Proročanstvo po Džordžu

U martu 1940. godine, Džordž Orvel je za jedne britanske novine napisao članak u kome analizira knjigu "Moja borba" Adolfa Hitlera. U tom članku je sa neverovatnom preciznošću predvideo tok i ishod Drugog svetskog rata. Posle ovog članka, nemali je broj onih koji su u Engleskoj promenili svoju fascinaciju Hitlerovim "uspešnim" usponom na vlast u Nemačkoj, usled čega su mnogi izdavači morali da izmene način na koji su reklamirali tu knjigu. Bilo je više nego uočljivog "veslanja unazad", što dalje od podrške koju su Trećem Rajhu samo godinu dana ranije davali mnogi od pripadnika više klase i industrijalci.
Kristofer Hičens je rekao da postoje tri glavne stvari po kojima ćemo upamtiti XX vek - imperijalizam, fašizam i staljinizam. Ispostavilo se da je Orvel bio u pravu za svaku od njih.

Mnogi su stekli jeziv utisak o budućnosti čitajući članak o Hitlerovoj otrovnoj harizmi, opisanoj u njegovoj knjizi. Orvel je taj članak napisao šest meseci pre početka bombardovanja Londona i Bitke za Britaniju; on svoju analizu započinje uznemirujućim podsećanjem da je prvo britansko izdanje "Moje borbe" iz 1939. bilo objavljeno u izrazito drugačijem svetlu:

- Na brzinu kojom se stvari menjaju, ukazuje necenzurisano izdanje "Moje borbe" koje su pre samo godinu dana objavili Hurst&Blackett - izdanje koje ima izrazito prohitlerovski stav. Očigledna je bila namera autora predgovora i napomena da ublaži divljački sadržaj ove knjige a Hitlera prikaže u što prijatnijem svetlu. U to vreme, Hitler je po mnogima zaslužio poštovanje: slomio je radnički pokret u Nemačkoj, zbog čega je veleposednička klasa bila voljna da mu oprosti skoro sve.

Iskustvo koje je Orvel stekao u Španskom građanskom ratu, pomoglo mu je da razvije žestoku sposobnost ukazivanja na emocionalnu privlačnost fašizma. Proći će još osam godina do objavljivanja njegove "1984", ali njegova zapažanja o Hitleru se dotiču puno istih tema, kojima će se baviti u svojim (tada još uvek nenapisanim) remek-delima "1984" i "Životinjska farma":
- Činjenično, u njemu zaista postoji nešto suštinski privlačno. Hitler zna da ljudima nisu potrebni samo udobnost, sigurnost, kraće radno vreme, higijena, kontracepcija i uopšteno gledano - zdrav razum; takođe, makar to bilo samo povremeno, njima su potrebni borba i samopožrtvovanje, da ne spominjemo i ratne bubnjeve, zastave i parade lojalnosti. Koliko god sve to izgledalo samo kao nekakva ekonomska teorija, fašizam i nacizam psihološki izgledaju daleko zdraviji od bilo koje hedonističke životne koncepcije.

Orvel svakako nije bio ljubitelj Hitlerovog lika i dela. Iako prepoznaje firerovu privlačnost za mase, Orvel ne gaji nikakve iluzije o stvarnim dugoročnim ambicijama koje Hitler ima:
- Hitler predviđa da će za sto godina, od danas, u kontinuitetu postojati država 250 miliona Nemaca koji će imati obilje "životnog prostora" (npr. "prostiraće se skoro do Avganistana"); to će biti jedno užasno carstvo bez pameti, u kome se suštinski neće dešavati ništa drugo osim obuke mladića za rat i beskonačnog uzgoja svežeg topovskog mesa.
Takođe, Orvel je uspeo sa neverovatnom preciznošću da predvidi dalji tok i konačni ishod Drugog svetskog rata:
- Kada uporedimo Hitlerove stavove od pre godinu dana sa onima od pre petnaest godina, pogađa nas zapanjujuća rigidnost i ograničenost njegovog uma, način na koji se njegov pogled na svet uopšte nije promenio. Radi se o fiksiranoj viziji jednog monomanijaka, na koju verovatno neće mnogo uticati trenutni potezi velikih sila. U Hitlerovoj glavi, moguće je da ovaj rusko-nemački pakt ne predstavlja ništa više od samo privremene promene zacrtanog redosleda poteza. On u "Mojoj borbi" opisuje plan po kome će prvo zgromiti Rusiju, da bi potom jasno ukazao na to kako će Engleska biti sledeća. Međutim, ispostavlja se ovih dana, prvo će morati da se pozabavi Engleskom jer se pokazalo da je, od te dve zemlje, Rusiju bilo lakše potkupiti (podelom Poljske). Međutim, ne sumnjam da će red doći na Rusiju čim Engleska bude skinuta sa liste - zato što Hitler tako gleda na te stvari. Drugo je pitanje, da li će na kraju sve ispasti baš onako kako to on želi.

Do marta 1940. godine, u Engleskoj se pojavilo i drugo izdanje Hitlerove knjige, sa daleko drugačijim pogledom priređivača. Mnoge su se stvari promenile: Britanija i Francuska su Nemačkoj objavile rat zbog napada na Poljsku, pravi okršaji u Zapadnoj Evropi su tek predstojali. U narednih šest meseci Francuska će kapitulirati a Engleska biti meta glavnih udara nacističke Nemačke. Još tada, s proleća te godine, čitav svet je zadržao dah u iščekivanju onoga šta će se dogoditi. Orvel nije, jer je bilo nemoguće oćutati očigledno.
Hitlerov prezir i potonje nepoštovanje pakta koji je sklopio sa Rusijom, možda jesu bili očigledni za Orvela, ali Staljin je uporno odbijao da prizna postojanje pretnje. Pred samu invaziju (1941), jedan nemački vojnik koji je bio bivši komunista, prebegao je Rusima kako bi blagovremeno upozorio Crvenu Armiju na ono što se sprema. Šta je Staljin tim povodom uradio? Naredio je da tog vojnika streljaju zbog širenja dezinformacija. 22. juna 1941. godine, u 4 sata izjutra, Staljin je u svojim odajama otišao na spavanje. Samo sat vremena kasnije, Hitler je pokrenuo operaciju Barbarosa - nemačku invaziju na Sovjetski savez. Ispostavilo se, kasnije, da je to bila jedna od najvećih strateških grešaka u istoriji ratovanja.
A drug Koba, šta je on o tome mislio? Staljin je bio u potpunosti zatečen nemačkom invazijom i Hitlerovim gaženjem sporazuma o nenapadanju. Istorijski spisi nam kažu da je tada doživeo nervni slom.
Očigledno da nije pročitao "Moju borbu" onako pažljivo kao što je to učinio Orvel.

