je i ime).

1. Matija Bećković, koga nije potrebno posebno predstavljati.
2. Dobrica Erić, seljak-pesnik, prvi pesnik od koga sam lično (kao i ostali moji školski drugovi) dobio knjigu sa posvetom negde u II razredu osnovne škole - knjiga se zvala "Kokajte se kokice", zelena omanja zbirka pesama u kojoj se između ostalih nalazila i pesma "Pusti pužu rogove" za koju je sam autor u privatnom razgovoru tvrdio da je to čista erotska asocijacija i da je on na to mislio (verovatno na falus, kurac). Zbirku, gde se nalazila pomenuta pesma, poklanjao je maloj deci. Kakav podlac! Pokvarenjak. Ako je to sve, naravno - istina. Pesma je otprilike išla ovako (na žalost, svoj primerak te zbirke ove mirišljave noći nisam mogao pronaći):

Pusti pužu rogove
Razbiću ti kućicu ...

3. Treći jahač bio je Pero Zubac, autor "Mostarskih ... šta - oblaka, mostova, ćevapa, kapućina ... kiša ..." Da li iko zna neku drugu pesmu, drugo delo našeg Pjera tu-pera? I on sam ne zna, čim je napisao nastavak! Zamislite to. Kao kad gledate Roki IV. Očajno ...
4. I poslednji gost, nešto nama bliži jer dolazi nam iz Zaječara, mister Zaboravni (ili se to kaže senilni) Toma Mijović. Legendarni osnivač, pokretač i urednik časopisa za književnost, umetnost, kulturu "Razvitak". Polublizak prijatelj obešenog artteroriste Branka Miljkovića - nekada. Izlapetis, govornik dosadnih priča - danas.
To je družba što nas je posetila u ove blažene dane u čast Mokranjca koji, verujem da bi ih sa sve organizatorkama oterao štapom, glasno psujući i kudeći.
Ali, avaj!
I dalje neki misle da su umetnost, muzika, književnost i posebno Poezija, ostale u XIX veku i da je dovoljno dovesti četiri poznata matorca pod nadstrešnicu (letnjikovac ili vidikovac, sa pogledom na Opštinu - kako vam volja) u parku, pa da se lokalne ovce useru u gaće od sreće. Pojma vi nemate, što bi rekao moj prijatelj Negoman.
O ostatku 44. Mokranjčevih dana, a bogami i noći (verujte mi, bio sam tamo), o programu, koncepcijskoj shemi, selektiranju, izboru, neću raspravljati sada osim što ću reći i ovo: Festival vapi za svežom krvlju, mladim oblim mesom, o tribinama posvećenim muzici da i ne govorim. O premijerama savremene umetničke (mnogi to zovu klasičnom) muzike bespotrebno je trošiti reči, jer se to podrazumeva.

Svaka čast horu "Jazz Voices" iz Mađarske, koji maestralno i vrlo simpatično vodi dirigent - džez pevačica, profesorica pevanja na akademiji "Franc List" i konzervatorijumu "Bela Bartok", Agneš Lakatoš. Imali su fenomenalan koncert čiji (gle čuda!), osim aranžmana narodnih pesama, američkog džeza i evergrin ultrapoznatih melodija, najvažniji deo čine KOMPOZICIJE KOJE SPECIJALNO ZA OVAJ ANSAMBL PIŠU SAVREMENI MAĐARSKI KOMPOZITORI.
Jedan od njih, gospodin Tibor Markuš, bio je i lično prisutan, takođe je učestvovao na koncertu, izvanredno.
Ali ... ?
Svaka čast i Zoranu Hristiću koji je, uzgred budi rečeno, trenutno u "beloj fazi", što znači da ne pije alkohol (on i ja smo imali pre nešto manje od jedne decenije vrlo, vrlo zanimljivo druženje zalivano "vatrenom vodom"). Njegovih "15 Rukohvata po Stevanu" (ne po telu, naravno, nego u čast), ma koliko smešno zvučalo i ma kako sam Hristić već toliko godina na muzičkoj sceni koristi jedan te isti šablon pri komponovanju, ipak jesu premijera, a i sam duvački kvintet Beogradske filharmonije nikada ne zvuči loše.
Ostalo?
Nevolja je, kada na muzičkom festivalu (sada već internacionalnom, jer tu su braća Hrvati, Slovenci, Makedonci - fale Bosanci i Crnogorci, ali oni još uvek nemaju sluha), pre natpevavanja horova, za najbitniji, najvredniji i (na žalost) najposećeniji komad, delo, veče programa, imate pozorišnu predstavu, tačnije mjuzikl. Ove godine bio je to "Cigani lete u nebo", sledeće godine vidjet ćemo tko će letjeti.
Svaki festival u svetu, toliko pominjanoj Evropi, ima svoj predfestival i sumiranje utisaka o festivalu. U eri elektrozavisnosti, industrijskog terora, glupost je bežati od samog sebe. Čak i izvanredne slike, kolaži, akvareli, platna pokojnice Olje Ivanjicki, koje smo imali prilike da vidimo, govore o tome.

