Zamislimo da nema interneta.
I "međunarodnih para" - čitaj: međunarodnih organizacija, institucija i pomoći, i civilnog društva (u celini) i ostalih stvari koje ne bi postojale bez istih; kakva god da je to industrija.
Kako bi izgledala naša autentična "agenda razvoja" - danas - bez finansija spolja? Da li bi se, po automatizmu, razvilo dobročinstvo?
Kako bi izgledale "reforme" bez da ih neko (pa makar i malo) bar sufinansira?
Šta bismo radili, bez interneta?
Šta bismo čitali i slušali, odakle bismo učili, pošto verovatno ne bismo imali para da kupujemo knjige, za koje verovatno ne bismo ni saznavali.
Svakako, ne bismo ni putovali; verovatno ne bismo mogli da zaradimo ni za te knjige, jednu u dva tri meseca, za koje i inače verovatno ne bismo mogli da saznamo da uopšte postoje, a i ako bismo uspeli da saznamo, verovatno ne bismo imali gde da ih kupimo.
Šta bi se desilo kada bi nam, jednog snežnog jutra poput ovog, odjedanput, samo - isekli internet? Probudiš se i - nema. Trajno.
*Naravno, ovo je nemoguce, ali svejedno, interesantno je zamisliti se.
***
Zaista, kakav bi to naš svet (i život) bio da odjednom više nema interneta?
Deder da se podsetimo kako je sve izgledalo pre nego što smo se "umrežili":
Ponekad, kada nam pukne veza, naprosto zaboravimo da nam "ostatak" računara i dalje funkcioniše.
Iako se neki od nas - možda - još uvek sećaju sveta pre nego što se pojavio internet, retko ko se još seća šta smo sve to zapravo radili bez njega. Ovo je kratki vodič kroz savremene popularne vebsajtove i njihove ekvivalente s početka devedesetih godina prošlog veka:
eBay = prodavnica
YouTube = bioskop
Amazon = knjižara
Facebook = druženje sa (stvarnim) ljudima
Google = biblioteka
Twitter = javna okupljanja sa (stvarnim) ljudima
Service Providers = gradski prevoz, auto, bicikl
Internet Cafe = (stvarni) kafić
SEO For Breakfast = škola
Dakle, šta nam valja činiti kada nam "cvikne" pupčana vrca kojom smo vezani za ostale poput nas?
Dosada ponekad dolazi sama, a naročito kada ste (prisilno?) van mreže. Možda ste negde čuli da je prekid internet konekcije najveći pojedinačni "uzrok" komunikacije uživo među ljudima? Svakoga dana hiljade nevinih korisnika fejsbuka ostane bez pristupa svom dragocenom njuz fidu zbog čega su prisiljeni da vreme provode sa svojim prijateljima i članovima porodice. Dok se tehnologija ne razvije do tačke u kojoj ćemo biti onlajn 24/7/365, evo nekoliko praktičnih saveta kako da ubijete vreme dok vam internet ne radi:
- Prihvatite činjenicu da vam je pukla veza.
- U slučaju da kradete WiFi signal iz komšiluka a) pokušajte da im popamtite rođendane, trebaće vam za lozinke, b) pokušajte da uz pomoć tiganja pojačate signal.
- Nazovite svog internet provajdera i punim plućnim kapacitetom se izderite na operatera.
- Nazovite prijatelje koji koriste istog provajdera i pitajte ih da li je i njima internet u prekidu.
- Klikćite do besvesti na F5.
- Pogledajte se u ogledalu, pa puni očaja udrite u plač.
- Nervozno se vrtite na sve strane po kući.
- Naslikajte to što osećate (bilo kako, može čak i uz pomoć Microsoft Painta).
- Žalite se lokalnim vlastima. A i šire.
- Isteturajte se na ulicu, suočite se sa instant konfuzijom i dezorijentacijom izazvanim stvarnim svetom, i shvatite da vam je zaista - al' STVARNO - internet neophodan.
- Začepite gomilama krofni tu užasnu jamu očaja u svom želucu.
- Pitajte Boga: "Ali zašto ja?!"
- Pitajte Morgana Frimena: "Ali zašto ja?!"
- Budite zahvalni što postoji i 3G mreža.
- "Pročitajte" neku knjigu.
- Gledajte TV i palčevima lajkujte svaki put kad vam se nešto dopadne.
- Puni nezadovoljstva, u rastrojstvu "slučajno" pustite sve epizode Očajnih domaćica koje ste snimili na komp (jer "ne znate kako se isključuje snimanje").