Julia Mason: Did you know George Orwell reviewed "Mein Kampf"? (History Buff, 03.12.2015)
Open Culture: He envisages a horrible brainless empire (1940)
George Orwell: Review of "Mein Kampf" by Adolf Hitler (New English Weekly, 21.03.1940. PDF)
Book Depository: "Mein Kampf", the official 1939 edition

Prav(n)a Srbija

U Srbiji je stanje ljudskih prava alarmantno loše. Svakodnevno se povređuju ljudska prava nacionalnih manjina, pripadnika LGBT populacije, osoba sa invaliditetom, optuženika, onih koje režim targetira itd...

Institucije koje treba da štite ljudska prava i brinu se o onima kojima je pomoć potrebna jer su žrtve diskriminacije, neretko svojim nezakonitim postupanjima brutalno povređuju osnovna ljudska prava i slobode i doprinose stvaranju atmosfere straha i linča kao i crnih statistika.

Srbija nije pravna već partokratska država.
U Srbiji postoji vladavina bezakonja a ne vladavina prava.

"Svi ljudi rođeni su slobodni, sa jednakim dostojanstvom i pravima" kaže prvi član Opšte povelje o ljudskim pravima. Rođenjem i prvim trenucima života čovek poseduje ljudska prava. Ona su zagarantovana, neotuđiva i regulisana nizom međunarodnih dokumenata.

Savremena međunarodna regulativa ljudskih sloboda i prava započinje Poveljom Ujedinjenih nacija 1945. godine. Povelja kao jedan od globalnih ciljeva UN proglašava i definiše nužnost saradnje među državama radi rešavanja "međunarodnih problema ekonomske, socijalne, kulturne ili humanitarne prirode i unapređivanje i podsticanje poštovanja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik ili veru", što stoji u prvom članu.

Svi članovi Ujedinjenih nacija Poveljom su obavezani na pojedinačne i zajedničke akciju sa ciljem stvaranja uslova stabilnosti i blagostanja neophodnih za miroljubive i prijateljske odnose između naroda, zasnovane na poštovanju načela ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda.

Opšta deklaracija Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima proglašena je 10. decembra 1948. zbog čega se ovaj datum obeležava kao Međunarodni dan ljudskih prava.

Radovan Nenadić

10.12.2015.

Tanjuška

Činjenica je da u vremenu prostaka i siledžija i oni, kojima to smeta, pod dugotrajnom presijom polako ali sigurno popuste. Prepuste se. Prvo nesvesno, potom i svesno - kada ukapiraju šta su sebi dozvolili; tada obavezno udare u postfatalističku kuknjavu i lov na gramarnaci veštice.

Tako je i u, inače sasvim korektnom, tekstu "Novinska agencija SNS" koji Peščanik prenosi sa portala Novosti. Koliko god to izgledalo bezazleno (ili nebitno u odnosu na realnu i sveprisutnu pošast na koju se tekst odnosi), malen ali ipak postojeći doprinos banalizaciji daje upravo uporna upotreba pogrešnog naziva agencije TANJUG. Pravi naziv jeste TANJUG/ТАНЈУГ, a ne Tanjug/Тањуг.

Reč "tanjug" ne postoji u srpskom i drugim jezicima, niti ima bilo kakvo značenje. Ona se po prvi put mogla čuti u ispravnom obliku TANJUG, koji je tokom decenija naopako upamćen po tom govornom tanjug, dana 5. novembra 1943. godine, kada je bila osnovana u Jajcu (BiH) kao partizanska informativno-propagandna služba i to kao geštetnerska slika i prilika starije sovjetske sestre TASS (Telegrafska agencija Sovjetskog saveza).

Тањуг vam pomalo zvuči... ruski?

U ratno vreme, kada je agencija bila osnovana, tačno tako je i trebalo da bude. Od 1948. tačno tako nije, ali - kako se Točak vremena okreće, jer vreme prošlo biće vreme buduće kada se doba koje ga je iznedrilo ponovo vrati... - vreme kvazipanslavizma i kompulzivno-opsesivne ruS400filije se "vratilo". Doduše, ne baš tačno u Jajce već se (po)vratilo tamo odakle nigde nije ni odlazilo - u našu Palanku.

OK, sada će neko reći "šta bre hoćeš, kakvo je to mlaćenje prazne slame", "Klajn je rekao..." (jašta, i Drug Tito je) i slično.

Da pojasnimo:

U pitanju je akronim (skraćenica) a ne obična reč, koliko god bili fonetski ubeđeni da je tako nešto nebitno jer "znamo" na šta se misli. Pa, da li zaista znamo, ili samo mislimo kako je to "još jedna od komunjarskih propagandnih alatki koju treba podhitno uništiti", čak i po cenu nepoštovanja sopstvenog jezika.

Naziv sovjetske agencije TASS se sastoji od početnih slova reči kojima je agencija opisana; sličan slučaj je i sa ovim našim TANJUG-om. U pitanju je skraćenica od "Telegrafska Agencija Nove JUGoslavije". Zapravo, možda bi najispravnije bilo napisati TANJug; svakako ne - Tanjug.