"Solomonovi pečati"
Olja Ivanjicki

Ljudi, ako nešto ne znate, pogledajte kako rade oni koji znaju. Nije glupost ne znati. Glupost je ne hteti naučiti. Odbijati.
Muzika je kao i tehnologija svetlosnim godinama udaljena od poimanja širine i mogućnosti normalnog uma čoveka. I sam Steva, Mokranjac, iako je koristio i uzimao kao osnovu motive iz nacionalne prošlosti i događanja, uvek je težio inovaciji samog izvođenja i stvaranja. Mislim da bi danas, da je živ, Mokranjac pre slušao SOPOR AETERNUS i darkwave nego Dejana Despića, Laibach nego Sanju Ilića i njegovu Balkaniku (baš me čudi da i njega još nisu ovde dovukli, verovatno im je i dalje skup).
Pa OK; reći će neko, zar nije došao i Vasa Hadži(ja)manov? Da, ali on osim svog standardnog repertoara i par obrada rukoveti nije doneo ništa novo. Ono što bi bilo primereno Mokranjčevim danima u XXI veku, a nakon četrdeset i četiri (zapravo, nešto više) godine.
U nama omraženom Den Haagu postoji muzička akademija koju su pohađali ili trenutno pohađaju i muzičari (koji možda piju), Naše Gore šćeli. Svojevremeno sam slušao jednu od njih. Kompozicija se zvala "Za kraj XX veka DNK" a autor Jasna, kojoj se na žalost ne mogu setiti prezimena. Bila je tako uverljiva da bi joj zavideo i sam Blixa Bargeld iz neprevaziđenih Einstürzende Neubauten.
Toliko o Mokranjcu i, ne danima već noćima. Možda bi tako i trebalo napraviti paralelni festival "Mokranjčeve noći", gde bi pravi artteroristi, kakav sam i ja, davali sebi oduška uživajući u nečemu potpuno drugačijem, savremenijem pristupu muzici.
Možda bi to bio gothic-industrial, ali svakako alternativni festival; možda bi to bilo nešto drugo. Ali svakako da ima mesta i za nešto ovako. Postoji gomila grupa, autora (poput već pominjanih Laibach) koji obrađuju dela klasičnih kompozitora, nimalo ne sprdajući se svojom umetnošću. Ja sam oduvek zamišljao jedan sličan festival. Dovoljno je samo da krenemo zajedno tom stazom.

A ovonedeljni artterorista?

Trebalo je da to budu Fridrih Niče i njegovi "Dionisovi Ditirambi", ali ostavićemo ih za sledeću nedelju. Ove nedelje ćemo samo načeti njegovo poslednje delo, koje je za života pripremio za štampanje, jedan ditiramb, jer, da ne zaboravim, u subotu 19.IX 2009. u organizaciji "Krajinskog Književnog Kluba" i Narodne biblioteke "Dositej Novaković" - Negotin, biće održano prelistavanje novoizašlih brojeva "Buktinje": 20, 21 i 22. Tri broja za manje od godinu dana. Po prvi put međ' Nitogencima.
Pa, dođite.
Pozdrav!

POSLEDNJA VOLJA

umreti tako
kako sam ga jednom video da umire -
prijatelja koji je munjama i pogledima
božanski obasjavao tavnu moju mladost.
vragolast i dubok,
trač među bojovnicima -

najvedriji među ratnicima,
najteži među pobednicima,
na njegovom udesu udes počiva,
tvrd, promišljen, vidovit;

drhtao jer je pobeđivao,
klicao jer je umirući pobeđivao -

dok je umirao naređivao je
- i naredio je da se uništi ...

umreti tako
kako sam ga jednom video da umire:
pobeđujući, uništavajući ...

Fridrih Niče

poslednje noći
44. Mokranjčevih dana
16. IX u Negotinu
Skala