- Proverite svoje stvarno poštansko sanduče.
- Oborite novogodišnju jelku, koju su vaši ukućani upravo okitili.
- Sedite i dobrano porazmislite o smislu života.
- Otkrijte tajnu univerzuma, al' da ne kažete nikome.
- Uživajte u obroku, bez sikanja istog.
- Pokupite mrvice čipsa sa tastature.
- Okačite slike svoje mačke čim se povrati internet veza.
- Mentalno se pripremite za veliki kambek u svađu sa onim tipom, zbog utakmice.
- Kvalitetno provedite to vreme u druženju sa članovima svoje porodice. Sećate se njihovih imena, zar ne?
- Zauzmite položaj fetusa i tiho zviždućite za sebe.
- Obećajte sebi da ćete provoditi manje vremena na internetu. Ne, stvarno, nije smešno.
Ova lista nije konačna, ali može da predstavlja dobru početnu tačku. Postoji bezbroj stvari koje možemo uraditi i bez interneta.
Stvarno - kako su ljudi uopšte mogli da žive pre interneta?
Zamislite svet u kome ne postoje televizija i internet.
OK.
A sad zamislite Srbiju u kojoj nema televizija ni interneta.
Ne bi bilo kradikalskih (i ostalih) botova, pinkformerskog trovanja uma i želuca, beskonačnih Šizojevih plačljivih tirada punih laganja do 101 i nazad, Marića i "Ćirilice", raznoraznih Barbarela i držsexretarki, Studija ABCD... i RTS pretplate. Sorry, ovo poslednje bi verovatno postojalo, ali za radio program.
Ne bi bilo ni kliktivizma, koji provereno "obara" diktature, od kad je sveta i veka.
A sad zamislite Srbiju u kojoj nema televizija ni interneta.
Ne bi bilo kradikalskih (i ostalih) botova, pinkformerskog trovanja uma i želuca, beskonačnih Šizojevih plačljivih tirada punih laganja do 101 i nazad, Marića i "Ćirilice", raznoraznih Barbarela i držsexretarki, Studija ABCD... i RTS pretplate. Sorry, ovo poslednje bi verovatno postojalo, ali za radio program.
Ne bi bilo ni kliktivizma, koji provereno "obara" diktature, od kad je sveta i veka.
Ne bi bilo svađanja sa "frendovima" u čiji identitet (ime, izgled, pol, pa čak i samo postojanje) niste sigurni.
Ne bi bilo sretanja sa stvarnim ljudima na ulici, koji vas nadureno pitaju "A što si me anfrendovao?"
Ne bi bilo potpuno besmislene fejsbuk cenzure, za koju ni sam Šećerbeg ne zna čemu služi.
Ne bi bilo besomučnog deljenja lažnih vesti iz "proverenih izvora", post-istine, krađe identiteta, phishinga, spamovanja, trollovanja, banovanja, mjutovanja, blokinga, hakeraja, mejlova, ad-onova, strimovanja. Ne bi bilo ni "ljakse-fejzbuka" niti "tviter-elitizma u 140/280 karaktera".
Manje bi se sedelo "u svoja četiri zida".
Ko ne zna kako je život (i sve ostalo) bio moguć pre interneta, neka pita bilo kog učesnika zimskih protesta 1996/1997 ili jesenjih 1999 kako je tada bilo. Kako su bez interneta (pa i mobilnih telefona) ipak uspevali da nađu put jedni do drugih, do pravih informacija i ljudi. Do istine i hrabrosti.
Doduše, bez interneta ne bi bilo ni mesta za deljenje ovakvih pisanija, ali (u praksi provereno) dobro osmišljen i urađen letak, pametno distribuiran, itekako ume da donese podjednako dobar pa čak i bolji rezultat od internet statusa, postova, kolumni i komentara.
A ne bi bilo ni internet "prečlanjivanja" iz jedne u drugu stranku.
Bez televizije i interneta, tih hakslijevskih "droga za narod", savremeni život svakako ne bi bio lakši. Ostaje nam da nađemo odgovor na pitanje "za koliko?"
A za koliko bi bilo teže ispiranje mozgova i trovanje lažima? I koliko bi, bez interneta, bilo teže organizovati se i suprotstaviti se svemu tome?
Moraćemo ipak sami da iznađemo odgovore na sva ova silna pitanja.
Sa ili bez interneta, svejedno.
O "razvoju", "reformama" i "dobročinstvu" bez stranih para, tek ćemo pričati.
No comments:
Post a Comment