Ono "telegrafska" u nazivu se odnosilo više na samu brzinu prenošenja informacija i širenja propagande, nego na konkretnu upotrebu telegrafskog aparata i Morzeove azbuke (mada oni jesu bili korišćeni u nedostatku drugih sredstava komunikacije). Iznad ulaza u zgradu (sada već rahmetli) TANJUG-a, ispod latiničnog slovnog naziva agencije (sic! zašto nije ćirilični, onda svakako dileme ne bi bilo) stoji i onaj napisan Morzeovim kodom:

T =  _

A =  . _

N =  _ .

J =  . _ _ _

U =  . . _

G =  _ _ .

Kada već spomenusmo i tu rusofiliju pustu, Telegrafska Agencija Nove Jugoslavije se na ruskom jeziku kaže: Tелеграфное Aгентство Новой Югославии - ТАНЮГ.
Stvarno podseća na ТАЊУГ, zar ne?
Ali - nije tako, draga naša Tanjuška.

Nezgrapno sklepani novi naziv "Nacionalna Novinska Agencija Republike Srbije" tek nema smisla, jer se NNARSRB akronimski ne piše tako (kao što stoji na tabli), a TANJUG ne izdaje štampane ili elektronske novine već "proizvodi" i naokolo plasira vesti. Možda se opet podleglo "stranskom" uticaju, pa se od onog engleskog "news" (vesti, novosti, novine) stiglo i do "novinskog" elementa? Naravno, sa novoosvešćenom "nacionalnom" komponentom, jer bez nje danas ne ide. Kako god da je, sve se svodi na pusto "malo istok, malo zapad, i svi nam prijatelji" - osim sami sebi.
Piši kako govoriš, čitaj kako... si to napisao. Pismenost odavno ne predstavlja preduslov bavljenja novinarstvom. Nažalost, Тањуг realno oslikava ono čime se poslednjih decenija zaista bavio TANJUG.

***

Puzajuća diktatura, palanački fašizam, degradacija i devalvacija osnovnih društvenih vrednosti ili makar samo čaršijski prostakluk & kočijaški rečnik, sveprisutni su u našem društvu na početku 21. veka (i pre, naravno). Zapravo, u velikoj su ofanzivi, baš kao i one godine kada je TANJUG bio osnovan. Tada je ta ofanziva išla spolja, od drugih; danas ide iznutra - od nas samih. Dugi niz godina traje najsnažniji napad na sam smisao osnovnih postulata postojanja jezika i društva u kome se on koristi. U tome učestvuju svi, od onih kojima su banalizacija i obesmišljavanje svega što "smrdi" na stručnost i kvalitet omiljeni sport ili čak profesija, pa do onih koji više nemaju snage da se bore sa vetrenjačama koje se pokreću samo na otrovne gasove divljačkog mitomanskog nihilizma palanaštva drečavo ružičaste boje.

Šta će nama tamo nekakva informativna agencija (ili pristojan radio, televizija, novine), kada sve što nam treba možemo efikasnije da kažemo uz pomoć par emotikona, nepar smajlija i alfabetskim bauljanjem po tastaturi ovih novih džepnih superkompjutera za na uvo.

Sumnjam da autor teksta ovo ne zna, i da nije svestan pogrešnog korišćenja nepostojećeg naziva za odskora nepostojeću agenciju. Ovaj blogpost nije kritika samog autora ili njegovog teksta, već još jedna konstatacija o tome koliko smo duboko ugazili u podsvesno popuštanje banalizaciji čak i kada joj se podsmevamo. Očigledno je da se radi i o autorovom sprdanju besmislu, u šta se pretvorila cela igrarija oko TANJUG-a, uključujući i pomenuto višedecenijsko Тањуговање.
Zaista, kako smo dospeli u situaciju da stereotip izražavanja jednog prosečnog JNA zastavnika postane preovlađujući u javnom izražavanju, pa čak i u školama?

Novoizdžikljala medijska zombi-agencija zaječarskog Beoslona "Tanjug info", baš kao i njen pokojni koren, jeste informativna agencija SNS-države. Tema kojom se bavi Saša Ilić zaista je ozbiljna, takođe i ozbiljno obrađena. Osim... tog Њ, u koje mnogi ovde vjeruju.
Mislim da im ne treba pomagati neinsistiranjem da stvari nazovemo njihovim pravim imenima.

Ko, ja da sam član SNS?! Pa zar ne vidite znak NO SMOKING.

Tanjuška... da, to je ta njuška.

Beoslon je čudo.
Kladim se da službenik APR, koji je obradio zahtev za registrovanje Mirkovićeve nove info-agencije (ako je uopšte registrovana), ne zna da li se radi o onoj sa ili bez Њ.

Dodirni mi kolena

Danas, po nacifrekventnim televizijama nije išla redovna epizoda igrane serije "Državnoudarno nedeljno popodne". No, zabrinutom gledopučanstvu ipak je obezbeđena doza preko potrebnog opijuma, koju je ovoga puta obezbedio Ker-Amičar Zrakomlatoubica lično.

Stoka je danas nešto balegala na račun žena i klečanja, i to pred kamerama.

Naravno, Kerov Gospodar je po običaju konsterniran, a kada situacija dogori do Lupus Minor in fabula onda ni Ker ne može da se samozapanjeno ne izvini sam sebi.

Ljigavo, ljigavije od Tadića koga baš taj isti Ker spopada kako je Vojsku Srbije bacio na kolena. Svakako.

Da se podsetimo nekih svevremenskih činjenica:

Lorens Brit: 14 odrednica fašizma

Umberto Eko: Karakteristike Ur-fašizma

Lov na veštice:

Kada je srbijanska vlast u pitanju, "neodmerene izjave" njenih najviših funkcionera odavno su prestale da budu izgovor za tradicionalni radikalski prostakluk i agresivnost. Ovde je u pitanju neodmerenost postojanja, stil od koga oni ni za živu glavu neće odstupiti. Sve dok ih "strani faktori & prijatelji" ne opale tamo gde svakog palanačkog fašistu najviše boli - po provizijama.

***

Podseti me ova gadost (na račun novinarke b92) na jednu situaciju iz avgusta 2000. godine, nekih mesec dana pred one izbore. Dođu tako na negotinsku zelenu pijacu Miki Prijatelj i Čeda Kazimir, nose lepak i plakate DOS-a. Miki, ladno, krene da lepi plakate po kiosku - ispod tezge, pri dnu. Pa na zidove Komunala, isto. Sve ih redom nisko postavlja, dole.
Pitam ga "Bre Miki, si ti normalan, šta to radiš? Zašto lepiš toliko nisko, pa pocepaće ih sve?!"
A on odgovori: "E moj prijatelju, znam ja dobro da će to sve da bude pocepano, ali ako. Neka stoka komunjarska i radikalska dok cepa - kleči."

Cepali su. I klečali. Naravno. Samo, to je bio poslednji put kada su takvi klečali.

Zajebali smo stvar.

Mnogo.

Pod opsadom

Bolidwood presents:

Under siege (1992)

- 1 na 1

Šorti & Vanzemaljac

Da ostavimo po strani to što u prvom delu ovog filmskog serijala kuvar-specijalac umlati kompletnu bandu terorista koja otme američki nosač aviona, izvaćari Plejbojevu zečicu upakovanu u tortu i na kraju pomahnitalom ex-CIA agentu (koji je btw. kolovođa bande) zakove nožekanju posred čela, prava poruka filma otkrivena je mnogo kasnije, tokom posete NBA-luzera Denisa Rodmena svom severnokorejskom drugu Kim Jong Unu. Radnja filma se odvija na Dalekom Istoku, posred Pacifičkog okeana, što i nije preterano daleko od Demokratske Narodne Republike Koreje.
Kako, pa gde je tu poruka? Nemam pojma, Sigal mi reče kako je to tajna. Samo za posvećene.

Under siege: Dark territory (1995)

- 2 na 1

2 mečke & Zlatokosa

Ovoga puta banda otima ekspres voz iz Denvera ka Los Anđelesu, u kome se nalazi oprema pomoću koje teroristi nameravaju da preko satelita napadnu Vašington i Pentagon. U drugom delu trilogije, kuvar se demobilisao pa postao kafedžija-specijalac koji je, za baksuza (teroristima, ne i njemu), ušao u isti voz. Naravno, što reče drug Božur, naš čovek ih je sve na kraju umlatio.
U ovom nastavku, ortocentar terorizma pomeren je sa Dalekog na Bliski istok. Voz otimaju (ponovo) pomahnitali ex-operativci CIABIA, ali poveću kintu im nudi neimenovana Bl.ist. teroristička organizacija. Podnaslov "mračna teritorija" se ne onosi na Ameriku, jokmore nikako; to je fraza koja označava trase savremenih US pruga na kojima voz zbog konfiguracije terena ne može da ostvari komunikaciju sa dispečerskim centrom. Da, baš poput naših vojnih helikoptera po magli i noći.

OK, tu je Sigal, ali otkud sad pa Depardje i drug Putin? Eeee, odgovor na to pitanje već predstavlja spoiler za naredni nastavak. Anyway, ideja je začeta...
Mala pomoć prijatelja: obratite pažnju na precizno iscrtanu Sigalovu kosu.

Neću više ništa da kažem, i tačka.

p.s.

Umalo da zaboravim: Sigal ponovo iskove jednog od lidera terorista, opet u kujni (voza, ne broda), ali ovoga puta ne nožem u čelo već zavrtanjem šije. Da se zna ko kove a ko biva... iskoven.

Under siege 3 (2015)

- 1 na 3

Radni podnaslov/moto filma glasi: "aikido-aikida, ala kida al kaida"

Crnokosa & 3 ugursuza

Odmah da se razumemo - snimanje trećeg nastavka je upravo započeto u Beogradu, i ta vest predstavlja čistu ekskluzivu nepoznatu do sada čak i holivudskim paparacima. U julu 2015. Stiven Sigal je za e-magazin "Manly Movie" izjavio sledeće:

"Film Pod opsadom III će biti akciona komedija, završni deo istoimene trilogije. To će biti uzbudljiv film brze radnje, prepun uzbuđenja i akcije što oduzimaju dah gledaocu. Tema je jedan sasvim novi nivo terorizma zbog koga ćete promeniti svoj stav o njemu. Ovaj film će biti pametan, zanimljiv, autentičan i nepredvidljiv, prepun poznatih i višestruko nagrađivanih glumaca."

Odmah je sve bilo jasno - zašto ona precizna crta bojenja kose u Moskvi, zašto konačno i dolazak u Srbiju! Dakle, to je to: Srbija Pod opsadom 3!!!

U svetsku javnost je već procurila fabula radnje:

U trećem nastavku Stiven Sigal dolazi u Beograd kao bivši kuvar i kafedžija, ali ovoga puta kao aikido instruktor, i naravno (opet) specijalac. U stvari, on dolazi u posetu već ostarelom predsedniku Srbije (radnja se dešava daleke 2061. što sa Sigalom nema veze jer je on odavno besmrtan i neranjiv) drugu Ivici Dačiću, koga glumi Žerar Depardje (sic!). To je samo formalni razlog posete, ali onaj pravi je nešto sasvim drugo: Sigal donosi poverljive informacije našem kancelaru Gospodinu bin Kara-Vučiću (koga glumi Denis Rodman) o tajnoj sprezi svetskih terorista da u trećem nastavku filma izazovu Treći svetski rat. U ključnoj sceni, Sigal tautološki poručuje bin Kara-Vučiću:

"Nosač aviona nemate (a avione i helikoptere ste ionako sami poobarali), vozovi vam idu u rikverc tako da su opasni po same teroriste. Dakle, za ovi teroristički akt će biti izabran jedan sasvim novi nivo, kako oružja tako i kontejnera u koji će ga smestiti, tako da one stare možemo odma bačit. Bojim se da će to biti neko ko vam je dobro poznat & drag prijatelj, jedino to još nisu do sada pokušali. Ali sumnjam da će imati islamsku fizionomiju, naprotiv, biće to neko nalik onima sa evronovčanica."

Maskirana bezimena pukovnica iranske islamske revolucionarne garde, u formi kursiste klimoglavom otpozdravlja sensei-Sigalu koji toga nije svestan

Glavni zaverenik je bezimena pukovnica iranske islamske revolucionarne garde (glumi je Maja Gojković), tokom celog filma sakrivena u tajnoć-crnu burku. Ona namerava da aktivira mini crnu rupu na Samitu nesvrstanih u Beogradu, koji se održava na istom mestu povodom stogodišnjice onog Prvog beogradskog (1961), na kome će prisustvovati i američki predsednik Jeb Bush (igra ga Toma Nikolić) i ruski Vladimir Harkonen (glumi ga Bojan Pajtić). U tu svrhu, ona i njeni saradnici se prvo infiltriraju među pripadnike SAJ koji su polaznici Sigalove škole naprednog aikida. Oni, potom, u odsudnom trenu tokom vojne parade, dok svi navlače kišne kabanice i gledaju u nebesa, otimaju austrijskog ministra inostranih poslova Kurca (glumi ga Siniša Mali), i u telesnu šupljinu mu implantiraju pomenutu rupu. Crnu. Najgore je što on sam toga uopšte nije svestan. Još gore od toga - niko nije svestan.

Namera terorista je da crna rupa bude automatski aktivirana kada Kurc, prilikom obraćanja gostima Samita, na nemačkom izgovori kodirani string "mali-kratki".

Inače, na samitu su i drugi lideri: Kim Jong Un glumi Vulina, Vulin glumi Kim Jong Una, Mlađan Dinkić će odglumiti Jorgovanku Tabaković, prefarbana Jorgovanka igra Miru Marković, Vučić glumi Čedu Jovanovića, a Čeda i Tadić se pojavljuju u epizodnim ulogama Tvidldija i Tvidldama. Dragica Nikolić glumi Velju Ilića, braco Kertes i seka Pankov glume Gadafijevu dvogrbu kamilu koja je zvanični simbol Samita stogodišnjice, dok Saša Mirković impersonira Kaundinog slona na poklon. Da ne zaboravimo, u epizodnoj ulozi (požuteli filmski žurnal na početku Samita) pojavljuje se Šešelj koji glumi Druga Tita, dok je drKoštunica briljantno dramski odigrao Drugaricu Jovanku.

U jednom flešbeku se pojavljuje i Emir Kusturica, kao Reks.

Udri ju, Sigale care!

Da ne otkrijemo baš sve detalje - ostavimo nešto i gledaocima, koji izgoreše od želje da vide završni deo opsadne trilogije - ali evo klimaksne tačke filma: u dvoboju epskih razmera, teško ranjeni Sigal (iskrzao je narasli nokat malog prsta na levoj ruci, u pokušaju da njime, umesto šrafcigerom, odvrne poklopac telesne šupljine nesrećnog Austrijanca - u kojoj je, sećate se, crna rupa), krajnjim atomima  snage em koncentracije uspeva da poslednjim projektilom iz S400 pogodi posred burke bezimenu pukovnicu iranske islamske revolucionarne garde (glumi je Maja Gojković). Kada se dim i prašina slegnu, na sceni ostaje samo prazna burka sa ogromnom zjapećom rupom na sredini, ali u njoj - niko & ništa!

Dok ide odjavna špica, svi se zajedno pitamo nije li ovakav kraj namerno ostavljen, samo da bi potpalio glasine o četvrtom nastavku trilogije?
Videćemo.

Za briljantnu ideju pretočenu u scenario zreo za Oskara, Zlatnu palmu+lava+međeda zajedno, Stiven Sigal je dobio počasni doktorat Univerziteta "Milanka&Janićije Karić" u oblasti aikido menadžmenta. Nagradu mu je uručio lično Marjan Rističević koji, nažalost, nije prošao na audiciji za ulogu crne rupe. Previše je realističan za taj žanr.

***

Zaista mislite kako samo lud čovek može da napiše ovakav tekst, poput gornjeg? A vi, poštovani čitaoci, kao da ne znate da živite u ludari? Pardon, u akcionoj komediji Pod opsadom 3.

Ne pravite se blesavi da nismo.

Rosa Parks Day

Dogodilo se na današnji dan...

1. decembra 1955. godine, krojačica i NVO aktivistkinja Roza Parks ulazi u autobus gradskog prevoza u Montgomeriju, Alabama. U to vreme, autobusi su imali jasno obeležena sedišta "samo za belce" i "samo za crnce" - bilo je to obavezujuće pravilo koje je važilo za sve. Roza ulazi na prednja vrata i seda na jedno od prednjih sedišta, zajedno sa još troje njih. Svi imaju boju kože koja se ne poklapa sa bojom sedišta...

Incident izaziva sam vozač autobusa, a ne putnici, koji je uporan da ih istera u "obor za farbane". Troje njih odustaje od rasprave i odlaze na kraj autobusa, ali ne i Roza, koja se samo premestila na sedište do prozora. Na nesreću, ovo nije prvi put da joj se tako nešto dešava: dvanaest godina ranije, ratne 1943. godine, ista situacija i - isti vozač autobusa. Ona tada izlazi iz autobusa, odbija da pređe u crnački deo, sebi obećava da nikada više neće ući u autobus za čijim je volanom Džejms Blejk (koji je, inače, samo radio svoj posao tako što maltretira putnike koji redovno plaćaju prevoz).
U stvari, Roza nije sela u neodgovarajući deo autobusa; onaj "za bele" se brzo napunio, pa je nekoliko njih stajalo, zbog čega je Blejk ustao sa vozačevog sedišta i segregacionu rampu pomerio iza Roze. Jbg, nije red da viša rasa stoji dok niža sedi, iako je tu prva došla.

Potonji sled događaja je uglavnom poznat: rasprava, odbijanje da se sedište ustupi, gunđanje putnika, ubeđivanje i pretnje, hapšenje. Suđenje.
Cirkus.

Tehnički gledano, Roza Parks je bila uhapšena zato što jeste sela u deo predviđen "za obojene", što nije omelo sudiju da je optuži za remećenje javnog reda i mira, i posle 30 minuta suđenja kazni sa 10 dolara + 4 dolara sudskih troškova. Roza je odmah izjavila žalbu na tu presudu, čime je i zvanično krenula u borbu za ukidanje segregacionih rasnih zakona koji su tada važili u SAD. Paralelno sa tim, započeo je masovni bojkot gradskog prevoza u Montgomeriju, u čemu su podjednako učestvovali građani svih nijansi kože.
Godinu dana kasnije, ukinuti su posebni odeljci u svim vozilima gradskog prevoza u Montgomeriju, Alabama.

Roza Parks je ubrzo postala (i ostala) ženska ikona borbe za jednaka prava svih građana i građanki Amerike. Lično je poznavala i sarađivala sa Malkolmom X i M.L.Kingom - onaj prvi joj je bio lični favorit, koga je smatrala najvećim borcem za prava obojenih.

"Nikada se nemojte bojati svojih dela, ukoliko su ona ispravna."

"Rasizam je još uvek tu, prisutan. Ali na nama je da pripremimo svoju decu za ono što ih u životu čeka, i da ga, puni nade, konačno pobedimo."

"Tokom svih ovih godina sam naučila da odlučnost umanjuje strah. Spoznaja o tome šta treba učiniti, u potpunosti ga razvejava."

Roza Luiz Mekoli Parks je rođena 4. februara 1913. u Taskidžiju (Alabama), a umrla 24. oktobra 2005. godine u Detroitu (Mičigen). Doživela je ispunjenje većine ciljeva borbe kojoj je posvetila ceo svoj život.

Pravi, tradicionalni, srBski domaćin sebi nikada ne bi dopustio ovako nešto. Kod nas cigani nikada nisu morali da sede na kraj autobusa, zajedno sa prasićima, umesto međ' Belom Srbijom. Palanački fašisti tolerišu sve boje osim crvene. E sad, što cigani izabraše baš tu boju za svoju, pa još '41. godine... Šta'š, gazda gradskog prevoza je tad bio Švaba, beše neko javno-privatno partnerstvo između Ljotićnedićevaca d.o.o. i Esesovaca GmbH.

Eto, nikada - baš NIKADA - se nije desilo da stariji putnik prvo šamara, čupa kosu, pa potom i nokautira devojčicu pogrešne boje, kojoj mlađa sestra sedi u krilu pride, jer nije htela da ustane napirlitanoj gospođi ispravne boje zbog čega je dama u bundi morala stojećki da pojašnjava ostalim putnicima kako je ta deca "pipaju za dupe", što je predstavljalo sasvim dovoljno opravdanje za pesnicu i rikošet-udarac dečijom glavom u prozorsko staklo.

Nikada, osim u autobusu 27E GSB-a. Onom državnom, ne Krstićevom.

Palanački fašizam ovdašnji je povazdan bio poznat po apsolutnoj toleranciji prema svojim Blejkovima, ali ne i Parksima.

Kako Informer javlja

Naslovi domaćih medija, večeras:

Breaking news! Važno saopštenje! Rušenje! Zapanjujuće! Neverovatno! Zanemećete! Konsternirajuće! Hitno! Uznemirujuće! Prestravićete se! Zalediće vam se krv u žilama! Užas! Nije za mlađe od 18 godina! Ekskluziva! Udar!

... itd.

U javnost su (konačno) procureli ekskluzivni snimci sa današnjeg poligrafskog ispitivanja na kome je Prvi Premijer ponovo po prvi put dokazao sopstvenu nevinost i čestitost, odgovarajući na svako podmuklo pitanje epohalnim "NE". Evo krunskog dokaza koji smo, ljubaznošću naših informera iz MUP, upravo dobili: 

Kada je Prvom Premijeru bilo postavljeno perfidno pitanje "Da li od ugla Birčaninove i Svetozara Markovića do Krunske ulice nema pedesetak metara?", on je hladnokrvno odgovorio identično, kao kada su mu postavili pitanja "Može viršle, sa senfom ili bez?", "Da li ne bi ste radili u firmi koju vaš brat nema, kada ne bi ste izgubili od Đilasa?", "Da li niste prodavali kobasice u londonskoj gvožđari jednog Indusa?", "Da li niste bili Miloševićev ministar informisanja od 1998 do 2000?", "Da li ne znate kako nećete da skončate?", "Da li Mišković nije finansirao SRS dok vi i Nikolić niste bili u njoj do 2008. godine?", "Da li ne možete da prevarite detektor laži ako u završni deo crevnog trakta nabijete što više najbližih saradnika i tako sednete na tvrdu stolicu, ali bez jastučeta?", pa onda opet ono efbiajovski zbunjujuće - "A jel' ne može viršle, sa senfom ili bez?" .

Sveže nabaždaren poligraf sovjetske proizvodnje je sve uredno registrovao, jer za to služi njegova sorta. Na svako od podmetnutih pitanja, a naročito na ona pokvarena, koja dobro uvežbani isleditelj ume da podmetne ne bi li uočio u subjekta kratke noge, detektor laži je uredno uvek davao isti rezultat - iz tog razloga ovde objavljujemo samo kratku sekvencu, jer nema potrebe gledati snimak istog odgovora na svih 100 pitanja u celosti. Isto vam je to, jasno?

I nećete ništa više od toga da čujete.

Na kraju, jedna zanimljivost: 

Kada je tokom popodneva, u zgradi Vlade počela konferencija za novinare, pomenuto poligrafsko sokoćalo je kao mahnito izbacivalo nekakve žvrljotine iako je Prvi Premijer odavno sa njega bio otkačen, ono samo bilo uredno isključeno a šteker iskopčan kako ne bi bio organizovan strujni udar. Tokom popodneva i ranih večernjih časova, iz mašine se povremeno čulo nekakvo montipajtonovsko "ping".

Ljudi moji, pa ovo nije paranormalno!

Inače, jedan drugi, manje sofisticiran uređaj američke proizvodnje (tzv. bulšit detektor) pregoreo je još na samom početku današnjeg ispitivanja. Zbog preopterećenja.

Prvom Njemu (a i nama s njim) više ne može pomoći, ne poligraf, nego čak ni seizmograf.

Epidemiologija straha

Kako se strah pretvara u epidemiju?

Situacija je dosta nalik onoj sa kugom: dogodi se nešto što poremeti normalnu životnu ravnotežu, zbog čega na površinu ispliva pravi Pandemonijum; iznenada nas obuzme strah od "drugih i nepoznatih", koji nas tera da okrenemo leđa čak i onima kojima smo najpotrebniji. Kada se seme straha usadi u naše umove, ono izaziva nestabilnost koja vodi u paranoju i širi se poput šumskog požara. Što se više širi, to nas više ubeđuje kako nismo u tome usamljeni, da naš strah uopšte nije bez osnova i da imamo sva prava da se oko njega ujedinimo kako bi smo pobedili one "druge", te neprijatelje. U takvoj situaciji, strah se ponaša kao svinja koja uleti u vrt: kada jednom tamo uđe, veoma teško ćete je odatle isterati.

"Sam strah je jedino čega treba da se bojimo."

Frenklin Delano Ruzvelt (inauguracioni predsednički govor, 1933)

Glavni efekat straha je svojevrsno zatvaranje, samoizloacija, i naročito isključenje emocija. Eto, hajde da zauzmemo pozu kao kada se uplašimo. Šta tada radi naše telo? Većina ljudi savije ramena unapred, prekrsti ruke preko grudi ili zauzme neki sličan položaj kojim zapravo pokušava da zaštiti srce. Jednostavno, strah je okidač zauzimanja odbrambenog stava. U takvom položaju, grudi i srce postaju teže dostupni za fizički kontakt, što se psihološki preslikava na smanjenje, pa čak i gubitak osećaja ljubavi ili prijateljstva prema drugima. 

Vežba 1: 

Pokušajte da iskreno nekome kažete da ga volite, ali da pritom zadržite pomenuti odbrambeni položaj tela. Nije nimalo lako, zar ne?

Probajte zatim da zauzmete tzv. položaj ljubavi: telo će vam reagovati tako što ispruži ruke unapred, koje kao da zovu ili bi da zagrle nekoga. Strah je možda još uvak prisutan, ali osećaj ipak ljubavi preovlađuje. Disanje postaje punije i dublje. Osećanje straha skoro automatski isključuje emocije (što podrazumeva i ljubav); nasuprot tome, osećaj ljubavi na daleko prefinjeniji način potiskuje strah, prihvatajući "ostale" - poput neba, koje u sebi sadrži sve zvezde, Mesec, oblake.

Vežba 2:

Ispružite sada ruke i pokušajte da iskreno kažete "bojim se". Teško?

Brus Springstin u intervjuu za magazin "Q" kaže:

"Postoji svet ljubavi, baš kao i svet straha. Oba su tu, pravo pred vašim nosem. Vrlo često se desi da taj strah izgleda daleko stvarniji od osećaja ljubavi. Eto, kada mi se rodio sin, osetio sam stvarnu, čistu, bezuslovnu ljubav, i to se dogodilo toliko snažno da su najednom popadali svi zidovi i strahovi oko mene. Međutim, ja razumem odakle i strah - kada svet ljubavi tako nahrupi, sa njim uleti i svet straha. Ako želite da se otvorite prema jednom od ta dva sveta, i prigrlite ga, moraćete da to obavezno uradite i sa onim drugim."

Kada strah preuzme kontrolu, počnemo da pružamo otpor promenama i spontanim reakcijama; ljutimo se, zauzimamo odbrambeni stav, sve se više podvajamo i izolujemo od drugih, smatramo ih za neprijatelje. Strah narasta svaki put kada naš ego-um biva ugrožen, što nas tera da odbacujemo sve nepoznato; i tako, na kraju, odustajemo od saosećanja i emocija prema drugima.

"Blagosloveni bili, vi što se bojite, jer to je znak mudrosti. Ne držite se tog straha, pretvorite njegovu silinu u fleksibilnost i tako ćete ga se najlakše osloboditi."

Joko Ono (pesma "Otkriće" iz knjige "Put pred nama")

Dokle god poričemo i ignorišemo svoje strahove, oni će gospodariti nama. Držaće nas u zatočeništvu, sleđenih emocija, nesposobne da načinimo korak kojim bi se pomakli iz tog stanja. Ukoliko pokušamo da ga ignorišemo, prekinemo, ili pobegnemo od straha, to će samo još više pojačati postojeću napetost. Strah se rasplinjuje samo kada prestanemo da bežimo, okrenemo se i suočimo sa njim, upoznamo ga, odbacimo sve otpore i fiks-ideje, i obratimo mu se sopstvenim glasom. Ne postoji strah koji je jači od istine u nama.

Šta je to što u nama izaziva želju da odstupimo, zgrčimo se, povučemo se i zatvorimo u sebe?

Do izvora straha se možemo probiti kroz sopstvene ograde, koristeći razne tehnike: kontrolisano duboko disanje, zadržavanje otvorenosti i odbijanje da se zatvorimo, davanje pravog imena uočenim stvarima i pojavama, posmatranje i kretanje (zaobilazno ili direktno, oba su efikasnija od okretanja) ka samom centru problema koji je u središtu našeg straha. Tu ćemo možda naići na tugu, gubitak, nelagodu ili osetljivost, koje će se isprečiti između nas i samog srca straha. Ali tu ne treba stati, već nastaviti dalje i dublje. U jednom trenutku, strah će početi da se kreće, pokušaće da pobegne iz ljušture u koju je uvukao sebe i nas za njim; biće mu sve teže da se pritaji i sačeka da prođemo kraj njega. Jer, što dublje budemo zalazili, to će nam sve lakše biti da ga jasno vidimo, upoznamo i na kraju prevaziđemo.

Svest predstavlja ključni faktor suočavanja sa strahom; strah će nas savladati samo ako nismo svesni njega tj. načina na koji on utiče na nas. Kada se pojavi, treba ga udahnuti, izdahnuti i pustiti da ode - na taj način naš um jača svoju snagu, sigurnost i osećanja.

Osećaj čiste ljubavi prema svim živim bićima predstavlja najjači poznati lek za sve strahove.

Care2 (27.11.2015): How fear can create an epidemic?

***

Bol i opasnost su stvarni, ali strah nije - on je naš izbor: da se predamo, prepustimo i prihvatimo ga; ili da ga razumemo, suprotstavimo i otarasimo ga se. Strah od samospoznaje i samopoštovanja je možda najstrašniji izbor koji je srbijansko društvo sebi moglo da dopusti, a jeste dopustilo. Mitomanija, u koju je društvo do grla ogrezlo, predstavlja najjeftiiniji i najefikasniji painkiller koji je građanima poturen umesto svesti. Umesto bolne samospoznaje o ličnoj, istovremeno, kako ništavnosti tako i veličanstvenosti, koje nikako ne idu jedna bez druge i koje razdvojene gube svaki smisao. Bez kojih mi sami gubimo sopstveni smisao i pretvaramo se u jadne vreće prepune strahova što se unutra međusobno bore za prevlast.

Možda je Herbertova "Dina" fikcija, iako je taj univerzum zapravo zasnovan na ruševinama ljudske civilizacije posle nuklearnog rata i pobede mašina nad ljudima na samoj Zemlji u ne tako dalekoj budućnosti. Međutim, kada uporedimo Peščanu planetu i pustinju u koju se Srbija polako ali sigurno pretvara - manje klimatološki, a daleko više društveno-patološki i to na personalnom nivou - ponuđene metode razotkrivanja i eliminisanja ličnih i kolektivnih strahova odjednom počnu da liče na čuvenu "Litaniju protiv straha" koju praktikuju Bene Geserit (svakako ne mislim na Maju Gojković i njoj slične):

Ne smem se bojati, jer strah je ubica Uma.

Strah je mala smrt što donosi potpuno uništenje.

Suočiću se sa svojim strahom, dopustiću mu da prođe preko mene i kroz mene.

A kada prođe, svojim unutrašnjim okom videću njegov put.

Tamo, odakle je strah otišao, tu više neće biti ničega.
Ostaću samo Ja.

Strah predstavlja moćno oružje u rukama onih koji bi da od nas naprave ljudske baterije za sopstveni pljačkaški Matrix, i to bez pomoći mašina. Od nas se očekuje da, sluđeni, to postanemo svojevoljno, iako nemamo ni volje već samo manje strahove koji usmeravaju ka većim. Otpor strahu predstavlja preduslov svih uslova slobode, i Tehnolozi Straha to znaju. Otuda ovoliko afera, sluđivanja, pritisaka, potpirivanja paranoja i napetosti - sve to zajedno predstavlja savršeno plodno tle za manipulaciju fabrikovanim strahovima koji se hrane živim ljudima.
Ovcimizam je kriti se iza strahova pa to zvati "životom", a ovcinizam je ubeđivati i druge u ispravnost toga.

U svakome od nas čuči Mali Hans. Na nama je da odlučimo da li ćemo mu u potpunosti i trajno sjebati život, ili ćemo mu dopustiti da odraste i svoje strahove vrati na adresu pošiljaoca, gde im je mesto.

Bez povratnice.

Na kraju, da postavimo kontrapitanje onome sa početka: Da li postoji vakcina protiv epidemije straha?

Postoji, i duboko je personalna. Način i dužina primene, doziranje pa čak i sama potreba, zavise jedino od vas samih. Vakcina nema trajno dejstvo, već deluje samo ukoliko se njen osnovni sastojak - Svest - stalno uvežbava i održava aktivnim. Samo tako, i nikako drugačije.

Građanski krug (tag strah):

Post #457 (06.11.2012): Strah - deo prvi

Post #564 (22.11.2013): Dreadlords, mirno!

Post #746 (08.11.2014): Ovcimizam

Post #747 (11.11.2014): Ovcinizam

Post #893 (13.10.2015): Kad se u čoveka useli strava
Grobljanski krug: Grounding (Post #122, 18.09.2015)

Majmunska posla

Morao sam da maznem ovaj Srđanov FB status, bolno je iskren i tačan.

Ljudi moji...

Gledajući sve ovo oko sebe, mogu samo da vam kažem da je za vas Titova Jugoslavija bila premija. Premija, pre svega zbog vaše hronične nespremnosti na pobunu koja se šta više smatra glupošću i gubljenjem vremena, zbog vašeg shvatanja ljudskih prava kao "šta sad hoće ovaj peder" ili "šta sad hoće ovi ateisti, žene u crnom, migranti...", zbog stava "zar nam nije najlepše kad smo svi isti i kad svi lepo obožavamo Noleta i Svetog Savu".

Zbog vaše "ne talasaj" pameti.

U takvim okolnostima u kojima vam ne smeta, ili se pravite da vam ne smeta sve to, i da vas ne dotiče potpuno gušenje slobode medija, cenzura, tendencija ka jednoumlju, uništavanje pozorišta u kome da bi ste pogledali nešto normalno morate ići po nekim nezvaničnim underground zabranjenim klubovima, i sve to uz vašu spremnost da na poslu ne znate gde su granice slepog slušanja onoga što je šef naredio, dakle u takvim okolnostima, meni zaista nije jasno šta to kenjate da vam nije valjalo u komunizmu kad ste imali sve to isto, i kad je taj vaš obrazac ponašanja i napravio od tog komunizma ono što je on bio.

I kao što će od svakog društvenog i državnog uredjenja ta vaša "gledaj svoja posla" filozofija proizvesti diktaturu.

Srđan Popović

Fejsbuk, 27.11.2015.

***

Dakle, šta ovde nije jasno?

Samo oni koji se prave kako im nije jasno.